sanja*
Drevna Kornjača
- Poruka
- 8.704
Kopiram deo dijaloga:
Odnos kreatora i dela imaš jako lepo napisan u jednoj "dečjoj" knjizi ("Beskrajna priča", M. Ende)
Citiram pasus:
Ovde je prikazan odnos kreatora (Bastijana) i kreiranog (pustinje Goab, Graogramana).
Kreatorom se ovde smatra neko čiji je senzibilitet takav da on može da "zahvata sa izvora" i "uvodi u postojanje".
Pitanje koje razmatramo je sledeće: da li je delo, kada se "dovede u postojanje", isto ono što je bilo i pre prolaska kroz biće kreatora, ili ga prolazak kroz biće kreatora boji, menja, oblikuje?
Dalje, jedno delo svakako postoji zahvaljujući troma: izvoru, autoru, i recipijentu.
Ideja da je za razumevanje dela dovoljno samo da recipijent ima nekakvo, bilo kakvo, mišljenje o delu ili bilo kakav osećaj dela, potpuno relativizira vrednost dela, pa time, primera radi, Bartokove Rumunske igre postaju jednako vredne kao neka pesma Dare Bubamare.
Zato je potrebno na fin način izbalansirati subjektivno i objektivno.
A objektivnom doprinosi i blje poznavanje autora, jer je autor neodvojiv od dela (ne u smislu da ga ne želi pustiti od sebe, kao što bi to neko mogaom pogrešno zaključiti, nego zato što je autor nužno utkan u delo)
........
ideja da delo može da nastavi život na način na koji autor nije očekivao je sasvim u redu.
Globalni GOT fenomen je, recimo, jedan od takvih primera.
Čitalac uopšte ne mora biti prijemčiv za simbole. Može čak biti apsolutno neposoban da ih uoči, a kamo li oseti, pojmi, i bude vođen njima.
Dalje, u zavisnosti od ličnog životnog i čitalačkog iskustva, isti simboli mogu voditi različite čitaoce na različite strane.
Ali, ako odvedu čitaoca na stranu sasvim suprotnu od pisca, onda je čitalac jednostavno - promašio.
Da, uvek su moguća različita tumačenja, ali nisu sva tumačenja jednako valjana.
Sećam se jedne konferencije na kojoj je jedna učiteljica ushićeno pred auditorijumom čitala analizu bajki Grozdane Olujić. Zatim je, pompezno i samouvereno, pozvala Grozdanu da izađe na binu i osvrne se na njenu analizu.
Olujićka je izašla snebivajući se, i vrlo je tiho, i nekako kao da gazi po jajima, izgovorila jedino ovo:
"Baš čudno ... dok sam slušala, nisam mogla da to prepoznam u bilo čemu što sam pisala. Eto... zanimljiv osvrt. Hvala."
I to je bilo sve.
To što je pisac svestan toga da i čitaoci, osim njega samog, grade priču čitajući je, ne znači da on sam nije utkan u priču.
zanemarivanje te činjenice je svojevrsno zatvaranje očiju pred delom. Ili čkiljenje na jedno oko.
Odnos kreatora i dela imaš jako lepo napisan u jednoj "dečjoj" knjizi ("Beskrajna priča", M. Ende)
Citiram pasus:
Ovde je prikazan odnos kreatora (Bastijana) i kreiranog (pustinje Goab, Graogramana).
Kreatorom se ovde smatra neko čiji je senzibilitet takav da on može da "zahvata sa izvora" i "uvodi u postojanje".
Pitanje koje razmatramo je sledeće: da li je delo, kada se "dovede u postojanje", isto ono što je bilo i pre prolaska kroz biće kreatora, ili ga prolazak kroz biće kreatora boji, menja, oblikuje?
Dalje, jedno delo svakako postoji zahvaljujući troma: izvoru, autoru, i recipijentu.
Ideja da je za razumevanje dela dovoljno samo da recipijent ima nekakvo, bilo kakvo, mišljenje o delu ili bilo kakav osećaj dela, potpuno relativizira vrednost dela, pa time, primera radi, Bartokove Rumunske igre postaju jednako vredne kao neka pesma Dare Bubamare.
Zato je potrebno na fin način izbalansirati subjektivno i objektivno.
A objektivnom doprinosi i blje poznavanje autora, jer je autor neodvojiv od dela (ne u smislu da ga ne želi pustiti od sebe, kao što bi to neko mogaom pogrešno zaključiti, nego zato što je autor nužno utkan u delo)
........
ideja da delo može da nastavi život na način na koji autor nije očekivao je sasvim u redu.
Globalni GOT fenomen je, recimo, jedan od takvih primera.
Nije ovo sa simbolima baš sasvim tačno.
Čitalac uopšte ne mora biti prijemčiv za simbole. Može čak biti apsolutno neposoban da ih uoči, a kamo li oseti, pojmi, i bude vođen njima.
Dalje, u zavisnosti od ličnog životnog i čitalačkog iskustva, isti simboli mogu voditi različite čitaoce na različite strane.
Ali, ako odvedu čitaoca na stranu sasvim suprotnu od pisca, onda je čitalac jednostavno - promašio.
Da, uvek su moguća različita tumačenja, ali nisu sva tumačenja jednako valjana.
Sećam se jedne konferencije na kojoj je jedna učiteljica ushićeno pred auditorijumom čitala analizu bajki Grozdane Olujić. Zatim je, pompezno i samouvereno, pozvala Grozdanu da izađe na binu i osvrne se na njenu analizu.
Olujićka je izašla snebivajući se, i vrlo je tiho, i nekako kao da gazi po jajima, izgovorila jedino ovo:
"Baš čudno ... dok sam slušala, nisam mogla da to prepoznam u bilo čemu što sam pisala. Eto... zanimljiv osvrt. Hvala."
I to je bilo sve.
Svaka dobra priča je hipertekst, i svaka dobra priča ima brojne otvorene krajeve na koje se upravo nadovezuju neke nove priče koje su, zbog takvih nadovezivanja, novi hipertekstovi. I tako se stvara svojevrstan književni perpetuum mobile.Zato postoje nedovrsene price, sa znakom pitanja, "sa rupom", kako ih naziva, koje dozvoljavaju citaocu da sam dovrsi pricu.
Postoje i one zavrsene, konacne, sa holivudskim hepiendom, za one sa manje maste.
To što je pisac svestan toga da i čitaoci, osim njega samog, grade priču čitajući je, ne znači da on sam nije utkan u priču.
zanemarivanje te činjenice je svojevrsno zatvaranje očiju pred delom. Ili čkiljenje na jedno oko.
)
