Književnost Momo Kapor - kratke priče

[Nina]

Paklena pomorandža

Ponovo sam na početku, ponovo niko i ništa; savršeno nepoznat u bijici automobila I tela što kuljaju Leksington avenijom. Mogu da promenim zanimanje, izgled, prezime, budućnost; mogu da stanem na prvi ugao I da zapevam – neko će mi već baciti četvrt dolara u kapu; mogu da urlam – niko se neće začuditi, mogu sve što mi padne na pamet! A mogu jednostavno da legnem na prvu slobodnu rešetku iz koje izbija toplota podzemne železnice, da se uključim u armiju nesrećnika koji su digli ruke I već odavno odustali od takmičenja i prestiža, da prespavam ostatak života; baš me briga za modele novih automobila, za kredite, za sve! Mogu i da budem ubijen – nikada niko neće saznati ko sam…

Kakvo olakšanje za nas što dolazimo iz starih evropskih gradova, gde neprestano živimo pred očima svoje ulice i suseda, rodjaka i prijatelja, odmeravajući jedni druge, mešajući seu tudje živote.

Pešačim trideset blokova, kupujem pomorandžu za deset centi, sedam na trotoar i ljuštim je. U Beogradu bi mislili da sam poludeo. Ovde su svi pomalo ludi. Ovde je svako sam. Samo čovek i ništa više.

 

[Nina]

Azija, adio

Jedan pametan čovek je napisao da nikome život nije toliko dug da bi mogao dva puta doći na mesta gde mu je nekada bilo lepo.
Leteći iznad zanjihanih palmi Dalekog istoka, osećao sam da više nikada neću doći ovamo.
Ali, nikad ne reci nikada !

 

[Nina]

 

[Nina]

Nedelja
Što se više ide ka severozapadu, nedelje postaju sve tuplje i dosadnije.
U Beogradu – u kafanama samo muškarci. Piju kafe i vinjake i bistre politiku.
U Zagrebu, mladi muževi, stegnuti prazničkim odelima, kupuju bukete na Cvijetnom trgu i sa ženama i decom odlaze punicama na ručak, kao da idu na izvršenje smrtne kazne.
U Ljubljani – ni žive duše na ulici! Dva nostalgična vojnika ispraćaju vozove koji odlaze na jug.
U Beču, u kafani hotela „Saher“, novine na okvirima od trske i bajato pecivo na stolu za kojim kunja neki stranac.
U Parizu čuče Senegalci po trotoarima; prodaju male tam-tamove turistima, kojima su noge otekle od obilaska Luvra.
U Antverpenu bih se najradije ubio. Kiša. Kiša. Kiša. Kiša.
Truli stara Evropa, sva otežala od nedeljne hrane.
- Zovi me mama! – ispravlja tašta mladog zeta, koga ne može da vidi očima.
- Hoću, gospodjo! – odgovara on. – Moram da se naviknem...
„Popodne je“ pisao je jedan pesnik, „kad čistačice sede na prestolima i puše!“.

 

[gost 444588]

"Zbog toga, slatke moje Beograđankice, prodajte što skuplje možete svoj jedini beznačajni životić. Zabavljajte se do izbezumljenja, nervirajte sve njih — buduće spavače, dok ne izlude! Tražite nemoguće!
Kezite im se pravo u lice dok budu tražili tajnu nove kopče na grudnjaku!
Uživajte u tome kako im se tresu ruke, kako foliraju da im nije ni do čega, a u stvari ne umeju da otkopčaju. Ne otkrivajte im sistem, neka se muče — ionako ćete sve posle platiti po hiljadu puta.
Terajte ih da idu na rukama, da šene, da se tuku sa dripcima zbog vas, neka im propadaju karte za premijere jer vam se baš tada, kao, ne ide u pozorište. Budite hiroviti: neka lipšu, neka izgube posao, neka propadnu na svim ispitima, neka ih đavo nosi, jer sve ćete vi to posle platiti, i te kako platiti!

Eskivirajte ih baš u onom trenutku kada, posle ne znam koliko muka, najzad pozajme neku bednu gajbu i kad im padne mrak na oči, kažite da vam se baš te večeri gledaju izlozi ili kakvu sličnu glupost, vraćajte nedodirnute kijevske kotlete po otmenim mestima, odvojite ih od najboljih drugara, pravite budalu od njih, tražite da zbog originalnosti naglavačke skaču u fontanu baš onda kada obuku svoja najnovija odela, a ako ne budu hteli da skaču — proglasite ih malograđanima, naterajte ih da zajedno s vama trče bosi po aprilskoj kiši, jer posle nikada, ah' nikada, nećete trčati po mlakim lokvama bosi i mladi i ludi, videćete — dabogda crkla ako ne vidite!"

"Beleške jedne Ane"

 

[Nina]

Posle Ljubavi

Posle ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blede...

Posle ljubavi
ostaju čaše sa ugraviranim monogramima
ukradena po boljim hotelima...

Posle ljubavi
ostaje običaj da se belo vino naliva u dve čaše
i da crte budu na istoj visini.

Posle ljubavi
ostaje sto u kafani i začudjen pogled konobara
što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi
ostaje na usnama metalni ukus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6.

Posle ljubavi
ostaje rečenica - dobro izgledaš ništa se nisi promenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj.

Posle ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali.

Posle ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tudji glas,
hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi
ostaje rečenica: "Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: "Zar nećemo zajedno?"
"Ovaj put ne".

Posle ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.

Posle ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dve cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voleli
i cvećarke koje jesu.

Posle ljubavi
ostaje povredjena sujeta.

Posle ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi
ne ostaje ništa.

Momo Kapor

 

[Nina]

DVOJE
Svake večeri na stanici metroa Strazbur Sen Deni, vidjam čoveka i ženu kako večeraju na klupi i piju crveno vino. Neodredjenih su godina, odeveni bez i najmanje namere da budu dekorativni, u po nekoliko pohabanih kaputa navučenih preko bezbroj džempera i košulja. Posle večere, čovek rešava ukrštene reči iz novina, koje je neko od putnika bacio u kantu za djubre, a žena plete ili kunja.ponekad jednostavno sede i posmatraju mirno prolaz…

Kapor

 

[Nina]

 

[Nina]

ONA

Na terasi Gradske kavane, isturenoj prema Stradunu, uveče nikada nema slobodnim mesta. Letnji gosti se tu sastaju, prave planove za noć, dolaze da se vide s nekim ili da budu vidjeni, sede, odlaze i ponovo svraćaju.

Na terasu Gradske kavane dolaze kraljevi, glumci, zvezde, pisci, lepotice, moćni ljudi, slučajni turisti, avanturisti, svetski putnici, bogati i siromašni, čedni i perverzni, radoznali i blazirani.

Na terasu Gradske kavane u Dubrovniku leti dolazi ono što je najlepše i najzanimljivije u celoj zemlji i Evropi. Ta terasa je ring ogradjen niskim kamenim konopcem.

Na terasu Gradske kavane dolazi petnaest dana u avgustu jedna domaćica iz duboke unutrašnjosti. Jedna od onih lepuškastih komaćica kojoj još nije sasvim pohovan mozak. Jedna domaćica koja godinu dana rinta da bi petnaestak večeri bila sama i slobodna.

Ona stiže već u u šest sati i zauzima najbolji sto, onaj uzdignuti, na samom pramcu terase. Naručuje prvu kafu i posmatra letnju vrevu. Uskoro na terasi više nije slobodna nijedna stolica, i lepa domaćica iz duboke unutrašnjosti može da nemilosrdno odbija molbe ili da ljubazno prima za svoj sto koga želi. Zahvaljujući tom mestu, ona jedne večeri sedi sa kraljem Edipom i Hamletom, dok drugu noć kaže jednom ministru: „Izvinite što se mešam nepozvana u razgovor, ali ja smatram da...“ Za njenim stolom se smenjuju najvidjeniji ljudi i najuspešnije žene. Ona je petnaest dana najtraženija osoba u Dubrovniku. Pošto sedi od šest do dvanaest, njoj ostavljaju poruke, preko nje zakazuju sastanke oni što sus se izgubili u letnjoj gužvi, ona čuva torbe sa foto-aparatima snimatelja, za čijim objektivima čeznu manekenke i glumci, ona je upućena u sve tajne, zavere i preljube, afere i ogovaranja.

Zovu je Beba, ali joj niko ne zna prezime. Ime svoga grada izgovara mrmljajući. Neki misle da je novinarka kakve skandalozne rubrike, drugi da je policajac, treći da radi za neku stranu službu, a ona je samo radoznala domaćica iz unurašnjosti, koja jedanaest i po meseci sedi ispred televizora i prepoznaje svoje letnje goste sa terase pred Gradskom kavanom.

 

[Nina]

„Pričaju da je taj profesor bio pametan i učen čovek, i da svoje studente nije vodio u velike evropske gradove u kojima su stvari prijatne za oko i gde je kupovanje prava radost, a obrazovanje po muzejima – zadovoljstvo; da su odlazili čak preko onih reka, pa u planine, da izbliza upoznaju svoj narod i da slušaju mudre starce tamo gde nema ni struje ni novina, a gde se ipak sve nekako zna o kretanjima azijskih naroda i o sveopštoj iskvarenosti sveta dole u gradovima. I još pričaju da su ga studenti pratili kao svog učitelja i da su celog leta spavali po pojatima i u senu: slušali starice koje su im pripovedale o istoriji velikih pokolja, o duhovima i seobama porodica, i o tome kako su nastajala čija prezimena. Pili su tek pomuzeno kozje mleko i jeli krompire pečene u vrelom pepelu ispod crepulje, prebacivali ih iz ruke u ruku, sa dlana na dlan i duvali u vrelu paru, koja se dizala iz raspolućenog ploda zemlje i vatre na čijoj su se kori caklili kristali spečene soli.“

Kapor

 

[Nina]

Napolju je ulica bila tek polivena. Na svakom stolu stajala je veza svežih mladih rotkvica. Stolnjaci su bili zakrpljeni, ali uštirkani.
- Ovo je zaista prijatno mesto! – reče žena mladom čoveku uhvativši ga ispod ruke. – I kelner je bio jako ljubazan. Zašto mu nisi ostavio bakšiš?

Mladi čovek se okrenu ka izlogu kafane. Kelner je upravo tresao mrve sa stola ili se pravio da ih trese. Videlo se da je preturio toliko toga preko glave, a da ga sve to ipak nije slomilo. Videlo se još iz njegovih pokreta da je nekada imao sopstvenu kafanu, da je dočekivao goste na vratima u tamnom odelu i sedeo sa njima barabar za stolom, pričajući nedeljom pre podne o politici. Videlo se još da je posle toga prodavao srećke na ulicama, bio fotograf na Kalemegdanu, trgovao voćem na veliko, osiguravao stanove od požara i kradje, imao svoju tačnu vagu – tačno merenje, i da se na kraju vratio kelnerskom zanatu.

- Stvarno, zašto mu uopšte nisi ostavio bakšiš? – ponovi mlada žena mladom čoveku dok su ulazili u taksi.
- To je moj otac – reče on.“

Priča PRIJATNO MESTO

 

[Nina]

NEPOZNATA

Još dok silazi iz autobusa, vidi se da ne pripada ovim putnicima što, izgužvani, prožvakani i oznojeni, putuju sporednim drumom. Seda sama za sto i poručuje kafu. Lagano vadi cigaretu i na trenutak zaboravlja plamen što iščezava u toplom julskom vazduhu. Zatim rasejano razgleda gradić, ne dižući se sa stolice. Ne izgleda srećno. Ne mogu da odredim kakvom svetu pripada. Odakle je? Kuda putuje? Čeka li je neko na kraju tog puta? Ne znam ništa o njoj, osim da se razlikuje od ovog prašnjavog letnjeg jata ptica što su tromo sletele na stonski trg. Trebalo bi, možda, ustati sa stolice, prići joj i reći da je razlog svih njenih nevolja uvek isti - taj što se razlikuje od svojih saputnika. Ona to još ne zna i možda bi joj ovo slučajno otkriće dangube sa trga pomoglo da izbegne neke buduće greške, da navuče na sebe mimikriju stada i da počne, makar samo spolja, ličiti na ostale. Jedan čas se gledamo: izgleda da ćemo prići jedno drugome, ali njen autobus trubi i nepoznata žena zauvek odlazi. Na nju me podseća još samo dopola popušena cigareta, sa tragom ruža na filteru, koja dogoreva na rubu pepeljare. Nakon pola sata stiže drugi autobus i sasvim briše njen usamljeni lik. Tek ponekad, ja je se setim i ne primećujući da držim cigaretu medju prstima na njen odsutni način. Možda će se na kraju leta vratiti tamna, slana i srećna istim putem?

Leto polako prolazi, a nje nema. Možda nekog drugog leta?

 

[Nina]

„ Sa petnaest, lagao je devojčice da mu je sedmnaest. Neke su poverovale, neke nisu. U osamnaestoj, počeo je da pije i puši ne bi li izgledao stariji. Osećajnije devojke, naime, ludovale su u to vreme za preplanulim, razočaranim četrdesetogodišnjacima. Želeo je da bude razočaran, ali nije imao u šta. Sa dvadeset, mislio je da nikada neće dočekati duboku starost od trideset godina, ali tridesete ipak stigoše. Neko reče da su to najbolje godine, i on im se prepusti. Nisu bile najbolje, ali su bile prijatne. Četrdesete su još daleko. Imao je osećanje da su najbolje stvari tek pred njim. Kada je stigao tamo, nisu bile. I tako, proslavio je četrdeset i prvi rodjendan, alagao je da mu je trideset devet. Neke su devojke poverovale, neke nisu... „

Priča NAJBOLJE GODINE

 

[Nina]

ISPOVESTI

Moj domaćin, psihijatar, odveo me u staru romansku crkvu na obali mora. Pošto razgledasmo starine, ljubazni župnik nas pozva na piće. Sedeli smo ispod pergole na terasi župnog dvora i pili orahov liker iz minijaturnih čašica. Razgovor se povede oko ispovedaonice i ispovedanja. Primetih da se župnjak i njegov vršnjak, psihijatar, bave sličnim zanatom. Ali otkako se narod manje ispoveda u crkvi, psihijatri imaju više posla. Čovek koga nešto tišti, sve teže nalazi nekog ko bi ga na miru saslušao i posavetovao.

- Znate – reče župnik – sa svim dužnim poštovanjem koje gajim prema znanosti, moram ipak reći da je vaša nauka isuviše mlada, da bih u nju vjerovao…
- Tačno – odvrati psihijatar koji se strašno znojio – ali barem ne upotrebljavamo one vaše zagušljive sanduke sa rešetkama, u kojima se ne vidi ni prst pred nosom!
- Vidite – nastavi župnik – mi to radimo već skoro dvije tisuće godina i imamo jednu veliku prednost: možemo dati oprost od grijeha i razrješenje. A vi?
- Možemo da otvorimo bolovanje…
- I to je nešto! – reče župnik i ode da nam nabere smokava.
- Zanimljiv čovek… - kazao je psihijatar dok smo odlazili. – Teško je s njim izaći na kraj? Završio je tri fakulteta…
- Jesi li ga kad lečio? – upitah.
- Još ga lečim.
- Od čega?
- Od nesanice… - reče psihijatar.
Odlazeći, videli smo župnika kako sedi pred kućom i gleda prema pučini. Mršavi čovečuljak u tamnom odelu, usred mora svetlosti.

 

[Nina]

KIKIRIKI

Jedna tamnokosa devojčica ulazi tačno u ponoc u „Tri lista duvana“.
Prilazi stolovima u predugom kišnom mantilu, nasledjenom od majke, prilazi stolu i stoji, bez reči, držeći u rukama otvorenu školsku torbu. U toj torbi nema sveski, nema pernice, ni udžbenika – u njoj je kikiriki.
Ispekla ga u rerni njena mama.

Od prošlogodišnjih sveski za lepo pisanje, tata je uvio fišeke – pedeset fišeka sa kosim i pravim, ispod kojih crvenim mastilom piše „Pet minus“.
Devojčica stoji i ćuti, a njena školska torba otvara se pred gostima poput čudne tamne školjke sa misterioznim plodovima.

Neko kaže:
Sramota, ko ovo dozvoljava!
Rasipnici otkupljuju deset fišeka odjedanput.
Bivši tenori samo za nju izvlače visoko C i kupuju tri fišeka.
Dvoje zaljubljenih razmotavaju njen fišek i šapuću stihove na slovo C: „Isa i Sana, eno, nose srnama so i seno...“

A jedan pijanac zuri u mrak rastvorene tašne i čini mu se da vidi svoj grob, i kako ga spuštaju u hladnu crnu zemlju, a jedan hipohondar pita devojčicu da li je kikiriki prethodno opran, a ljubitelj zagonetki pokušava da izračuna koliko zrna kikirikija prosečno stane u jedan fišek, a poslovni čovek joj daje sto dinara da je se reši, ali ona mu ih vraća i kaže da prodaje kikiriki, a ne prosi – i u tom trenutku nailazi šef sale pa devojčicu izbacuje na ulicu, a svi ćute kao zaliveni i prave se da ih zanima dno čaše ili tanjira.

Sedim i razmišljam o tome koliko nas malo stvari deli od trenutka kada će naše kćerke prodavati kikiriki, a mi ih čekati da se vrate pred zoru i zaspu sa palcem u ustima.

DAMA SKITNICA I OFF PRIČE

 

[Nina]

JELKA

U januaru nailazim na bačene novogodišnje jelke. Leže pred kapijama polomljenih grana sa po kojim zaboljenim, napuklim ukrasom što tajanstveno svetluca medju crnim vrećama djubreta.A samo pre dvadesetak dana išli smo na pijacu da kupimo našu jelku! Birali smo je dugo i pažljivo medju posečenom šumom; okretali je sa svih strana, širili joj grane, merili visinu...
Odakle je ova jelka? Sa Romanije? U granama joj još zavijaju vučji urlici Crvenih stijena.
A ova? Sa Tare? Ukus mećave i katuna. Šum ledenih potoka.
Ova je sa Zlatibora! Još je živa; niz stablo joj kaplju lepljive, teške suze smole.
Neka je sa srećom! – rekao je brkajlija koji je posekao.

Nosili smo je ponosno kroz grad, vukli uz stpeenice i postavili na počasno mesto u sobi. Kitili smo je kuglama i srebrnim girlandama. Palilu sveću u njenu čast. Nazdravljali joj. Polagali poklone pod njeno granje. Hvalili se njenom lepotom pred gostima. Divili se njenom stasu. Mililovali, dodirivali, mirisali. Obožavali je.

I mada je Nova godina prošla, bilo nam je žao da se rastajemo od tog čudesnog drveta. Onda je naglo počela da se suši. Venula je na naše oči. Najpre smo poskidali ukrase. Branila se, bodući nas u dlanove sasušenim iglicama, koje više nisu bile nežnozelene, već žutosmedje i oštre, gotovo pakosne. Ko je imao šeć, iscepao je jelku i naložio je. Izgorela je dostojanstveno, okićena poslednji put sopstvenim iskrama. Ko nije imao peći, izbacio je onako oglodanu i ogoljenu pred kuću, da je odnesu djubretari.
Ne govorite mi samo o ljubavi!
Znam sve o njoj.

 

[Nina]

ZASEDA

Čitavog života jurim jednu priču. Jurim je, jurim... Ali ona se uporno skriva od mene. Ta priča koju tražim trebalo bi da ima svežinu maestrala, odavno iščezli miris borove smole, tamnu boju mlade osuncane kože. I još nešto. I još mnogo toga što ću doznati ako je ikada pronadjem. Ali čim joj se približim nadohvat ruke, izmiče mi kao riblje jato na koje je pala senka ronioca. Ponekad mi se učini da je najzad imam – tu priču koju toliko dugo čekam. Proslavljam susret i beležim je na prvoj salveti. Presrećan, budim se pre zore da je uredno prekucam, ali, avaj, išćezla je preko noći, ostavivši iza sebe samo nerazgovetne, prazne reči. Izludjuje me. Vara me s drugim piscima. Zakazuje sastanke na koje ne dolazi. Moj optimizam razbija se kao Titanik o kocke leda što zveckaju u čaši. Leto sipi poput peščanog časovnika, a nje nema pa nema...

Najzad, postavljam zasedu toj hirovitoj priči za najlepšim stolom Gradske kavane u Dubrovniku, nadajući se da će mi sama prići i pitati da li je jedna stolica slobodna. I gle, prilaze mi mnoge priče, sedaju i pričaju, ali moje, prave, nikako nema. Neke od tih priča su očigledno tudje, neke su lepe (ali nisu za mene), druge sam već negde čuo, treće su otrcane, toliko puta prežvakane i napisane, prošle kroz stotine usta i ruku. Ne znam kako izgleda priča koju čekam, ali siguran sam da ću je prepoznati čim je ugledam. I zato, molim vas, ne prilazite mi ako niste moja priča. Ona će već naići jedne noći, pa ako vidi da mi je sto zauzet, bojim se da će otići zauvek.

Unapred hvala.

 

[Nina]

KNJIŽEVNIK
Posle književne večeri u biblioteci, vode ga na zakusku u mesni hote. Biobliotekarka, koja je organizovala ovaj uspeli susret pisca sa čitaocima, gleda ka zadivljeno kao književnog andjela palog sa neke druge planete. Za drugim krajem stola, njen muž, šumar, opija se iz ljubomore. Jedu u tišini, a onda se razlilaze. Književnik odlazi u hotelsku sobu. Već dugo nije ništa napisao, mada svima govori kako punih osam godina radi na nečem značajnom i velikom. U prugastoj pidžami i papučama, liči na ostarelog madjionačara posle predstave: bez fraka, štapa i zečeva iz šešira. Pošto je stavio zubalo u čašu sa vodom, a na nos natakao naočare, književnik pije raznobojne pilule; neko vreme čita novine, a onda gasi lampu i tone u san. Muči ga gorušica od jakih, zapaprenih jela na koja nije navikao. U vinu je bilo mnogo sumpora. Zaboravljen od domaćina, koji već čekaju drugog književnika, ujutru se sam vraća nezagrejanim lokalnim vozom, srećan što ipak živi u Beogradu.

 

[Nina]

POVRATAK

Dugo te nema, kaže tetka dok sedimo na klupi ispred kuće. Gde si sve skitao?
Kako da joj kažem da sam obigrao pola sveta tražeži nešto što se sve vreme nalazilo ovde, u njenoj iskrzanoj kutiji za naočare, u njenom dvorištu po kome šetaju pilići, na ovoj crvotočnoj klupi, u ovom jarku pokraj izlokanog druma? Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobodjenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću ćiveti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće? Vidim, ispucala cigla, propala gvozdena kapija, ljušti se malter, usahnuo bunar u dvorištu. Nije moguće da i mi nismo? Pa, nismo od čelika. Samo drveće izraslo, ne mogu da ga prepoznam.

Pričaj, kako tamo ljudi žive? Isto kao i kod nas. Muče se. Svugde je isto.
Gde sam bio? Šta sam radio? Ništa.
Vreme je da se ide, kažem.
Tetka mi daje deset jaja.
Pa, svrati ponekad...
Hoću, kažem i odlazim, držeći ona jaja u ruci.

 

[Duki Lu]

„Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je dio našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima.
Jer, poznato je : ne pravi svaka školjka biser."

 

[Nina]

“Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: “Nema…“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.
A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.”

Momo Kapor

 

[Nina]

POSLE

- Kako sam samo bio zaljubljen u vas! – rekoh jednoj sredovečnoj dami.
- Kada – upita ona, ljupko iznenadjena.
- Pre dvadeset godina.
- Zašto mi to onda niste rekli?
- Nisam imao hrabrosti.
- A, sada?
- Sada je imam, ali…
- Ali šta?
- Ne mogu više da se zaljubljujem.

DAMA SKITNICA I OFF PRIČE, Momo Kapor, 1992.

 

[Nina]

“Da mi je samo znati kako li je izgledao dan kada se u knjižarama prvi put pjavio MALI PRINC Antoana Sent-Egziperija?
Je li bio sunčan, oblačan, vetrovit ili kišovit?
Da li je Egziperi ušao u neku knjižaru, otvorio svoju knjigu I omirisao njene stranice?
Je li šetao Parizom, zagledajući krišom izloge?
Da li mu je, možda, prišla neka mlada dama I zamolila ga da joj se potpiše na njenom primerku?
Šta su kazale prve kritike? Da knjiga nije za decu, nego za odrasle? I nije! Ili da je više za decu, nego za starije? I jeste!
Jesu li njegove kolege, pisci, pričali da je bolji illustrator, nego pripovedač, a slikari, da je mnogo bolji pisac nego illustrator?
Da li su šaputali da je podetinjio, da sentimentalan, da mu je priča isuviše simbolična, a crteži nevešti?
Stvarno, ko je mogao predvideti da će tu knjižicu zaljubljeni poklanjati jedni drugima sve do danas?
Pitam se kako li bi izgledao taj da se Egziperi nije zauvek izgubio na nebu, pre no što je MALI PRINC izašao u Parizu.”

DAMA SKITNICA I OFF PRIČE, Momo Kapor, 1992

 

[Nina]

“Kuća vam je uvek tamo gde posle večere imate da sa nekim popijete čašu vina.”

 

[Nina]

"Godina je sve više – prijatelja sve manje.
Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u "Mažestiku", u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u "Mažestiku", u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi. Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama."

(Momo Kapor)