Nesumnjivo Hrvati

"Влаји" (власи) су једноставно људи из континенталног дела.

Можемо говорити о томе да су ти људи даљег српског етничког порекла, али се данас то становништво по католичко-православној линији дели на Хрвате и Србе, а када се каже "влај" (влах), мисли се на то становништво у целини, а не ексклузивно на православни део тог становништва.

Око овога се највише саплиће она хрватска струја која тврди да то важи само у садашњости, тј. да се тим именом не подразумева националност, већ географско порекло и социјални слој, а да је у прошлости значило једино и искључиво романско и несловенско становништво, са романском и несловенском свешћу и језиком. По таквој небулози којом се покушало негирање српског постојања и конститутивности у Хрватској, ни ови садашњи, хрватски "власи" нису никакви Хрвати, већ засебна нација сродна Италијанима и Румунима.
 
menjam.se:
"Влаји" (власи) су једноставно људи из континенталног дела.

Можемо говорити о томе да су ти људи даљег српског етничког порекла, али се данас то становништво по католичко-православној линији дели на Хрвате и Србе, а када се каже "влај" (влах), мисли се на то становништво у целини, а не ексклузивно на православни део тог становништва.

Око овога се највише саплиће она хрватска струја која тврди да то важи само у садашњости, тј. да се тим именом не подразумева националност, већ географско порекло и социјални слој, а да је у прошлости значило једино и искључиво романско и несловенско становништво, са романском и несловенском свешћу и језиком. По таквој небулози којом се покушало негирање српског постојања и конститутивности у Хрватској, ни ови садашњи, хрватски "власи" нису никакви Хрвати, већ засебна нација сродна Италијанима и Румунима.
Kliknite za proširenje...

o ovome se radi:

http://forum.krstarica.com/threads/377528&page=2
 
frenčmen:
To su sve isto Srbi, jer tako piše Konstantin Porfirogenet još u desetom stoljeću, no pod utjecajem Vatikana i katoličke sekte poprimili su pogano hrvatstvo iako nikada nisu bili Hrvati.
Kliknite za proširenje...

Не, него су великосрпски "ћетници" криви што сви релевантни извори и литература од 10. до 19. века становништво западне Херцеговине описују као српско.

Колико су били Хрвати, сведочи ти и 19. век где си имао истакнуте католике, чак и фратре, који су били српске националности.

У средњовековној Србији, огроман % Срба је био католичке вере. Како се данас изјашњавају њихови потомци?
 
Да, озбиљни, у тим подручјима историјски нема Хрвата, али има Срба католика.

Ајд сад још мало смејања ко луд на брашно, пошто је то немогуће оспорити. :)
 
menjam.se:
Не, него су великосрпски "ћетници" криви што сви релевантни извори и литература од 10. до 19. века становништво западне Херцеговине описују као српско.

Колико су били Хрвати, сведочи ти и 19. век где си имао истакнуте католике, чак и фратре, који су били српске националности.

У средњовековној Србији, огроман % Срба је био католичке вере. Како се данас изјашњавају њихови потомци?
Kliknite za proširenje...



Ne razumijem, u čemu se tvoj upis razlikuje od mog?
 
Mrkalj:
S druge strane, hrvatski izvori navode da se Đurđičin otac zvao Dimnjačar Miličević. :per:
Kliknite za proširenje...

Онај из "Капелских кресова"? :hahaha:

"Покојни покојницин отац" Вељко Ковачевић је подигао устанак у Горском Котару међу Србима у Дрежници. :per: Чуди ме како није прво организовао Хрвате :think:
 
Ugovor o prelasku na Uniju pravoslavnog stanovništva između Dunava i Drave ( skraćena verzija) sa putpisima i navođenjem glavnih učesnika u stvaranju slavonskih Hrvata od doseljenika iz Srbije

books

Ostatak na: http://books.google.com/books?id=q4...&resnum=1&ved=0CCUQ6AEwAA#v=onepage&q&f=false

Budući Hrvati ( odnosno potpisnici koji su ceo narod preveli na Uniju):

books

books


books


books


Naravno, ovde nisu pobrojane hiljade i hiljade parohijana koji su i dalje išli u te crkve, imali potpuno istu liturgiju, i nisu znali šta ih je snašlo dok se jednog dana njihovi unuci ili praunuci nisu jednog jutra probudili kao Hrvati.
 
EMIGRACIJA ČEHA U HRVATSKU I NJIHOVA POSLIJERATNA REEMIGRACIJA
Najviše Čeha, računajući od 20-ih godina 19. stoljeća, doselilo se na prostor
širok 30 kilometara i dug 100 kilometara između rijeka Save i Drave. Godine 1900. u
Hrvatskoj je živjelo 31.588 Čeha, od toga 14.769 u Župi Požega i 11.227 u Bjelovarskokriževačkoj
županiji. U Kotaru Daruvar – požeška župa – od ukupnog broja
stanovnika 23% bili su Česi. Većina Čeha živjela je na selu, dok ih je u gradovima
(Zagreb, Varaždin, Osijek) živjelo samo 1.300 (intelektualci i obrtnici). U Dalmaciji je
živjelo 1.157, a u Istri (Pula) 446 Čeha.

Na skupu hrvatskih Čeha održanom u kolovozu
1940. u Hercegovcu, Česi su se priklonili Hrvatskoj seljačkoj stranci i istaknuli
sljedeće: „naša domovina, ne nova, nego jedina, je domovina Hrvatska“

Češki katolici nisu imali svoje svećenike, već su prisustvovali hrvatskim
bogoslužjima.

Najveći udio Čeha bio je u hrvatskim općinama Končanica (68%), Daruvar
s okolicom (41%), Ludina (34%) i Veliki Zdenci (33%). Česi su bili vlasnici 3.740
poljoprivrednih gospodarstava s više od 18 tisuća hektara zemlje. Najveći broj čeških
poljoprivrednih gospodarstava nalazilo se u Župi Požega i Bjelovar. U Župi Požega
imali su u vlasništvu 3,3% ukupnih poljoprivrednih površina1.
Većina hrvatskih Čeha izjašnjavala se kao rimokatolici. Tako je 1900. bilo 30.409
rimokatolika, 478 evangelika, 589 reformista, a 77 Čeha pripadalo je židovskoj vjeri.

*********


Češka prezimena

Češka narodnost u Hrvatskoj nije brojna. Za popisa 2001. bilo ih je 10500. Međutim, čeških je prezimena u Hrvatskom prezimeniku dosta i posvuda se nalaze.

Česi su doseljavali u Hrvatsku od prve polovice XVI. do XVIII. stoljeća. Dolazili su kao obrtnici staklari u Gorski kotar (Crni Lug, Sušice).

Krajem XVIII. stoljeća , mnogo ih je po Vojnoj krajini, i to oko Bjelovara (Ivančani), oko Grubišnog Polja, Velikih Zdenaca u Lamincu, ali ih je najviše oko Daruvara, gdje su u samom gradu druga po redu nacionalnost (19%), odmah iza Hrvata 58%).

Ima ih u Končanici, te oko Pakraca, Kutine i Garešnice. U Slavoniju i zapadnu Hrvatsku naseljavaju se u XIX. stoljeću. Kao vojnici i časnici te kao državni službenici naselili su se pojedinačno po svoj Hrvatskoj, pretežno u gradovima.
Petar Šimunović 2008., 102. -103.
 
menjam.se:
"Влаји" (власи) су једноставно људи из континенталног дела.

Можемо говорити о томе да су ти људи даљег српског етничког порекла, али се данас то становништво по католичко-православној линији дели на Хрвате и Србе, а када се каже "влај" (влах), мисли се на то становништво у целини, а не ексклузивно на православни део тог становништва.

Око овога се највише саплиће она хрватска струја која тврди да то важи само у садашњости, тј. да се тим именом не подразумева националност, већ географско порекло и социјални слој, а да је у прошлости значило једино и искључиво романско и несловенско становништво, са романском и несловенском свешћу и језиком. По таквој небулози којом се покушало негирање српског постојања и конститутивности у Хрватској, ни ови садашњи, хрватски "власи" нису никакви Хрвати, већ засебна нација сродна Италијанима и Румунима.
Kliknite za proširenje...

Власи - Овај термин од тренутка оснивања модерне румунске државе у енглеском језику, на пример, означава целокупно балканско романизовано становништво ван њених граница, невезано за њихово етничко порекло.

С историјске тачке гледишта, овај етноним се по први пут појавио 980. године у једном подужем писму византијског цара Василија II Бугароубице. У њему се прецизно наводи етноним извесног народа који је до тада био сасвим непознат целокупном европском културном и цивилизацијском оквиру - „Власи“. Овај исти етноним ће се појавити и коју деценију касније, у једној његовој хрисовуљи из 1020. године упућеној грчком архиепископу у месту Акрис (данашњи Охрид), у којој се говори о „τών ανά πασαν Βουλγαρίαν Βλάχων“, другим речима „o Власима из целе Бугарске“.

Законик цара Душана из 1345. године јесте засигурно најбоља потврда да су у средњевековној Србији Власи били увелике познати, па бисмо зато могли слободно рећи како је то и први званични правни акт у Срба који их наводи као делом целокупног становништва у држави. У члану 82. Законика каже се следеће:
Где престоје Влах или Арбанасин на селу, на томе селу да не стане други, за њим идући, аколи силом стане, да плати потку и што је попасао.

Положај Влаха и Арабанаса, иако су били невластелинско становништво, је био иоле бољи у односу на меропахе. Због тога су се често меропаси женили Влахињама, чиме би постали сточари, али су власти касније забраниле било какво мешање Срба са Власима. То су то биле две засебне групације становништва строго одвојене једна од друге, без обзира што су и једни и други водили исти или сличан начин живота.

Дакле, под термином Влах се у држави цара Стефана Душана подразумевао подређени становник који није био српског порекла и који није говорио српским језиком, али га је свакако знао или познавао у одређеној мери, будући да му је био потребан ради остваривања основне комуникације и продаје сточарских производа.

А да Срби нису (можда увек) имали позитиван став према Власима, понајбоље нам може илустровати и следећа наша пословица коју је Вук Караџић уврстио у своју прву збирку српских народних изрека и пословица:

"Ни у тикви суда, ни у Влаха друга."

Вук је уз њу придодао објашњење како се она односи искључиво на праве Влахе, тачније речено - на данашње Румуне. Неколико година касније је Ђуро Даничић у своју збирку унео једну веома сличну пословицу, забележену још 1697. године у Хрватској на подручју Славоније, у којој стоји употребљено име Србин наместо Влаха (Ни тиква суд, ни Србљин друг).

Правно посматрано, у Законику цара Душана ни на једном месту није прецизирано који се народ под појмом Власи подразумева (оваква забуна данас не постоји када су у питању Арбанаси), али многи други писани документи показују нам да се у српском језику из средњега века (у периоду од XII – XV века) под њиме подразумевао не само припадник романског/романизованог становништва, него и свако коме је сточарство било главно занимање. О томе је својевремено и Константин Јиречек писао. Да су Турци и нешто касније потурице, а посебно у западним крајевима Балканског полуострва, проширили термин Влах на све Србе, може нам послужити као сведочанство једна кратка белешка хрватског путописца - Бенедикта Курипешића - који је 1530. године прошао кроз Босну. У својим записима је експлицитно назначио како је у њој затекао „три народности и три вере:

а) прво су стари Бошњаци, римско-хришћанске вере...,
б) други су Срби (Surffen) које зову Власима..., а вере су светога Павла (православне) ...,
б) трећи су народ прави Турци, који су војници и чиновници, а владају сасвим тирански горе поменутим племенима.“

Именом Власи називани су још и сви они Срби који су накнадно емигрирали из Босне и Херцеговине у Хрватску. Тако се у једном писму аустријскога цара Фердинанда I, датираног 6. новембра 1538. године, упућеном хрватском бану Петру Кеглевићу каже како му је дојављено „да су капетани и војводе Рашана или Срба те Влаха који се обично Србима зову, са својим присталицама и потчињенима, срећно прешли из Турске у Хрватску“ („...capitenei et waywode Rasciani sive Sirviani atquae Valachi quos vulgo Zrbscky vocant“). Од тог доба постоји пуно писаних споменика у којима се Срби у потпуности изједначавају са Власима. Да наведемо само неколико илустративних примера из тог и нешто каснијег периода:

- „Valachi sive Rasciani“ (Власи односно Рашчани),
- „Rasciani sive Valachi“ (Рашчани односно Власи),
- „Morlachi o Serviani“ (Морлаци или Сербијани),
- „Valachi sive Rasciani vel ut verius dicam Serviani“ (Власи илити Рашчани који себе Сервијанима називају).

У једној невеликој расправи српског митрополита Стевана Стратимировића под називом О Власима из 1806. године вели се како римокатолици у Хрватској и по Славонији име Влах „Славонцима и Србима који су источне, наше, вере са презрењем придају“, те да „исто тако и Турци у Босни и Србији сваког хришћанина Босанца и Србина Влахом називају“. Негде при самом крају XVIII столећа Стефан Ференчевић, угледни православни свештеник из Сомбора, прибележио је следећу изреку – „у крају се Власи даве“ уз коју је дао и наредно објашњење:
"Тако се нама Србљем поношавају иноверци с нама живећи, што сваки посао добро почнемо, а зло свршимо, као да initium а не finis coronat opus."

Да се етноним Влах ипак односио само и једино на Србе недвосмислено нам потврђује нешто касније и сам Вук Караџић. Тако на једном месту он каже да у пресудном тренутку „када су Србљи први пут дошли на Шабац (дакле, 1804. године), онда су турске жене у Шапцу пјевале: Подигло се неколико Влаха, и понело у тиквици праха.“

Као српске народне пословице Вук је навео и две у којима су главне личности Влах (Србин) и Турчин. То су:
А) не зна пијан Влах шта је гладан Турчин;
Б) Власи као ораси (а ораси као лешници).

У своме капиталном делу, Српском Рјечнику, за реч Влах Вук је дао наредно тумачење: „Срби закона турскога, у Босни и Херцеговини, тако и они закона римскога, како у Босни и Херцеговини, тако и у царству аустрискоме, изван Далмације, зову, и то као за поругу, браћу своју закона грчкога.“ За реч Власићи каже да у Дубровнику тако „зову људе закона грчкога“, а да се реч Турковлах користи нарочито у Далмацији „за Влаха (односно - православног Србина) из Турске, за разлику од оних из ћесарске.“

Дакле... Влах као Србина су почели да спомињу Хрвати и Турци, како би се ругали Србима... Турци за време владавине на овим просторима су Србе највише мрзели због отпора, зато су и користили такве називе за нас,... За Хрвате не треба трошити речи...
 
Poslednja izmena:
Положај Влаха и Арабанаса, иако су били невластелинско становништво, је био иоле бољи у односу на меропахе. Због тога су се често меропаси женили Влахињама, чиме би постали сточари, али су власти касније забраниле било какво мешање Срба са Власима. То су то биле две засебне групације становништва строго одвојене једна од друге, без обзира што су и једни и други водили исти или сличан начин живота.
Kliknite za proširenje...

