Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
IMA TE...

Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom,
ima te u ljubavi, prisutna si tugom
i san u kojem te sanjam, prisutan je tamom,
jer kao da očekujem daleko djetinjstvo,
noć s kojom lutam, prisutna je sama.
Ima te negdje, prisutna si daljinom
i očima sličnim odrazu vode,
prisutna mjesečinom.
Ima te i mora te biti, poslije toliko godina
poput skrivenog mjesta, prisutna si krišom.

Kao uspomena, ima te u mirisu ubranog cvijeća,
u čežnji na dlanovima te ima,
prisutna si nepomična.
Svugdje te ima i u koloni otkucaja,
gdje si oduvijek prisutna.
U sve težim jutrima
i kiši što tiho pada,
na čelu svake ptice,
u dugim dnevnim drhtanjima,
ima te, zauvijek si prisutna.

Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si čekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tišina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osjećam u zraku prisutnu prazninu.
Imam te u noći, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.

S mirisom lipe, svu širinu moga tijela podsjećaš
na dodire s kojima se svako jutro nestrpljivo budi.
I dok ga tako mekoćom mjesečine oblažeš,
jezikom izazovno hodaš izvorom njegovih strasti
i u njima se mojim uzdasima otvorena širiš.

Prsti se moji utrkuju putenim poljima kože,
strast ih goni i poput vjetra baca na sve strane,
u odsjaju tvojih bradavica pronalaze polazište,
a među toplim bedrima utočište svojim drhtajima,
pa iznova počinju jurnjavu preko tvog trbuha.

Zjenice mi kipe od vrele žeđi za tvojim grudima.
Žedne, ispijaju rasutu bjelinu ovih nebeskih bisera
i kao lastavice kruže nad bogatstvom plodnih vrhova,
uzlijeću i slijeću i u zanosu gozbe piju kapi slasti
što su se nakupile u vrtu tvoga predivnog tijela.

Usne se tu još bolje snalaze, zanimaš ih pukotinom
kojom te mjesečina slatkim sjajem rastavlja.
Imaš otvoreno mjesto i one ga toplinom vatre žare,
svaki cjelov njihovim vlažnim usjecima unose
i blagim dodirom zvijezda plešu tim divnim klancem.

Što reći o muškosti kad me tvoje tijelo u sebe prima?
Tada se ona u meni olujnom snagom vjetra pokrene.
Dubinom utrobe, blaženom milinom žestoko naraste
i silinom bezbrojnih vulkana svoju lavu izbaci,
pa toplinom bedara navali i dolinom tvojom razlije

Zal Kopp
 
НА УБОГОМ ПОЉУ

На убогом пољу мога завичаја
Не чује се пјесма весеља и жетве,
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

Овој земљи господ среће дао није,
Притиск'о је јадом и чемером дугим;
Док се сунце рађа народима другим,
Нас студена зима раздире и бије.

О, зар није доста невоље и туге,
И сурова пута што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде...
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.

Гдје су наше муке?...Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико, све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?

Тешко нама!...Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара...
И бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.

На убогом пољу свога завичаја
Он не пјева пјесму весеља и жетве...
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

Алекса Шантић
 
Ima jedna slika nikada izbrisana
Ležiš na postelji prekrivenoj laticama plave ruže
A ja te mislima milujem
Mislima pokrivam žudnju tvojom žudnjom
I kao užarena lava dvaju krvotoka
Prelijevamo se
U dvije najljepše boje ljubavi
U bludni otrov
Ja u tebe ti u mene
Naša strast raste
Tražimo se
Svakim pokretom
Žedjamo se žedju vječnih ljubavnika
Gdje smo?
Usred mora?
U zanosu sjajnom?
Usred bestjelesne strepnje?
U samoći?
U snu?
Ili u beskrajnom prostoru
Dvije munje pobunjene
Bijesne …..?

T.H.Dida
 
TRENUCI

Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti,
Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,
Više bih se opustio,
Bio bih gluplji nego što jesam,
Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao, na više planina se popeo
Više reka preplivao, na još više mesta išao,
Na koja nikada nisam otišao,
Manje boba jeo a više sladoleda,
Imao više stvarnih a manje umišljenih problema.
Bio sam od onih koji
Razumno i plodno prožive,
Svaki minut svog života imao jasan uz trenutke radosti,
Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
Težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, znajte, život je od toga sačinjen,
Od trenutaka samo, koje ne propuštajte sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde
Išli nisu bez toplomera,
Termofora, kišobrana, padobrana.
Kada bih opet mogao živeti lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao živeti
S proleća bih počeo bosonog hodati
I tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
Više sutona posmatrao i sa više dece se igrao,
Kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem!

