- Poruka
- 399.930
-
- Popularno:
- Izabrana nova najbolja srpska reč
- Muškarci ne seksaju (uvek) ženu koju...
- Decembar je mesec kad će Vučić morati...
- Zasto je Monika Beluci tako savrsena ?
- Da li imate razumevanje za one koji...
- Vučić: Izvinjavam se zbog stvari koje...
- Policija mu presrela automobil! Ovo je...
- Psihološki profil Bačulova
- A u Ćacilendu - poslanik SNS tvrdi da...
- Slucaj nadstresnica
- Poruka
- 42.496
Hvala, Nina.Prelepo.
Uživala sam baš!
- Poruka
- 131.202
Kako je žalosna noć u malom gradu
Prolaze žene i pronose svoje tajne i ponose,
A ljudi ko svrake s grane grakću iz kavane.
O kako je jadno i tužno u malome gradu živjeti,
U sivome tiho sivjeti, u tužnome gnjiti ružno.
Tu plaze tuste intrige i duše gutaju dugovi,
Života gasnu krugovi u sivoj močvari brige.
Teške su masne glave, od vina i crne kave,
Ječi fijakersko kopito, svršeno sve je i propito.
Miroslav Krleža
Prolaze žene i pronose svoje tajne i ponose,
A ljudi ko svrake s grane grakću iz kavane.
O kako je jadno i tužno u malome gradu živjeti,
U sivome tiho sivjeti, u tužnome gnjiti ružno.
Tu plaze tuste intrige i duše gutaju dugovi,
Života gasnu krugovi u sivoj močvari brige.
Teške su masne glave, od vina i crne kave,
Ječi fijakersko kopito, svršeno sve je i propito.
Miroslav Krleža
- Poruka
- 399.930
TRAG U BESKRAJU
Korak mi prvi, mravinji beše, nekako staklast i sitan
Gazih po kopreni rosinje kapi, pratih disanja ritam
Pa se osmelih da hod ojačam, po listu mimoze cupkah
Nežno i krhko, lebdeći više, kao da obrve čupkah.
Jednom se setih da krila trebam, da me visine zovu
Al jedan život ne beše dovoljan za egzibiciju ovu
Hrabrost mi ne beše najjača strana, kukavičje mi srce
Ko da ne osećah, vlažno i živo, to paučinasto zrnce.
Slušah i gledah prirode drhtaj, učih se hrabrosti dugo
Mnogo junaka pogibe usput, zapamtih uzroke s tugom
Od malodušnosti zaplakah skoro, zvezde su tako daleko
Da put je težak ali da vredi tada mi došapnu neko.
Život na poklon i sve što nosi, nije mi dato badava
Na vrhu stabla čeka me nagrada ko dvoglava aždaja
Na hod po ledu, ka vazdizanju, vodi me lažljivi vrag
Kako bi za mnom ostao sutra, bar plitak u beskraju trag.
Ljiljana Tamburić
Korak mi prvi, mravinji beše, nekako staklast i sitan
Gazih po kopreni rosinje kapi, pratih disanja ritam
Pa se osmelih da hod ojačam, po listu mimoze cupkah
Nežno i krhko, lebdeći više, kao da obrve čupkah.
Jednom se setih da krila trebam, da me visine zovu
Al jedan život ne beše dovoljan za egzibiciju ovu
Hrabrost mi ne beše najjača strana, kukavičje mi srce
Ko da ne osećah, vlažno i živo, to paučinasto zrnce.
Slušah i gledah prirode drhtaj, učih se hrabrosti dugo
Mnogo junaka pogibe usput, zapamtih uzroke s tugom
Od malodušnosti zaplakah skoro, zvezde su tako daleko
Da put je težak ali da vredi tada mi došapnu neko.
Život na poklon i sve što nosi, nije mi dato badava
Na vrhu stabla čeka me nagrada ko dvoglava aždaja
Na hod po ledu, ka vazdizanju, vodi me lažljivi vrag
Kako bi za mnom ostao sutra, bar plitak u beskraju trag.
Ljiljana Tamburić
- Poruka
- 399.930
Džon Kits – Sladak susret
Sladak je susret ugovoren okom,
slatke su reči što susrete prate.
