То је некаква у задње време јако нападна мантра која је нереална и оборива на сваком кораку.
Шта се променило од тад? У међувремену никад нисам био са девојком, нисам се дружио ни са ким, нисам се обогатио, нико ме не прихвата више само зато што имам 30 и нешто, чак обрнуто, млађи су прихваћенији.
И онда ме оптуже да сам себичњаковић, нарцис, психопата. Туђа мишљења су један корак ка туђем насиљу а често то и буде врста вербалног насиља.
0 самопоуздања имам у друштвеним односима и никако га не могу изградити без туђих похвала и прихватања. Имам самопоуздања нпр. у то да урадим неки спринт боље од већине или у аналитичко размишљање, али то је небитно за друштво и функционисање.
Мени би се то и свидело. Ја се плашим вређања, понижавања, додатног урушавања самопоуздања којег би ваљда требало да градим а не да ми га други додатно урушавају.
Како ја могу да знам шта могу добро да понудим ако никад нисам имао прилике за то?
Pogresno sam shvatan, kao i uvek, meni trebaju i emocije i osecaj prihvacenosti. Ono sto mi ne treba su osudjivanje sto sam siromasan, sto nisam egzistencijalno sposoban za brak i decu, cemu skoro svaka veza sa "necim vise" tezi, to sto ja to ne zelim ne znaci da zelim samo seks, nije to "ili-ili". Ako ona nece vezu sa nekim s kim mozda nema neku vecu buducnost, mene onda stave u kategoriju "hoce samo seks".
Bitno mi je jer ako ce to biti tako onda ispadam budala sto uopste nesto radim u zivotu i trpim sve i svasta da bih zaradjivao. Samac si, rintas, mozda nesto i stices, trpis stres, decenijama prodajes svoj zivot i ne zivis uopste, da bi na kraju to kroz socijalnu politiku nasledio neko ko je ceo zivot ziveo u ljubavi i ima decu. Pogotovo sto zivimo u drzavi gde su mnogi dobijali stanove 90-ih za boks cigara, a neki moraju da se za to decenijama bore i da bi to na kraju ostalo ko zna kome, jel sam budala? Pricam o stanu, jos uvek nije ni na moje ime nego na roditelje, nista dobijeno od drzave, a moram da se cak i krvnicki snalazim za resavanje sopstvenog stambenog pitanja, na kraju mene niko nece imati ko da nasledi, i cemu ta borba i uopste rad, trud, trpljenje? Jedinac sam, kad budem umro najradije bih to vratio svojim, pretpostavljam, vec mrtvim roditeljima.
И онда ме оптуже да сам себичњаковић, нарцис, психопата. Туђа мишљења су један корак ка туђем насиљу а често то и буде врста вербалног насиља.