Književnost Najdraži stih

[kalis]

 

[Nina]

Smisao reci meri se
veštinom prećutkivanja
lepotom neizgovorenog .

Suština kazivanja samo je Tišina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava večnost
samo veličina prolaznosti .

Da li je važnije kako To reći ili kako prećutati ?!
Uvek smo samo ono što nam nedostaje
ali
moze li išta tako da se razlikuje od nas
kao mi sami ?

Nismo li samo neka granica
suštine i smisla
ono malo beskraja izmedju nenadjenog i traženog ,
neka najčudnija pogodba Uzroka i Posledice
u izazivanju postojanja ,
da li je neizvesnost - mogućnost izvesnog
da li je sreća - ne znati mnogo ....

Nista nije slučajno Ili je slučajno Sve ,
čovek je ono što čini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)
da li je jednostavnije biti izuzetak ili pravilo ?

Umetnost vode nije u izvoru ,
već u žedji
mudrost hleba nije u pšenici ,
nego u gladi .
(lepota razumevanja počiva u sumnji)

Opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju nečega što je najvise Ti
Da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja ?

Da li je važnije - nadvladati daljine ili značenja ?
Ono najveće što se može doživeti nije večnost
već Trenutak !

Lepota beskonačnosti - mudrost je konačnog .
Najveće zadovoljstvo nije u posedovanju već davanju
Da li je sramota biti nesrećan ?

Znam:
najepše Ja nikada neće biti i jedino ja
najlepše Ovde nikada neće biti
i jedino ovde
i Tamo je ovde
sve
samo po sebi ponavljajući se
ostaje neponovljeno ...

Da li je postojanje - mudrost mogućeg ?
Da li je sreća - voleti mnogo ?

Mita Golic

 

[Nina]

Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto.
U graji, bez druga, sam, kraj pune caše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad pride tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se krece;
Uzvik ga prolama: "Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja covek.

Vladislav Petkovic Dis

 

[Nina]

Moze i ovako

Da li si me voleo?
Reci..ne cuti

Da li me i dalje volis?
Reci..ne cuti..

I tako..

Sve smo manje bili svoji
A sve vise tudji i sami

Sa secanjiem na nesto
Sto je bilo a ustvari nije

Moze i ovako

Nastavicu dalje
Trazeci saputnika

Koje ce ici uporedo
I nece cutati vec ce sobom

ispunitii sve moje dane
onako kako ti nisi hteo

onako kako ti nisi umeo
onako kako to sada zelis

a ja ti se ne mogu vise dati
niti te mogu lagati

izdace me telo moje
hladnim trzajem ce reci
koliko te vise ne volim..

(n.a.)

 

[Baudrillard]

Paint it, Black

Mi neki
Bistrooki
Leporeki
Glasnozbori
Veštoruki
Zlatnogrli
Mekousti
Mi neki
Baš mi
Ovakvi
Odbačeni
Označeni
Prstompokazani
Mi neki
Uvek prokazani
Ismejani
Išibani
Ispljuvani
Ruglu izvrgnuti
Mi neki
Voljeni,
nikad ljubljeni
Mi neki
Neželjeni
u kavez zatočeni
Mi neki
Iz kalupa jedva pobegli
Mi neki
Iz okova jedva pretekli
Mi neki
Sa nebom u grudima
Mi neki
Sa glavom u čudima
Mi neki
suludi, blesavi, šašavi,
divni
Lakoljubivi,
još lakše ostavljivi
Mi neki nikad
zaboravljivi
Mi neki,
u strasti i ludilu željeni
nikad dosegnuti,
nikad zagrljeni
Mi neki
za hrabre, lude i odvažne
koji su izumrli
ili su nestali
Mi neki
Ovako naopaki i užasni
Blistavi i čisti.
A koga ćemo mi voleti,
Mi neki
ovakvi nikakvi,
Oštećeni i sjebani?

Bibelot de Verre

 

[Nina]

Zaljubljena – Pol Elijar

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima
Njeno telo ima oblik mojih ruku
Ona je boje mojih očiju
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare
Zbog njih se smejem plačem i smejem
Govorim a ništa ne kazujem

 

[Mika]

Zasto se meni javljas tajno
Kada mi dusa tiho sniva?
I zasto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?
Zasto me kroz noc stanes zvati,
I sta ti jadno srce iste?
Ta ja ti nemam nista dati,
O, ja sam pusto pepeliste.
Sve sto sam imao ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje,
Sve sto sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duse svoje.
Pa zasto meni stupas snova,
Sta trazis ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Sto nekad na te ruze baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi dusa ne izda'ne.

