Najdraži stih

VEČERA U KRČMI "ZNAK PITANJA"

Anđeo s naočarima pored Patrijaršije
Sedi u krčmi kod "Znaka pitanja".
On mi pljunu u usta i reče:
"Prosti prostranstvu slov!"
Naručismo porciju sede trave s jezikom
I dva puta po čanak toplih božijih suza
Naručismo pohovan pogled
Od onih gorkih što ostare za sat, s limunom,
I pasulj na savskoj vodi.

Oglodasmo reč Uzalud
I zaboleše nas po obedu
Cvetovi u travi preko puta
I dve kašike u tanjiru
Jer stvari ne postadoše ono
Što smo ih naučili da budu.
Naplatiše nam svakom
Po jedan aprilski utornik
I uzesmo sat kusura.

Na rastanku on skide šešir i reče:
Dositej.
U porti preko puta
Sahranismo po ogledalo
I svaki svoj put odnese na leđima.

Milorad Pavić
 
POSLE TOLIKO GODINA


Ako me sretneš,
pomalo nasmejanog,
nekom srećom obliven,
visoko podignutih očiju
i sa uzdahom sakriven...
Nećeš znati,
koliko su bolele godine,
usamljeni meseci koji su bili tvoji,
Nećeš znati, koliko su važni,
bili dani,
u precrtanim kalendarima,
Koliki je danak u ljubavi,
kada si ostavljen,
prepušten vetrovima,
nesrećom okružen.
Zašto su zaludna ćutanja,
bedni povici na sudbinu,
na šta je čovek spreman
kada prestane da se nada,
Nećeš znati,
šta je bilo sa dečakom,
sa ovim starcom,
sa njihovim godinama...
Nikada ti neću reći...
Da si najskuplja moja laž bila,
stid bez srama,
tuga u optuženim očima,
Očaj,
bez izlaza,
Da sam sahranio svoju sreću,
pevajući poslednju labudovu pesmu,
odavno,
i da Ljubavi nikog više nikad,
nisam nazvao.
Valjda,
verujući u nešto pogrešno...
Ako me sretneš,
nekada,
možda to neću biti ja,
Možda me nećeš prepoznati,
jer u mojim očima,
neće te biti više,
i na usnama
ime ću ti zaboraviti,
Namerno...
i nikada me više nemoj pitati,
da li si me voleo,
barem malo,
Slagaću te,
veruj mi...
...Goran gorki...
 
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.

Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.

Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!

Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.

Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!

Žak Prever
 
Kad žena te izda, ti na drugu tad
upravi pogled svoj smeli.
Al' bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i - seli!

I jezero modro ćes naći. Ko krug
vrbicu tu turobni stoje.
Pa isplači onde sav sitni svoj vaj
i sićušne bolove svoje.

I dok ćes na strme se bregove peti,
dašcući gazićes sporo,
al kada se popneš na kameni vrh,
nad tobom kreštat će orao.

Sam bićes ko orao, preporodjen sav
na onoj planinskoj klisi;
I doznaćes kako na tom našem dnu
izgubio mnogo baš nisi...

Hajnrih Hajne
 
"Reci mi zašto si tako distancirana, ozbiljna i hladna?
Zašto ne daš nikome ni blizu da ti priđe?
Ko ti je uzeo srce, a ostavio telo?
Čija si tako ničija?
Ko ti je sve, pa su ti svi drugi ništa?
Reci mi, zna li taj koga nemaš, koliko te ima?"

Stefan Simić
 
Stevan Raičković
POVRATAK

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
 
NEŽNOSTI

Smisao reci meri se
veštinom prećutkivanja
lepotom neizgovorenog .

Suština kazivanja samo je Tišina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava večnost
samo veličina prolaznosti .

Da li je važnije kako To reći ili kako prećutati ?!

Uvek smo samo ono što nam nedostaje
ali
moze li išta tako da se razlikuje od nas
kao mi sami ?

Nismo li samo neka granica
suštine i smisla
ono malo beskraja izmedju nenadjenog i traženog ,
neka najčudnija pogodba Uzroka i Posledice
u izazivanju postojanja ,
da li je neizvesnost - mogućnost izvesnog
da li je sreća - ne znati mnogo ....

Nista nije slučajno Ili je slučajno Sve ,
čovek je ono što čini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)

da li je jednostavnije biti izuzetak ili pravilo ?

Umetnost vode nije u izvoru ,
već u žedji
mudrost hleba nije u pšenici ,
nego u gladi .

(lepota razumevanja počiva u sumnji)

Opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju nečega što je najvise Ti

Da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja ?

Da li je važnije - nadvladati daljine ili značenja ?

Ono najveće što se može doživeti nije večnost
već Trenutak !

Lepota beskonačnosti - mudrost je konačnog .

Najveće zadovoljstvo nije u posedovanju već davanju
Da li je sramota biti nesrećan ?

Znam:
najepše Ja nikada neće biti i jedino ja
najlepše Ovde nikada neće biti
i jedino ovde
i Tamo je ovde
sve
samo po sebi ponavljajući se
ostaje neponovljeno ...

Da li je postojanje - mudrost mogućeg ?
Da li je sreća - voleti mnogo ?

Mita Golić
 
NEŽNOSTI

Smisao reci meri se
veštinom prećutkivanja
lepotom neizgovorenog .

Suština kazivanja samo je Tišina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava večnost
samo veličina prolaznosti .

Da li je važnije kako To reći ili kako prećutati ?!

Uvek smo samo ono što nam nedostaje
ali
moze li išta tako da se razlikuje od nas
kao mi sami ?

Nismo li samo neka granica
suštine i smisla
ono malo beskraja izmedju nenadjenog i traženog ,
neka najčudnija pogodba Uzroka i Posledice
u izazivanju postojanja ,
da li je neizvesnost - mogućnost izvesnog
da li je sreća - ne znati mnogo ....

Nista nije slučajno Ili je slučajno Sve ,
čovek je ono što čini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)

da li je jednostavnije biti izuzetak ili pravilo ?

Umetnost vode nije u izvoru ,
već u žedji
mudrost hleba nije u pšenici ,
nego u gladi .

(lepota razumevanja počiva u sumnji)

Opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju nečega što je najvise Ti

Da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja ?

Da li je važnije - nadvladati daljine ili značenja ?

Ono najveće što se može doživeti nije večnost
već Trenutak !

Lepota beskonačnosti - mudrost je konačnog .

Najveće zadovoljstvo nije u posedovanju već davanju
Da li je sramota biti nesrećan ?

Znam:
najepše Ja nikada neće biti i jedino ja
najlepše Ovde nikada neće biti
i jedino ovde
i Tamo je ovde
sve
samo po sebi ponavljajući se
ostaje neponovljeno ...

Da li je postojanje - mudrost mogućeg ?
Da li je sreća - voleti mnogo ?

Mita Golić

Lep izbor. Čestitke za novi status. :)
 
Lep izbor. Čestitke za novi status. :)
Hvala, lahor.
Obožavam poeziju Mite Golića.
Davno sam dobila od njega zbirku pesama kada je gostovao na jednoj popularnoj ns radio - stanici.
Internet je bio u začetku. Pesme iz Mitine knjige sam lagano kucala stih po stih i osećam da sam tada dosta uradila na promovisanju lepe poezije.
Da je živ, naša poezija bila bi bogatija za još mnogo divnih stihova i onih emocija koje osećamo ali ne umemo da ih iskažemo.

Hvala ti :heart2:
 
Duško Trifunović - Ne očekuj da te iko razume

Ne očekuj da te iko razume,
radi svoje - ti si čovek od zanata;
svu nesreću oko tebe što se vije
stvorile su sitne duše iz inata.

Imao si ludu sreću da si bolji.
Zar još čekaš da si svima baš po volji?!
Spalio si što je moglo da izgori,
pomogao ko je hteo da se bori

Voleo si ko je znao da ti vrati;
davao si - imalo se kome dati;
video si šta je život,ljubav šta je;
plamen prođe a pepeo večno traje.

Grejao si na plamenu svoga dara
hladna srca čije sunce davno zađe.
Pod pepelom tvojim ima starog žara
za onoga ko bi znao da ga nađe.

Al ti ne očekuj da te iko razume,
radi svoje-ti si čovek od zanata;
svu nesreću oko tebe što se vije
stvorile su stine duše - iz inata...
 
Muškarac je najuzvišenije stvorenje.
Žena je najdivniji ideal.
Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava; Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.

Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neodrediv.

Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličanstveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.

Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.

Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;
Sanjati znači imati na čelu aureolu.

Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.

Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajati Dušu.

Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hramom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.

Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.

Viktor Igo, Muškarac i Žena
 
Jedna od najlepših ljubavnih i romanticnih pesama po kojoj je snimljen i film

Sjaj u travi" - William Wordsworth

Sada,kada ništa na svetu ne može
vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i bleštavost sveta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živeti.

Zaboravimo,ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svađali i da smo bili krivi.
Požurimo,s danima i danima što će doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom,ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.

Biće kasno,možda ćemo se naći jednom
na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.

Jedan skrenuti pogled biće sve
sto ćemo jedno drugome moći dati...
Zaboraviću oči i neću posmatrati zvezde
koje me na tebe neobično podsećaju.
Ne boj se,jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.

