Najdraži stih

[Baudrillard]

Pijani

Rođen sam sa pjesmom
Đevojka je momku prsten povraćala
Stara babica je zapjevala
Sa mojim mahnitim đedovima
U sred porodilišta
A oni su je pod ruku
Odvukli u kafanu

Majka je ostala u strahu
Jer je dijete jednom prije izgubila
Bila je Nova godina
Majka je ostala u krvi
Koja se sa kreveta
Preko poda
Provukla ispod vrata jednih
Pa vrata drugih
I tamo negdje napolju
Gdje glasovi grme i zima se kali
Gdje slave moji ludi preci
I đevojka momku prsten vraća
Crveneći poledicu na zemlji
Dozvala upomoć

Zoran Rakočević

 

[Nina]

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.
Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to protrese.
Ne, ne od mene.

Dosta će biti tako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.

Miloš Crnjanski, „Život“

 

[Nina]

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I svoj život uzgred, tužna lica,
Ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
Mnogo puta već se ljubih s drugom,
Ko da krešem vatru po šibici,
Nežne reči šapućem ti dugo.

„Draga moja“, „mila“, „znaj, doveka“ -
Duša hladna ostaje u svemu
Kad se dirnu strasti kod čoveka,
Nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
Od ljubavi ledom zalivene,
Ti si moja lutalica, breza
Sazdana za druge i za mene.

Ali, tražeć' ja srodnu za sebe,
Mučeći se bez nežnosti pune,
Nimalo se ne ljutim na tebe,
Nit te ikad moje srce kune.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I voleh te uzgred, tužna lica,
Isto tako ko ostali svet.

Sergej Jesenjin, „Ko sam – šta sam“

 

[Nina]

Ne verovati i dalje osta greh,
još nam crtaju šibom po leđima raj,
najzad je vreme da prasnemo u smeh
mokreći na svoje rane i njihov sjaj.

Od srebroljublja ko je postao srebren,
onaj sam što oluje boluje uspešno,
još nije noć, još vidim sebe
a sve što peva mora da je grešno.

Voli iz mržnje dok pesma nas spasava
plašljivih reči i šturoga klasja,
sunce je mrak koji nas osvetljava:
Obasjaj, oh obasjaj...

Branko Miljković, „Vesela pesma“

 

[Baudrillard]

Tri najneobičnije reči

Kada izgovaram reč Budućnost,
prvi slog vec odlazi u prošlost.

Kada izgovaram reč Tišina,
narušavam je.

Kada izgovaram reč Ništa,
stvaram nešto što se ne smešta
u bilo kakvo nepostojanje.

Vislava Šimborska

 

[Nina]

Saputnici –Miroslav Mika Antić

Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,
sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

 

[Duki Lu]

Mene su zabranjivali
Oni bez suvišnog znanja
Ne računajući na moja
Buduća još bolja stanja
Meni su okretali leđa
Sitni mali profiteri
Koji bi da život bude
Jadan po njihovoj mjeri
Mene su uvijek prešutjeli
Gurnuli me u neku sjenu
I nikad nisu jadni shvatili
Da mi tako dižu cijenu
Gledali me preko barikada
Podlo mi u čelo nišanili
Svojom sitnom jadnom gestom
Čak me nisu ni ranili
Mala družba malih ljudi
Svijetu uvijek nepoznanica
Nikad neće moći shvatit
Glupostima gdje je granica

Željko Krznarić

 

[Nina]

Kada zaboraviš nedelju – Gvendolin Bruks

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom
A naročito kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,

I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim, i srećna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doći!

Kad to zaboraviš kažem ...
I kako si psovao ako bi neko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;

U stvari, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom uglu, na nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s rižom, i salata,
pa razeni hleb i čaj, i kolačići s čokoladnim mrvicama.

Kažem, kad to zaboraviš ...
Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,

Ležali načas opušteni u nedeljno svežoj posteljini
I nežno se slivali jedno u drugo ...
Kada, kažem zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio.

 

[Baudrillard]

Tamničareva pesma

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih grudi izvajanih ljubavlju


Žak Prever

 

[Nina]

Vasko Popa: „Ljubav na prvi pogled“

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo
Sveo sam se
Na tvoju osovinu
Sav sam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

 

[Nina]

Skriveni bol

Neko sa svojim bolom ide
Ko sa otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu preći u suze i reči.

Radije ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u reči se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smesti
Na svoje dno:
ko more kamen u njega bačen.
More ga prima dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Dobriša Cesarić

 

[Полексија]

ПРЕКАСНО


Можда ћеш у беспослици,
један дан
прићи телефону и окренути број
у сећању твом давно избрисан..


На нестрпљив звук звона
нико неће одговорити,
никога овамо неће бити,
нико овде више не страда,
нити воли,
нити пати...


Мени је сад свеједно...
Сад ме не боли ништа више...
Сад ми је од облака лакша
туга некадашња.
Сви су пути до моје равнодушности
давно прекинути.


Десанка Максимовић

 

[Nina]

Odlazak Vasko Popa

Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam.

Neka udju
Neka pregledaju neka pretraže.

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jevtinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu.

