Ne sećam se jesal li obradio Srpkinje sa Hrvatske televizije, Mirjanu Rakić i Ankicu Barbir.
Zaboravljena uloga „Televizije Zagreb“ i nedeljnika „Danas“
Ћирилица
Piše Ratko Dmitrović
Gotovo da je zaboravljeno ko je i na kakavnačin medijski pripremao događaje koji će razbiti Titovu Jugoslaviju, ko jeprvi satanizovao i Srbe i Srbiju, otvarajući prostor za sve ono što je u tomsmislu kasnije stiglo i sa Zapada
Pre nekoliko dana Privredna komora Srbijeotvorila je predstavništvo u Zagrebu, a za direktora imenovala DrenislavaŽekića. Mnogima ovo ime ne znači ništa, ali ima, ubeđen sam, među čitaocima„Pečata“ onih koje će Žekićevo ime vratiti u kasne osamdesete i početakdevedesetih godina, u burno i teško vreme, kada su nakaze prošlosti iz mračnihi memljivih skloništa, u kojima su godinama oštrile zube čekajući novu priliku,iskočile na javnu scenu Hrvatske. U drugačijim odelima, ali sa starim ciljevimai nakanama.
Ništa se veliko i značajno na ovim prostorima nije dogodilo, i ne događa se,slučajno, samo od sebe. Ni Hrvatska nije preko noći, od utorka na sredu, mirani tolerantan život svojih Hrvata i Srba (makar tolerancija bila nametnuta ikontrolisana) zamenila ćutanjem, okretanjem glave, bušenjem guma, razbijanjemprozora, otpuštanjima sa posla, proterivanjem iz stanova i na kraju brutalnimlikvidacijama Srba po većim i manjim mestima. To je došlo postepeno, razvijalose godinama, a svoje strašno i krvavo ubrzanje dobilo 1991. godine.
OBRAČUN SA SRBIMA
Medijsku pripremu takvog stanja, uređenje političkog terena za obračun saSrbima, u Hrvatskoj su na svojim leđima iznela dva medija: „Televizija Zagreb“i nedeljnik „Danas“. Jedanaestog januara ove godine u Beogradu je umro VeljkoKnežević, direktor „Televizije Zagreb“ u vreme koje spominjem. Veljko je bioSrbin, rođen u jednom selu kod Knina. Njega i moju malenkost vezale su čudneživotne niti. Živeli smo u istom gradu, Zagrebu, znali jedan za drugog, ali seupoznajemo tek u Beogradu, gde smo došli spasavajući glave i porodice. Pretoga, krajem 1991. godine, Knežević je u Zagrebu sahranio sina. Veljko nikadanije izgovorio da je njegovo dete ubijeno. Samo je slegao ramenima. Nisam imaosnage da pripitujem, da kopam po toj jezivoj rani.
„Znaš li ti“, rekao mi je jednom, „da i ovde u Beogradu čuvam ono tvoje pismo.Nije mi bilo svejedno kad sam ga pročitao, a i nisi bio u pravu. „Veljko, biosam u pravu, a sve što je tamo napisano potpisao bih i danas“, odgovorio sam mui tako je naš razgovor o neobičnom pismu zauvek okončan.
Zašto pismo? Sredinom 1989. godine, kada više nisam mogao da gutam stalno,sistematizovano, televizijsko kidisanje na „velikosrpske apetite iz Beograda“,na „Srpsku akademiju nauka i umetnosti“, na rukovodstvo Srbije, sve uz otvorenupodršku Šiptarima na Kosovu i davanje prostora nekada zabranjenim, a onda uZagrebu poželjnim „intelektualcima“ iz Slovenije, Bosne, Crne Gore, Hrvatske;posle jednog „Dnevnika“ „Televizije Zagreb“ napisao sam to pismo i sutradan ga,preko poznanika zaposlenog na Televiziji, dostavio u Kneževićev Kabinet.