Ako je pozdrav stariji od zbogom
treba vremena stara da se vrate.
Dobrodošlo je dlanu ma šta toplo
i kapara je mig obrva dug
da srešćemo se morima il kopnom
gde brazda nije navikla na plug
Sladak je susret ugovoren okom,
slatke su reči što susrete prate.
Ako je pozdrav stariji od zbogom
treba vremena stara da se vrate.
Dobrodošlo je dlanu ma šta toplo
i kapara je mig obrva dug
da srešćemo se morima il kopnom
gde brazda nije navikla na plug
- Poruka
- 399.930
Slobodan Marković – Jednom u gradu ko zna kom
Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom
I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.
A ja, ne pitaj, o ja ću tada
prestati već da budem mlad.
I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.
Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom.
Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom
I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.
A ja, ne pitaj, o ja ću tada
prestati već da budem mlad.
I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.
Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom.
- Poruka
- 399.930
Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se oduprijeti možeš
niti preskočiti dan.
Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
vidjeti.
Volio bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.
Pero Zubac
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se oduprijeti možeš
niti preskočiti dan.
Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
vidjeti.
Volio bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.
Pero Zubac
- Poruka
- 399.930
Branislav Petrović – Noćna pesma
Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće
I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa
Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čaše
revolvere
nože
Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene
Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači
Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće
Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.
Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće
I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa
Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čaše
revolvere
nože
Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene
Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači
Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće
Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.
- Poruka
- 399.930
Duško Trifunović – Pristao sam,bicu sve što hoće
Pristao sam biću sve što hoće,
Evo prodajem dušu vragu svome.
I ostaću samo crna tačka
Poslije ove igre kad me slome,
Kad me mirno slome.
Pristao sam biću sve što hoće.
Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati.
I to sam mislio.
A sad nosim kako mi ga skroje,
Po meni se ništa neće zvati.
Po meni se ništa neće zvati.
Zablude sam, evo, prestao da brojim
Nemam kome da se vratim kući.
– Nemam kome…
Dokle pjevam dotle i postojim,
Prijatelji bivši, prijatelji budući,
Prijatelji bivši…
Pamtite me po pjesmama mojim.
Pristao sam biću sve što hoće,
Evo prodajem dušu vragu svome.
I ostaću samo crna tačka
Poslije ove igre kad me slome,
Kad me mirno slome.
Pristao sam biću sve što hoće.
Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati.
I to sam mislio.
A sad nosim kako mi ga skroje,
Po meni se ništa neće zvati.
Po meni se ništa neće zvati.
Zablude sam, evo, prestao da brojim
Nemam kome da se vratim kući.
– Nemam kome…
Dokle pjevam dotle i postojim,
Prijatelji bivši, prijatelji budući,
Prijatelji bivši…
Pamtite me po pjesmama mojim.
- Poruka
- 42.496
Срео сам вас – све је било
У мртвом срцу опет живо
Сећање кад све се златило
А срцу топло неизрециво.
Као кад позних јесени
У неки дан, понеки час
Одједном пролеће зазелени
И затрепери све око нас
Сав духом обавијен тако
Тих година духовне пуноће
И заборављене радости лако
Лепоту лица гледах из самоће
Како после вековне муке
Да погледам вас у овом сну
Јер сад у вама чујем звуке
Као да никад не бејах на дну
Сад ни сећања немам више
Сад ми живот почиње поново
Очарана вама душа опет дише
Јер у њој је љубав ово.
Fjodor Tjutčev
У мртвом срцу опет живо
Сећање кад све се златило
А срцу топло неизрециво.
Као кад позних јесени
У неки дан, понеки час
Одједном пролеће зазелени
И затрепери све око нас
Сав духом обавијен тако
Тих година духовне пуноће
И заборављене радости лако
Лепоту лица гледах из самоће
Како после вековне муке
Да погледам вас у овом сну
Јер сад у вама чујем звуке
Као да никад не бејах на дну
Сад ни сећања немам више
Сад ми живот почиње поново
Очарана вама душа опет дише
Јер у њој је љубав ово.
Fjodor Tjutčev
- Poruka
- 399.930
Sonet 69 – Milan Drašković
Taj sonet je sjao izatkan od bludnih snova,
njegove junakinje opojne poput vina,
dve zanosne device – Babet i Albertina –
zavedene od strane galantnog pustolova.
Zaplet kao preslikan iz čuvenih opera,
maštoviti ljubavnik u Kuli van vremena,
nadaleko znan po nadimku „Vitez tri pera“,
strasno žudi da ugleda sjaj njihovih zena.
Pozvaće u goste nerazdvojne drugarice,
želi da prvi rastvori latice od ruža,
sred svile i baldahina užitak da pruža –
pokazaće im zanavek svoje pravo lice.
Noć koja se pamti kad takva ljubav procveta,
usledi 69 poljubaca pod okriljem soneta!
Taj sonet je sjao izatkan od bludnih snova,
njegove junakinje opojne poput vina,
dve zanosne device – Babet i Albertina –
zavedene od strane galantnog pustolova.
Zaplet kao preslikan iz čuvenih opera,
maštoviti ljubavnik u Kuli van vremena,
nadaleko znan po nadimku „Vitez tri pera“,
strasno žudi da ugleda sjaj njihovih zena.
Pozvaće u goste nerazdvojne drugarice,
želi da prvi rastvori latice od ruža,
sred svile i baldahina užitak da pruža –
pokazaće im zanavek svoje pravo lice.
Noć koja se pamti kad takva ljubav procveta,
usledi 69 poljubaca pod okriljem soneta!
- Poruka
- 399.930
Bertolt Breht – Ležaj za noć
Čujem da u Njujorku
Na uglu 26. ulice i Brodveja
Za zimskih meseci svako veče stoji neki čovek
I beskućnicima što se tu okupljaju
Pribavlja ležaj za noć obraćajući se sa molbom prolaznicima.
Svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Doba izrabljivanja time se ne skraćuje.
Ali nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ne ispuštaj knjigu, čoveče koji ovo čitaš.
Nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ali svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Era izrabljivanja time se ne skraćuje.
Čujem da u Njujorku
Na uglu 26. ulice i Brodveja
Za zimskih meseci svako veče stoji neki čovek
I beskućnicima što se tu okupljaju
Pribavlja ležaj za noć obraćajući se sa molbom prolaznicima.
Svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Doba izrabljivanja time se ne skraćuje.
Ali nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ne ispuštaj knjigu, čoveče koji ovo čitaš.
Nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ali svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Era izrabljivanja time se ne skraćuje.
- Poruka
- 131.202
Znaš da si mrtav
Kad zavesa leluja na prozoru
i senke oštro i koso presecaju
prazan prostor
kad preveliki džemper
za po kući
nije okačen u hodniku
a u ormaru vise prazne vešalice
i zaboravljena kesica lavande
kad možeš rukom
da dodirneš
čestice prašine što se provlače
kroz zrak svetla
Znaš sigurno da si mrtav
Aleksandra Leković
Kad zavesa leluja na prozoru
i senke oštro i koso presecaju
prazan prostor
kad preveliki džemper
za po kući
nije okačen u hodniku
a u ormaru vise prazne vešalice
i zaboravljena kesica lavande
kad možeš rukom
da dodirneš
čestice prašine što se provlače
kroz zrak svetla
Znaš sigurno da si mrtav
Aleksandra Leković
- Poruka
- 399.930
Aleksa Šantić – Elegija
Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?
Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.
Sve što sam imô ja sam dao,
Nevjero hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.
Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sâm ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.
Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?
Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.
Sve što sam imô ja sam dao,
Nevjero hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.
Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sâm ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.
