Književnost Najdraži stih

[Kaa]

SRETENJE

Brod ti tone ispred luke
jos iz vode vire ruke.
Meris zivot svoj na sate
i to hoce da ti skrate.
Sati prolaze,
ko dim kroz vetar lete
pa se razbiju u dane.

Osmeh cudan, oci lude,
vazduh mirise na ljude.
Oni tuzno trose dane,
vreme nikako da stane.
Dani prolaze,
ko list po vodi plove
dok ne potonu u secanje.

Kraj je zimskog sna
i java pocinje.
Nit se budis, niti spavas,
plasis se.
Kraj je zimskog sna,
a java ne obecava.

Kao da ceo svet spava.

Ispod tebe gola stena
ali tvoje senke nema.
Sve je jasno kao dan
a dan je umoran i tmuran,
jer je isto ko i juce,
samo godina je promenila ime.

Probij zakljucana vrata,
skini okove sa vrata,
shvati to ko ispit vere
i okreni propelere,
barem probaj,
stvarno nemas sta da izgubis
na ivici, dok klizis.

Kraj je zimskog sna...

 

[Kaa]

By The Rivers Dark

By the rivers dark
I wandered on.
I lived my life
In babylon.

And I did forget
My holy song:
And I had no strength
In babylon.

By the rivers dark
Where I could not see
Who was waiting there
Who was hunting me.

And he cut my lip
And he cut my heart.
So I could not drink
From the river dark.

And he covered me,
And I saw within,
My lawless heart
And my wedding ring,

I did not know
And I could not see
Who was waiting there,
Who was hunting me.

By the rivers dark
I panicked on.
I belonged at last
To babylon.

Then he struck my heart
With a deadly force,
And he said, ¡®this heart:
It is not yours.’

And he gave the wind
My wedding ring;
And he circled us
With everything.

By the rivers dark,
In a wounded dawn,
I live my life
In babylon.

Though I take my song
From a withered limb,
Both song and tree,
They sing for him.

Be the truth unsaid
And the blessing gone,
If I forget
My babylon.

I did not know
And I could not see
Who was waiting there,
Who was hunting me.

By the rivers dark,
Where it all goes on;
By the rivers dark
In babylon.
Leonard Koen

 

[Astrodita]

Tačno u tom trenutku čovek pomisli:
Šta ne bih dao za sreću?
Da budem pored tebe na Islandu
u velikom nepomičnom danu,
i da delim sadašnjost
kao što se deli muzika
ili ukus ploda.
Tačno u tom trenutku
čovek je bio sa njom na Islandu.

(Borhes)

 

[Kaa]

BAR NA KRATKO

Nezno, sivi trotoar se kvasio
i plakali su svi od tuge.
Zasto, zasto je sve skupa moralo
da ispadne bas tako:
da je on taj,
koji je svoj otrov popio
a pojma nije imao o tom?

Sam si kriv, prijatelju moj,
sam si kriv...

Sam si kriv za sve sto se dogodilo.
Za igre iza scene.
Tvoje tuzno oko malo se uvredilo
i ti si se naljutio na sve.

Ja i ti, mi smo zivot glumili.

Zvono, poziv poslednji za ovaj let,
pa drago mi je bilo, bar na kratko,
ja sam opet progovorio,
i gotovo je, moramo na put

 

[Kaa]

KAD HODAM

Trzaj.
Budim se, neko me vuče.
Gubim se, ceo sam mokar,
u svome znoju,
noćas, noćas ja moram da odem...
Da tražim, da pronađem oproštaj,
zaborav, senke...
Noćas, neko je rekao,
Noćas, ljubav je mržnja.

Kad hodam,
ja gledam.

Pamtim, zaboravljam, smejem se,
voliš decu, a ne voliš ljude,
dosada, navika, trzaj,
budim se, neko me vuče...
Izgrizeni jastuk kraj mene,
tresem se, jako je vruće,
perje se spušta na krevet,
ne bojim se više...

