Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Ove tišine iza tebe
Kao oluja su glasne
Mada još nade su žive
Stvari su postale jasne
Snovi koje smo gradili
Sami od sebe se ruše
Na pozive se ne javljaš
I tako se slome sve duše
Sad znam kako miriše tuga
I kako noć postane duga
Znam kako ljubav boli bez nje
Kad srce daš a izgubiš sve
Otišla si
Narušila zvjezdani red
Ostavila
Meni otrov a ponijela med

ŽELJKO KRZNARIĆ
 
Padni mi samo na pamet
misli moje obraz da ti izgrebu.

Iziđi samo preda me
oči da mi zalaju na tebe.

Samo otvori usta
ćutanje moje da ti vilice razbije.

Seti me samo na sebe
sećanje moje da ti zemlju
pod stopalima raskopa.

Dotle je među nama došlo.

Vasko Popa
 
Na dan njenog venčanja

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče “Hvala!”…
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep’o rasu?

Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvom licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi,
Nek’ mimoiđe nju, i nek padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!”

Velimir Rajić
 
Miroslav Mika Antić - Usne

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pćelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekše, mlađe i slađe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje
 
Hoćeš li da pođeš sa mnom, pitala je srnooka.
Hoću, rekao je,
i nije pitao kuda,
i nije pitao zašto.

Znaš li da hodaš bez straha,
pitala je devojčica.
Znam, odgovorio je plavokosi.

A znaš li da hodaš tako da te svi čuju?
I to znam, rekao je.

A zašto da nas svi čuju?
Zato što se nećemo skrivati
ni pred kim, odgovorila je.

Pavel Poljanski
 
PITANJA
Da se bude stranac
ili
da se ne otputuje

Da se okrene glava
ili
da se oslepi

Da se zatvore usta
ili
da se padne na leđa

Neće još dugo kucati satovi
pruži ruku

Umreti
ili
ne roditi se
preporoditi se

Miodrag Pavlović
 
Refleksije

Vajam odbjegle ljubimce sna
od truleži prećutanih uvreda
Ja sam hostesa poraza
prikupljam simbole u aleji velikana
Samo refleksije svijeta
poprimaju pisane oblike
Ako sujeta preuzme vlast postaću
veličina koja guta sopstvenu plodnost
Uprkos znanju razvijaće me magle
Hajde da te ispišem u tri poteza
Imaš sjajan destruktivni potencijal
prolaziš na ispitu iz poricanja sebe
Pričaš o opsesivnim strahovima
čvrstim korakom koračaš ka histeriji
Misliš kada te ne bude – čemu sve
Ja sam tvoje ogledalo – ruglo od rugla
pravedna kazna za nepravedna djela
Ja sam valkira i žena-div plamteće kose
Ja sam ubrzana čestica mikroba
pošast i bolest trule planete
Ja sam crvena Sonja i gola Maja
moje ruke su zmije koje dave
Ja sam upravo ono što zaslužuješ
Pa šta! Nisi prvi ostavljen ni zapostavljen
koji ne zna kud bi sa sobom
u dvojnosti jednine koja se umnožava

Aleksandra Čvorović
 
Čija li si noćas — ko te
ljubi pijan od lepote,
i u mekoj kosi sanja
svet pun tvoga šaputanja.

Srećo moja davno prošla
kome li si dobrodošla
ove noći dok zla ciča
moju studen svetu priča,
i dok vetar grubo guši
zaostali sjaj u duši.

Čija li si noćas — čija,
kome tvoje sunce sija
kao što je meni sjalo
tako malo,
tako malo.

Vitomir Nikolić
 
Džaba ste krečili

Pretvaram se da me ne pogađa
pretvaram se da se ne događa
molim te da mi ne tražiš da prenosim
poruke
molim te da isključiš dugme
zahvaljujući kome
donosim odluke
kome još treba da razmišlja
Planeta pod teretom straha
drhti
samo ludak još ljepše svjetove
izmišlja
pa se odvajaju od zemlje
i lebde s njim
i nose dim
od koga se guše
oni što zaboravljaju
koliko je važan
ljubavi manifest
pa preko njega preljepljuju
nove poruke kao da je
palimpsest.