Šta sam napisao? Svašta. Pismo je bilo puno gorčine, protkano emocijama kojenamerno nisam ni kontrolisao, ni skrivao. Bilo je to vapaj Srbina iz Hrvatskedrugom Srbinu iz Hrvatske. Jednog koji je bio novinar „Politike“, najuglednijegi veoma uticajnog srpskog medija, drugom koji se nalazio na čelu „TelevizijeZagreb“, najuglednijeg i najuticajnijeg hrvatskog medija. Tražio sam od Veljka,molio ga, preklinjao, da zaustavi i promeni antisrpski kurs „TelevizijeZagreb“. Ukazivao mu na evidentne laži, izmišljanja, manipulacije sapoluistinama, na mogućnost da se „kritički pogled na međunacionalne odnose uSrbiji“ bar delimično prebaci na Hrvatsku i njene međunacionalne odnose; da seono što u Srbiji traže Šiptari, a stalno prati i propagira „Televizija Zagreb“,stavi u usta Srbima iz Hrvatske, pa onda oceni ko šta ima, kome je šta potrebnoi ko je identitetski i kulturno ugrožen. Nije vredelo, Knežević je nastavio postarom.
MEDIJSKA PRIPREMA
Tu se vraćamo na Drenislava Žekića. On je bio deo Veljkove „srpske ekipe“,jedan od urednika „Dnevnika“, zajedno sa još nekoliko kolega srpskog porekla;Gordana Grbić, Gradimir Agbaba, Ankica Barbir Mladinović, Mirjana Rakić… Srbisu, prema tvrdnjama zaposlenih na „Televiziji Zagreb“, bili i Luka Mitrović iBranimir Dopuđa, ali se nisu tako izjašnjavali, posebno ovaj drugi koji je„Dnevnik“ završavao rečima: „Pozdrav hrvatskim braniteljima, ma gdje bili“.
Uvek je nezahvalno, pomalo i mučno, davati ocene o ljudima u teško vreme i joštežim situacijama, ali ekipa Veljka Kneževića – to je i danas, 20 godina poslesvega, jasno kao dan – odigrala je vrlo značajnu ulogu u medijskoj satanizacijiSrbije i Srba kao naroda. Neki od njih, koliko čujem, danas su toga svesni;kažu da su morali, jer bi u suprotnom ostali bez posla. Ne spominju da suionako ostali bez posla, odmah po dolasku Tuđmana na vlast. Medijska pripremaje bila okončana, nikome više nisu bili potrebni i Antun Vrdoljak ih je izbaciona ulicu.
U toj grupi Drenislav Žekić je, sećam se, bio nekako najumereniji. Videlo se dato radi sa mukom u stomaku. Nisam siguran, ali mislim da je on sam otišao iz„Dnevnika“, pre dolaska Vrdoljaka.
U godinama koje dele to vreme od Žekićevog imenovanja na mesto direktorapredstavništva Privredne komore Srbije u Zagrebu, Drenislav se baviomarketingom, jedno vreme proveo je u Londonu, a kako je hadezeovska atmosfera uHrvatskoj slabila jačao je Žekićev položaj, obnavljala se stara prijateljstva,pa je 2005. godine imenovan za pomoćnika generalnog menadžera koncerna„Podravka“.
Da li je Žekićevo angažovanje u službi Privredne komore Srbije iznenađenje?Jeste, bez sumnje. Verujem da je to dobro rešenje za srpsku privredu koja je nahrvatskom tržištu finalnih proizvoda zastupljena simbolično. U Hrvatskoj jeregistrovano desetak srpskih firmi. Hrvatske firme u Srbiji, a ima ih oko 250,pisali smo o tome, kontrolišu čak i proizvodnju hrane, a u prodajnim lancimanalazi se nekoliko stotina proizvoda iz te države. Žekić je imenovan na dvegodine. Videćemo kakvo će stanje da bude u proleće 2014. godine. Na stranu štoje ovo velika prilika za Drenislava Žekića da se i delimično iskupi kod Srba.