Ne otkrivaj svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam
Život je borba, nastoj pobediti.
Ali ako izgubiš ne smeš tugovati.
Cilj života je ljubav a ona traži žrtve.

Bio si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati...
Osećaću tugu jer sam tebe volela.
Biće to ironija tuge.
Nestaće sjaja u travi.

Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.
 
Neki ljudi

Neki ljudi tako žive
čitav mesec
ceo život…
gunđam u sebi
kad pobuna
počne
da rovari
vrebajući
parčence mraka
u kome mogu da pustim
sve gladno strasti,
krajnosti,
grubosti
da divlja
pa ga vratim
na povodac
umorno
od besmislenog lutanja
i ponovo
se setim
da neki ljudi bez toga
mogu
svaki mesec
ceo život
šta je to sa mnom?

Aleksandra Leković
 
T.S.Eliot –Četiri Kvarteta

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Oba su možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
Čitavom vremenu nema iskupljenja.
Šta je moglo biti jeste apstrakcija
I ostaje trajna mogućnost
Samo u jednom svetu razmišljanja.

Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.
Koraci odjekuju sećanjem
Niz hodnik kojim nismo krenuli
Ka vratima što ih nikad ne otvorismo
U vrt ruža. Moje reči odjekuju
Tako, u tvom duhu.

No u kom cilju
Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,
Ja to ne znam.
Drugi odjeci
Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?
Brzo, reče ptica, nađi ih, nađi ih,
Iza ugla. Kroz prvu kapiju,
U naš prvi svet, da li da sledimo
Varku drozda? U naš prvi svet.

Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,
U kretanju bez žurbe, po mrtvom lišću,
U žaru jeseni, kroz vazduh treperav,
A ptica se glasila, kao odgovor
Nečujnoj muzici skrivenoj u grmlju.

I neviđen pogled pređe, jer su ruže
Naličile cveću što ga neko gleda.
Tu nam oni behu gosti, primljeni, što i primaju.
Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu
Duž praznog drvoreda, do kruga živice
Da pogledamo dole u isušeni bazen.

Bazen suv, beton suv, smeđ na ivicama,
A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,
I uzdiže se lokvanj tiho, tiho,
I površina je blistala iz srca svetlosti,
A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.

Pa pređe oblak, bazen beše prazan.
Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece
Skrivene uzbudljivo, a u njima beše smeh.

Idi, idi, idi, reče ptica: ljudski rod
Ne može podneti previše stvarnosti.
Vreme prošlo i vreme buduće
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

Preveo Ivan V. Lalić
 
KAD SE MENI PLAKALO

Kad se meni plakalo,
Vas nigde nije bilo,
Ni glasa vašeg ni pisane reči
Koja za nuždu teši.

Danas, kad vi plačete,
Meni se bolno smeje,
Ukoliko mi nije otužno i dosadno,
Kao pred glupom scenom.

Eto, to vam je sve
Što ljudi jedno drugom
Mogu u ovom kratkom životu da daju:
Potpuno nerazumevanje.

Ivo Andrić
 
DOLAZI TAKAV SVET

Dolazi takav svet,
u kome će svako biti sumnjiv,
ko je lep i talentovan.
I ko ima karakter.

Lepota će biti uvreda,
talenat provokacija,
a karakter - atentat!

Jer dolaze oni...
Ružni,
nesposobni,
beskarakterni.

Posuće vitriolom lepotu,
premazati katranom i klevetom talenat.
Probošće srce onih sa karakterom.

Šandor Marai
 
CEO SVET JE POZORNICA

Pa ceo svet je pozornica
gde ljudi svi i žene glume;
Svak se pojavi tu i ode; i odglumi
U svom životu mnoge uloge
Kroz sedam činova: prvo kao dete
Što plače i guče dadilji u krilu;
Potom, k'o đačić plačljiv, što sa torbom,
Svetla jutarnja lica, puzeći k'o puž,
Nerado školi ide; pa k'o ljubavnik
Što uzdiše k'o odžak, uz baladu tužnu

O veđi svoje drage; pa k'o vojnik
Što pun čudnih psovki, s bradom kao panter,
Na čast ljubomoran i na svađu brz,
Mehurić slave traži ispred same
Čeljusti topa; pa k'o pupav sudac,
Stomaka punog masnih petlova,
Što oštra oka, a propisne brade,
Pun otrcanih primera i sentenca,

Ulogu svoju igra. U doba šesto
U papučama je lutak presamićen
S naočarima na nosu, s kesom uza se,
Na listovima mu smršalim landaraju
Bestraga široke čakšire, a glas

Nekada muški, a sad piska dečja
Pijuče i zviždi. A poslednji čin,
K'o konac te čudne istorije burne,
Drugo je detinjstvo, sušti zaborav:
Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.

Viljem Šekspir
 
Nema te

Nema te da me rasaniš,
da mi ne daš da zaspim,
da mi ne daš da dišem…
Nema te da te imam.
Nema te da ne dam da odeš,
da ne dam da ti nešto fali,
da ne dam da ostariš.
Nema te da ne dozvoliš
da me nema.

Goran Tadić
 
Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш са плетивом?
К'о плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!

Laza Kostić
 
Rad umara


Prijeći ulicu da se pobjegne od kuće,
to čini samo dječak, ali ovaj čovjek koji luta
ulicama čitav dan, više nije dječak
i ne bježi od kuće.

Ima ljetnih popodneva
kad su čak i trgovi prazni, razastrti
pod zalazećim suncem, a ovaj čovjek stiže
alejom suvišnih stabala i zaustavlja se.
Ima li smisla biti sam, biti sve više sam?
Dok se samo luta, ulice i trgovi
su prazni. Treba zaustaviti neku ženu
i nagovoriti je na zajednički život.
Inače svatko govori sa sobom. Zato i noćni pijanac
zapodijeva katkada razgovor
i izlaže potanko svoj životni plan.

Sigurno je da se očekujući na pustom trgu
ne susreće nikog, ali tko luta ulicama
zaustavlja se od vremena do vremena. Da su udvoje,
pa i hodajući ulicom, kuća bi bila
gdje i ona žena i bilo bi vrijedno truda.
Noću je trg ponovo pust
a ovaj čovjek koji prolazi, ne vidi kuće
među suvišnim svjetlima, više ne podiže oči:
osjeća samo kaldrmu koju su stvorili drugi ljudi
otvrdlih ruku, poput njegovih.
Nije pravo ostati sred pusta trga.
Sigurno postoji na ulici ona žena
koja bi, zamoljena, pomogla u kući.

Čezare Paveze
 
Jedan jedini– Milosav Mirković Buca

Između pamćenja i zaborava
Lebdi javorov list jedan jedini.
Između vere i neverice
Jedan jedini talas sa Dunava.
Između časovnika na kulama
Bdi orao jedan jedini.

Između bačije i kolevke
Jedno jedino dete dok spava.
Između vatre i kovačke varnice
Ruka čoveka jedna jedina.
Jedne jedine u mome srcu
Jedne jedine golubice.
 
HLADNO JE

Meni je u ovom svetu bez tebe hladno...
Gledam našu ulicu prolaze bezlična lica,
užurbano na putu bez srca, svet je hladno mesto bez ljubavi.
Ne, nije mi lako prihvatiti da se nikada više nećemo videti...

Meni je u ovom svetu bez tebe hladno...
Znam, da polako, vrlo lagano nestajemo zajedno,
kao voda na velikoj toploti, kao poslednji zrak na horizontu bezimenosti.
Hoću da te pitam nešto...
Znaš li da sam tvoj obris je isklesala detlom srčanog mišića...
Jer mi je jedino to ostalo...

Meni je u ovom svetu bez tebe hladno...
I znam, ah, osećam da je i tebi isto tako...

Tanja Petrović Miljković
 
Silvija Plat - Pismo u novembru

Ljubavi, svet
Naglo menja, menja boju. Ulično svetlo
Pacovskim repom polovi
Mahune zanoveti u devet izjutra.
Arktik je to,

Taj mali crni
Krug, s žućkasto-smeđom svilom trava – kosicom beba...
Zelenog nečeg ima u zraku.
Mekanog, finog.
S ljubavlju me ušuškava.

Zajapurena sam i topla.
Mislim da mogla bih biti ogromna.
Tako sam nerazumno srećna,
Moji Velingtoni
Gacaju i gacaju kroz bajno crvenilo.

To je moj posed.
Dva puta na dan
Korakom ga merim, njušeći
Divlji zimzelen s hirom-zelenim
Rubovima nazubljenim, gvožđe čisto,

I zidinu od starih lešina.
Ja njih volim.
Volim ko što se voli istorija.
Jabuke su od zlata,
Zamisli samo –

Sedamdeset mojih stabala
Što tvoje zlatnorumene lopte drže
U gustoj sivoj samrtnoj supi,
Milion njihovih
Zlatnih listova metalnih i mrtvih.

O ljubavi, O, celibatu,
Niko sem mene
Do pojasa mokar ne hodi.
Nenadoknadivo
Zlato krvari i tamni, ždrelo Termopila
 
Iz Erotikona, Rade Drainac

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
 

Back
Top