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu.

S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko
Teško da će me stići.

 

[Lady Moon]

Igračka vjetrova

Pati bez suza, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud,
pusti ko listak neka te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet sto nema korijena.

Tin Ujević

 

[Nina]

Slap

Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Dobriša Cesarić

 

[Nina]

Ne odlazi tiho u tu blagu noć
gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se,besni, dok svetlost se gasi.

Lako mudri shvate:tama je pravedna,
jer rečima munju nisu razgranali,ipak –
Ne odlaze tiho u tu noć.

Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste,besne,dok svetlost se gasi.

Divljavi,sunce love,opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Trezveni pred smrt,sumračnim pogledom
Vide : i slepčeve oči gore i raduju se,
Pa se žeste,besne,dok svetlost se gasi.

A ti,moj oče,u tužnim visinama gore:
Kuni me,blagoslovi,tim gorkim suzama!
Ne odlazi u tu blagu noć!

Žesti se,besni,dok svetlost se gasi.

Dilan Tomas „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“

 

[Baudrillard]

Kuća časti

On putuje za zimskim suncem.
Goni goveda niz hladan crven put
Zove ih, glas koji znaju.
Tera svoju marvu iznad Kabre.1

Glas im kaže da je kući toplo.
Muču uz životinjsku muziku papaka
Vodi ih ispred sebe procvetalom granom,
Dim resi njihova čela.

Geače, vladaru krda,
Večeras se pruži kraj vatre!
Krvarim kraj crnog potoka
Za mojom polomljenom granom!

Džejms Džojs

 

[Nina]

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.

Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Ivo Andrić "Tama"

 

[Nina]

Tišina

Sedim u travi.
Al ne sedim sam.
Na različku, što se lako njiše
Do mojih nogu, sedi jedan leptir,
I mirno med mu iz modrine siše.

Ne boji me se. Kao da se sviko
već posve na me.
Ne smeta nas niko.

Dobriša Cesarić

 

[Mika]

PROLEĆE

Sunce se, eno, kao vreteno
nad gradom vrti i glavom klima.
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.

Bila je zima.
Prošla je zima.

Tu negde, blizu al’ ne znam gde je,
vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.

Bile su kiše.
Prošle su kiše.

Sad sunce, eno, kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno
i – miriše.

Reci mi zašto s tobom u hodu
odjednom danas govorim tiše
i zašto misli nekud odu,
pa samo trepćem i ništa više?

Kad ispod lipa senke se ruše,
zašto sam tako odjednom smušen,
pa kad te kući iz škole pratim,
sve ne bih hteo da se vratim,

već dugo stojim i dugo ćutim
pod vetrom toplim i suncem žutim,
a u glavu mi nebo stalo i još malo.
Čega malo? Svega pomalo!

Ako se setim, ja ću ti reći
i – uteći

Miroslav Mika Antić

 

[Полексија]

Ти си ми…

Ти си ми јутро: свићеш у мени,
са новом зором свакога дана.
Кад зора сване, њен ми је додир
нежан ко додир твојих усана.

А кад у подне упече звезда
и ватру проспе на земне врхунце,
тај жар у мом се срцу распламса,
и једно схватим: ти моје си сунце.

И већ се поноћ полако ближи,
тама се увлачи у моје поре...
Ја склапам очи и свитање слутим
још једне нове, прекрасне зоре.

A ти тад сањиво отвараш очи,
и ниси свестан да свим својим бићем
чезнем да и ја једнога дана
у теби спавам, будим се, свићем.

И моје срце - калеидоскоп
изнова ствара сву ту лепоту…
Ти јутро си, подне, вече и поноћ,
једина извесност у мом животу.

И цео свет, та шарена лажа,
само је одсјај лепоте твоје.
Ти си ми јутро, подне и вече,
Љубави моја, и све моје.

Виолета Милићевић

 

[Baudrillard]

Usamljeni ali čisti...

(iznajmite požar ili crnu reku)

Dok vrtimo
iste porno filmove pred spavanje

iščekujući da oživi zvono u 4. ujutru

u nekom gradu
na nekoj slomljenoj radio-stanici
ptice odnose zavoj i posteljinu s drveća

tvoji omiljeni muzičari, draga
kao bebe spavaju u samici zatvora…

Goran Živković

 

[Waterfall]

Bože, ja nemam kome reći!
Pa gnjavim kad nevolja krene.
Ja sama - zaboravih Tebe,
A Ti - jel se setiš mene?

Ne dođoh zbog sebe dovde
Drobni me teret ne muči!
Carsko ti prinosim srce
što nemam snage ga vući.
Srce što u svome nosim
čija me slama težina
- čudno - i teže - kad ode
Jel za Te strašna praznina?

Emily Dickinson

 

[Nina]

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

 

[Nina]

Pamtiću je po mnogo čemu
A najviše po njenom mirisu
Koji nikada više ni na jednoj nisam sreo
Ni u prolazu
Nigde
Možda još samo u mašti
Gde me još jedino posećuje
A mogla bi i ovako
Ostao sam je željan
I tako bih da je udahnem
Samo još jednom...

S. Simic