H. L. Borhes
 
Svakom ko bi je zamolio za pomoć je učinila.
Pomogla i nikad nikom odmogla.
Svojom dobrotom se uvek ponosila.
Nažalost, tu dobrotu je skupo platila.
Ona joj je naposletku i bol donosila.

Ljudima je verovala više nego sebi.
Možda i bila naivna, kao dete neko.
Nikada drugog ona povredila ne bi.
Grešila je, nije da nije, al' te greške nikom nije morala opraštati.
Ipak, sada mora oprostiti sebi.

Volela je i kad je voleli nisu.
Ljubila je i kad ljubljena bila nije.
Želela je i kad su želje zaludne bile.
Sanjala budna, maštati prestati nije htela.
Možda je sve to bilo pogrešno, ali ona protiv svoga srca nikada nije smela.

U njoj strasti ima više nego u plavom moru vode i soli.
Kroz vene joj teče ljubavi za pola sveta.
Ona samo želi nekog ko će da je poštuje i voli.
Nekog ko će joj biti mala amajlija oko vrata, da je čuva od svakog zla i svake boli.

I ne očekujte od nje više da bude uvek nasmejana i uvek jaka.
Pustite je da plače kad joj se plače.
Da se smeje i raduje kada za to razloga ima.
Ona je samo jedna obična žena i ne može biti majka, sestra i ljubavnica baš svima.

Igor Čobanović
 
I TAKO SE VRATIH

I tako se vratih tu iz velikih prestolnica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska zublja oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.
Vraćam se golubovima i kićenim rupcima cvećarica,
Građanima koji čavrljaju pod gotičkim portalom crkve.
Moj sanduk s knjigama ovaj put stiže da zauvek ostane.
O svom trudnom životu mogu reći: življen je.
Lica su u sećanju bleđa nego na dagerotipijama.
Ne moram svakog jutra pisati pisma i dopise..
Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom,
Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život.
Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija,
Koje provincijskim snatrenjem leči svoja poniženja.
Sa štapom u ruci odlazim u jutarnju šetnju:
Na mestima bivših staraca sede neki novi starci,
Tamo gde su nekad šetale devojke u šuštavim suknjama,
Sad prolaze nove, ponosne na svoju lepotu.
Deca valjaju obruče preko pola veka .
Iz podruma postolar pogledava na svoje klupe,
Grbavac prolazi s nemom jadikovkom, a zatim
I dama odevena po poslednjoj modi, bujna poput smrtnih greha.
I tako Zemlja istrajava u svakoj neznatnoj stvari,
Nepovratno kao i u životima ljudi.
I čini se poput olakšanja: pobediti? Izgubiti?
Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?

Česlav Miloš
 
Morning in the Burned House

"In the burned house I am eating breakfast.
You understand: there is no house, there is no breakfast,
yet here I am.

The spoon which was melted scrapes against
the bowl which was melted also.
No one else is around.

Where have they gone to, brother and sister,
mother and father? Off along the shore,
perhaps. Their clothes are still on the hangers,

their dishes piled beside the sink,
which is beside the woodstove
with its grate and sooty kettle,

every detail clear,
tin cup and rippled mirror.
The day is bright and songless,

the lake is blue, the forest watchful.
In the east a bank of cloud
rises up silently like dark bread.

I can see the swirls in the oilcloth,
I can see the flaws in the glass,
those flares where the sun hits them.

I can't see my own arms and legs
or know if this is a trap or blessing,
finding myself back here, where everything

in this house has long been over,
kettle and mirror, spoon and bowl,
including my own body,

including the body I had then,
including the body I have now
as I sit at this morning table, alone and happy,

bare child's feet on the scorched floorboards
(I can almost see)
in my burning clothes, the thin green shorts

and grubby yellow T-shirt
holding my cindery, non-existent,
radiant flesh. Incandescent. "

Margaret Atwood
 
Ne boj se

Ne boj se, to je kao da list padne pod granu,
kao kad se noću izgubi poslednji šum,
kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu,
kao kad za blagom mišlju odluta um.

Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem lako iščezne mesec bled.

Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,
staze i izvori i svet se pomrači sav.
Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,
dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma
poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.
Biće kao prelaz od jednog do drugog bola,
ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,
preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,
ne gledajući u dno pod sobom crno.
Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti.

Desanka
 
***
Vidim toliko muškaraca sa mirnim čistim devojkama u cicanim haljinama,
devojakama čija lica nisu gruba ni okrutna.
Ne dovodite mi nikad kurvu, govorim prijateljima,
zaljubiću se u nju.
Ti ne bi podneo dobru ženu Bukovski.
Potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od mog automobila,
više od Mocarta, toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.
Znam da ona postoji,
ali gde je na ovoj zemlji
kad me k u r v e stalno pronalaze?

