Najdraži stih

Tako je dobro biti sam

Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim.

U glavi dodam:Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.

Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.

Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

Stevan Raičković
 
Vedra ponoć

Ovo je tvoj čas, o dušo,
tvoj slobodni let u nemušto.

Daleko od knjiga, daleko od umetnosti,
s danom gotovim, lekcijom naučenom,
javljaš se cela, tiha, zagledana,
prebirajući teme koje najviše voliš:
Noć, San, Smrt i Zviezde.

Volt Vitman
 
SMETALO

Smetaće praznom tvoja punota.
Smetaće robu tvoja sloboda.
Smetaće lažnima istina tvoja.
Posivelima smetaće boja.
Razočaranima, smetaće nada.
I kukavicama ta hrabrost luda.
Onima koji ne znaju Boga,
smetaće tvoja vera u čuda!
I da se raširiš ko divni hrast,
malima bošće oči tvoj rast.
Oštriće sekiru da te obore
ne poznajući ti prirodu kore.
Zadavaće ti udarce, rane,
ne shvatajući da tvoje grane
muziku prave dok se njišu,
zaklon od sunca, vazduh što dišu...
Takav je život dobrih ljudi.
Zato se malo ko i usudi.

Anđelka Elezović
 
Rano proleće

Kažeš: Laž će nas sve umanjiti.
Leporeke žene su varljive varvarke.
Asfaltnu milju između Dimitrija Tucovića
I Dragice Pravice prelaziš jednim korakom.

Jesu li posekli ono kvrgavo drvo
Pod kojim se nikada nismo ljubili?

Obećao si mi Arsenov koncert:
Parter, prvi red, moderato contabile.
I brod si mi, u boci, obećao.

Sad kisneš negde na Vračaru.
Ložiš se na sok od celera i kozju surutku.
Hrono ishrana. Autofagija. Detosikacije.
Surogati. Reiki. Meditacije. I sublimacije.

U nekom snobovskom ćorsokaku
Imaš svoj sto. Povremeno se zarivaš
U utrobu kakve jarosne ždrebice.

Šta ti znaš o nezaraslim ranama,
Istrajnim opsesijama, neplaćenim računima
I hromim olovnim vojnicima?!

Šišaš se na dvojku i usavršavaš
Digitalni marketing. Sporadično,
Kao letnji pljusak, baneš mi u san.

Ispreturaš mi fioke, pokidaš nervne završetke,
Obesmisliš sve moje krajeve. Izjaloviš mi početke.
Pocepaš izvode iz svih matičnih knjiga:
Rođenih, venčanih i umrlih; posrnulih, oslepelih,
Ogluvelih. Razdevičenih. Raščerečenih.

Onda, u tom snu, strpljivo čekam da ispljuneš krv
Koju si mi popio. Potom ćeš me, konačno, poljubiti.
I visibabe će prvi put videti nebo.

Marija Vulovic
 
Mom ljubavniku koji se vraća ženi

Ona je sva tamo.
Brižljivo rastopljena za tebe
i izbačena iz tvog detinjstva,
iz tvojih stotinu omiljenih klikera.
Oduvek je bila tamo, dragi.
Ona je, u stvari, izvanredna.
Vatromet usred sumornog februara,
stvarna kao lonac od kovanog gvožđa.
Budimo realni, ja sam bila trenutna.
Luksuz. Svetlocrvena jedrilica u luci.
Kosa mi se vijori kao dim sa prozora automobila.
Malene školjke van sezone.
Ona je više od toga. Ona je nešto što moraš imati,
uzgajala te da izrasteš praktičan i tropski.
To nije eksperiment. Sva je skladna.
Stara se za vesla i vezuje ih za čamac,
stavila je poljsko cveće na prozor tokom doručka,
po podne sedela za grnčarskim točkom,
poslala troje dece ispod meseca,
tri heruvima što je naslikao Mikelanđelo,
sve je to radila raširenih nogu,
tokom užasnih meseci u kapeli.
Ako pogledaš gore, deca su tamo
kao nežni baloni što miruju na tavanici.
Svako je odvodila niz hodnik
nakon večere, njihove glave krišom pognute,
dve noge protestuju, licem u lice,
lice joj se zajapurilo od pesme i njihovog malenog sna.
Ja ti vraćam srce.
Dajem ti dozvolu –
za fitilj u njoj, što besno
kuca po prašini, za kučku u njoj,
da pokopaš njene rane –
da žive pokopaš njene male crvene rane –
za baklju što bledunjavo treperi pod njenim rebrima,
za pijanog mornara što čeka u njenom preostalom pulsu,
za majčino koleno, za čarape,
za podvezice, za poziv –
taj čudni poziv
kad ćeš joj se ukopati u ruke i grudi
i trzati narandžastu vrpcu u njenoj kosi
i odazvaćeš se pozivu, tom čudnom pozivu.
Ona je tako ogoljena i jedinstvena.
Vrhunac je tebe i tvojih snova.
Penji se na nju kao na spomenik, korak po korak.
Ona je čvrsta.
A ja, ja sam akvarel.
Ispiram se.

