zamilite da legne minimum 100.000 hrvata ispred hrvatskog sabora povodom njihovog zlocina u jasenovcu
jel to moguce?
jel to moguce?
Обележавање дана сећања на жртве Јасеновца
- Začetnik teme Јаcами Бићуфин
- Datum pokretanja
*Hannah*
Iskusan
- Poruka
- 5.708
nastavak:
Dva dana sam poslim tu još ležao, skamenjen i ojađen. Okamenio se, ni žeđi, ni gladi, ni žalosti — kamen, kamen studeni i to ti je. Pregorio, brate, nekako odjednom, suze nijesam pušćio. Presušile, dragosti moja, ko da ih nikad nije ni bilo. Gledam, komšije izgone blago iz moje štale, iznose što se iznijeti more iz kuće i svejedno mi, baš ko da je tuđe…
Onda progovori inat, mržnja, šta li, i diže me. Noć. Bih da se izvučem i prebjegnem dolika preko ceste, ali dočekaše straže, sve jedna do druge. Krenem k planini — tamo ih još više. Oklopilo sa svake strane, a misečina prokleta, vidi se na puškomet — baš ki u podne.
Kad odolje muka, ja opet naivan, zaputim se prvome komšiji, Rvatu, Stipi Popoviću. Vidio ja šta sam vidio, a opet ne virujem. Pređem nekako preko žita i obnoć se uvučem u njegovu štalu i zaspem na sino.
Svanulo. Evo Stipine žene Maše:
Mašo, ako znaš za boga, donesi kap vode i malo kruva, nijesam evo tri dana ništa na usta turio — zborim joj ja i molim da nikome ne kazuje za me.
— Dobro, dobro, sad ću ja — veli ona i žurno izađe.
Čekam ja i nadam se kruvu i vodi, kad umjesto Maše eto dvojice s puškama! Mate Pašalić i Gandžo Rimac.
Kreći!
Krećem, ja šta ću.
ustaski_zlocini 6Gone me knezu Niki Križanu. On veli da me gone u stanicu. Prati me samo Mate Pašalić i ja se sve nadam da ću uvatiti zgodu i umaći ili ga razoružati. A evo šta me vidiš, u taj zeman se po jednoga nijesam plašio u ruke. Poslim mislim: šta i da ga razoružam kad su ustaše na svakoj strani, sve ti je džaba da moreš letit.
Dogna me prid kuću dobroga Ivana Pašalića. Sretoše nas tu dvojica i nama repetiraše puške da me ubiju. Iz Ivanove kuće izletiše dvije žene pa pred puške — zakumiše da me tu ne ubijaju. Poslušaše za čudo:
— Pa, dobro, nemojte ga tu tući, neka im bude, nego ga gonite i sastavite sa onom trojicom pa potucite sve zajedno — reče jedan koji se, po prilici, nešto pita.
Sa mnom u štalu Luke Vujanovića. Tu odista zatvorena još trojica — Pero Vujanović, brat mu od strica Niko i rođak Marko Vujanović.
Pritvoriše vrata. Pero ugrabi i ispe se gorika di se sino trpa. Kad se vrata ponovo otvoriše i ona dvojica ustaša uđoše, nama pitaju kamo onaj četvrti. Mi ćutimo.
Nas trojicu onda postrojiše jednog za drugim. Ja prvi do vrata. Opali jedan metak. Što jes jes, nijesam ga, bome, ni čuo samo sam osjetio kako me neka vrela igla ubode za lijevu plećku.
Padoh ničice kao snop. Tako i ona dvojica ispred mene. Marko se previja i ječi, sa dušom se bori. Nas dvojica ništa. Jedan od oni ustaša priđe i poče da nas gura, da vidi da koji nije živ:
— Ma, biži, jebi im mater srpsku, vidiš da su gotovi… – zbori onaj drugi.
Utoliko je Pero odozgora iskočio kroz nekakav prozorčić napolje i nadao bižat. Mili bože da ti je to bilo čuti: to pušaka i drugog oružja što je bilo u selu puca na njega, trešti, zaratilo se, ali ga ne pogodilo, umakao nekakvim čudom.
Za Petrom poletiše i ona dvojica naših dželata. Guram ja Niku, on ranjen još lakše od mene — prošlo mu zrno samo kroz mišicu. Marko, kukavac, ište vode. Iziđem ja pa uz nekakve basamake kad eto ona drvena vučija puna vode. Tu i bukara, te ja zavati punu i donesi mu, ali vidim on ne može ni vode — pogodilo ga na bubrege…
— Braćo, bižite, bižite kud znate, ja sam gotov — prošapta i razdvoji se sa dušom.
Nema više čekanja. Niko i ja naprijed. Od omora do omora, od zaklona do zaklona, nekakvim čudom se izvukosmo. Prezdravismo, priključili se partizanima i život krenuo dalje.
Prošlo nekako misec, dva li dana. Vratio se ja kući — pećini. Podne. Ja prilegao u ladovinu tu ispod jednog oraha i san me prevario.
Neko me budi. Pogledam: Marko Bilić! Raspitao se, čuo da sam pretekao i vratio se kući i eto ga došao da me vidi.
Idemo u kuću — kuća prazna, goli zidovi. Pričamo malo. Ne pita mnogo — zna sve kako je bilo. Veli da on nije niti ima sile da ga nagna da okrvavi ruke krvlju nedužnih.
U jedno doba on se maši rukom u džep, izvadi nekakav zamotuljak i veli:
— Evo, ovo ti je poslala mati…
Unutra tri hiljade dinara i majčin srebrni prsten.
Nekako baš uoči klanja otac poslao iz Belgije te tri hiljade. Kad vidla da se zlo sprema ona i gurnula u njedra. Znala ona nama šta će biti pa u školi skinula prsten s ruke te njega i te pare gurnula Marku u džep:
— Eto, ako mi Dušan pretekne, podaj mu, a ako ne pretekne, neka ti je prosto — da nas spomeneš…
Saznao sam poslim da su dobroga Marka Bilića isto ustaše zaklale i da mu je, pričalo se, u njedrima nađena skrivena partijska knjižica komunista…“
Život je potekao svojim tokom. Tačno godinu dana nakon pokolja u kojemu je sve izgubio, Dušan Vujanović se ponovo oženio. Ružom Lalić iz Rujana kojoj je takođe gotovo sva porodica završila pod ustaškim nožem. Sinu kojega je ubrzo dobio dao je ime Marko…
* * *
Ovom nesrećnom čovjeku kojem se smrt tako zlosudno rasprtila na kućnom pragu tog krvavog proljeća 1941. godine, nije se dalo da bar staračke dane provede u spokoju i zadovoljstvu. Najprije mu je u punoj mladosti i snazi umro sin Marko, nada i uzdanica, ali starac ipak nije klonuo, čak ni kada je olujne ratne 1992. ili 1993. godine morao sa porodicom da bježi i spas traži u Banjaluci. Uzdao se i svu nadu polagao u unuka, Markovog sina Željka, mladog studenta, koji je pošao na školovanje u Novi Sad. No, sudbina – guja potajka, ponovo se prikrala i ojađenom Dušanu Vujanoviću iskopala i to jedino oko – Željko Vujanović je poginuo 1996. godine u saobraćajnom udesu u Novom Sadu; dok je izlazio iz gradskog autobusa na njega je naletjelo vozilo kojim je – kakve li ironične slučajnosti – upravljao neki Hrvat i na mjestu ga usmrtilo…
Nedugo potom, smrt se smilovala i prekratila muke i Željkovom napaćenom djedu Dušanu…
Zahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“
(Jadovno.com)
Tuga Božija.
Dva dana sam poslim tu još ležao, skamenjen i ojađen. Okamenio se, ni žeđi, ni gladi, ni žalosti — kamen, kamen studeni i to ti je. Pregorio, brate, nekako odjednom, suze nijesam pušćio. Presušile, dragosti moja, ko da ih nikad nije ni bilo. Gledam, komšije izgone blago iz moje štale, iznose što se iznijeti more iz kuće i svejedno mi, baš ko da je tuđe…
Onda progovori inat, mržnja, šta li, i diže me. Noć. Bih da se izvučem i prebjegnem dolika preko ceste, ali dočekaše straže, sve jedna do druge. Krenem k planini — tamo ih još više. Oklopilo sa svake strane, a misečina prokleta, vidi se na puškomet — baš ki u podne.
Kad odolje muka, ja opet naivan, zaputim se prvome komšiji, Rvatu, Stipi Popoviću. Vidio ja šta sam vidio, a opet ne virujem. Pređem nekako preko žita i obnoć se uvučem u njegovu štalu i zaspem na sino.
Svanulo. Evo Stipine žene Maše:
Mašo, ako znaš za boga, donesi kap vode i malo kruva, nijesam evo tri dana ništa na usta turio — zborim joj ja i molim da nikome ne kazuje za me.
— Dobro, dobro, sad ću ja — veli ona i žurno izađe.
Čekam ja i nadam se kruvu i vodi, kad umjesto Maše eto dvojice s puškama! Mate Pašalić i Gandžo Rimac.
Kreći!
Krećem, ja šta ću.
ustaski_zlocini 6Gone me knezu Niki Križanu. On veli da me gone u stanicu. Prati me samo Mate Pašalić i ja se sve nadam da ću uvatiti zgodu i umaći ili ga razoružati. A evo šta me vidiš, u taj zeman se po jednoga nijesam plašio u ruke. Poslim mislim: šta i da ga razoružam kad su ustaše na svakoj strani, sve ti je džaba da moreš letit.
Dogna me prid kuću dobroga Ivana Pašalića. Sretoše nas tu dvojica i nama repetiraše puške da me ubiju. Iz Ivanove kuće izletiše dvije žene pa pred puške — zakumiše da me tu ne ubijaju. Poslušaše za čudo:
— Pa, dobro, nemojte ga tu tući, neka im bude, nego ga gonite i sastavite sa onom trojicom pa potucite sve zajedno — reče jedan koji se, po prilici, nešto pita.
Sa mnom u štalu Luke Vujanovića. Tu odista zatvorena još trojica — Pero Vujanović, brat mu od strica Niko i rođak Marko Vujanović.
Pritvoriše vrata. Pero ugrabi i ispe se gorika di se sino trpa. Kad se vrata ponovo otvoriše i ona dvojica ustaša uđoše, nama pitaju kamo onaj četvrti. Mi ćutimo.
Nas trojicu onda postrojiše jednog za drugim. Ja prvi do vrata. Opali jedan metak. Što jes jes, nijesam ga, bome, ni čuo samo sam osjetio kako me neka vrela igla ubode za lijevu plećku.
Padoh ničice kao snop. Tako i ona dvojica ispred mene. Marko se previja i ječi, sa dušom se bori. Nas dvojica ništa. Jedan od oni ustaša priđe i poče da nas gura, da vidi da koji nije živ:
— Ma, biži, jebi im mater srpsku, vidiš da su gotovi… – zbori onaj drugi.
Utoliko je Pero odozgora iskočio kroz nekakav prozorčić napolje i nadao bižat. Mili bože da ti je to bilo čuti: to pušaka i drugog oružja što je bilo u selu puca na njega, trešti, zaratilo se, ali ga ne pogodilo, umakao nekakvim čudom.
Za Petrom poletiše i ona dvojica naših dželata. Guram ja Niku, on ranjen još lakše od mene — prošlo mu zrno samo kroz mišicu. Marko, kukavac, ište vode. Iziđem ja pa uz nekakve basamake kad eto ona drvena vučija puna vode. Tu i bukara, te ja zavati punu i donesi mu, ali vidim on ne može ni vode — pogodilo ga na bubrege…
— Braćo, bižite, bižite kud znate, ja sam gotov — prošapta i razdvoji se sa dušom.
Nema više čekanja. Niko i ja naprijed. Od omora do omora, od zaklona do zaklona, nekakvim čudom se izvukosmo. Prezdravismo, priključili se partizanima i život krenuo dalje.
Prošlo nekako misec, dva li dana. Vratio se ja kući — pećini. Podne. Ja prilegao u ladovinu tu ispod jednog oraha i san me prevario.
Neko me budi. Pogledam: Marko Bilić! Raspitao se, čuo da sam pretekao i vratio se kući i eto ga došao da me vidi.
Idemo u kuću — kuća prazna, goli zidovi. Pričamo malo. Ne pita mnogo — zna sve kako je bilo. Veli da on nije niti ima sile da ga nagna da okrvavi ruke krvlju nedužnih.
U jedno doba on se maši rukom u džep, izvadi nekakav zamotuljak i veli:
— Evo, ovo ti je poslala mati…
Unutra tri hiljade dinara i majčin srebrni prsten.