Čarls Bukovski
 
POD VRBAMA

Sjaj đurđevske zore rane
Padao je preko strana,
A ti kradom gazila si
U rijeku, ispod grana.

Vranu svilu tvoje kose
Mrsio je vjetar ti'o;
Ja, dršćući kao trska,
Pod vrbom sam skriven bio.

Srebrn talas o hrid golu
Rasipô se meko, mekše;
Ja na tvoja njedra bacih
Struk vrijeska i melekše.

Ti zatrepta, mila, naga,
I u vodu sva se skupi...
U ljiljane lica tvoga
Purpurna se vatra upi...

I dok leptir kružio te
Kô vodeni cvijet mio.
Ja, dršćući kao trska,
Pod vrbom sam skriven bio.

Aleksa Šantić
 
Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...


Milan Rakić
 
VERA

Vera je kad neko ugleda
Listak na vodi ili kaplju rose
I zna da su tu - jer su oni večni.
Makar se snilo il oči sklopilo,
Na svetu biće samo što je bilo,
A vode rečne list dalje odnose.

Vera je i to ako neko rani
Nogu kamenom i zna da kamenje
Zato je da bi nogu nam ranilo.
Gledajte kakve drvo baca senke,
Senka i nas i cveća pada na zemlju:
Što senku nema, nema ni opstanka silu.

Česlav Miloš
 
I do not know

"I do not know how to say it with words
I do not pine for things with words
but with hands
enclosing space
but with blood
flowing within them
you are in my pulse
it sounds off
and comes back
to remember always
within me you arise
at the deepest
and each breath
robusting in the frost
reminds me that you exist
and that you left me again."

Halina Poswiatowska
 
I am Juliet

"I am 23 years old
I once touched love
it tasted bitter
like a cup of black coffee
it set my heart
racing
irritated
my alive organism
set my senses swaying

went away

I am Juliet
on a high balcony
dependent
shouting come back
calling come back
staining
bitten lips
with the hue of blood

did not come back

I am Juliet
I am thousand years old
I live ."

Halina Poswiatowska
 
PATNJA

Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.

Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće

Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više

Duško Trifunović
 
DOBROVOLJNI PRILOG ZA NACIONALNU ISTORIJU

Pripustili na ženu su pčelu
Zaraženu poljupcem demona,
I sad trči, vrišteći, po selu,
I nasrće na starca Egona.

Starac Egon, vičan umiranju,
Živo pile čupa u dvorištu –
Baca pile i nasrće na nju –
Sad su najzad na svom Gubilištu!

Photo: Stock

Isto tako kad je sebar Luka
Za Dušana reko da je pseto –
Sedam novih izmisliše muka
I mučiše Luku celo leto.

Prebiše mu i noge i ruke –
Dušan lično pi njegove krvi –
Sada Dušan leži pored Luke –
Davno su ih izmirili crvi.

A Jelena, Dušanova žena,
Vitka, ko mlad vitez stegonoša,
Krikom sebra tajno obljubljena,
Rodi caru nejakog Uroša.

Nejak Uroš, kao svi nejaki,
Zločin uze sebi za zastavu,
Al stigoše konjanici laki,
Žedni slave, po njegovu glavu.

Sluga neki po imenu Lazar
Skupi vojsku, vlahe i ratare,
Narod neuk, nesrećan i hrabar,
Dobra gozba beše za Tatare.

Gostiše se nekoliko dana,
Ko gavrani kad stignu strvinu,
Neki Miloš ubi im sultana –
Dobro došlo sultanovom sinu.

On obnovi tamu i ponore
Koje Dušan u zakon unese,
I zabrani svitanja i zore,
I načini sunce da obese.

Neki Višnjić, posle mnogo leta,
U nevidu svome sunce nađe,
I reče mu: BUDI VODIČ SVETA!
I gle: Sunce ne ume da zađe.

I gle sunce ne ume da zađe
Usred noći smrtonosno žeže –
Jadni Egon ne može da nađe
Dok mu žena hlače ne odveže.

A te hlače strašno zapetljane –
Žena kida zubima kanave –
Kad u njima! – dve prastare rane –
Divni znaci stare srpske slave.

Branislav Petrović
 
I have none of the old tenderness for my body


"I have none of the old tenderness for my body
but I tolerate it as a beast of burden
which is useful though requires much ado
delivering pain and joy and pain and joy
sometimes it congeals in ecstasy
and sometimes it is a shelter for a dream

I know its curving corridors
I know which way tiredness comes
and which ligaments are made taut by laughter
and I know the unique taste of tears so similar
to the taste of blood

my thoughts -- a flock of fearing birds
they feed on the furrow of my body
I have none of that old tenderness for it
but I feel more sharply than before
that I reach no farther than my outstretched hands
and no higher than when lifted on tiptoe."

Halina Poswiatowska
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top