En Sekston
 
Asimptota

Nalaziš se u tački
Nedodirljivosti
Nedotičnosti
Nepomičnosti
Beskraja i onkraja
Stalne protočnosti
U matriksu svijeta ti si asimptota
Starica i djevojčica u tijelu života
Približavaš se a nikad ne dotičeš
Pravac lelujavog postojanja
Krivulje budnosti i sanja
Preblizu se mimoilaze
Dok isti cilj pronalaze
Munjevito idu prema smrti
Od straha drhti
Duša koja na sebe teret dunjaluka uprti
Prolazi pored duše koja stameno stoji
Godine ne broji
Samo opstoji i postoji
Nije nesvjesna prolaznosti
Nije nespremna da oprosti
Drugima i sebi nepromišljenosti
Koje srca slamaju
Kroz oči tvoje sve boje se prelamaju
Nestaju i postaju bijelo
Slomljeni dijelovi tebe postaju cijelo
U ogledalu gledaš svoj odraz
Tamni dijelovi koje vidiš nisu poraz
Samo su istina koja svjetlosti puninu daje
Samo si Ti koje se Tebi predaje
Grliš sebe i na tren je lakše dok sićušna lebdiš u svemiru
Mirna u sveopćem nemiru.

Jasmila Talić-Kujundžić
 
Ljubavna pesma šezdesetih godina veka

Teško je ljubavi, sve teže.
Odsvirane su njene mazurke i polke.
Gle, i srednjoškolke
od ljubavi beže.

Ljubavi je objavljen rat.
Totalni. Do istrebljenja.
Šta mi da radimo sad,
mi iz Trebinja?

Mi iz avangarde,
mi koji se od mature
spremamo za barde,
za trubadure?

Teško je, teško je ljubavi.
I dokle ovako, dokle?
A ti meni uštipke praviš,
praviš šnenokle,
a ti izlaziš na balkon,
pušiš cigarete,

Mila moja provincijalko,
ti kao dete
veruješ u "Vertera", u kolače,
u tu tugu što nas oboje steže,
i ja plačem, plačem, plačem,
jer teško je ljubavi. Sve teže.

Izet Kiko Sarajlić
 
KAD PORASTEM, BIĆU DRVO

Jednog dana, kada
ovaj sat ispod mojih rebara
otkuca svoje
i zaveštane mi organe
podele međ' sretnim dobitnicima,
ostaće samo ljuska
sa nevidljivom semenkom
koju će posaditi,
nadam se, jednostavno
poput lukovice u jesen.

Iz mojih očiju punih čuđenja
izrašće drvo
s mahovinom obraslim
korenjem umesto nogu,
i gladni će se mojim
plodovima u hladu gostiti,
i mnogi će se tu pod krošnjom
zagledani u daljine,
uz cvrkut ptica, zabluda oprostiti.

Anamarija Zakanj
 
NEPRAVDA

Poezija se piše u samoći
Posle jedan i trideset, uglavnom
U postelji noći :
Samo ti.

