Nešto razmišljam

Isključih se pa se vratih. Nije dobro ono - hajde još jedan klik tamo negde.
Inače često razmišljam zašto je ljudima teško verovati da postoje i oni bezazleni ili bolje da ih nazovem "naivni" ? ,
da postoje oni koji nemaju zadnju nameru, da postoje oni koji umeju da sačuvaju i najbanalniji razgovor za sebe.
Verovatno iz istog razloga što je meni trebao vek da prihvatim da postoji loše i da je loše bez obzira koliko
pokušala naći opravdanja i koliko god se držala onog da u svakom čoveku mora postojati iskra dobra koju samo treba rasplamsati.
Setih se usput i jedne poruke koju čuvam kao podsetnik, parafraziraću : mržnja prema tebi daje mi snagu da ustanem ujutro. Nešto tako.
Naravno, kasnije ide ono " ne umem ja da mrzim ikoga " bla bla.
Nažalost, neke reči možemo da osetimo, ali nije potrebno. Persona svojim delom pokaže koja je reč istinita - mrzim ili ne mrzim.
No, nisam htela o mržnji, nije mi ona u mislima.
Razmišljam o poverenju. Kome verovati, posebno u ovom pararelnom svetu ? Zar smo zaista dve ličnosti, tri, pet...deset ?
Koliko nas ima ?
Ne bi to bilo toliko upitno da školu o poverenju nisam naučila od najbliskijih. Od onih od kojih se ne nadaš ničemu lošem.
Doduše, što reče neko moj, ja sam samo budala koja veruje u postojanje Čoveka. Budala koja nepopravljivo prilazi svakom čoveku isto.
Skupo sam plaćala tu manu, veroatno ću se još naplaćati, no...ne mari.
Do mene je, nije do ljudi. Nije.
 
zasto sam u sustini apologejt koji prihvata nepotizam kao svrseni cin...nedavno sam jednom kolegi rekao da mu je otac priznao doktorski rad jer mu je bio mentor pet godina unazad...on je meni uzvratio da je moj otac krao struju..i jedno i drugo zalaze u nepotizam no imali smo opravdanja za taj cin dok se desavao..njemu je bilo najlakse tako a i moj caca se snalazio kako je znao i umeo..jbg ljudi
 
Spadam i sama u skeptike, što više poznajem ljude, sve više se pitam ko smo.
Razumem i da svi imamo i dobre i manje dobre dane, svoje probleme, dileme,
dobra i manje dobra iskustva.
Dosta mogu da razumem i istolerišem. Umem biti i brzopleta, buntovna, pomalo ironik,
i još hiljadu mana, ali još uvek se trudim da moje (ne)raspoloženje ničim ne deluje na okolinu ili bar
da ne utiče na promenu mišljenja ( to ne trebam ni da se trudim jer moje raspoloženje nije gospodar mišljenja o nekome ili nečemu ),
a često nisam ni ja, već onaj o kome se stvara.
I pored svih mana, hvatam sebe da sam uspela da zadržim veru u ljude i da još uvek mogu da napišem, nekad mi omiljenu rečenicu ;
Niti me mogu izneveriti niti razočarati onoliko koliko ja mogu Verovati.
Možda je vreme da osim skeptika i ironika sve druge osobine u meni kulturno udaljim :think:
 
Čudan je život. Kas se nas dvoje vidimo oči jedno drugom kopamo. I pobili bi se istog trena. A, kad se ne vidimo tražimo jedno drugo ko slamku spasa. I mislimo se u sebi gdje je ono drugo ***** i što sad radi. Je li mu/joj dobro ili nije. Što mu/joj fali. Stvarno čudno. Kažu neki da je to u biti prava ljubav. Moguće i da jest. Objašnjenje je navodno, vi se iskreno volite. Možda i jest tako. Samo znam da se sad sastavimo, da bi se ko dva pjevca rašćerupali. Baš čudno.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top