кукки, тако је, треба тачно знати која је ТВОЈА одлука и држати се ње, онда је лако.
Ја престајем да пушим откако сам пропушила. Безброј пут сам пала и поново устала. Више не дозвољавам себи самообману да сам безбедна, да сам непушач и зато сам сада, први пут, прегурала критичну другу годину. Овог пута сам схватила да имам борбу на више фронтова. Физичку, како се решити зависности, и другу, тежу, како победити психичку кризу тојест како остати непушач.
До сад, моја формула за опстанак у табору оних који нису зависни садржи следеће компоненте:
1) Нипошто не треба бити сигуран у себе да више никад нећеш запалити, ма шта да се деси. Напротив, треба увек бити на опрезу и присећати се пушачких невоља како не би поклекнули. Јер наш мозак природно памти само лепа осећања, а цигарета нам је лажирала лепа осећања. Зато је добро и касније као бивши пушач, учествовати на овој теми и помагати другима, јер тако помажемо и себи.
2) О себи не треба размишљати каоо непушачу, већ као о бившем пушачу, јер наши рецептори у мозгу су пушењем трајно оштећени. Ако схватамо да смо бивши пушачи, онда схватамо да ми не можемо себи да приуштимо "излете" и попушимо само једну, или чак, повучемо један дим. Ми ту границу не смемо ни у сну да прекорачимо, никад. Јер наш организам реагује на други начин од организма непушача или пушача. Ми смо напукле шоље и не треба да ризикујемо никад нашу тешком муком стечену слободу.
3) мозак бившег пушача има подстанара, пушачког суфлера. То је страно биће, паразит, који нам с времена на време, шапуће да запалимо, само једну, само овај пут и слично. Тај мали гад не одустаје ни после много година, али је временом све слабији. Чека подмукло неке тренутке наше слабости да нас савлада. И јавља је код већине у одређеним временским периодима, са све већим размаком између наступања. До сад нисам успела да прегурам "суфлирање" које наступа око друге године непушачког стажа. Нисам, због своје гордости, јер сам веровала да мени више никад не може да се деси да пропушим, па тако нисам била спремна за одбрану од напада, који је трајао свега две недеље и који је био само у мисаоном предлогу да запалим, без физичких криза, дакле без главног оружја.
4) Почела сам да радим активно, свакодневно на репрограмирању својих реакција из пушачких у своје. Јер сви пушачи имају за све животне ситуације исту, пушачку, реакцију која гласи: запали прво цигару, па онда размисли шта ћеш. Униформно, маса људи са истом предвидивом реакцијом: сан сваког властодршца и манипулатора. Зато су пушачи марионете без сопствене воље и личности, опседнути. Корак по корак, учим још увек себе да живим по правилу Живота, а не зависности. Пра 4 године сам почела да упознајем госпођу Пипи, да видим ко је она уопште. Гадна баба, могу вам рећи!
5) Схватила сам да није могуће променити једну лошу навику, ма која то била, а не променити још неке ставке. Јер у нашим животима свака одлука има своју последицу у виду других, последичних понашања. Рецимо, пушачи често имају одређен, пушачки начин живота, условљен пушачким потребама и огранићењима. Нпр. пушачи се временом слабије крећу, јер им постаје тешко, немају ваздуха ни снаге. Када престанемо да пушимо, треба да одбацимо све закључке о себи које смо донели као пушачи. Треба да поново све испробамо. И кретање, и начин исхране, и начин размишљања. Јер ми смо одједном неко други, заправо. Ми нисмо више пушачи, ми поново постајемо личност којој нисмо дозволили да се развије. Постајемо оригинална људска бића. Ако оставимо у нашем животу све навике које смо стекли као пушачи, без ревизије, а само одстранимо пушење, велика је вероватноћа да ћемо поново пропушити. јер је то онда нешто што нам недостаје да би били комплетни...пушачи.
6) Потребно је и да "лажирамо" своје сећање и да проверимо наша решења у животу. Вратити филм на многе ситуације које смо прошли, а онда када нам искочи слика нас самих како палимо цигарету, увести цензуру и исећи цигарету из филма, хируршки прецизно, са свесним размишљањем о томе каква би била адекватна реакција уместо погрешне, пушачке. На тај начин чистимо ризницу нашег искуства и учимо мозак шта да нам убудуће предложи као решење када се будемо нашли у сличној ситуацији.
7) Потребно је да научимо да мало и трпимо неугодности. Да ојачамо. Да бранимо себе и свој живот по цену која је заправо мала и смешна: да истрпимо ситне неугодности због тога што свом размаженом ЈА ускраћујемо нешто што је штетно по њега. Да одрастемо. Па да ли би детету дали да пије Доместос само зато што то врло упорно од вас тражи и плаче? Можемо да издржимо све кризе без роптања. Нисмо деца.
8) Да би остали непушачи, треба само да не пушимо. Више НИКАД. .Јер ми то тако хоћемо.
9) ситна слова: ако ипак поклекнемо, ОДМАХ треба устати и не дозволити себи да пушење узме маха. Сваки следећи дим отежава ситуацију. НИКАД НЕ ТРЕБА ОДУСТАТИ: