Znam ja da nisam u svemu samo covek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.
Nevolja je u tome sto ne znam kako da prepoznam
Gde sam udesen tako neverovatno nesrecno
Da upetljavam sebe u pretakanje vecnosti u vecnost,
I svemu pristajem da sam posuda,
Da sam ram, koji obmanjuju da je ikona,
Da sam ikona koju varaju da je boja,
Da sam boja, kojoj predskazuju da je smisao,
I da sam smisao, koji, na kraju, ne zna se sta je.
Da li ste odgonetnule to volsebno, to slozeno,
Sto nazivamo u sebi : prepoznavanje poznatog?
Ja, koji nisam osecao gadjenje ni prema cemu,
Sem prema strahu,
Niti poznavao strah od icega,
Sem od onoga cime sam bivao zgadjen,
Odjednom sam se nasao razbijen I nagorelog jezika,
Dok sam drhteci ljustio mahovinu sa dlanova,
A reci su mi ruznele na ispucalim usnama,
Tudje I naopake, zardjale od cemera.
Cijim sam ja to glasom pitao, tako memljivo
Da je poda mnom trulio cak I kamen?
Sta smo mi? Tek deo oblika jedne uvazene celine?
Ili vec uvazena Celina bezbroj neuvazenih oblika?
8) 