Aleksandra Vujisić
 
INTIME

Noćas tako želim da me neko voli,
pregršt nečije nježnosti mi treba;
noćas ću sve da zaboravim i prebolim
i da se vratim u naručje neba.

Ja sam bio kafanski i više niči,
i bio pust i prezren – neželjen ko grobar
Noćas bi htio sebi – dječaku da ličim
i da mi opet kažu kako sam dobar.

Vitomir Vito Nikolić
 
Ja bi ovim putem želeo da napišem jednu pesmu koju sam svojeručno sastavio. Mislim sastavio sam ih 30tak, ali čisto da vidite da li nešto valja. Izvolite:

LEDENO SRCE

Videh je noćas na jednoj žurci,
kako nekog drugog drži pri ruci.
Nije prošlo ni jedno leto,
a već je drugog dovela na moje mesto.

Zbog nje sam neizmerno srećan,
a na sebe samoga sam jako besan.
Dopustio sam da me takav biser napusti,
i srce mi se svakim danom u led pretvori.

Od kada sam ostao bez nje,
u duši nosim samo mračne sne.
Postao sam toliko slab,
da mi se svaka nada pretvorila u prah.

Kada bi mogao sve u jednu kutiju da stavim,
sve bi nastavio divno i nebi imao s ničim da patim.
Kada bi ovo bio samo jedan ružan san,
ponovo bi bio s tobom sav nasmejan.

Teški dani kada joj dođu
i tople vrućine kada kroz nju prođu,
samo jaka da ostane kao čelik,
i da bude uvek lepa kako je pamti ovaj pesnik.

Nikola S. Minić
 
Poslednja izmena:
Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi

budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova

budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore

budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu

uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku.

Branko Miljković
 
Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru.
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al’ ne možeš sprečiti strasti da naviru.

Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti, to boli, dabome.
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome.

Goran Tadić
 
Opraštanje

Ja sam koridor ka aerodromu duša, ovo je loša klima za mrtve
Ne znam ništa o herojskim bitkama i svijetloj tradiciji
Dala sam intervju o kvalitetu mladih robinja i evo me
da odagnam zabrinutost, dam infuziju svijesti i ohrabrenje
Ovo je vrijeme uvreda, prijetnji, kritika, zastrašivanja i kazni
Moj problem je energetika duše nad poljem pšenice
Poštujem nesuglasice, zbrinuću dopisnike iz škole života
Stanovnik zemlje koje nema, evo vanredne mjere za podudarnost
spasenje za ilegalno poginule u odbrani od svijeta
Žena napasnik, razbojnik koji će vam raskrvariti srca
U adskoj pećini ova poezija je samoubistvo bez kontrole
Sude mi za desetoro, a ponos je samo bijedna uspomena
Ja sam strateški jahač, puna pohvale i uvijek spremna na oživljavanje
Hoću da budem zaboravljena dobra vila a ne promocija pozicija
A bajka kaže: Bila jednom jedna zemlja… a onda je počeo urnebes
I znam da po običaju majstor mora biti vitez i muškarac
ali s obzirom da se okamenio na putu kao ugasli svetionik
Ja i on smo antipod, ovo je životna priča, žena je muka kroz noć
Konkurišem hartijom imenovana za nadzornika istine
Ričem kao zmaj sa karikature, u slavu opraštanja
Ovo je porodilište časti, ulaz u dvor odabranih
Ovo je kazna za pretke i potomke, vrijeme prolazi u vidu osmice

Aleksandra Čvorović
 
Poljubi me..