Kad hodam,
ja gledam.

Mislim
na staricu koja se seća,
koja se kaje zbog svega
što je izgubila,
ona je tužna i plače.

Ja hodam i gledam...

 

[rock daca]

Nocas se nebo za oluju sprema,toliko ti zelim reci,ali tebe nema.Opet ce padati one letnje kise,kako da ti kazem da od prijateljstva zelim vise?
Pozz od rock dace,teenageri,pisite!

 

[angely]

“kalenić”

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

V.Popa

 

[angely]

........Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje......

Vrati mi moje krpice(odlomak)-Vasko Popa

 

[Eileen F.]

jednom se ipak probuditi u večnosti
sa svetlim poljupcem na usnama
to! to!..ne živeti opet,
već samo oči svoje otvoriti
pod nebom prepunim ptica
pod talasima mladim svetlosti
O..kako čudno i divno to dođe

 

[BELA KAPLJICA]

Srce moje samohrano
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
medju javom i med snom.

Laza Kostić

 

[Lutjena Tinuvjela]

Ako ponekad kazem da se osmehuje cvece
I ako budem kazao da pevaju reke,
To nije zato shto smatram da ima osmeha u cvecu
Ili pesama u proticanju reka...
To je zato shto time olakshavam ljudima izveshtachenim
Da osete istinski stvarno postojanje cveca i reka.

Poshto pishem da bi me oni chitali, zrtvujem se pokatkad
Gluposti njihovih chula...
Ne slazhem se sa sobom, al ipak sebi prashtam
Zato shto sam i ja samo ona ozbiljna stvar, jedan tumach Prirode,
Jer ima ljudi koji ne razumeju njen jezik,
Iz prostog razloga shto to nikakav jezik i nije...

Fernando Pessoa

 

[Astrodita]

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.
*
U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut' prvoga saznanja...
*
Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.
*
I tako kraj cveća ostaćemo sami...
proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

Milan Rakić

 

[angely]

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

R.M.Rilke

 

[Astrodita]

Bilo bi mi suvišno da sretnem koga god:
kao reka skrivena smeje se moja samoća,
i plavi se nada mnom nebesni svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O,kako se sad smeje moja samoća
u dva-tri malena cveta,
što usput radosna ih pobra.
*
Suvišno bi mi bilo da sretnem koga god
kad daljina ima snova belu draž,
i budi se nada mnom nebesni svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raž
ispod zagrejane magle
i reka u daljini plavi se.
O,kako je dobro sit ljudi i lutanja
posaditi ovde svoja ćutanja
gde radosti,kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.
*
I našto bi mi da sretnem koga god
kad srce moje cveta u samoći
i kao zvezda treperi nebesni svod.
O,da mi je lepotom neba tako moći
napojiti svaki vode žedni kut,
i nad željama mojim imati vlasti;
pa hodati dotle niz beli tuđinski put
dok mi oči zauvek ne zaborave
one što u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoći
kao cvet u suncu tuga moje strasti.
*
I mislim zašto sam ikada srela koga god,
jer ma s kim bio,čovjek je uvek tužno sam
i vezuje nas samo nebesni svod.
Usamljen je i onaj kome dušu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
očima malo duše u ljudi što prolaze:
sama sam i kad volim,
i sam ću otići u smrt.
O,čovek je s čovekom uvek tužno sam,
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tužni vrt.