Nekako baš uoči klanja otac poslao iz Belgije te tri hiljade. Kad vidla da se zlo sprema ona i gurnula u njedra. Znala ona nama šta će biti pa u školi skinula prsten s ruke te njega i te pare gurnula Marku u džep:
— Eto, ako mi Dušan pretekne, podaj mu, a ako ne pretekne, neka ti je prosto — da nas spomeneš…
Saznao sam poslim da su dobroga Marka Bilića isto ustaše zaklale i da mu je, pričalo se, u njedrima nađena skrivena partijska knjižica komunista…“
Život je potekao svojim tokom. Tačno godinu dana nakon pokolja u kojemu je sve izgubio, Dušan Vujanović se ponovo oženio. Ružom Lalić iz Rujana kojoj je takođe gotovo sva porodica završila pod ustaškim nožem. Sinu kojega je ubrzo dobio dao je ime Marko…
* * *
Ovom nesrećnom čovjeku kojem se smrt tako zlosudno rasprtila na kućnom pragu tog krvavog proljeća 1941. godine, nije se dalo da bar staračke dane provede u spokoju i zadovoljstvu. Najprije mu je u punoj mladosti i snazi umro sin Marko, nada i uzdanica, ali starac ipak nije klonuo, čak ni kada je olujne ratne 1992. ili 1993. godine morao sa porodicom da bježi i spas traži u Banjaluci. Uzdao se i svu nadu polagao u unuka, Markovog sina Željka, mladog studenta, koji je pošao na školovanje u Novi Sad. No, sudbina – guja potajka, ponovo se prikrala i ojađenom Dušanu Vujanoviću iskopala i to jedino oko – Željko Vujanović je poginuo 1996. godine u saobraćajnom udesu u Novom Sadu; dok je izlazio iz gradskog autobusa na njega je naletjelo vozilo kojim je – kakve li ironične slučajnosti – upravljao neki Hrvat i na mjestu ga usmrtilo…
Nedugo potom, smrt se smilovala i prekratila muke i Željkovom napaćenom djedu Dušanu…
Zahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“
(Jadovno.com)
Tuga Božija.
Pretpostavljam da je za ovaj datum vezana i sudbina prezivjelih logorasa, pa postavljam zato i citat:
"Zbog brzopletosti zakonodavca mnogi preživjeli zatočenici se od nove godine 2014. suočavaju s teškim egzistencijalnim problemima. Primjenom novog Zakona o socijalnoj skrbi i izmjenama Zakona o zaštiti vojnih i civilnih invalida rata koje su stupile na snagu 1.1.2014. prestala se isplaćivati opskrbnina. Organizacije za zaštitu ljudskih prava tim povodom će organizirati konferenciju na za tisak te podsjetiti na neadekvatnu reakciju pravosuđa na prijetnje upućene JUSP Jasenovac te na nedostatnu brigu od strane izvršnih vlasti, jer je mandat nekih članova i članica Savjeta JUSP Jasenovac istekao u ožujku 2014. a novi nisu imenovani".
http://lupiga.com/hiperlink/na-rubu-egzistencije-zrtve-logora-jasenovac-ostale-bez-opskrbnine
Nisam provjeravala da li je jos na snazi zakonska odredba o priznavanju ratnog staza i prava na mirovine bivsim pripadnicima OS NDH (ustasama i domobranima).
Toliko o osudi zlocina i zastiti uspomene na nevine civilne zrtve!
"Zbog brzopletosti zakonodavca mnogi preživjeli zatočenici se od nove godine 2014. suočavaju s teškim egzistencijalnim problemima. Primjenom novog Zakona o socijalnoj skrbi i izmjenama Zakona o zaštiti vojnih i civilnih invalida rata koje su stupile na snagu 1.1.2014. prestala se isplaćivati opskrbnina. Organizacije za zaštitu ljudskih prava tim povodom će organizirati konferenciju na za tisak te podsjetiti na neadekvatnu reakciju pravosuđa na prijetnje upućene JUSP Jasenovac te na nedostatnu brigu od strane izvršnih vlasti, jer je mandat nekih članova i članica Savjeta JUSP Jasenovac istekao u ožujku 2014. a novi nisu imenovani".
http://lupiga.com/hiperlink/na-rubu-egzistencije-zrtve-logora-jasenovac-ostale-bez-opskrbnine
Nisam provjeravala da li je jos na snazi zakonska odredba o priznavanju ratnog staza i prava na mirovine bivsim pripadnicima OS NDH (ustasama i domobranima).
Toliko o osudi zlocina i zastiti uspomene na nevine civilne zrtve!
Slične teme