U jednoj četvrti blistavog grada
Zraka nikad nema sunca retko kada
Čak i usred leta tamo zima vlada
Stajala je na stepeništu
On pored nje pored njega ona
Bila je noć
Mirisalo je na sumpor
Jer su to popodne ubijali stenice
Ona mu kaže
Ovde vazduha nikad nema
A sunca retko kada
Čak i kad dodje leto zima večito vlada
Dobro božje sunce za nas ništa ne haje
Ono u bogataskim četvrtima ostaje
U naručje me uzmi
Ljubi me
Ljubi me dugo dugo
Ljubi me strasno
Kasnije će biti suviše kasno
Nas život je sada
Od bilo čega ovde se crkava
Od toplote od hladnoće
Čovek se guši ili smrzava
Vazduha nema
Da prestaneš da me ljubiš
Čini mi se zagušila bih se
Tebi je petnaest meni petnaest godina
Zajedno imamo trideset
Sa trideset više nismo deca
Dorasli smo za rad
Dorasli za ljubav
Kasnije će biti suviše kasno
Danas život je sad
Poljubi me!

Žak Prever
 
Ursula

Jedne noći u smoli ruzmarina
dolazi žena u sandalama
jako crvenih usana
iz žbuna ruzmarina usnama uperenim u paru
u kući iza zadimljenih prostorija gde se karta

Na zglobovima ruzmarina
ljuljuška perle
dok talasi privlače galebove
otopljene su koštice
Ursule
i višanja

Vrbovo stepenište izraslo iz groba
vodi do mora
kolica klize nizbrdo ka molu
dok smokve mirišu
kamenovom stazom
šipražije se naginje u vruću noć

Kretanje u sobama postaje razogvetnije
nedrom boksitnih planina
mlada žena
usnama crvenim od rude
otapa pljuvačku steže veš

Dušan Mijušković
 
Izgubljeno vreme

Ispred fabričke kapije
radnik je odjednom stao
lep dan ga je za kaput povukao
a kad se okrenuo
i ugledao sunce
na bleštavom nebu
crvenu i okruglu nasmejanu kuglu
prijateljski mu je
namignuo

Reci druže Sunce
bi l' ti bilo žao
kad bih dan ovakav
svome gazdi dao?

Žak Prever
 
Tuga

U vedroj noći, pokraj mene,
Čuje se časom vapaj tajni
Ko uzdah cele vaseljene,
Patnički uzvik, krik očajni.

Čas neosetno, tiho struji
Ko jedan trepet tužnih žica,
Čas strahovito kobno huji
Ko jato crnih zloslutnica.

Ko tuži tako? Živi ljudi?
Il’ moja ljubav, jadi stari?
Il tuđe nade, tuđe žudi?
O, šta to mari, šta to mari!

Ja plačem kad i drugi strada,
Kad tuđa sreća ko cvet vene,
Za mene nema tućih jada:
Što boli drugog, boli mene.

Plači mi, dušo, kad u nama
Još ima suza da se redom
Prospu nad tuđim nesrećama
I neiscrpnom našom bedom!

O, kake slasti, da se rida
Bezumno, silno! Da se grca,
I mučenički život kida
Pri svakom kucnju bednog srca,

U očajanju, u samoći
Međ’ jorgovanom i jasminom,
U zagrljaju vedre noći,
Pod dobroćudnom mesečinom!

Milan Rakić
 
Kako da ti kažem

Vučem za sobom reči smrznute hladnoćom pogleda.
Nemam kome da ostavim tragove jučerašnjeg dana...
Uspavana slutnjom o boljem sutra već predugo sanjam.
Kako da ti kažem da su moja jutra osunčana smehom.
Trajem samo kad mi kažeš da me muški voliš.
Al sve teže ustrajem kad me ćutnjom boliš...
I kad spavaš,kad se Bogu molis (ili vragu,ko će znati)
kada me jednim svojim dodirom celu možeš uzeti,
i kad me počneš mrzeti...
Uspravne glave podnosim breme tvojih požuda
nestajanja i vraćanja...Ima u tome neke magije...
Ko ritual ponavljaš mi arije svojih grehova...
I duži od vekova i kraći od trena u meni nestajanjem traješ..."