- Poruka
- 399.930
Nikad moja mrvice…
Ti možeš otići u bilo koji čas,
Reći nehajno:“nema više nas“,
Ali, nisi svesna dušo moja,
Da sam ja …senka tvoja…
U tvojim očima dugo biće naša slika,
Ma, bilo kog mazila, videćeg deo mog lika,
U tvojim venama je ogroman deo moje krvi,
Na tvojoj života pisti…uvek ću biti let prvi…
Bežaćeš od mojih pesama namenjenih tebi,
Pokušaćeš uvek da objasniš sebi,
Da smo postojali samo ljubavi tren,
I biće ti nerazumno koliko ti fali moj pogled snen…
Pitaćeš se gde je muzika odvrnuta do kraja,
Gde je ono Sunce prepuno dodira raja,
Ukus mojih usana na šumsko voće,
On ne može da ljubi kao ja i da hoće…
Sa njim, u parku, gledaćeš zvezda sjaj,
Držeći ga za ruku shvatićeš da je tad bio maj,
Kad sam ti rekao da si moj jedini put,
Da je mesec zbog nas, samo te večeri bio žut…
Nesvesna si i da poj Save nije isti,
Da na “Beogradskom pobedniku” bisti,
Ne spavaju one dve naše zaljubljene grlice,
…moja malena, malena Mrvice…
Uvek pred spavanje pomislićeš na nas,
Učiniće ti se i da čuješ moj glas,
Kao da vetar šapuće gradom „malena,gde si…“,
Bila si cela moja, i više od toga…jesi…
Znam, biće dana kad nećeš pomisliti na me,
Kad tvoje zelene oči neće biti same,
Kad ćeš reći sebi da si našla rame meko,
Al,shvatićeš da sam suviše blizu, nikad daleko…
Želim ti svu sreću ovoga sveta,
Da ti ruža ljubavi u bašti uvek cveta,
Al, ne mogu ti pomoći, tako će uvek biti :
Ti me nikad, NIKAD, nećeš zaboraviti…
Dragan Vekecki
Ti možeš otići u bilo koji čas,
Reći nehajno:“nema više nas“,
Ali, nisi svesna dušo moja,
Da sam ja …senka tvoja…
U tvojim očima dugo biće naša slika,
Ma, bilo kog mazila, videćeg deo mog lika,
U tvojim venama je ogroman deo moje krvi,
Na tvojoj života pisti…uvek ću biti let prvi…
Bežaćeš od mojih pesama namenjenih tebi,
Pokušaćeš uvek da objasniš sebi,
Da smo postojali samo ljubavi tren,
I biće ti nerazumno koliko ti fali moj pogled snen…
Pitaćeš se gde je muzika odvrnuta do kraja,
Gde je ono Sunce prepuno dodira raja,
Ukus mojih usana na šumsko voće,
On ne može da ljubi kao ja i da hoće…
Sa njim, u parku, gledaćeš zvezda sjaj,
Držeći ga za ruku shvatićeš da je tad bio maj,
Kad sam ti rekao da si moj jedini put,
Da je mesec zbog nas, samo te večeri bio žut…
Nesvesna si i da poj Save nije isti,
Da na “Beogradskom pobedniku” bisti,
Ne spavaju one dve naše zaljubljene grlice,
…moja malena, malena Mrvice…
Uvek pred spavanje pomislićeš na nas,
Učiniće ti se i da čuješ moj glas,
Kao da vetar šapuće gradom „malena,gde si…“,
Bila si cela moja, i više od toga…jesi…
Znam, biće dana kad nećeš pomisliti na me,
Kad tvoje zelene oči neće biti same,
Kad ćeš reći sebi da si našla rame meko,
Al,shvatićeš da sam suviše blizu, nikad daleko…
Želim ti svu sreću ovoga sveta,
Da ti ruža ljubavi u bašti uvek cveta,
Al, ne mogu ti pomoći, tako će uvek biti :
Ti me nikad, NIKAD, nećeš zaboraviti…
Dragan Vekecki
- Poruka
- 399.930
Dobrica Erić – Prva ljubav
Ja sam tužan a njima je smešno
zaljubih se prvo pa pogrešno;
Nije meni što mi srce pati
već što ona neće da me shvati
Ja je kitim cvećem belom radom
a nju Dragan rani čokoladom
Ja joj pišem ceduljice kratke
ona piše Zoranu zadatke.
Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi
Sad ću reći svakom poljskom cvetu
nije ona jedina na svetu.
Ja sam tužan a njima je smešno
zaljubih se prvo pa pogrešno;
Nije meni što mi srce pati
već što ona neće da me shvati
Ja je kitim cvećem belom radom
a nju Dragan rani čokoladom
Ja joj pišem ceduljice kratke
ona piše Zoranu zadatke.
Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi
Sad ću reći svakom poljskom cvetu
nije ona jedina na svetu.
- Poruka
- 399.930
Strepnja
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.
Desanka Maksimović
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.
Desanka Maksimović
- Poruka
- 131.202
Grob ili kolijevka
Politika se zarila u kožu,
kao krpelj, i siše nam snove.
Pejzaži su sivi, kafane monotone.
Udarna vijest o ratu širi se kao
ebola međ' stanovnicima različitih
plemena. Svuda je ljudski otpad,
bez krvi i nepodnošljivo smrdljiv
i opor. Snijega nema. Ulice su
blatnjavi prikazi iznutrice.
O čemu pjesnik da šapuće tišini?
Bezvrijednost ne može biti ispunjena.
Siđite u podnožje litice - nekadašnje
deponije nesavjesnih građana.
Vidjet ćete pijanu ljubav kako
izdiše povraćajući ostatke vlastite
nemoći. Siđite i ostanite dolje!
Pustite, još nerođene, da žive.
Haris Jusufović
Politika se zarila u kožu,
kao krpelj, i siše nam snove.
Pejzaži su sivi, kafane monotone.
Udarna vijest o ratu širi se kao
ebola međ' stanovnicima različitih
plemena. Svuda je ljudski otpad,
bez krvi i nepodnošljivo smrdljiv
i opor. Snijega nema. Ulice su
blatnjavi prikazi iznutrice.
O čemu pjesnik da šapuće tišini?
Bezvrijednost ne može biti ispunjena.
Siđite u podnožje litice - nekadašnje
deponije nesavjesnih građana.
Vidjet ćete pijanu ljubav kako
izdiše povraćajući ostatke vlastite
nemoći. Siđite i ostanite dolje!
Pustite, još nerođene, da žive.
Haris Jusufović
- Poruka
- 399.930
Božica Vezmar – Jesenja priča
Hoće li jesenje lišće pokriti tragove
Hoće li tišinu prekinuti vetar
Možda će klupa opet biti
Ljubavlju mladih okićena
Ulicom graja, kao nekada
Sreće i tuge slušale su ulice
Tajne su putnikove sačuvane
Godina za godinom
Niz drvored života se nižu
A ja se nadam
Opet i opet
Ljubav satkana od svih boja
Biće deo nečije priče
Hoće li jesenje lišće pokriti tragove
Hoće li tišinu prekinuti vetar
Možda će klupa opet biti
Ljubavlju mladih okićena
Ulicom graja, kao nekada
Sreće i tuge slušale su ulice
Tajne su putnikove sačuvane
Godina za godinom
Niz drvored života se nižu
A ja se nadam
Opet i opet
Ljubav satkana od svih boja
Biće deo nečije priče
- Poruka
- 399.930
Jesenja priča - Natali Šarić
Tiho nam stižu jesenji dani
šaljući pozdrav po svakoj grani.
Sada se priče pričaju tiše
da bi se čuli šapati kiše.
Deca se love po lišću mekom.
Puno tog blaga otiče rekom.
Svaki, ko mornar, kreće na put,
narančast, crven, zelen il' žut.
A tek kad neko spomene voće…
S jeseni može ga dobiti ko hoće.
Trešanja nema, jabuke zato,
uz kruške, grožđe... vrede ko zlato.
Ljudi i deca sad vredno rade,
staklenke pune, voćem se slade.
Skuplja se ogrev, uz vatru sedi…
Jesenja priča sada nam sledi.
Tiho nam stižu jesenji dani
šaljući pozdrav po svakoj grani.
Sada se priče pričaju tiše
da bi se čuli šapati kiše.
Deca se love po lišću mekom.
Puno tog blaga otiče rekom.
Svaki, ko mornar, kreće na put,
narančast, crven, zelen il' žut.
A tek kad neko spomene voće…
S jeseni može ga dobiti ko hoće.
Trešanja nema, jabuke zato,
uz kruške, grožđe... vrede ko zlato.
Ljudi i deca sad vredno rade,
staklenke pune, voćem se slade.
Skuplja se ogrev, uz vatru sedi…
Jesenja priča sada nam sledi.
