Najdraži stih

Život

Iznenada se pojavio na samom rubu hridine
visoke preko deset metara, oštro sasečene
sve do stena dole na obali.
I krenuo je dole,
zakoračio je prednjom nogom ka provaliji.
Veliki beli pas.
Viknuo sam ka njemu, nešto nerazgovetno i počeo
da mašem rukama.
Dve devojke i jedan mladić,
koji su sedeli na obali tačno ispod psa, skočili su
sa svojih peškira. Jedna devojka je vrisnula.
,,Ne, ne, ne“, vrištala je. Pas je zastao,
ali činilo se da ja sve gotovo. Izgledalo je
da mu je već cela težina u prednjim nogama.
Ona devojka je vrištala, tresući se celim telom.
Mladić je potrčao
ka stepenicama udaljenim pedesetak metara od mesta
gde se nalazio taj pas.
Video se sitni šljunak i prašina
kako se odronjavaju pod prednjim šapama
velikog belog psa.
I tada, samo jedan trenutak,
u kojem je ko zna šta pas osetio, negde, nešto
što ga je trglo, što mu je prebacilo svu težinu
sa prednjih nogu, sa smrti, na zadnji par,
na rep i dupe, u život. Srce i krv.
Tada je dotrčao i mladić i čvrsto ga prigrlio,
spustili su se potom na obalu, stepenicama.
Pas je isplazio jezik i tako utrčao u okean,
protrčao je kroz plićak i
uskoro se vratio držeći jednu dasku u ustima.
Spustio je dasku na topli pesak,
stresao vodu iz gustih dlaka i
glasno zalajao.

Srđan Valjarević
 
Kad na mlado poljsko cv’jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l’jeće:
„Što te nema, što te nema?“

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
„Što te nema, što te nema?“

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
„Što te nema, što te nema?“

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
„Što te nema, što te nema“…

Aleksa Šantić
 
ITAKA
Konstantin Kavafi (1863-1933)

Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
pothvata pun, opasnosti i saznanja.
Lestrigonaca, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osjećanja tiču tvoga duha i tvog tijela.

Niti Lestrigonce, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug bude to put
svitanja ljetnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulazit u luke prvi put viđene.

Pred feničkim zastani tezgama
i snabdij se finim stvarčicama:
sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.

Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.
I na umu uvijek Itaku zadrži.

Stići na nju tvoja je sudbina.
Al’ nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na otok pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.
A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već što Itake znače.
 
Buđenje proljeća

To se ja opet budim
i recitujem ti proljeće
Drugima ne branim da
vole zimu
da pažljivo koračaju po ledu
samo ja odavno
ne vidim tminu
i šaljem cvijetne razglednice
svima po redu

U imeniku nemam ljude
koje ne volim
imam samo one kojima
šaljem pjesme
čitamo nenapisano
i pišemo naslikano
i radimo ono što se
po danu ne smije

U očima nemam
zamrzla sjećanja
to su odaje u kojima
život čuvam
ne vjerujem čitačima svjetova
širim jedra i stopala uvijek
iz okova izuvam

Na pučini se smijem
izmišljenim daljinama
prelazim sva kopna
za manje od trenutka
sve mi je jasno
ne gubim tlo
ne idem od kutka
u kome sam naučila
da život je najljepši jer
godiće
slomiće
gubiće
voljeće
popraviće
boljeće –
ne brini zato,
to se ja budim i
recitujem ti proljeće.

Aleksandra Vujisić
 
ZADOVOLJSTVA


Prvi pogled kroz prozor ujutro,
Ponovo pronađena stara knjiga,
Oduševljena lica,
Sneg, smena godišnjih doba,
Novine,
Pas,
Dijalektika,
Tuširati se, plivati,
Stara muzika,
Udobne cipele,
Shvatati,
Nova muzika,
Pisati, saditi,
Putovati,
Pevati,
Biti ljubazan.


Breht
 
Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao;
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć;
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam...
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san i java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković Dis
 
Zašlo je Sunce – Federiko Garsija Lorka

Sunce je zašlo. Drveće
razmišlja kao kipovi.
Žito je već požnjeveno.
Oh, tugo nepokretnih
dolapa!

Seljačko pseto htelo bi da pojede
Večernjaču
i laje na nju.
Sija njeno polje
kao velika jabuka.

Komarci, pegazi rose,
lete u mirnom vazduhu.
Ogromna Penelopa svetlosti
tka mirnu noć.