Marina Živković
 
Nema na svetu nezanimljivih ljudi.
Njihove sudbine su kao istorije planete.
Svaka ima posebnu, svoju,
i nema planeta koje su joj slične.

A ako je neko neprimetno živeo
i sa tom neprimetnošću se družio
on je zanimljiv bio među ljudima
samom svojom nezanimljivošću.

Svako ima svoj tajni lični svet.
U tom svetu je najbolji pokret.
U tom svetu je najstrašniji čas,
ali sve to nije nama znano.

I ako umire čovek,
sa njim umire i njegov prvi sneg,
i prvi poljubac, i prva borba…
Sve to on sa sobom odnosi.

Da, ostaju knjige i mostovi,
mašine i umetnička platna,
da mnogočemu je suđeno da ostane,
ali na kraju krajeva nešto svakako odlazi!

Takva su pravila nemilosrdne igre.
Ne umiru ljudi, već svetovi.
Ljude pamtimo, grešne i zemaljske
Ali šta smo zaista o njima znali?

Šta znamo o braći, o drugovima,
šta znamo o svojoj voljenoj?
I o svom ocu rođenom
mi, znajući sve, ne znamo ništa.

Odlaze ljudi… neće se vratiti.
Njihovi tajni svetovi se neće ponovo roditi.
I svaki put mi se opet
o toj nepovratnosti vrišti.

Jevgenij Jevtušenko
 
Puno puta mi kažu " Ne odustaje od onog o čemu razmišljaš svaki dan"....
Nisam ja odustala...nego se odustalo od mene...
Nije ih bilo ni briga kako mi je...
Nisu se ni zapitali što su mi učinili...
Samo su jednog dana tako odlučili...
Tako jednostavno...
Otišli...
Nestali...

Neke i dalje nije briga za mene...
Neki se i vrate...
Ali nažalost...
Ja nisam više ista...
Promijenila sam se...
Ne vraćam istom mjerom...
Ali ne trebaju mi više...
Mogu sama...
Naučila sam...

Jer kad su mi bili najpotrebniji...
Nije ih bilo...
Ni kad sam plakala...
Ni kad sam bila bolesna...
Ni kad sam se borila za život...
Kad nisam znala hoću li dočekati jutro...
Kad mi je svaki dan bio poklon od Boga...
Kad sam sa strahom išla na počinak...
Nisu bili tu...

Imam jedno pitanje za njih "Gdje ste bili sve ovo vrijeme"...
I što sad...
Sad bih trebala biti sretna jer su se vratili...
Sad bih trebala biti zahvalna jer su me se sjetili....
Pa hvala od srca...
Sama sam prošla najteže dane u životu...
Tako da i dalje mogu sama ..

A.Ć
 
Suton u čovjeku

Ne može sve što se voljelo da se drži,
Nemaju sve stvari neprekidne veze.
Mnogi list čeznutljiv gorko sunce sprži,
Cijeli komad duše ugine od jeze.

Ima i u meni hladan hodnik smrti,
Ima trijem kostura i dvorana leša.
I u mozgu mojem mlinica se vrti,
A drage ljubavi trg nemilo miješa.

Tko smije da kaže: srce žrtvovati?
Ipak srce vene, dio za dijelom.
Izgubljeno nikad više se ne vrati,
Nikada se više nadat srcu cijelom.

Nisam umro jednom, nego dva-tri puta.
Pitanje me muči: što mi još preosta?
I samo nevrijedni kakav trag moj pluta.
Kad mogu da volim, često već je dosta.

Sklonosti i sreće gade borca trijezna,
Koji ne oprašta izgubljenu meku.
Svak se čudi novom, i već nitko ne zna
Kad pogibe jedan svijet u čovjeku.

Tin Ujević
 
Volim te - Pol Elijar

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa toplog hleba
Zbog snega što se topi i prvih cvetova
Zbog žednih životinja kojih se čovek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim.

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja.

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te uprkos svim obmanama
Zbog tog besmrtnog srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu seda
Kad sam siguran u sebe samog.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
298
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
409
Džudi S
Džudi S

Back
Top