Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
CVIJETAK

Uveli cvijetak bezmirisni
pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
duša se moja puni sva.

Kog proljeća je cvao cvatom
i čijom rukom skršen bi?
Da l' poznatom il nepoznatom?
Zašto ga'ovdje ostavi?

Možda za spomen na poznanstvo
il na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?

Živi li on il ona živi,
gdje li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
ko ovaj ovdje cvjetić mlad?

Aleksandar Sergejevič Puškin
 
LJUBAV

Ljubav je svojevrsno društvo,
Ne znam više hodati sam putovima,
jer više ne mogu ići sam.
Jedna me vidljiva misao tjera da hodam brže
a vidim manje i da istodobno žarko žudim sve vidjeti.
Čak i njezina odsutnost biva samnom,
a ljubim je toliko da ne znam kako je žudjeti.

Ne vidim li je, zamišljam je, i jak sam poput visokoh stabala,
videći je, tresem se, i ne znam što se dogodi s onim
sto ćutim, u njezinoj odsutnosti.
Cijelim sam svojim bićem neka sila što me napušta,
cijela me zbilja gleda kao suncokret s njezinim licem u
središtu.

Fernando Pessoa
 
ONO ŠTO MOŽEŠ

Ako baš ne možeš od svog života da učiniš ono što hoćeš
pokušaj bar da postigneš ono što možeš:
ne unižavaj ga prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

Konstantin Kavafi
 
Seme


Ni iz radoznalosti nećeš proviriti
kroz špijunke na mojoj izrešetanoj kabanici?
Strah te da postoji seme
u sparušenoj mandarini, u grudima,
koje će, ogrejano tvojim pogledom, isklijati?
Komeša se jalovo zrnevlje,
u ritmu dodolskih pesama,
željno plovidbe prostranstvom
jedne kapi iz tvog oka.
Šuškace još malo,
plešući praznoverni ples, samo sebe izmrviti
i nekom drugom pružiti šansu
da poljubi nebo.


Goran Tadić
 
POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema
Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj s čela obriše
Ni čela nema
Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca
Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema
Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam

Vasko Popa
 
NE PRIZNAJEM RASTANKE


Ne priznajem rastanke
i nikad neću.

Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče;

kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane,
baš kada bleda,
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti;

i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane...

Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato neću,
i zato rastanke ne priznajem.

Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.

Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;

da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke,
u žute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato neću.
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato ću uvek biti sa tobom,
u dašku misli ili u snu.

Još uvek naš cvet negde niče,
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.

Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.
 
Poslednja izmena od moderatora:
ZAŠTO

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...

Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrosti
i samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.

Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,
to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

Dragana Konstantinović
 
ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА

Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец ко златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани.

Бранко Миљковић
 
VUKOVI UMIRU SAMI


Smoren noćnom morom
umornog oka usnulog uma
gledam te zagrnutu sećanjem

Znam, ovčica međju vukovima
sigurna i blažena ko u bajci
nemoj srećo da se zaboraviš

Vukovi ko vukovi
zaborave dogovore svoje
ukrašće ti dušu

Duša netaknuta sećanjem
krhka i nežna
ne zna šta se sprema

Vučije te gledam
očima krvave žudnje
životom ti život hranim

Otpuzaću šumom praznom
tminom okružen sam
vučije sobom svoj


Bhairava Deva
 
PAHULJE

Pjevala je zima svoju pjesmu staru;
Praminjô je snijeg i veselo pleo
Od srebrnih nita svoj široki veo,
I rasprostirô ga svuda po Mostaru.

U zasjedi cure čekale su momke;
Nanula se klepet čuo po sokaku,
Padale su grude po svakom junaku,
Uz drhtavi smijeh i radosti gromke.

I ti nekud prođe, u mahalu, sama;
Pokrila te zima čistim pahuljama,
Pa po tebi trepte kô sjajni leptiri…

Samo tvoje lice skriti nije htjela,
I ja vidjeh kako, ispod snježnog vela,
Radosno i zlatno proljeće me viri…

Aleksa Šantić
 
VOLI ME VEDRO


Voli me vedro, ko što voli zora,
Kad iskri smijehom, kad biserom gori.
Obraduj i nadom i prozračnim snima,
I tiho zgasni u pramenju dima.

Voli me tiho, ko što voli luna,
Bestrasna, s hladnim sjajem liskuna.
Osvijetli svijet moj čudom i tajnom,
Odmor na putu mračnom i beskrajnom.

Voli me prosto, ko što voli potok,
I moj i ničiji, cjelovom brzotok,
Zagrli, predaj se i dalje traži.
Kad razvoliš, idi - ne boj se, ne laži.