Letnje lišće koje izdiše sa grana
Zrikavci
i udaljeni glasovi uspaljenih studenata
iz iznajmljenog stana.

I, nikada ne pišeš
O njemu,
koji te vodio u kafanu
koji te je zasipao muzikom
violinom i vinom
i bilo vam je sasvim fino.

I dok te gleda zejtinjavim pogledom
naručuje ti narodnjake,
ili evergrin
sve hit do hita
I još te uviđavno pita
da li ti se dopada
kako sviraju volinisti

Ali toga si sita
odlična muzička posada
na tom brodu
ali tebe sve više spopada dosada.

O onome ko je tu…niko ne piše
Nego se piše
o onom koga ne možeš imati više
Ili o onima koje nikada nećeš imati

To je možda teško da se shvati:
U poeziji živi samo prošlost
Uspomene davnašnje
Ponekad i budućnost
A nikako vreme sadašnje

I, ne pišeš o onome ko ti je
Govorio kako se može živeti
Na ivici nekog planinskog klanca
Ili na splavu
Na sporoj vodi reke
Koji se sažali na neznanca
I čije su usne željne i meke.
spremne da te ljube

Pesmu ne pišeš njemu
Koji i u pola noći
zna kad ti je rođendan
I koji je tvoj
konfekcijski broj

Ne pišeš o njemu
koji ti je donosio cveće
bukete orhideja
i bio prepun ideja
o tome kako
je lako
okrečiti stan, ili napraviti policu
ili zasaditi lipu il’ jabuku
i ispod nje staviti stolicu
i posmatrati vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave.

O njemu ne pišeš pesmu
O njegovoj pažnji
O proleću
Skuvanoj kafi i drugim lepotama
Jer poezija je alergična na sreću
Njega pominješ samo
zbog komparacije
Da utisak bude jači
kad pišeš o onome
koga nemaš
i koji ti više znači.

Pišeš o njemu koga nikada nije zanimalo
da posmatra vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave.

O bezveznjaku koji je krečio
tuđa predsoblja i sobe,
ali ne i tvoju
i zna rođendan neke druge osobe
a tvoj nekako uvek zaboravi
ali to je tako normalno
na planeti na kojoj boravi.

Tako da
poezija je tajnina tajna
Dorćolskim rečnikom rečeno
kurvina rabota
nešto , unapred, nepravedno stečeno.

Ne onaj ko ti je slao pesme
Pazio te, voleo i najbolje ti pružio
Nego pesmu, uglavnom, dobija
onaj ko je ničim
ama baš ničim,
nije zaslužio.

Mirjana Bobic Mojsilovic
 
Sve je postojbina – Ljiljana Milosavljević

Obiđite groblja
počupajte korov
betonom ne pritiskajte
večne kuće predaka

Pokažite deci
gde im je sahranjen deda
recite kako se u mladosti
prezivala baba

Šajkaču i opanke
frulu i trubu
ratove i bune
znamo kako je bilo

Kažu dođite na prelo
u zavičaju se peče rakija
muze krava prede vuna
čarape šara samo ruka stara

Ne čekajte opomenu
za njivu neoranu
vrzinu zapuštenu
za kera na lancu

Otvorite vrata
roditeljskog doma
mirišu muškatla i zdravac
a u srcu neizmerna ljubav
 
Nina:
NEPRAVDA

Poezija se piše u samoći
Posle jedan i trideset, uglavnom
U postelji noći :
Samo ti.

Letnje lišće koje izdiše sa grana
Zrikavci
i udaljeni glasovi uspaljenih studenata
iz iznajmljenog stana.

I, nikada ne pišeš
O njemu,
koji te vodio u kafanu
koji te je zasipao muzikom
violinom i vinom
i bilo vam je sasvim fino.

I dok te gleda zejtinjavim pogledom
naručuje ti narodnjake,
ili evergrin
sve hit do hita
I još te uviđavno pita
da li ti se dopada
kako sviraju volinisti

Ali toga si sita
odlična muzička posada
na tom brodu
ali tebe sve više spopada dosada.

O onome ko je tu…niko ne piše
Nego se piše
o onom koga ne možeš imati više
Ili o onima koje nikada nećeš imati

To je možda teško da se shvati:
U poeziji živi samo prošlost
Uspomene davnašnje
Ponekad i budućnost
A nikako vreme sadašnje

I, ne pišeš o onome ko ti je
Govorio kako se može živeti
Na ivici nekog planinskog klanca
Ili na splavu
Na sporoj vodi reke
Koji se sažali na neznanca
I čije su usne željne i meke.
spremne da te ljube

Pesmu ne pišeš njemu
Koji i u pola noći
zna kad ti je rođendan
I koji je tvoj
konfekcijski broj

Ne pišeš o njemu
koji ti je donosio cveće
bukete orhideja
i bio prepun ideja
o tome kako
je lako
okrečiti stan, ili napraviti policu
ili zasaditi lipu il’ jabuku
i ispod nje staviti stolicu
i posmatrati vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave.

O njemu ne pišeš pesmu
O njegovoj pažnji
O proleću
Skuvanoj kafi i drugim lepotama
Jer poezija je alergična na sreću
Njega pominješ samo
zbog komparacije
Da utisak bude jači
kad pišeš o onome
koga nemaš
i koji ti više znači.

Pišeš o njemu koga nikada nije zanimalo
da posmatra vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave.

O bezveznjaku koji je krečio
tuđa predsoblja i sobe,
ali ne i tvoju
i zna rođendan neke druge osobe
a tvoj nekako uvek zaboravi
ali to je tako normalno
na planeti na kojoj boravi.

Tako da
poezija je tajnina tajna
Dorćolskim rečnikom rečeno
kurvina rabota
nešto , unapred, nepravedno stečeno.

Ne onaj ko ti je slao pesme
Pazio te, voleo i najbolje ti pružio
Nego pesmu, uglavnom, dobija
onaj ko je ničim
ama baš ničim,
nije zaslužio.

Mirjana Bobic Mojsilovic
Kliknite za proširenje...
Ne sećam se tačno da li pre dve ili tri godine bila sam na književnoj večeri Mirjane Bobić Mojsilović. Tematski, bilo je veče Mirjanine poezije.
Lakoća recitovanja o običnim svakodnevnim događajima, prepuno emocija, ostavila je snažan utisak na mene i sve prisutne.
Ujedno, to je bio i prvi dozvoljeni skup posle ograničenja zbog korone.
Mislim da sam već pisala negde o tome.
 
Opet ja

Ja sam ona
ta tužna žena
što pokušava da se seti
kako je njena majka izgledala
u ovim godinama
šta je osećala
čega se plašila
zašto nije pobegla
od pijanog muža
i zahtevne dece
da li je nekad mislila o tome
ili je uvek bila
tako čvrsta
uverena
u ispravnost mišljenja
svih tih ljudi
najpre žena
koje su svojim oštim jezicima
držale
jedna drugu
zarobljene
u kavezima dužnosti
dosade

Aleksandra Leković
 
SAMO RECI “NE VOLIM TE”

Hajde, nije teško ne voleti onog koga ne voliš.
Prevali to preko očiju, da već jednom i tebi svane,
kad shvatim da je naša ljubav samo moja,
kad postiđeno priznam da bih umro za iluziju.

Pogledaj me onako kako zaslužujem,
onako kako gledaš sve drugo do čega ti nije,
da vidim koliko u tvojim očima vredim.
Samo reci da me ne voliš.

Ne prihvatam izgovor da nemaš snage za laž.
Ne tražim nemoguće. Da, ili ne?
Bezuslovan odgovor, kakav bi bio
na jednostavno pitanje “hoćeš li se udati za mene”?

Ne vređaj ni sebe, ni mene sa “imam nekog”,
“moram da razmislim”, “što pitaš, kad znaš”...
Zar je meni lakše da milion puta ponovim
ono što ti meni ni jednom nisi rekla,
nego tebi da kažeš ono
što ni mrtav ne bih prema tebi osetio?

