Naiđoh sinoć na jednu lepu pesmu Edgara Alana Poa, čije stihove je on posvetio Heleni Vitman, koju je uspeo drugi put videti tek posle 20 godina, nakon prvih neuspešnih pokušaja udvaranja... strpljenje i ruka sudbine su učinili svoje u njegovom slučaju. Pa rekoh da podelim s vama
:
Sve izdahnu sem ti - sem deo tebe:
sem tek božanstvena ti svetlost u očima-
sem tek ti duša u podignutim očima.
Videh tek njih - ona bejahu sav svet za me!
Videh tek njih - videh tek njih satima,
videh samo njih sve dok luna ne nestade.
Kakkve divlje priče srca ko ispisane
behu na tim kristalnim, nebesnim kruzima!
Kakva mračna bol, kakva uzvišena nada!
Kakvo spokojno tiho more sve gordosti!
Kakva namera smela i kakva duboka nedokučna raspoloženost za ljubav!
Al sad na kraju draga Dijana iščeznu
u postelji zapada od oblaka munje;
a ti, privid, među ukopnim stablima,
kliznu daleko. Ostaše tek tvoje oči;
još nisu htele da odu, nisu otišle jošte;
obasjavajući moj put ka kući te noći
ne napustiše me kao ni nada otad;
slede me - vode me kroz sve ove godine.
One su moji upravljači, ja njihov rob.
Njihova dužnost je da obasjavaju i svetle,
moja, da budem spasen njihovom svetlošću,
i očišćen u njihovom iskričavom ognju.
Pune moj duh Lepotom koja je Nada
i jesu daleko na Nebu - zvezde ispred
kojih ja klečim za vreme tužnih noćnih bdenja;
iako ih u popodnevnom bleskanju dana
još uvek vidim ko dve blage, treptave
Venere, luče neugasive čak suncem!