Nedeljnik „Danas“ je preteča antisrpskog informativnog programa „TelevizijeZagreb“. Pokrenut je 1982. godine, da bi popunio prazninu periodične štampe uHrvatskoj, u stvari da parira „NIN“-u koji se u Hrvatskoj izuzetno dobroprodavao. Prvi glavni urednik „Danasa“ bio je Joža Vlahović, a već krajem letate prve godine izlaženja došlo se do tiraža od 150.000 primeraka. Taj tiraž jedostignut na dve velike afere u čijem su središtu bili Borislav Mikelić,direktor petrinjskog giganta „Gavrilović“, i Milan Pavić, direktor „Jugoturbine“iz Karlovca. I tada i kasnije urednici i novinari „Danasa“ tvrdili su da jenapad na pomenutu dvojicu došao kao posledica želje da se opuste krutekomunističke stege, ukaže na zloupotrebe položaja, upravljačku rigidnost saosnova partijske pozicije… ali ono što se naknadno događalo sve snažnije jenavodilo na zaključak da su Mikelić i Pavić napadnuti iz drugih razloga, zbogsvog nacionalnog porekla. Obojica su Srbi, a „Gavrilović“ i „Jugoturbina“nosili su razvoj Banije i Korduna, regiona sa značajnom srpskom većinom.
Koristeći sve mogućnosti koje su mu bile na raspolaganju, uključujući struktureSaveza komunista, gde je i na federalnom nivou imao značajnu poziciju i ugled,„Danasu“ je posebno žestoko uzvratio Mikelić. Protivudar je bio tako snažan, daje Joža Vlahović na kraju morao da podnese ostavku. Na njegovo mesto dolaziŽivko Milić, šef deska je Denis Kuljiš, a zamenik glavnog urednika NinoslavPavić, danas jedan od najbogatijih ljudi u Hrvatskoj, vlasnik „Jutarnjeglista“, „Globusa“, „Slobodne Dalmacije“… Sa Vlahovićem odlazi i nekolikonovinara i urednika. List počinje da pada i tiražno, i po uticaju, ali se dvegodine kasnije u redakciju vraćaju gotovo svi koji su je napustili.
ANTISRPSKE BUJICE
Mesto kormilara preuzima Mirko Galić (kasnije direktor „HRT“-a, danas ambasadorHrvatske u Francuskoj) i „Danas“ beleži uspon dosežući i sto hiljada prodanogtiraža. Posle svega što se u međuvremenu dogodilo, bez potrebe za naknadnompameću i bez straha od greške, postavićemo ocenu da je zagrebački „Danas“otvarao breše svim antisrpskim bujicama u godinama uoči raspada Jugoslavije.Svi koji su tada imali potrebu da se baci kamenom na Beograd, dobijali su u„Danasu“ kafu, pažnju i prostor. Koliko god je trebalo. Od slovenačkih„slobodnih intelektualaca“, preko šiptarskih „akademika“, poraženih i u stranugurnutih hrvatskih maspokovaca, do sarajevskih univerzitetskih profesora,muslimana, koji su u beogradskim političkim gibanjima, posebno u odnosimaBeograda prema Kosovu i Metohiji videli želju za dominacijom i obračun sa„liberalnim islamom“.
Kosmetski Šiptari su u „Danasu“ imali neograničen prostor i podršku bezrezerve; Milošević je već sa prvim spominjanjem teškog položaja Srba na Kosovuoznačen kao srpski nacionalista, velika opasnost za Jugoslaviju; MemorandumSANU predstavljen je kao program za stvaranje velike Srbije; očekivane iopravdane refleksije među Srbima u Hrvatskoj, na kosovske nemire, autori„Danasa“ ocenjivali su kao podbunjivanje iz Beograda, pokušaj destabilizacijeHrvatske. Po „Danasu“, za sve su bili krivi Milošević, SANU, Srpska pravoslavnacrkva. Zar je danas drugačije?
Dve godine pre višestranačkih izbora „Danas“ i „Televizija Zagreb“ usklađujuuređivačku politiku i ulaze u finiš strašne i pogubne satanizacije Srba iSrbije. Stvorena je atmosfera u kojoj je bilo mesta samo za jednu ocenu – Srbisu krivi za sve. Znam da je suvišno, ali podsetiću, i „Danas“ i „TelevizijuZagreb“ usmeravali su i njihovo delovanje određivali komunisti. Isti oni čijisu ciljevi definisani – nije odgoreg da se stalno spominje – 1928. godine uDrezdenu, na Četvrtom kongresu KPJ.
Ja njemu nabrajam primjere. Na neke odgovori, na druge ne.