Hajde, valjda se to kaže “ne volim te”.
Olakšaj mi ovu težinu, koja me uzdiže do neba,
pa mislim da umem da letim.
Spusti me na zemlju i niže od toga,
da najzad shvatim da za ljubav nije dovoljno voleti.

“Ne volim te, ne volim te, ne volim te”,
ponavljaj “ne volim te, ne volim te”...
Nadjačaj sebe, ne misli na posledice.
Želim da vidim da me ne voliš.

Želim da budem siguran da osećam da me ne voliš.
To neće značiti da me mrziš što te volim,
već da me jednostavno ne voliš.
Promrsi, ne moraš na sva zvona da me ne voliš.

Ne sklanjaj pogled, ne gledaj me sažaljivo.
Samo reci “ne volim te”.
Razumeću. Nisam ni ja od kamena.

Goran Tadić
 
NAŠA LJUBAV

Noć me ta u mladosti stiže,
pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
a ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
i jedno u drugom vidimo kugu,
a opet… izvan te kobne žene
u mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
i već sam od toga kao mesec žut,
pa se opet neobjašnjivo sastanemo
da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
o rečni brzak.

Rade Drainac
 
Ako Ti kažem
samo toliko, da volim Te
strah me
da time
baš ništa neću reći.

Kažem li Ti
samo toliko, da želim Te
bojim se
da će mi
na siromaštvu rečenog
zamjeriti srce.

Gospode,
prospi s neba
jednu veliku svetu Riječ
ljudima još nepoznatu,
razastri je
svuda oko Nje,
samo tako
ja mogu joj reći sve.


Jovica Letić
 
Ne odlazi ako i jednu rascvetalu granu ostavljaš tužnu,
ako će i oblačak za tobom kišu prosuti.
Ne odlazi – daljina je uvek tu, prstom je možeš dotaći
i ostaviti sve sedeći na kućnom pragu.

Ako ti je do odlazaka, do susreta, pogledaj –
koliko se samo puta sreli nismo sa onim okom
što nas budno prati, i koliko smo uvek daleko bili
kad je drhtava ruka suze brisala.
 
KAD BI SE MOGLO OTPUTOVATI
Vesna Parun

Kad bi se moglo otputovati, kad bi se moglo sjesti na konja
i otići zauvjek, ili neku staru lađu
prevariti da nas odvede iz grada,
prijatelj bi ostavio prijatelja, mati bi ostavila djecu.
Kuće bi se raspukle od suza onih koji ostaju
planine bi zazelenile od pjesme onih koji odlaze.
Pa ne znam s kime bih htjela iščekati zoru:
sa onima koji plaču, ili sa onima što pjevaju.
Jer koji plaču polako će se utješiti
a koji pjevaju umorit će se pjesme.
Ja nikad ne bih otputovala ni na konju ni na lađi
jer su mi i onako već daleko svi koje htjedoh zadržati blizu.
Jer nemam od koga da bježim, i zato jer se plašim povratka.
Ali kad bi se moglo otići zauvjek, i zaista otići s pjesmom
mislim da bih se rastajala dugo od mjesta na kojim sam plakala.
I nikad ne bih zaboravila one koji su zbog mene, bar jednom
bili malo radosni, i praštali mi nasmješeni.
 
I OPET JESEN

I opet jesen
opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću,
i opet stare, crne slutnje,
i opet sam si, Nikoliću.

I opet neka pisma duga,
očajna pisma bez adrese,
a nigdje drage, nigdje druga,
samo ta jesen, opet jesen.

A šta ako prosviram taj metak
kroz ovo čelo neveselo,
pa onda počne sve iz početka,
život, stradanja, pa opet čelo..

A šta ako nema zaborava,
ako je to vječna igra kruga,
a šta ako tamo ispod trava
boli ova ista ljudska tuga.

Vito Nikolić
 
UPUTSTVO ZA RUKOVANJE ŽIVOTOM

Tačno u tom trenutku
Između dva gutljaja kafe
Zureći u nadolazeći sumrak
Jedna žena je spoznala
Ispraznost sopstvenog identiteta
Mrzeći fudbal
Promašila je penal

I sve je trebalo drugačije
Živeti tamo gde ima sunca
Kupovati raskošnu bižuteriju
Isprazniti ormare
Ne prezati da kažeš guski gusko
I magarcu magarče

Promeniti posao
Čitati Volta Vitmena
Naučiti kćer da kaže odbij
Bez objašnjavanja
A tek potom i ko zasluži
Da dobije i dobar dan

Važno je predočiti joj
Da je najveći stereotip
Žudnja balkanske žene
Da s nekim podeli život
Nije to internet
Da podeliš tek tako

Pogledaj kako je Hasanaginica
Prošla
A jeste bila je dobra
I odana i krotka
Šta će reći aga
I šta će reći svet

Nisi ti Milica
Da đipaš u kolu i gledaš predase
Nisi ni porcelanska lutka
Da kupuješ silikonske sise
Kćeri majčina
Niko ne piše šta je bilo posle

Penelopa je dvadeset godina čekala
Odisej se naživeo
On je junačina ona je stara čekalica
Ne spašavaju svet
Smerne budale
I žene husinskih rudara
U crnim maramama

Na kraju krajeva
Svet i ne zaslužuje da bude spasen
Evo ti Sonje Marmeladove
Svojski se trudila

Kažem ti putuj
Važno je samo da ima sunca
Ljudi su svakako zli
Ima i dobrih
Posreći li ti se
Naletećeš

Nisi glupa kćeri majčina
Metnuli su ti na čelo
Dangu generacija CET
Pusti šiške
Naspavaj se napij se opsuj
Razvedi se razvedri se

Nemoj u krdo
Nikom niz dlaku
Kaže li da te ne razume
Znaj tako počinje kraj
Jednostavno izađi

Pokušaš li
Da lepiš da krpiš da namičeš
Ono što ostane od života
Biće trapav i letargičan dan
U kojem ćeš
Ne bez izvesne zlobe
Spoznati
Da si promašila penal

Marija Vulović
 
Daj mi snage
Da volim i kad je teško
Da praštam i kad nemam snage
Da želim i kad nastupe suše
Daj mi snage
Da verujem i kad ne čujem zvona
Da nađem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema
Daj mi snage
Da izdržim i kad stanem
Da plivam i kad tonem
Da se dignem i kad padnem
Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da ćutim i kad bi nešto rekla
Daj mi snage.

Piroška Budišin
 
Devojke koje smo nekad pratili kuci

Devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.

Devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim domovima,
igraju šaflbord u parkovima.

Ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući,
ne mažu više svoja tela uljem ispod sunca,
ne lickaju se više pred lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući.

Te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle,
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?

Mrtvi u ratovima,
mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti

Devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek sijalo.
Kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.
Ja pamtim.

C. Bukovski
 
Ljubavna pjesma
Htio bih biti cvijet kraj puta,
a ti da naiđeš niz dolinu,
da me uzbere tvoja ruka
i vječno me uzme u svojinu.

Htio bih da sam i vino rujno,
da ti potečem grlom bijelim,
pa - kad se slijem s tobom bujno,
tebe i sebe da iscijelim.

Hermann Hesse
 
Ležim
ne spavam
mučim se
da li sam to pojeo
ono što ne treba
video ono što ne treba
pročitao ono što ne treba
pomislio ne na ono
čega ima
već na ono
čega nema

Evo i sna nema
to jeste
ako bi bilo
ono
čega nema
sve bi moglo biti drukčije
ne bolje
već lakše
a ja bih se već
sam tada
potrudio
da ne tugujem

Ivan Ahmatjev (iz "Šest pesama")
 
Ko smo mi?

Brodolomnici one reči koja se nasuka
na našu reč život.

Sveci, jedne lomače našeg prisustva.
Oblačnosti, naše veze sa nebom
i prizvuk čoveka – strasti u hladnoći vekova.
Rukopis, koji ima ulogu bodljikave žice
oko pesme života.

Srce, dvojnik apsurda,
glumi dvoboj zaboravljenih strasti.

Sveci, lomače razgovorljive
kao krilo crnog labuda.

Sanda Ristić Stojanović
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top