Mister
Legenda
- Poruka
- 68.189
Kad snovi nestanu
Više se i ne sjećam kad je sve to počelo,
kad smo prestali sanjati,
kad nam je iz očiju pobjegla sva radost,
ko je izbrisao osmijeh sa tvog lica,
kad sam potrošio sve riječi namjenjene tebi?
Da li sam to ja?
Jesam li te ja probudio, uplakao i rastužio?
Ili te je neko drugi oteo i odveo od mene?
Na koncu, nije ni bitno,
možda ti se opet vratio osmjeh na lice,
možda se opet mjesec stidi tvojih očiju,
možda sada tuđi snovi imaju smisla.
Meni ostaje samo sjećanje i sjeta,
na vrijeme kad si mi bila personifikacija sreće,
san koji je nestao u toplo julsko jutro,
strast koja se istopila,
i uspomena koja mi ponekad na lice izmami
uzdah i osmijeh u isto vrijeme.
Bojan Zdrale
Više se i ne sjećam kad je sve to počelo,
kad smo prestali sanjati,
kad nam je iz očiju pobjegla sva radost,
ko je izbrisao osmijeh sa tvog lica,
kad sam potrošio sve riječi namjenjene tebi?
Da li sam to ja?
Jesam li te ja probudio, uplakao i rastužio?
Ili te je neko drugi oteo i odveo od mene?
Na koncu, nije ni bitno,
možda ti se opet vratio osmjeh na lice,
možda se opet mjesec stidi tvojih očiju,
možda sada tuđi snovi imaju smisla.
Meni ostaje samo sjećanje i sjeta,
na vrijeme kad si mi bila personifikacija sreće,
san koji je nestao u toplo julsko jutro,
strast koja se istopila,
i uspomena koja mi ponekad na lice izmami
uzdah i osmijeh u isto vrijeme.
Bojan Zdrale
- Poruka
- 399.930
Aprilska vožnja kroz Vojvodinu
Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.
Desanka Maksimović
Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.
Desanka Maksimović
- Poruka
- 131.202
Tri utorka
I
Opijao sam se sa drugom, sinoć,
pili smo vinjak i kiselu vodu,
u parku.
Na minus pet.
Prišao nam je neki ludak, stajao kraj nas
i buljio.
Preselili smo se na drugu klupu, na moj predlog.
A onda su nas panduri legitimisali.
II
Jeo sam jabuku hodajući ulicom.
Šake su mi bile sočne i lepljive,
jedan radnik je lopatom utabavao zemlju.
Tu će uskoro biti ulica.
III
Zajebao sam život.
Gnjurio sam u ćošku kreveta, kunjao,
družeći se tamo sa raznim stvarima.
Prespavao dve trećine
tog predivnog dana.
Srđan Valjarević
I
Opijao sam se sa drugom, sinoć,
pili smo vinjak i kiselu vodu,
u parku.
Na minus pet.
Prišao nam je neki ludak, stajao kraj nas
i buljio.
Preselili smo se na drugu klupu, na moj predlog.
A onda su nas panduri legitimisali.
II
Jeo sam jabuku hodajući ulicom.
Šake su mi bile sočne i lepljive,
jedan radnik je lopatom utabavao zemlju.
Tu će uskoro biti ulica.
III
Zajebao sam život.
Gnjurio sam u ćošku kreveta, kunjao,
družeći se tamo sa raznim stvarima.
Prespavao dve trećine
tog predivnog dana.
Srđan Valjarević
bmaxa
Legenda
- Poruka
- 70.808
sta je bolje biti?
kaca ili kupus?
kupus se ukiseli,
a kaca poprimi miris.
onda ide pranje.
kaca ostaje, a kupus
traje dok baba marta
ne prdne u kacu,
kaze narod.
i onda zavisi da li to
neko dete posmatra
mesecima , i napise
pesmu o tome.
JA.
kaca ili kupus?
kupus se ukiseli,
a kaca poprimi miris.
onda ide pranje.
kaca ostaje, a kupus
traje dok baba marta
ne prdne u kacu,
kaze narod.
i onda zavisi da li to
neko dete posmatra
mesecima , i napise
pesmu o tome.
JA.
- Poruka
- 42.496
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.
Stevan Raičković
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.
Stevan Raičković
