Тада су Бугари већ хтели да се држе уговора баш онако како је записан, док је Србија као што смо видели пристала на корекцију пред рат када је у питању било ангажовање бугарске војске тамо, и надала се да ће Бугарска бити вољна да и она пристане на корекцију сада.
Видимо да већ отворено скрећете са теме, згодно одговарате на провокативне коментаре Цасуал-а и постављате цитате који уопште нису битни за нашу дискусију о гаранцијама,
Да се подсетим о чему смо до сада причали:
Ситуација је јасна за оне који хоће да разумеју, тим уговором Србија је гарантовала Бугарској све територије у Турској источно од поменуте линије када оне буду ослобођене, а Бугарска Србији западно од те линије, дакле све до Јадранског мора, уз ону тампон зону која треба тек да се реши, уз обавезу да ће обе земље бранити такву поделу територија и неће дозволити мешање чак ни великих сила, првенствено се ту мисли на Аустроугарску, о Албанији нико није размишљао јер она није ни постојала тада а Албанци ван тог савеза.
Ово је изјава коју мораш бранити и до сада ниси дао ниједан документ или извор који би то потврдио. Осим што мислиш да је објављивање уговора на српском језику већ озбиљан аргумент. Али сам уговор не садржи такве гаранције.
За разлику од тебе, ја сам показао
1) да је по дипломатским документима и по меомоарима Сазонова и Некљудова уговор био одбрамбеног карактера и да није садржао никакве војне гаранције за стицање јадранске обале. Осим тога, из преписке Хартвига и Сазонова произилази да је Русија сазнала за српско-црногорски војни план о подели албанске северне обале тек крајем октобра, односно месец дана након његовог потписивања.
2) Гешова књига показује да, иако је Милованивић веровао да је подела северне Албаније између Грчке и Србије решење за балкански проблем, он није подржавао офанзивни план и саветовао је да се седи мирно док не траје итало-турски рат и док се не обезбеди подршка Русија.
Из истог текста се јасно види да се Аустрија залагала за формирање албанске аутономне области већ у пролеће 1911. године, што је годину и по дана пре Балкнског рата. Ово показује да су и Миловановић и Гешов били јасно свесни ризика који представља план о подели Албаније између балканских земаља, из чега произилази да ниједна држава није могла да да такву гаранцију, па ни сама Русија, што се види у руским документима.
3) и нешто што тренутно додајем је српска објава рата (декларација) 18. јуна 1913. године.. Ова наредба описује разлоге за почетак непријатељстава и написана је највероватније пре него што је Бугарска напала своје савезнике, односно пре 16. јуна. Дакле, Србија се свесно спремала да заједно са Грчком објави рат Бугарској, а то би се пре или касније десило. Али Бугарска је престигла догађаје, направивши озбиљну грешку.
Декларацију објављујем јер истиче разлоге за овај рат и ту, наравно, доминира епски моменат, а Бугарска је представљена као земља која спречава Србију да изађе на море. Али овде је реч о Егејском мору. Дакле, овде се види да Србија не само да је хтела да заузме целу Македонију већ и да стигне до обале Егејског мора.
Какве још бугарске гаранције замишљаш да има у уговору @Лекизанe, кад у ствари Србија је деловала од почетка 1913. апсолутно и само у свом интересу?
Превод са руског. Оригинал на српском није доступан онлајн.
Наредба
Врховног команданта
од 18. јуна 1913. године у Београду.
Војници!
Својом наредбом од 6. октобра прошле године позвао сам вас у рат против Турске за ослобођење наше потлачене браће, за просветљење тужног Косова. За мање од месец дана победили сте непријатеља својом невиђеном храброшћу и самопрегором, ослободили сте Косово.
Војници!
Рат на Балкану је завршен. Наша браћа су ослобођена. Мир са Турском је закључен. Сада морате да се вратите својим кућама, на посао, својим породицама, својим драгим људима који вас жељно очекују.
На моју велику жалост, драги војници, ce још не можете вратити кући. Још не можете да видите своје вољене, још не можете да се одморите од свог напорног рада. Бугари, наши дојучерашњи савезници, са којима смо се не тако давно борили раме уз раме, којима смо, као права браћа, свом душом помагали и крв проливали за њихово драго Једрене, Бугари нам оспоравају оне земље у Македонији које смо ми стекли са толико жртава. Бугарска, удвостручена у овом свеопштем савезничком рату, не уступа ни половину мањој Србији, ни Прилепу Краљевића Марка, ни Битољу, где сте ви, храбри моји, били тако славни и одакле сте отерали последње турске трупе које су се бориле против нас. Бугарска, окружена са два мора, спречава Србију да се повеже са једним од њих. Србија и њени творци, Војска Србије, то не могу и не смеју да дозволе. Они морају да чувају и штите своје добитке, своје крваве добитке, од било кога, чак и од свог дојучерашњег савезника, Бугара.
Са нама ће бити Наши савезници, Грци, којима Бугари хоће да отму оно што су стекли, и наша браћа Црногорци, јер желе да заштите српску земљу.
Војници!
У име Бога и наше праведне ствари – напред! Нек поново да машемо српском заставом и носите је победнички пред редовима нашег новог непријатеља, као што сте је победоносно носили од Вардара до Солуна, преко Прилепа и Битоља, преко Косова и Призрена.
Напред, војници! Нека је Бог у помоћи онима који воле отаџбину и праведнике!
Петар (варховни командант)
Ово наређење да се прочита свим војницима.
Начелник штаба Врховне команде, почасни ађутант краља, војвода Р. Путник
VIII пешадијски пук, II позива, нар. армија број 222, 18.06.1913.
Команданту 1. батаљона на одговарајуће располагање. Да се прочита у батаљону на свечаној церемонији.
18. јуна 1913. y Ораху.
Командант, потпуковник Симеон Јовановић.