Kćeri moje, spavajte, jer eto vuka,
ovce bleje.
Je li već stigla jesen, drugarice?
Pita jedan uveli cvet.

Doći će pastiri sa svojim gnezdima
u daleku planinu!
Na vratima starog hana
igraće se devojčice.

I biće ljubavnih pesama
koje i kuće
već znaju naizust.
 
Stari orah – Vesna Prugić Mileusnić

Pred kućom orah stari stoji kao kralj.
Raskošno odeven sa krošnjom kao krunom.
Svojim granama nadvio priče, zaštitio krov.
Svakoj daljini je znak.

Vreme je njegov saputnik, svedok svih vetrova i kiša.
I debelog hlada u kome detinjstvo
proteklo je bez briga.

Poseci ga, kažu, nije dobro da je orah ispred kuće.
A na njegovoj kori, stranice knjige mog života.
Ispod krošnje tog oraha i ja sam ostarila
dok sam sanjala u njegovoj seni
gledajući oblake kroz krošnju, kako negde lete.

Od mladog izdanka do krunisanog kralja,
mnogo se vina i rakije popilo,
mnogo pričalo i tkalo.
Ljubavi su cvetale, porodice rasle.

Njega prvog ugledam kad kući dolazim
on mi najduže maše kad odlazim.

Poseci ga, kažu, nakrivio se, može da se sruši.
A on kao mudri starac, vojnički mirno stoji
čuvar tajni, čuvar uspomena, prekriva vreme i oluje.
I dok gazim po lišću što prosuo ga je pred mene
kao što se pred kralja tepih prostire,
ono šušti, igra se s vetrom,
a mene strah pogaziti orahe,
čini mi se po detinjstvu gazim.

Zato, ne tražite da ga sečem.
Korenje je duboko u mom srcu.
Vreme ga nije pokorilo, ostao je sam
u svojoj slavi.

Kuća pred kojom stoji, njegova je danas.
Dok je on u dvorištu gazda, sećanja
svakog proleća iznova olistaju,
svakog leta cvetaju,
svake jeseni plodove daju.
Iako ih led zimom okuje, žive zauvek.
 
" Septembar
sav u znaku jeseni i leta
sve što je bilo više nije.
Rano je
da nas obuzme seta
a kasno za sve iluzije.."

Duško Trifunović
71212108_2268551853398244_1498205328670457856_n.jpg
 
Polje - Federiko Garsija Lorka

Nebo je pepeljasto.
Drveće belo.

Ugalj crn.
Strnjike su sagorele.

Na rani sutona
osušena krv.

Bezbrojna hartija brega
izgužvana.

Prašina puta
skrila se u ponore.

Izvori su mutni,
baruštine mirne.

Kroz sivo rumenilo zvoni
medenica stada.

Materinski je dolap
završio svoju molitvu.

Nebo je pepeljasto.
Drveće belo.
 
"Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih."

Dis
 
Bolesnik – Antun Branko Šimić

Moje je telo bolesno
i žudi tihu jednu bolnicu
Bolnica bez šuma i bez grada
u praznom bledom danu
Bledi dan je odsev bleda neba
U mrtvom vrtu zimsko sunce šeta

Mi tihi samostanci bez Boga
u našim belim pustim sobama
zaboravljamo život
snevamo
duge tužne blede prazne naše dane

O okna naša udare pokadšto
krik ples i radost života iz grada
– O grad!
O nemir nemoć naših srca!
O mi smo davno izišli iz života
i mi smo samo svoji spomeni!
U smrt se samo vrata naše kuće otvaraju
Za rub se zemlje nebo ruši

Veče
– O veče noći naše devojke!
Ko ljubi sada naše devojke? –
Mi potonemo u crn ponor snova
i snevamo da svi smo davno pomrli

Već bezbroj leta ležimo
Preko nas
u trku idu neba oblaci
Preko nas
u večnost se bez konca dani noći ruše
 
Senka

Dok hortenzija bude cvetala
Pod mojom šljivom
Odležaću dvanaesti rinitis
Praviću se da na Savi
Nije izgrađen
Mordor
Mazaću faktor 50
Na ponti podno Orjena
Odigrati još jedan
Kvik step
Ali ne sa tobom

U senci moga drveta
Kad sve opet prođe
Slušaću šta hortenzija može
Da mi kaže o tome
Kako se dugo ostaje u cvatu
Uprkos globalnom otopljenju

Milena Stanojević
 
Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.

Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.

Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.

Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.

Lorca
 
Tagore -Čeznem Da Ti Kažem
Gradinar 41.

Čeznem da ti kažem
najdublje reči koje ti imam reći
Ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi
i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznam da ti kažem
najvernije reči koje ti imam reći
Ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim
najdragocenije reči što imam za te.
Ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena
i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim mirno pored tebe
Ali se ne usuđujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek
Ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je moj bol večito svež.
 
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Rabindranat Tagore
 
Sva ta mala bekstva

Svuda oko mene
begunci
što ulaze
u tuđe živote
kroz prozore
od slova i slika

Svuda oko mene
stranci
u životima
kroz koje prolaze
uzgred

dok u mislima
žive
one druge
prave uloge
iz priča
koje bi izabrali
koje bi hteli
da zaista postoje
oni
i svi ti svetovi

Aleksandra Leković
 
FOTOSINTEZA

Pokazaću ti
jer si prijatelj,
ovu sliku
na zidu očekivanja.

Pokazaću ti,
jer znam da dobro poznaješ boje.
Pokloniću ti i četkicu,
pomalo uhabanu,
da njome išaraš paletu.

Prvo zahvati crnu,
mada crna nije boja,
i pomešaj je sa svakom svetlom
tek rođenom, čistom.

Uništi njome žutu,
ne može žuta da oboji Sunce,
tek na početku ambicije,
da ti bude teže da izvučeš obrise.

Uništi njome i mešavinu plave i crvene,
jer kako da se nosiš sa tim
što je i ljubičasta,
mada izgleda kompleksnije,
za tebe previše jednostavna.

Uništi i narandžastu,
u ubeđenju da može pokriti mesec,
samo kada je pun.
A ni noć nije potpuno crna.

Prijatelj si,
zato ti pokazujem crnu,
da možeš od nje napraviti nijansu,
koja ubira najstrašniju supstancu,
u vihorima okera,
u vetrovima zelene,
u prostranstvima tek obojenog roze flamingosa,
u ogledalu kraljevski plavog vremena,
koje crveno teče,
i ne stoji
čak ni u osenčenim oblacima.

Gumice za takve boje nema,
ne trudi se da obrišeš,
pokvarićeš sliku.

Uz potpis,
koji te čeka
negde u beskraju,
nikada u uglu,
nikada u belini papira.

Jer si prijatelj,
i zato ti belu čuvam za ram.

Dejana Radaković
 
. S. Eliot: Šuplji ljudi

Peni za starog Gaja
Mi smo šuplji ljudi
Mi smo punjeni ljudi
Jedno o drugo oslanjamo se
Glave ispunjene slamom. Avaj!

Presahli nam glasovi što se
Šapatom zajedničkim glase
Tihi su i beznačajni
Ko vetar u suvoj travi
Il stope pacova što pretrči

U našem suvom podrumu po srči.
Bezoblični oblik, bezbojna senka,
Zatomljena snaga, nepokretan gest;Oni koji su prešli
Uperena pogleda, smrti u drugo Carstvo
Pamte nas – ako li pamte – ne ko izgubljene

Žestoke duše, no samo
Kao šuplje ljude
Punjene ljude.

II

Oči koje ne smem ni u snu sresti
Smrt u snovitom carstvu
Te ne pojavljuju se:
Tamo, oči jesu
Sunce na stubu slomljenome
Tamo, drvo se jedno njiše
I glasovi nam stižu

U zapevanom vetru tome
Svečaniji i iz veće daljine
Od zvezde koja pline.
Neka ne budem bliže
U snovitom carstvu smrti

I neka prerušen budem
Tako smišljeno, u krzno
Pacova, vranino perje, motke ukrštene
Na nekoj njivi
Ne krećem se kako me vetar prene

Ne bliže –
Ne taj konačni susret
U sumračnom carstvu.

III

Ovo je mrva zemlja
Ovo je zemlja kaktusa
Ovde su likovi kamena
Osovljeni, ovde ih stiže
Ponizna molba ruke mrtvaca
Pod trepetom zvezde koja pline.

Je li ovako
U drugom carstvu smrti
Kad budimo se sami
U čas kada nas
Groznica nežnosti trese
Usne koje bi da ljube
Sriču molitve slomljenom kamenu.

IV

Oči nisu ovde
Nema očiju ovde
U ovoj dolini zvezda na umoru
U ovoj praznoj dolini
Toj slomljenoj vilici naših carstva izgubljenih
Na ovom poslednjem zborištu

Mi zajedno napipavamo put
I izbegavamo govor
Skupljeni na toj obali natekle reke
Slepi, osim ako
Oči se ne jave opet
Kao trajna zvezda

Mnogolisna ruža
Sumračnog carstva smrti
Nada samo
Za prazne ljude.