Aleksa Šantić

 

[Nina]

Herman Hese - Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao.
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila.

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah
na kraju behu kao zgažen cvet
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja,
zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me,
nikad mi ne reci: da.

 

[Baudrillard]

Nadam se da nisi kao ja

Nadam se da nisi kao ja –
da ti ne treba piće da bi se mogla
i da hodom čuvaš ulice od pada,
čak i sa visokim potpeticama,
dok ženstvenost postaje smiješna.

Nadam se da nisi kao ja –
da voliš svoje pjesme,
da ih pišeš i kad je sunčano
i da se ne osvrćeš
u strahu da će biti otete i ubijene.

Nadam se da si kao ja –
da slušaš bendove
koji te umrtvljuju već godinama
i da oživljavaš
pod magličastim, kišnim noćima
i japanskim crvenim borovima.

Nadam se da nisi kao ja –
da praznina nije tvoj eho
i da oči otvoriš kad se probudiš.

Nadam se nisi kao ja –
da postojiš
i da ti dlanovi ne zadrhte
na svaki pokušaj
da dodirneš svijet.

Jasna Karamehmedović

 

[Nina]

Lejla Kašić: U tebi je svaki muškarac kog sam ikad ljubila

U tebi je svaki muškarac
kog sam ikad ljubila
što me oživljava
drži budnom
održava bludnom
dok osećam arhetip čoveka

moj si
animus
i moja anima
dok nam se mesa
zarivaju jedno u drugo
kosti sudaraju
kada se
želimo
volimo
do ivica razuma
izmaka snaga
poigravanja sa nesvesnim

što me
rastrže
kida
čini ludom
kada mi
izmičeš pod kukovima
kada te
ne osećam pod noktima
kada me
ostavljaš

jer ne boli samo tvoja izdaja
već i svakog muškarca
kog sam ikad ljubila.

 

[Baudrillard]

Vaša djeca nisu vaša djeca

Vaša djeca nisu vaša djeca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su s vama, ne pripadaju vama.

Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
Jer, ona maju vlastite misli.
Možete okućiti njihova tijela, ali ne njihove duše,
Jer, njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posjetiti, čak ni u svojim snima.
Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas.
Jer, život ne ide unatrag niti ostaje na prekjučer.
Vi ste lukovi s kojih su vaša djeca odapeta kao žive strijele.
Strijelac vidi metu na putu beskonačnosti,
i On vas napinje svojom snagom da bi njegove strijele poletjele brzo i daleko.

Neka vaša napetost u Strijelčevoj ruci bude za sreću;
Jer, kao što On ljubi strijelu koja leti, isto tako ljubi i luk koji miruje.

Halil Džubran

 

[Nina]

Pesme Tuge – Angel Kalinovik

Dvorac

Visoka stabla šuma sibirskih,
Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule
I tek ko bi gledao sa planina dalekih,
Shvatio bi postojanje palate usnule,
Podignute zadnjom, velikom carskom željom
Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti
Videlo bi okrugli, bledocrveni krov
Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti
Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov
Radoznalcu koji ne mari za oprez

Ali ipak, hajde, budimo iskreni
To jeste otkriće zanimljivo
Ali da istraži taj predeo skriveni
Zaista bi se retko ko usudio
Jer od njega te dele i prostor i strah

To je dalek put, kroz šume sibirske
Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog
I za to treba mnogo hrabrosti istinske
Neizva|ene iz tudjeg, vec iz srca sopstvenog
Ta hrabrost bice ti jedini pratilac

Kad jednom taj put dugi bude pređen
Nakon dana i dana hoda kroz mrak
Zardjali grb, divan, visoko postavljen
Na ogradi bez kraja… biće ti znak
Da si došao napokon do carskih vrtova

Kroz senku odškrinutih vratnica
Udi uz drhtavu škripu, polako
U prostrane vrtove, bez cveća i ptica
Pokrivene lišćem suvim i ti lako…
…možeš da korake učiniš mekim,
Baš kako strah nalaže

Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova
Kroz maglu vidiš oronulu lepotu
Prednje fasade, kipova i stubova
Koji i sada zazivaju divljenje

Tuga
Moja si verna pratilja,
čime da te nagradim
za sve ove godine vernosti

Bol
Nimalo te ne volim
Svakog gosta za tri dana dosta,
a ti si već predugo kod mene

Strah
Što te duže znam
Sve te se manje bojim
A znam te već jako dugo

Ljubav
Opisana u Bolu, Tugi i Strahu

Život
Život mi proždire mladost
A već se sprema da otegne
dane moje starosti

Nemam pravo da mrzim ikoga
Ali sudbina zato predmet je
Mog straha, očaja i mržnje

Vi koji mislite da čovek
je hrabri kovač svoje sreće
očigledno još život niste okusili
sve je to laž, samo uteha
Ne čekajte nakovanj i čekić
Već molite Boga da sve ovo što pre prođe

Pitanje

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vreme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo

I da li je smisao laž
što obavija senke života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda

I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez uteha životnih živeti
što kriju životno sivilo

Prezrenih lepota na hiljade
ti ludi svete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.

Ima li smisao smisla?

 

[Nina]

Niko osim tebe

Niko te ne može spasiti osim tebe.
Naći ćeš se ponovo i ponovo
u gotovo nemogućim situacijama.
Oni će pokušati ponovo i ponovo pod izgovorima,
pod maskama i silom
da te nateraju da podlegneš,
odustaneš,
ili tiho umreš iznutra.

Niko te ne može spasiti osim tebe,
i biće dovoljno lako da ne uspeš tako lako
ali nemoj, nemoj, nemoj.
Samo ih posmatraj.
Slušaj ih.
Zar želiš to da budeš?
Bezličan, bezdušan, bezosećajan stvor?
Zar hoćeš da doživiš smrt prije smrti?

Niko te ne može spasiti osim tebe,
ti si biće vredno spasa.
To je rat koji nije lako dobiti
ali ako je išta vredno pobede
onda je to ovo.

Razmisli o tome. Razmisli o spasavanju sebe.
Tvog duhovnog sebe. Tvog hrabrog sebe.
Tvog pevajućeg magičnog sebe i tvog prelepog sebe.
Spasi ga. Ne priključuj se mrtvima u duši.

Održavaj sebe humorom i skladom,
i na kraju ako je neophodno
uloži i celog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na cenu.
Samo ti možeš da spasiš sebe.
Učini to! Učini!
I tada ćeš tačno znati o čemu govorim.

Čarls Bukovski

 

[Baudrillard]

Sunčana strana ulice

Sunce se prvo pojavljuje na uzglavlju
Tamo đe je jastuk
I đe mi je glava
Onda skoči pas da se sunča
Jer mu dozvolim tu drskost
Pa nam sunce odlazi
I dozvoljavamo mu tu drskost.

Marko Jovanović

 

[Nina]

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se odupreti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Volieo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

 

[Nina]

Vladislav Petković Dis – Uteha

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.


I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, čebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu

 

[Nina]

Ljubavna pesma - Mirjana Bobić Mojsilović

Pošto me nikad nisi voleo
da bi me držao za ruku,
il’ odveo na more
u neku daleku luku,
da me hraniš
prstacima,
da za mene,
ubereš morsku zvezdu;

Da se spuštamo niz ulicu
sa tvojom rukom,
na mom struku.
Ili, da hodaš sa mnom
do crkvice Svetog Ilije,
na nekom grčkom ostrvu
ili na kopnu,ako ti je milije.

I, pošto nikad nismo
imali našu plažu;
ni naš sto u omiljenoj kafani;
i, pošto hroničari,
uglavnom, lažu;
ni uspomene sa letovanja,
ni sa zimovanja,
herbarijum bez cveća
i bez lokvanja.

I, pošto se moji smrznuti prsti
nikada nisu grejali u tvom džepu,
u dugim šetnjama na keju;
i, pošto ti moje šale nisu bile smešne,
dok im se svi drugi smeju.

I, pošto sada,odjednom,
posle toliko vremena,
kada ionako više ništa nije smešno,
Ti, želiš da znaš
kome sam posvetila onaj sonet lanjski,
i da li me još uvek opčinjava Crnjanski,
i da li sve ovo sa tobom ima neke veze?

