Cirilica je postalo pismo za zvanicne stvari.
A u normalnom zivotu se sve vise koristi latinica.
I to je okej.
Cirilica je ustvari i nastala za upotrebe u Bugarskoj drzavi.
СВ. СИМЕОН:
“Чувај, чедо моје мало, језик као и земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимај туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потужио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље него најмању и најнезнатнију реч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и својих натурио.
Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик народа таре са језицима других народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само разарати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој борби чује и један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После изгубљеног језика нема народа.
Знај , чедо моје, да та борба између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од свих бедема, кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају. тамо где одзвања наша реч, где се још глагољи и где се још као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојен део земље и народа кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