Fjodor Sologub
 
STAZE NIČU I ZATIRU SE

Između dva prijatelja
Kao između dva vrta i dve ulice
Bila je najpre putanja kratka,
Od dve-tri možda podlanice.

Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
A čuli su se i pozdravljali rukom,
Ali staza je stala rasti zatim
I zatrpavati se listom i šljunkom.

Vremenom je postala duga kao reka,
Nisu se prijatelji mogli dovikati,
Nisu čuli svojim rečima odjeka,
Nisu se mogli izbliza pogledati.

Zatim je staza iščezla kao duga,
Ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom protekla,
Ostala je za njom tek prigušena tuga.

Desanka Maksimović
 
JEZERO

U mladosti kob je htela kleta
da pohodim sred širokog sveta
jedno mesto meni od svih lepše -
tako ljupka usamljenost beše
tog jezera, sveg u crnom stenju,
i vrh kojeg čempresi se penju.

Ali kada pokrov noći crne,
kao sav svet, i njega ogrne,
i kad vetar mistični zašumi
naricaljku u čempresnoj šumi
tad - oh, tada, budih se s večera
pred užasom samotnog jezera.

Al' taj užas ne bejaše strava
već nekakva naslada drhtava -
slutnja kakvu ni dragulja sila
ne bi meni nikad izmamila -
niti Ljubav, makar tvoja bila.

Smrt bi ispod otrovanog vala,
na dnu mu se grobnica skrivala
s pokojnikom što tu htede dati
svu utehu svojoj crnoj mašti,
i duh čiji pust i pun čemera
stvori Eden od tamnog jezera.

Edgar Alan Po
 
Stabljike korova ne znaju da je ''ef jednako em puta a''.

Vi to znate, ili ste upravo culi.
Od toga vam, svakako, nije bolje,
ali ni gore.
Naucniku u laboratoriji to je od koristi,
ali vama...
Niste postali plemenitiji covek,
Niste nasli zenu svog zivota,
Jer se pristojne dame setaju nasuprot jednacinama.
Niste zagolicali niciju mastu,
Niste postali bogati, ni blizi kosmosu.

Razmotrimo:
Kad padnete sa stolice,
Malo vam znaci saznanje da ste pali po principu ''em puta a''.
Kod sudskih vestacenja stvar je drukcija:
Tu se formule koriste da izracunate silu kojom je auto pregazio dete.
Na primer.
Ali kad je neko vec pregazen, slaba je vajda od formula.
Nagadjanje je sve to.

Biljke to znaju.
Zato i cute,
dok milioni grafitnih molekula bole njihovu stvarnost.



"F = m x a", Dragan Radovancevic
 
U ZIMSKI DAN

Celoga je dana sneg lagano pad’o
kao s voćki cvet,
O, kako večeras, o kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz svetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove kakve ne zna svak’.

I sutona celog sneg je tiho pad’o,
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleću
pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
neko koga čekaš a spušta se mrak.

Desanka Maksimović
 
NORMALAN PESNIK

katkad me brine što
sam toliko normalan
pisao sam, negde nekada
o tome ne brine me ali pčinjem
da razmišljam o tome da nije
normalno što pesnik nije
"fenomen"
krajnje je vreme da kreiram sebe
pesničkog živopisnog sumanutog
(malčice) šizofreničnog malčice zaljubljenog
jer nije ništa što volim "pošteno"
što volim šetam pešice i što
sam muž jedne žene
prema uputstvima apostola Pavla

ustajem u šest ujutru
idem u kupatilo
itakodalje

ne nosim ni bradu
ni bradicu
ni lokne koje mi padaju
na ramena

na časak razmišljam o smrti
popravljam neku pesmu
zatim se zagnjurujem
u život

juče sam iscepao
sledeću stranicu kalendara
24. septembar 2007
267. dan u godini
Sunce izašlo u 6.24
zašlo u 18.31
na poleđini stranice
recept za spremanje kotleta
kotletiće pržimo na jako zagrejanom (...)
da porumene s obe strane
prethodno ih uvaljavši u mrvice (...)

pre spavanja čitam
razne mesečnike dvo-
mesečnike tromesečnike
umetničke književne
i vidim (s čuđenjem)
da pesme mojih poznatih
kolega (i koleginica)
polako počinju da liče
na moje pesme
a moje stare pesme
da liče na
njihove nove pesme

Tadeuš Ruževič
 
***

"Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
pošla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati."

Desanka Maksimović
 
ZADNJE VESTI

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj

A ti si htela i htela

A ja sam pitao
Zašto

A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako čini žena

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu

Duško Trifunović
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
346
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
486
Džudi S
Džudi S

Back
Top