Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Kad sedam veselih dečaka

Kad sedam veselih dečaka
ugazi u sedam prolećnih bara
– izađe sedam pijanih čizmara.

Kad sedam pijanih čizmara
prošeta kroz sedam pekara
– izađe sedam belih mlinara.

Kad sedam belih mlinara
uđe kod sedam poslastičara
– izađe sedam brkatih kaplara.

Kad sedam brkatih kaplara
po sedam tavana protumara
– izađe sedam crnih odžačara.

Kad sedam crnih odžačara
umije sedam strpljivih baka
– gle! zeva sedam sanjivih dečaka!

Duško Radović
 
Na Kalemegdanu

Dan julski i vreo, umoran odlazi,
Uz šuštanje lišća razdragano, glasno,
Javljaju lahori da veče dolazi.
S njim i suton ide, i šaptanje strasno
Srećnog nešto sveta.
Ti parkom prošeta.

Tvoj kostim je bio lak k’o mesečina,
Na tvom nežnom licu osmeh vedar, smeo,
U bujnoj ti kosi spava pomračina,
A na glavi šešir pomodan i beo:
Kraj mene, kroz graju
Prošla si u sjaju.

Pogledom te gledah za tebe umrlim.
Ti si divna bila. Ne osetih tada
Želju da te volim, potrebu da grlim
Dan mojih očiju. Nit’ osetih jada,
Il` pesme jeseni,
Il` bola u meni.

Dan julski i vreo umoran odlazi.
I dok šušti lišće sve više i više
Tame, mraka, mira po parku dolazi.
To noć u spokojstvu tišinom miriše
A bol širi krila…
Ti si divna bila.

Vladislav Petković Dis
 
U pesmu me stavi

Želim u pesmu da te stavim,
tebe pesniče nekog drugog sveta.
Tvoj put je obojen nekim drugim bojama
i stanuješ sa čuvarima treće dimenzije.
Dodirnuli smo se nevidljivo
i osećali nečujno u halabuci mase.

Ponela sam te u kosi dok ovako
besciljno lutam,tražeći da te vidim
u izlogu prašnjavog stakla.
I ti mene stavi u pesmu,nazovi je
imenom mojim da imaš nešto što te
za mene veže.

Pesmu mi napiši,pesniče drugog sveta,
da ne ostanem obična reč u stihu
i tebi nepoznat san dok bez mene lutaš
negde kroz dan.

Violeta Penić
 
Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!

Dobrica Erić
 
Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.

Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.

O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubljaše oni?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.

Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.

Džordž Gordon Bajron
 
Nisam prestao misliti na tebe,
voleo bih ti ovo reći.
želeo bih ti napisati da bih se želeo vratiti,
da mi nedostaješ
i da mislim na tebe.
ali ne tražim te.
čak ti i ne pišem.
nedostaje mi da to znam.
imaš li planove?
jesi li se danas nasmešila?
o čemu si sanjala?
da li si se odjavila?
gde ideš?
imaš li snove?
jesi li jela?
hteo bih te pronaći.
ali ja nemam snage.
i nemaš ni ti.
i onda uzalud čekamo.
razmislimo o tome.
i zapamti me.
i zapamtii da su potraga i razmišljanje dve različite stvari.
da, ne znaš,
ali ja živim svaki dan,
ono što pišem, pišem o tebi.
i zapamti da su potraga i razmišljanje dve različite stvari.
i mislim na tebe
ali ne tražim te.

Bukovski
 
Poklonio si mi ćutanje – Danica Rajković

Poklonio si mi buket radosti
I samoću o tišini da sanja,
Poklonio si mi krila da poletim
I daleko odem do samog svitanja.

Poklonio si mi ćutanje i sve o tebi,
Nevidljive snove o tebi da sanjam,
Staze se gube u mraku,
Rastureno gnezdo u kome list potanja.

Proleće se pretvorilo u jesen,
Miluju me rastanak i tuga,
Želeo si da u zaborav koračam,
Posle svega pojavi se duga.

Letele su misli oko mene,
I da odem daleko, nisam htela
Sjaj bisera upija tvoje reči,
A reči tvoje stvarale su dela.

Svaka slika ima svoje reči,
Utkane su niti iz snova,
Izbledele čari lepote,
Nedotkana ljubav sećaće se boja.
 
Da te opet sretnem – Danica Raklović

Da te opet sretnem
I daleko da odu bolna sećanja,
Da skinem okove sa srca
I venama potekne reka kajanja.

Da te opet sretnem
I raširim krila svoja,
Sa purpurnog neba zasija zvezda,
Na blistavom suncu sreća moja.

Kao da sam izgubila dah,
Na drvetu trešnje tajne pišem,
Samo da te sretnem,
Uz zvuke vetrova ponovo dišem.

Plutaju misli raskomadane,
Jutarnja rosa boji snove,
Mesec kruži putanjom svojom,
Šapat oblaka otvara staze nove.

Samo da te sretnem,
I da zasijaš kao žuti plamen,
Samoći da zatvorim vrata
I da srce moje ne bude kamen.
 
Moje pesme

Moje su pesme snovi moji
Prozori duše i ništa više
U mojim pesmama ja postojim
I dok ih čitam i dok ih pišem

Zna se sve u mojim pesmama
I gde i šta i kome i kako
Neke su pisane svima vama
A u nekim se neko prepozna lako

Ja ljubim i volim celi svet
I želim da ga volimo svi mi
Ja u svojim pesmama sad i opet
Obične stvari kažem u rimi

Ja želim svoje stihove da raspem
K’o duga nebom svoje boje
Ja želim kad jednom večno zaspem
Da s vama žive pesme moje

Zoran M. Grumić
 
Nemam u sebi reči

Nemam u sebi reči
ni sliku, ni zvuk
prazno zveči telo
koje navlačim
posle buđenja

nemam ni misao
samo pačvork
tuđih
koje kupim u hodu

Vežbam pogrešne partiture
glancam
do punog sjaja
deo iznad površine
a dno je prekriveno
algama i sluzi

Ne služim na čast
tvorcu i pomoćnicima
materijal je bio dobar
ali se građevina
opasno krivi
kao da će da povrati
po sebi

Aleksandra Leković
 
Откако Ленка остави
кошуљу танку ланену
на разбоју недоткану
и у нанулама пође
у монопол духан да слаже ‒
лице јој се измијени
вјеђе клонуше наниже
и усне јој се укриво свинуше.
Не бјеше Ленка рођена
за духан тај пусти!
Духан ‒ жути отров
и за плућа ‒ цвијет крвави!
Година прва мину
грудва на срцу јој залијеже,
година друга прође
болест је у грудима искиде.
У трећој години
земља Ленкино тијело покри.
И ноћу када мјесечак
над гробом свилу јој вије,
тихи вјетрић над њом
жалосно и тужно ромори:
"Зашто је, зашто је остала
кошуља недоткана?
Кошуља што бијаше дарованa..


Kosta Racin
 
Slap

Teče i teče, teče jedan slap;
Šta u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Dobriša Cesarić
 
Svakodnevnica

Ima mnogo poetičnih sitnica.
Kao žena koja vrti stopalo
u štikli jer je žulja. Ali ti u tome
ne vidiš njen bol nego samo
eleganciju pokreta pretvorenog
u stih.

Ima mnogo poetičnih sitnica.
Kao kuja koju hraniš ostacima
vlastitog doručka. Neko je njene,
tek rođene, kučiće sinoć bacio u
hladnu rijeku. Ali ti u tome ne vidiš
njenu tugu, niti kobnu sudbinu
okota, već samo privremeno
zadovoljstvo skore sitosti.

Ima mnogo poetičnih sitnica.
Kao čovjek koji ujutro, sasvim
smireno, sjedi u kafiću, pije čaj
i čita današnje novine razmišljajući
o tome da li je bolji način za suicid
vješanje ili pucanj u glavu.

Haris Jusufović
 
BIRAM

U eri imanja svega
grabeži i otimačine
ličnog i opšteg bezobrazluka
začinjenog sa bezbroj
sladunjavih reči,
ja sirotinju biram

Biram da nemam
sve što otimaju mnogi
jedni od drugih
pod velom nekakvih prava
biram pravo da biram

Sirotinju biram
za život malo mi treba
za sreću još i manje
ne treba mi ničije oteto imanje
ne treba mi škola bez znanja
ne trebaju mi ljudi bez obraza
ne treba mi da se stidim
rodjenog odraza

Sirotinju biram
da najbogatija budem
bez balskih haljina
zbog kojih se rebra lome
biram da imam gde
i da imam kome

Sirotinju biram
ne trebaju mi zvanja i titule
niti oko mene zveri pomahnitale
biram i gladna da budem radije
no da dušu poklanjam djavolu

Biram
da nemam sve za čim se gine
osim ako tome čovek nije ime
osim ako to nešto
ljubavlju i slobodom ne okiti me

Sirotinju biram
da u njoj bogato i srećno živim
daleko negde, sa šumskim zverima
da golim rukama zemlju kopam

Biram
Da mirno usnim i mirno se budim
da u prolazu,
slučajno drago biće poljubim
život i ceo svet svoj
privijem na grudi

Sirotinju biram
eto vam dvori, zlato i svila
eto vam šminka i veštačka krila
taj svet poznajem
taj svet ne volim
tamo sužanj sam bila

Biram da san živim
da život ne bih do veka snila.

Svetlana Tadić
 
Lađarska serenada

Da od silnih briga Bog posustane
pa me zamoli da ga odmenim
ne bi bilo lepo da mu dok ne ustane
svet na bolje promenim.

Ipak, kad već držim žezlo čudesno
zavar'o bih trag gromom plamenim
a dotle bih reku skren'o malko udesno
starim drumom kamenim.

Pa da kroz moj salaš lađe prolaze
i od djerma jos stanu trubiti
da ti bar s basamka gledam obraze
kad ih ne smem ljubiti.

Pa da me u sluzbu sam car pri'vati
teget mundir knap, dugmad dukati
da se kad medaljon kreneš pokazivati
nemaš čime brukati.

Pa da i tvoj baba podavije rep
i da drugi list pocne listati
jel'te, gospon-matroz, može l’ ovaj šlep
pod vaš oraj pristati.

Malen je sobičak srce bekrije
jednu jedinu moze primiti
al’ bez brige, sve da santa nebo prekrije
imaš di prezimiti.

Sad utuli fenjer, sakri šibicu
mesečev ću prah tek da istrunim
da u mraku lovim zlatnu ribicu
da joj želju ispunim.

Djordje Balašević
 
Anabel Li

U carstvo na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.

Andjele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

Edgar Alan Po
 
Mačka

Mačka se ne sviđa običnim ljudima.
Magnetizmom i mističnošću njihov površni zamara um;
njeno dražesno držanje ne cene.
Ali je duša mačke njen ponos.
Krv i živci su joj sloboda.
Nikad im pogled nije ponizan.
U tajnosti njenih strasti,
u njenoj čistoći, u smirenosti
i lepoti njenog držanja, u uzdržanosti
njenih pokreta, kakva se prefinjena vrlina
nalazi stalno. Kada mačke sanjare ili spavaju
okružuje ih hladnoća halucinacije.
Možda oko njih tada lebde
duhovi drevnih epoha. Možda ih vizija
vodi u Bubastis: gde su njihova svetilišta
cvetala, gde su ih Ramesidi obožavali,
a predskazanje sveštenicima bio je svaki njihov pokret.

Konstantin Kavafi

(Prevod: Ksenija Maricki Gađanski)
 
Reci

Prelepa reko! dok tvoj pramen
kristalno čist treperi,
ti žarke si lepote znamen
– srce neskrito ljupko –
smelih draži klupko
u starog Alberta kćeri;

Kad ona tvom se valu smeši –
što trepti kroz odsjaje –
tad od svih potoka lepši
njen poklonik postaje;
jer, kao tvoj val, on sred srca
lik čuva njen duboko –
i drhti dok se nad njim zrca
duše joj željno oko.

Edgar Alan Po
 
Aleksandar Leso Ivanović – JESEN

Opet je jesen stigla sa svojom sivom pratnjom;
maglom i kišom i vlagom i ljudskom patnjom.

Mutne je vode i prozori mokri snimaju
i svi je ljudi u očima imaju.

Je li to odraz, kao u oknima,
jeseni ove u ljudskim očima?

Il’ kroz nju mutnu prolazeć zanesen
to svako nosi sobom svoju jesen?
 
Polusmrt

Ležim u polumraku
čekam
grubi zvuk alarma
koji me izvlači
iz topline kreveta i polusna
san je polusmrt

tako je govorila moja prababa
i ja svaku noć

bežim
u svoju malu
bezbednu
imitaciju smrti
iz koje se budim
pred zoru

i onda
ležim u polumraku
osluškujem...
čekam...
pitam se...

na kom se kontu knjiže
sva trpljenja i moranja
koja nosimo
bez prigovora i roptanja?

Da li se upisuju
kao naš najveći uspeh
Ili kao najveća slabost
I kukavičluk?

Aleksandra Leković
 
"Неко оде за птицама. Неко падне чим се вине. Ал'дивно је, ал' најтеже кад у глави нађеш крила и облетиш маштом само за тренутак све висине."
Мирослав Мика Антић
 
Dobriša Cesarić – Balada iz predgradja

A na uglu gori petrolejka
Svetlo crvenkasto žuta
Na gustom blatu kraj stare ograde
I dve, tri cigle na putu.

I uvek ulaze isti jadnici
U njeno svetlo iz mraka,
I sa licem koje obično pokazuje brige
Prolazi se u nekoliko koraka.

I jedne večeri nekoga nema,
I more bi prošlo;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I sutra ga nema, čak ni prekosutra,
I kažu da leži bolestan,
I nema meseca,
A nema ih dvoje,
A već je zima,
I pada sneg...

I prolaze kao i obično ljudi
I maj već miriše -
I on je otišao, i otišao, i otišao,
I on je otišao

A na uglu gori petrolejka
Svetlo crvenkasto žuta
Na gustom blatu kraj stare ograde
I dve, tri cigle na putu.
 
УМУЈЕ МУДРАЦ НА СУНЦУ

Умује мудрац на сунцу:
Све сам од живота узео
и све животу вратио.
Дао сам му своје заносе и своје падове,
своја прегнућа и своја клонућа,
напоре напетих жила
и снове презнојених узглавља.

Све је било моје:
и радост и бол,
и опсјена и отрежњавање,
глад дјетета и туга блудне ситости,
цик лудог срца у јутра крвава
и повијање душе у мутне сутоне.

Све сам од живота узео
и равном мјером све му вратио.
отићи ћу го и празних руку,
Са добрим трудом у дну удова
жељан сна
и збратимљен са пролазношћу.
Владан Десница
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
312
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
420
Džudi S
Džudi S

Back
Top