Bar malo?
Jer, vidim da ti je stalo,
hajde,da ne izigravamo Engleze:

Sve što sam ikada uradila
bilo je samo zato,
što me nisi mogao voleti
onda,kada sam čeznula
da hodaš sa mnom
do crkvice Svetog Ilije
na nekom grčkom ostrvu.
Ili, na kopnu,ako ti je milije.

Tako da znaš:
Da,bio si sa mnom u svakoj pesmi
U knjigama,u brigama,u tortama,
u akvarelima,i drugim bojama

U porubima na haljinama,
u svim blizinama,i daljinama!
U razgovorima,u jezerima i morima

U usponima,i u stvaralačkim krizama,
izvor inspiracije i eufemizama

Ubila te i ljubila,
i ponovo te oživela,
da bih te srela
na kraju neke priče.
Ili,za potrebe male strofe,

da,
stavljala sam ti
tačke,
zareze
i apostrofe

Kao što vidiš ja ništa ne krijem.
Stvarno nemam za čim da žalim:

Jer,
ja sam hodočasnik,
i ljubav je moj Jerusalim.

 

[Nina]

Teorema - Mirjana Bobić Mojsilović

Kad god primetim tvoje odsustvo
To znači da si prisutan.
To znači da si došao
da si tu,
iza mene.
Ili ispred.

Okačen na zid
pored slike one dve žene
koje poziraju za uspomenu iz Biarica
a tužni su im pogledi i lica.

Ili si
na sofi,
nalakćen,
kao onda
kad si pričao kako izgleda
anakonda
koju si video u prašumi Amazona
i pravio se da ne čuješ zvono
muzike sa tvog telefona.

Ili si
među flašama
vodke, orahovače i viskija
dole , ispod stočića sa malim Budom od žada
igraš se zanesen
kao onda kad je sledeća nedelja
ili godina bila bliskija
od svega što je bilo tada.

Ili si
u knjizi koju čitam
treptaj na kraju poglavlja:
olovno nebo iznad grada
pred kišu i druga slavlja
Ispod drveta nezrelih mandarina
umesto kišobrana

U luci, između dva krana
veliki beli brod isplovljava
i sasvim jasno se čuje
zaglušujuća rika sirene
a ti strpljivo spasavaš peščanu kulu
od morske pene

Ponekad si u pesmi sa radija
u omiljenom refrenu.
Ponekad si u satima
ponekad, samo u trenu

Čim primetim da te nema
slike se same dese:

Tu si
Iza odškrinute zavese,
Ili dole, na travi
među maslačcima
izgledaš kao da tražiš hlad.

Ponekad zuriš kroz zgradu
zamišljen i tih
kao kad si bio mlad.
Kad god primetim da te nema
Tu si.
Kakav paradoks odsutnosti!

Dolaziš
Kao nezvani gosti
Ti si misao o tebi
Dokaz da kvantna fizika radi
Ti si glad, i misao o gladi.

Kad god primetim da te nema
Tu si.
U prozoru automobila
mali kadar:
Na primer, kod Univerzitetske biblioteke
zamičeš iza drvoreda
u gužvi Bulevara
između truba, buke i jeke
neko se dere

A ti izranjaš ponovo
na pešačkom, preko puta Madere.
Ili, na nekoj večeri u restoranu
nečiji poluprofil
il ’ ukus poznatog vina
oblačić nečijeg parfema
i odmah primetim da te nema.

Ponekad te nema iz čistog mira
U lepoti običnog dana
Među percima mladog luka
Među krpama za sudove,
u šarama jastuka
ničim izazvano to nemanje
dok pred dolazak prijatelja
pravim veliko spremanje.

Kad god primetim tvoje odsustvo
znači da si prisutan
Tu si.
I, pošto su sve stvari povezane
pod kapom nebeskom
kao drveće i grane
kao talas sa peskom
kao oseka i plima
I, pošto ne može da te nema kada te ima
i pošto smo nas dvoje od iste vrste
ubeđena sam da si i ti
u ovo umešao prste.

Kad god primetim tvoje odsustvo
znači da baš u tom trenutku
gde god da si,
šta god radio
mislio, govorio, maštao, gradio
ma s kim da sediš
u sobi, restoranu, avionu
na sastanku
Ili se opuštaš ispod nekog trema
I ti primećuješ da mene nema.
I to je ta
jedina, Teorema.