Kako ovo, molim te, brkaš etnicitet i socijalnu klasu kao babe i žabe?
 
Mrkalj:
EMIGRACIJA ČEHA U HRVATSKU I NJIHOVA POSLIJERATNA REEMIGRACIJA
Najviše Čeha, računajući od 20-ih godina 19. stoljeća, doselilo se na prostor
širok 30 kilometara i dug 100 kilometara između rijeka Save i Drave. Godine 1900. u
Hrvatskoj je živjelo 31.588 Čeha, od toga 14.769 u Župi Požega i 11.227 u Bjelovarskokriževačkoj
županiji. U Kotaru Daruvar – požeška župa – od ukupnog broja
stanovnika 23% bili su Česi. Većina Čeha živjela je na selu, dok ih je u gradovima
(Zagreb, Varaždin, Osijek) živjelo samo 1.300 (intelektualci i obrtnici). U Dalmaciji je
živjelo 1.157, a u Istri (Pula) 446 Čeha.

Na skupu hrvatskih Čeha održanom u kolovozu
1940. u Hercegovcu, Česi su se priklonili Hrvatskoj seljačkoj stranci i istaknuli
sljedeće: „naša domovina, ne nova, nego jedina, je domovina Hrvatska“

Češki katolici nisu imali svoje svećenike, već su prisustvovali hrvatskim
bogoslužjima.

Najveći udio Čeha bio je u hrvatskim općinama Končanica (68%), Daruvar
s okolicom (41%), Ludina (34%) i Veliki Zdenci (33%). Česi su bili vlasnici 3.740
poljoprivrednih gospodarstava s više od 18 tisuća hektara zemlje. Najveći broj čeških
poljoprivrednih gospodarstava nalazilo se u Župi Požega i Bjelovar. U Župi Požega
imali su u vlasništvu 3,3% ukupnih poljoprivrednih površina1.
Većina hrvatskih Čeha izjašnjavala se kao rimokatolici. Tako je 1900. bilo 30.409
rimokatolika, 478 evangelika, 589 reformista, a 77 Čeha pripadalo je židovskoj vjeri.

*********


Češka prezimena

Češka narodnost u Hrvatskoj nije brojna. Za popisa 2001. bilo ih je 10500. Međutim, čeških je prezimena u Hrvatskom prezimeniku dosta i posvuda se nalaze.

Česi su doseljavali u Hrvatsku od prve polovice XVI. do XVIII. stoljeća. Dolazili su kao obrtnici staklari u Gorski kotar (Crni Lug, Sušice).

Krajem XVIII. stoljeća , mnogo ih je po Vojnoj krajini, i to oko Bjelovara (Ivančani), oko Grubišnog Polja, Velikih Zdenaca u Lamincu, ali ih je najviše oko Daruvara, gdje su u samom gradu druga po redu nacionalnost (19%), odmah iza Hrvata 58%).

Ima ih u Končanici, te oko Pakraca, Kutine i Garešnice. U Slavoniju i zapadnu Hrvatsku naseljavaju se u XIX. stoljeću. Kao vojnici i časnici te kao državni službenici naselili su se pojedinačno po svoj Hrvatskoj, pretežno u gradovima.
Petar Šimunović 2008., 102. -103.
Kliknite za proširenje...

Пемци, неки су се добро уклопили у Хрвате, Поспишил, ухапшен у Паризу 1934. после бега из Марсеја као подршка Георгијеву у атентату на Александра, био је велику "дужносник" у НДХ.

Фалсификовани пасош Звонимира Поспишила ( Новак)

marsej09101934-1novak-1.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Da li su kajkavci Hrvati ili zaseban narod?
95 96 97
Odgovora
2.404
Pregleda
12.318
Frontiersman
Frontiersman
Neno
Amerika sa Hrvatima spremala "oluju"..
Odgovora
1
Pregleda
243
MOST6
MOST6

Back
Top