Николић Младен и Бешлић Круно из Завидовића ишли су у исту школу, тако да су се знали и прије војске. Леже рањени један поред другог на сарајевском асфалту. Када је заштитни пук, у чијем саставу је био и диверзантски одред, у јесен 1991. предислоциран из Загреба на Слуњ, Крунин отац је дошао да га посјети. Наговарао га је да напусти јединицу и са њим крене кући. Круно је одбио и рекао да ће остати са својим друговима док не одслужи војни рок. Том приликом његов отац, Хрват, поручио му је да ће платити некога да га убије ако остане у ЈНА. Старјешине су Круну након одласка оца затекле са сузама у очима. Рекли су му да може да иде кући ако му је жао што је остао. Круно је одговорио да му није жао због одлуке, већ се плашио да отац кући неко зло не учини мајци која је била Српкиња. Све вријеме док пуца псује мајку муслиманску.
Иако вишеструко израњавани, сви војници се херојски боре. Пајовић Радош, оставши без муниције, скида ,,Зољу“ са рамена. Придиже се да би заузео бољи положај, док му Драгослав виче да не устаје. Испаљује ракету према митраљеском гнијезду у згради на углу и сљедећег тренутка пада смртно погођен. Лабудовић пузи према Ајфеловом мосту. Почиње ватра и са супротне обале, са хале “Скендерија“.
Цветковић остаје без муниције на митраљезу. Он и Пејић скачу са Пинца и залежу поред осталих војника. Поповић Бранко је убијен, Благојевић Александар је тешко рањен, херојски се бори Николић Срђан. Благојевић је по ВЕС-у возач, одслужио је и војни рок и продужетак од три мјесеца, али због ситуације у Сарајеву није могао да оде кући. Могао је да иступи из строја и не оде на задатак, нико му то не би замјерио, али није, остао је до посљедњег тренутка са својим друговима.
Лазукић не чује митраљез поред себе. Окреће се и види Младена како лежи на леђима. Дрма га: ,,Мрко, Мрко, јеси жив?“. Младенове беживотне очи биле су упрте према небу.
Пејића удара нешто у шлем. Помислио је да је метак, али схвата да га Цветковић удара руком јер га није чуо. Пита га: ,,Мали, имаш ли шта?“, мислећи на муницију. Пејић хоће да му да два оквира од аутоматске пушке која је држао у бочном џепу панталона, али види да је метак ту погодио и да су му се оквири распали и меци поиспадали. ,,Немам ништа“, одговара. Имао је код себе пар кутија метака за аутоматску пушку у рифузи, али нико није имао времена да под толиком ватром поново пуни реденике и добоше. Један по један, диверзанти остају без муниције. Цветковић вади пиштољ и пуца све до посљедњег метка. Пејић га пита: ,,Шта да радимо друже поручниче?“. Видјевши да нема одговора окреће се и види свог командира како лежи док му се крв слива са чела низ лице. Провлачи се испод трамваја и налази заклон иза једне од двије трафике на обали Миљацке.
Након неких петнаестак минута, диверзанти више нису пуцали јер нису имали муниције. Убијали су их рањене једног по једног као на стрелишту. Лабудовић негдје код моста поново виче: ,,Не пуцајте, предајемо се!“, на шта муслимани још јаче осипају паљбу из свих калибара. Ватра је била толика да су возила и трамваји почели да горе, јер су пуцали и панцирно-запаљивим и обиљежавајућим мецима. Видевши да муслимани неће да прихвате предају, Лабудовић тражи помоћ преко ,,Мотороле“. Зове Команду 2. ВО, Војну полицију из касарне “Виктор Бубањ“, тражи да дође УНПРОФОР, зове у помоћ било кога ко чује његове поруке. Бори се колико може, пуцајући из пиштоља не да да му приђу.