V

Ukolo okolo kaktusa
Okolo kaktusa oko kaktusa
Ukolo okolo kaktusa
Izjutra u pet sati.
Između ideje
I stvarnosti
Između pokreta
I čina

Pada senka
Jer Tvoje jest Carstvo
Između zamisli
I tvorevine
Između osećanja
I odziva

Pada senka
Život je vrlo dug
Između žudnje
I grča
Između moći
I postojanja
Između suštine
I potonjeg

Pada Senka
Jer Tvoje jest Carstvo
Jer Tvoje jest
Život je
Jer Tvoje jest
Ovako svetu dođe kraj
Ovako svetu dođe kraj
Ovako svetu dođe kraj
Ne s tutnjem već s cviljenjem.

***
Prepev:Ivan V. Lalić
 
Siromašne su ove noći moje i tvoje.

Od prećutanog, prašume granaju se gorde,
od tišine pletu tešidbe
i te pokadkad uspem da se sakrijem medj tvoje noge
kao mišić u sred tople lešine.

Siromašne su večere moje i tvoje,
ni poljubaca , ni zuba, ni ružičastih laži
Grudi ti nosim ko ručne okove,
u mraku sobe samo mesec smo našli.

Tek od zidova nemam mira,
te prebledele zverke, ispijeni logoraši
Gde se noću čelo o čelo okiva,
a obrazi grizu ko bajati kolači.

Siromašne su noći bez pogače u očima,
a mi siti, a mi gladni.

Kosta Kosovac
 
Ljubomora-Branko V.Radičević

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah grešna mi misao.
Jutrom reka, a ti lugo gola.
Pa mišljah da je reka muško
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogo ribe klati.
Nisam verovao grmu, niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla trska je porasla
za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao
da padnem na kolena.
Bio sam snažan junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka
zamagljena
zbog kojih ključa krv
i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima igracice.
Osćcao sam: iz mog čela
rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop,
od jutra pa do noći.
Povaljali smo trave, izranili zita.
I gledali smo se na svetlu,
svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata,
ti bela - tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume
sa korenjem gore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba,
jedno je u reci.
I svaka je grana imala
toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci,
s usnama da ljube,
s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab,
bez ona dva roga vola.
Pa videh: ti bi se mogla
i mladom kurjaku dati.

Da sam ti bičje reči riknuo
ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,
tvoja ili tvog vuka.
 
Zvjezdano groblje

Dok prebrojavam poraze
imam samo da kažem
da sam sve zvijezde prebrojala
dok sam dane
sasvim novim bojama obojala
a kažu zvijezde koje mi vidimo
u stvari više ne postoje
ne znam
otkucaji srca još ih broje

Dok se sladim pobjedama
imaš samo da kažeš
da se ne raduješ umišljenim danima
danima povredama
koji će da svanu
kad im se najmanje budemo nadali
vi koji prebrojavate nebeske znake
ostavite na zemlji zamke
preko kojih ste padali

Dok prebrojavam svoje strahove
da ih pustim kao lampione
dok se vraćam sebi kao da prahu
predajem zvjezdane prahove
i čekam šampione
da prođu u povorci
ti mi recituješ glasom upokojenih pobjednika
sve što ti od života treba
a ja sam zauzeta važnijim stvarima
i brojim tuđu prašinu
sa pokojničkog neba.

Aleksandra Vujisić
 
Probudi se

Probudi se,nešto se dešava,
nemoj reći da to nisi znao,
i tvoja se sudbina rešava,
moglo bi ti jednom biti žao

Probudi se nešto se dešava,
u prostoru izvan naše volje,
od ljubavi neko nas spasava,
i govori da je tako bolje

Duško Trifunović
 
Pristao sam da budem igračka,
da prodajem dušu vragu svome,
da ostane samo crna tačka
posle igre kad me mirno slome.

Pristao sam da budem igračka.
Mislio sam da se zveri boje
ove vatre koja trag mi prati,
a sad nosim kako mi ga skroje
po meni se ništa neće zvati.

Po meni se ništa neće zvati.
Zablude sam prestao da brojim,
nemam kome da se vratim kući.

Dokle pevam, dotle i postojim,
prijatelji bivši i budući
pamtite me po pesmama mojim.

Duško Trifunović
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Bosna u stihovima
Odgovora
7
Pregleda
256
Neno
Neno

Back
Top