Desanka Maksimović

 

[krokro]

Mornareva suza

Moja mora sada sute, i brodovi moji okovani stoje
tiho u tami cujem njihgove krike, njihov zov.
Brodovi moji spavaju u luci, sanjaju oni kosmare moje
nikog na krmi nema, cute nebo i more kao kad san i java vreba
a istine traju i traju.
Kao sto brod sto morem plovi, tako suza plovi po mornarevom licu.
Okovo sam suzu teskim lancem o moje srce.
Ima vas ima brodovi moji plovite u meni,
povescu vas opet kroz magle guste cak i kise teske kad se spuste
S vama naci cu kraj.
Kormilo gitara moja vodice vas do kraja, nece moji brodovi nazad.
Mozes li mornaru stari, dusa mi vlada dovesce vas do kraja.
Hocu, hocu ponovo da tucem led, da patim i sutim kao sto moja mora sute,
bez mojih brodova neka i moja dusa pliva na talasima kao neka jeftina riba.
Ja volim moju muku, svoje sam uspomene zatvorio u kabinu,
a moja kabina je sada moje srce, srce i suza zakljucani okovani lancem teskim
BRANKO SUBOTIC (pjesnik iz Herceg Novog)

 

[*arijel*]

bash je lepooo!
evo samo par stihova,nisu omiljeni ali mi ne izlaze iz glave,pozzic za sve koj pishu!

I wish I was a sentimental ornament you hung on.
I wish I was the souvenir you kept your house key on.
I wish I was the pedal brake that you depended on.
I wish I was the verb ’to trust’ and never let you down.
I wish I was a radio song, the one that you turned up....

 

[Astrodita]

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
što utehom zovu, zovi zaboravom;
jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
gledajući kako nepomično bdije
taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
ni sad ispijena ta čemerna čaša,
i svirepi otrov jedne ironije;
i da će nas večno strasna prošlost naša
u nemirne noći da trgne i seti,
kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
svaki po svoj deo od srca što bunca,
što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
pružajući ruke i vapijuć: Sunca.
I tako ti dani bez sreće i mete,
odnoseć' svoj deo stradanja i suza,
kao gavrani će kraj nas da prolete,
i ne pokidavši ni jednu od uža
što nas vežu i sad za prošlost, što stoji
za nama i gleda na nas k'o Meduza.
Hajd'mo, o Muzo, amo milu ruku,
mladosti moje to uzglavlje meko
dugo nam ima do u tihu luku,
ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
što znači život... mi hitamo žurno;
nejasno nebo nad nama se svodi,
pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
kule tog mora da pozna i spazi;
istina mora da leži duboko -
mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
i žudnom duhu odgovara nije;
gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud' minu s mnogo muke,
istine blago tražeć u dubini;
i ne spaziše svetiljke iz luke -
a gle po vodi razvalina njini...
ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
ranjeno srce drukčije nam zbori,
niti u pustoš pustaj žudno oko,
da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
sladosnog mira tu ćeš samo steći.
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
i val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo, biće manje suza
i više svjetlih i spokojnih noci...
svikni na odmor pod teretom uža
istina jedna i sama će doći.
Zovi se ljubav i nas samo pjevaj,
i našu mladost bezbrižno i ti'o:
u jednom srcu cio svemir ima,
u jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
hoce li vjetri da raznesu šumom,
ko bjeli behar sa procvalih grana,
il' cvjeće nekad nad našijem humom;
il' će da žive... niti pitaj, mlada,
da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l' ga naše gluho doba sada
vjencima svojim il' kamenjem zasu,
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
stanovnik magle i ostrva leda,
što pjeva žudno izmeđ' lednih gora,
ne pitajući da l' je kogod gleda,
i da l' je sluša; i sred mrtvog dola
cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
i najzad umre - bez imalo bola
što joj pjesmu nikad niko čuo nije!


Jovan Dučić

 

[angely]

Srno malena

Zasto me gledas, srno malena
ocima djeteta s milion pitanja
ti zelis sve da znas, srno malena
i ne prihvatas moja cutanja

Gdje do sada bio sam i sta sam radio
koga sam ranio i ostavio
ne pitaj nista, srno malena
bjezi da ne bi bila ranjena

Nisam onaj koga cekas
nemoj snove da mi nudis
ja sam onaj koji ode
prije neg' se probudis

Nisam onaj koga sanjas
ni sam vise nemam snove
bjezi dalje, srno malena
idi nekom ko te zove

Zasto me milujes, srno malena
rukama djeteta s milion njeznosti
ti zelis sve da das, srno malena
trenutke sladje od same vjecnosti

A ja bih samo da vise i ne trebam
jer ni sam vise od toga
ne mogu da dam
ne pitaj zasto, srno malena
bjezi da ne bi bila ranjena

B.M.