У запаљени Пинц Лазукић убацује пушке без муниције како не би остале непријатељу. Док ватра букти у трамвају изнад њих, Лазукић и Матић пузећи уназад почињу повлачење према мосту на Скендерији. Само што су се одмакли од трамваја, улицом Хамзе Хуме, куда су и сами дошли, у пуној брзини наилази камион са кога пуцају на њих. Поново рањавају обојицу, овај пут Матића кроз стомак. Лазукић успјева да скине своју ,,Зољу“ са рамена, пуца у камион и успјева да га заустави. Стиже их и Драгослав и заједно са Лазукићем пузећи вуку Матића до банкине моста док свуда око њих рикошетирају меци. Гламочић је испод запаљеног трамваја изашао према ријеци и са рупом на плућима почео да пузи према Лабудовићу.
Усљед ватре која је захватила инсталацију први Пинц анласује и покреће се пар метара. Из запаљеног возила испада беживотно тијело Гвозденовића. Ватра захвата и муницију на каросерији која почиње да се активира. Муслимани мисле да то диверзанти пуцају и још више појачавају ватру из свих калибара. Око трамваја почињу да падају и минобацачке гранате. Ракета погађа трафику иза које је Пејић и он неколико метара лети кроз ваздух. Сав дезоријентисан и израњаван од гелера враћа се до онога што је од трафике остало. Горе и возила и трамваји, горе и тијела испод њих.
На супротној страни Миљацке појављује се један од три тенка која је, поново ван сваке памети, по наређењу ген.Кукањаца, ген. Ђурђевац послао из Лукавице да помогну диврзантима у извлачењу. Међутим, од та три тенка, послата без икакве подршке, само се један пробио до Скендерије. Дејствује са десне обале према зградама одакле су пуцали на диверзанте. Матић диже руку и маше према тенку како би их ови из тенка видјели и тада га снајпер погађа у леву слепоочницу, метак излази кроз усну дупљу. Због обилног крварења и болова које је трпео Лазукић му из санитетског комплета даје и своју и његову ињекцију морфијума. Након испаљене муниције тенк се повлачи назад, гдје га муслиманске снаге са двије ракете из РБР ,,Оса“ уништавају.
Пошто је и Команда 2. ВО нападнута, Кукањац у паници наређује Војној полицији у касарни “Виктор Бубањ“ да се са три транспортера на сваки начин пробију од Швракиног насеља до Бистрика, што је захтевало пролазак с једног на други крај града. Старешине и војници су са једним БВП (борбено возило пешадије-гусеничар) и два БОВ-а (борбено оклопно возило-точкаш) чистећи барикаде пред собом успели да стигну до Скендерије. Међутим, када су први БОВ и БВП прошли мост и скренули у Добровољачку улицу према Бистрику, командир другог БОВ-а је угледао Матића, Лазукића и Николића како крвави леже на асфалту. Уместо у Добровољачку скреће на мост, гдје посада под јаком ватром успева ову тројицу да увуче у транспортер. Пејић види ккао му извлаче другове, али због ватре не може да дође до транспортера. Само што је БОВ кренуо поред је пала граната која га замало није преврнула. Под кишом метака од које се чинило да се оклоп БОВ-а пуши, посада је успјела да рањене довезе до Војне болнице. Када су их из транспортера износили на покретна носила отворена је ватра из околних зграда, тако да умало није страдало и медицинско особље које је пошло да им укаже помоћ.
Прошло је неколико сати када су возила изгорјела. Муслимани су престали да пуцају јер су видјели да одавно нема никаквог одговора. Онда се одједном негдј код зграде на углу ул.Валтера Перића појавио лик у цивилу, обучен у фармерке и јакну, са аутоматском пушком, који је трчао према ул.Бранка Радичевића (садашња Хисета). Из зграде су истрчала двојица људи и уперивши пушке према њему, рафалом га убили с леђа. Пејић гледа како тијело убијеног пада наспрам Џете којој још раде мигавци. Баца расуте метке и бомбе из панцира у Миљацку. Лијева рука му је толико израњавана да је не може користити.
Гламочић од ране на плућима не може да дише. Дехидриран, скида панцир и опрему желећи да се преврне у корито Миљацке. Лабудовић га пита шта ради. Каже му да неће да умре жедан и да ће да се баци у ријеку да пије воде. Лабудовић га одговара и каже му да ће неко доћи и њих да спаси. Гламочић одустаје и остаје да лежи.
Један човјек у цивилу опрезно провирује између трамваја. Пејић диже руку и каже му да је рањен, моли га да га спаси. На то овај вади пиштољ и са неколико метара пуца у Пејића. Један метак. Други. Трећи. Четврти. Сви промашују мету, али га пети погађа у леђа. Јауче од болова, док човјек са пиштољем брзо бјежи путем којим је дошао.
Послије неког времена улицом наилази старији човек. Гледа олупине које се још пуше. Пејић га довикује и моли да га спаси. Чича гледа около. Сагиње се и помаже Пејићу да изађе на улицу. Последњим атомима снаге, ослоњен на чичу, почиње прелазак улице. Чича га пожурује ,,Хајде брже, брже, док ови опет нису припуцали, побиће нас“. Не види да су Пејићу и ноге и руке у ранама од гелера. Само у лијевом стопалу кроз чизму вири гелер величине шаке. Некако прелазе улицу и долазе до зграде на углу Валтера Перића. Чича увлачи Пејића у зграду и спушта га на степенице. Одлази напоље до двојице са пушкама. Чим су ова двојица угледала Пејића одмах су га дигли и одвукли до зида у Вразовој улици. Репетирали су и уперили пушке у њега:
– Ћији си ти? Јеси ћетник?
– Нисам.
– Ја ћији си? Прићај, уб’ћу те!
– Ја сам ваш људи, ја сам Југословен…
– Да ниси то рек’о сад би’ те убио к’о пса!
– Јес’ ти пуц’о са Лабудовићем?-упоран је други.
– Нисам, ја сам возио санитет, ево пише у књижици-каже им, пружајући војничку књижицу.
Срећом по Пејића у војној књижици и јесте писао само ВЕС 12701 - возач моторних возила. У том тренутку се појављује просиједи човјек и каже овој двојици да не дирају војника. Диже Пејића са степеница и довлачи га до Дома здравља. Предаје га двјема женама и каже им да га чувају док се он не врати. Пејић се освјешћује у подруму где су га оне двије склониле, јер је читав Дом претрпан рањеним. Те двије медицинске сетре биле су Српкиње из Србије, удате за муслимане. Рекле су му да нико није хтио да крв да за њега, већ су то учинили новинари “Ројтерса“, што су и снимили. Када се просједи човјек вратио убацио је Пејића у возило Голф и кренуо ка болници Кошево. Пејић га је молио да га довезе до Војне болнице, али се човјек, који му се представио као Екрем Лекић, плашио да га не заробе. Одвезао га је и оставио у болници Кошево. Војничка књижица је остала код оне двојице који су хтјели да га стрељају.
Лабудовић је био је подофицир и професионални боксер. Нису му дали да се такмичи, одређујући га на дежурство или за командира страже када је требао да има мечеве. У инат онима који су мислили да могу да се иживљавају над нижим чиновима само зато што имају неки ,,чварак“ више, завршио је и војну академију и ДИФ. Био је у одличној физичкој спреми и одличан стрелац. Војска га је поштовала, а старешине у одреду цијениле. Послије свих дешавања које је његова јединица прошла у Словенији и Хрватској, разочаран издајом од стране војног и политичког врха, почетком 1992. написао је захтев за демобилизацију из војске. Након вишедневног наговарања од стране колега из једнице није га предао. Сада, лежећи израњаван код Ајфеловог моста, због тог осјећаја издаје преко ,,Мотороле“ псује и Кукањца, и УНПРОФОР, и муслимане који су му побили војску, говорећи да им неће пасти жив у руке. Један од колега га наговара да одустане од намјере да се убије, да издржи још мало и да ће помоћ стићи, али је Лабудовић рекао да је за то касно. Сви који су имали ,,Мотороле“ тог тренутка могли су чути потресне речи којима се опраштао од овог свијета: ,,Поздравите ми породицу…чувајте их и помажите…поздравите све моје другове…реците Кукањцу да смо изгинули џабе…и нека разруши Сарајево јер се са оваквим џелатима не може другачије…“. Гламочић га је посљедњи пут видио када је израњаван пузао преко Ајфеловог моста на другу страну.