 

[kalis]

Pedro Salinas


Duša ti je bila
otvorena, svetla
tako da ne mogoh
nikad u nju ući.
Okušah prečace
uzane, prolaze
strme i opasne.
Al tvojoj se duši
pristupiti moglo
putima širokim.
Spremih ljestve vitke
- zidine visoke
sanjah kako preče
pristup tvojoj duši -
ali duša tvoja
bijaše bez straže,
zidova i plota.
Tražio sam k tebi
uska vrata duše,
al duša ti beše
tako otvorena,
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.
Gde je počinjala?
Svršavala, gde je?
I ostadoh tako
zauvek sedeći
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duše.

 

[Waterfall]

HOĆU

Hoću da te ljubim, da prođe
sve loše, što su ti
ikada rekli.
I kad po tebe zli Mesec opet dođe,
bez straha se
mojom ljubavlju prekri.

Hoću da te grlim za svaki onaj put
kad
nije imao ko da stane uz tebe.
Kad ti je neko hladan i sasvim krut
poseko
snove mlade, još pre berbe.

Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje
svaki,
koji su ti mila ikad, ikad zadali!
Da te čuvam, od onih što ti setu
kroje
i koji su tvoju ljubav večito potkradali!

Ratko Petrović

 

[Waterfall]

ЉУБАВ

Волим те
Не само због тога што ти јеси
Него и због тога шта сам ја
Кад сам с тобом.

Волим те
Не само због оног
Што си учинила од себе,
Него и због тога
Што чиниш од мене.

Волим те
Због оног дела мене
Који ти износиш на видело.

Волим те
Јер стављаш руку
На моје, бригама претрпано срце,
И прелазиш преко
Свих лудости и слабости
Којима не можеш помоћи,
Док чаме у магли,
А ти их изводиш на светло.
Сву ту моју предивну имовину
У коју се нико пре није
Довољно дубоко загледао
Да је пронађе.

Волим те
Јер ми помажеш
Да из набацане хрпе свог живота
Изградим:
Не крчму,
Већ храм
Да у делима свакодневним
Не слушам прекор
Већ песму.

Волим те
Волим те
Јер си учинила више
Него што би икада ико могао
Да учини добрим,
Више, него што би ме ма који усуд
Могао усрећити.

Без речи,
Без додира,
Без знака.
Учинила си све –
Напросто оним што јеси;
Можда то, на крају,
И јесте оно
Шта значи – бити пријатељ.

Рој Крофт

 

[Baudrillard]

Nokturno

Pod velom uspavanog
neba,
noćas ću rasterati sve oblake
kao rasuto jato ptica
pred oluju
Želim dodirivati zvezde mislima,
pogledom punim
usijane mašte
Na svežem vazduhu svoje terase
stojim kao
usamljena Julija
Ne čekajući pravu ljubav
da pobuni srce
protiv razuma
Stihovima oslikavam platno života
tražeći
sebe još dalje od zvezda

Marija Radović

 

[Nina]

Oktavio Paz‎ – Dva tela

Dva tela licem u lice,
ponekad su dva vala,
a noć je okean.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su dva kamena,
a noć je pustinja.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su korenje
u noći spleteno.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su noževi,
a noć je munja.

Dva tela, licem u lice,
dve su zvezde koje padaju
u prazno nebo.

 

[gost 440767]

https://soundcloud.com/krc-maj%2Fo-koliko-cemo-biti-sami

 

[Baudrillard]

Neki to zovu hipersenzitivnost

Neki to zovu hipersenzitivnost
Bezbrižan si
ponekad zabrinut ali zbog sebe, fakulteta, nezuvraćene ljubavi,
uglavnom lebdiš kao mjehur
jer budućnost čeka, zove te, sve je uzbudljivo, dugo ćeš biti tu, putovaćeš,
onda iznenada sve boli,
mrtve ptice, mrtvi puževi,
svaka nepravda slomi srce,
izopačenost postaje jasnija
i sve te brine,
kako ćeš sat, dan, ručak,
kako sva ta ustajanja u ništa
onda iznenada boli sve
i život vježba tvoja nestajanja

Jasna Karamehmedović