 

[Joseph_Stalin]

Nisam sve chitao, ali ovo nisam primetio, sram vas bilo

IKONA (Miroslav Antic)

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muzevi,
i moje zene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruzeni
ove slucajne veceri
daleko,
unepovrat.

Mozda smo zato i rodjeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.....

 

[Joseph_Stalin]

I ovo:

POSLE NJENOG ODLASKA (Tu Fu)

Kad sunce iscezne iza gora, oblacim svoju plavu odecu sa sirokim rukavima i odlazim da spavam medju bambuse, koje je ona volela.

 

[Astrodita]

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.
*
Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.
*
Ti opravdavaš moje postojanje,
da te ne poznam ne bih živio,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam živio.


Luis Kernuda

 

[Kaa]

Тамара

О! кто ты? речь твоя опасна!
Тебя послал мне ад иль рай?
Чего ты хочешь?..
Демон
Ты прекрасна!

Тамара

Но молви, кто ты? отвечай...

Демон

Я тот, которому внимала
Ты в полуночной тишине,
Чья мысль душе твоей шептала,
Чью грусть ты смутно отгадала,
Чей образ видела во сне.
Я тот, чей взор надежду губит;
Я тот, кого никто не любит;
Я бич рабов моих земных,
Я царь познанья и свободы,
Я враг небес, я зло природы,
И, видишь, — я у ног твоих!
Тебе принес я в умиленье
Молитву тихую любви,
Земное первое мученье
И слезы первые мои.
О! выслушай — из сожаленья!
Меня добру и небесам
Ты возвратить могла бы словом.
Твоей любви святым покровом
Одетый, я предстал бы там,
Как новый ангел в блеске новом;
О! только выслушай, молю, —
Я раб твой, — я тебя люблю!
Лишь только я тебя увидел —
И тайно вдруг возненавидел
Бессмертие и власть мою.
Я позавидовал невольно
Неполной радости земной;
Не жить, как ты, мне стало больно,
И страшно — розно жить с тобой.
В бескровном сердце луч нежданный
Опять затеплился живей,
И грусть на дне старинной раны
Зашевелилася, как змей.
Что без тебя мне эта вечность?
Моих владений бесконечность?
Пустые звучные слова,
Обширный храм — без божества!

...Odlomak iz Lermontovljevog "Demona"

 

[Lutjena Tinuvjela]

O pusti me da vek svoj prozivim vrelinom krvi svom!
Pusti me da u pijanstvo utonem sanjara!
Pusti me da ne gledam kako se zemaljski dushin dom
K'o skrinja prazna u prah rastache i pretvara ...

 

[wodie]

"...tko sam?!
...što sam?!
ja sam samo sanjar čiji pogled gasne u magli i nevremenu
...i sanjam kao i mnogi drugi.."

****
every day is a good day,
some are just better than others..

 

[Astrodita]

Gde staneš nogom
tu zemlja se trese,
i uvek takve kao ti mi se dese.
Svi te gledaju...
Svi bi da te imaju...


Pogledom prekidaš ljude na pola,
kad igraš, rušiš svo piće sa stola.
Svi te gledaju...
Svi bi da te imaju...


Ti zavodiš ljude
a kažeš da nije tako.
Ja bez tebe ne mogu,
s tobom mi nije lako...
nije mi lako....


Nisam ljubomoran, nisam,
ali hoću da znam
jesmo li jedno za drugo
ili prolazna stvar...


Ako pogledaš drugog,
drugu pogledaću ja
sve što možeš ti
mogu i ja...


Nisam ljubomoran, nisam,
ali hoću da znam
jesmo li jedno za drugo
ili prolazna stvar...



Vlado Georgiev :grin: