Književnost Momo Kapor - kratke priče

[Nina]

„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“

Momo Kapor

 

[Nina]

„Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.“

Momo Kapor

 

[Nina]

„ Sve slike naslikane, sve priče napisane, sve reči izlizane od upotrebe, i fasade i kejovi i mostovi, čuvene kafane i galerije i šarm i ljubavi.
Da li je to zrelost ili zasićenost? Ko zna?“

USPOMENE JEDNOG CRTAČA, Momo Kapor

 

[Nina]

„Boje? Šta su boje? Ništa. Ja nisam dijete da se igram bojama! To je samo mrtav materijal. Slika se ne slika, niti se skulptura vaja – taj posao, to je krojenje duha! A za to treba živjeti, gledati, čitati, slušati muziku, odlaziti na mjesta koja će vas podstaći da nadjete nove puteve. A to su sve skupe stvari! Shvatate? Često pitaju koliko košta jedna slika? Koliko dijete košta svoje roditelje? Za svaku sliku pravim oko pedeset studija i masu crteža. Izračunajte: koliko je to sati, dana, godina?

Postoji uverenje da se umjetnost najbolje pravi kroz savladjivanje prepreka i nevolja, ali to je preživjela bajka iz 19.vijeka koju su izmislili gradjani da bi umirili savjest! To je romantična limunada!
Zaboravljamo da vajari antičkog svijeta i renesanse, nijesu imali ateljee, već dvorce. Današnji slikari su često prisiljeni da rasipaju nepotrebno snagu na sporedne stvari koje se tiču golog života. Pa i pored svega, reći ću vam nešto: narodu je potrebn umejtnost i on je mora dobijati kao hranu. On je gladan nje.“
USPOMENE JEDNOG CRTAČA,

 

[Nina]

“Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom.
Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: “Zašto se ovaj smeje?”

Kapor

 

[Nina]

„Svake nedelje, tačno u deset do tri, jedna mlada žena stiže iz dubine Kosovske ulice vodeći za ruku kćerku. Njena kćerka ima majčine oči boje dima.
U isto vreme, iz suprotnog smera, svake nedelje dolazi jedan mladi čovek vodeći za ruku sina, koji se klatari u hodu baš kao njegov otac.
Mlada žena i mladi čovek kupuju, svako za sebe, po dve karte za predstavu od tri, u Kinoteci.

Volim Kosovsku ulicu nedeljom u tri. Ona izvire ispod Glavne pošte, pa teče siva i sumorna pokraj kafane Kosovo, pored jednog kioska, zaobilazeći parkić Skupštine, protiče kraj starog hotela Union i uliva se u podzemni dragstor, odakle pod drugim imenom, kao Nušićeva, nastavlja kao ponornica prema Robnoj kući, da bi se na kraju utopila u terazijski vrtlog. Nedeljom u tri, Kosovksa ulica je, za mene, najlepši i najtužniji predeo na svetu zbog jednog mladnog čoveka i jedne mlade žene, koji dovode svoju decu u Kinoteku.“

111 PRIČA, KINOTEKA U TRI, Momo Kapor (2004)

 

[Nina]

“Bog gleda odozgo.
Čuda su, dakle, još uvek moguća.
Sveopšta kriza u jednoj zemlji nema nikakvog uticaja na stvaranje umetnika. Oni koji imaju potrebu i nagon da stvaraju, radiće to uprkos svemu. Zaboravljeno je da se Zlatni vek španskog slikarstva (od Vaskeza do Goje) odvijao u vreme najstrašnije inkvizicije. Kada je bila razjedinjena, haotična i nesigurna, Francuska je imala svoje najveće moderne pisce – Malroa, Sartra, Kamija i Verkora.
Mi već decenijama bauljamo kroz muku i tamu.
Čudo se, izgleda, mora zaslužti.“
OD ISTOG PISCA, Momo Kapor

 

[Nina]

“Posle izvesnog broja godina – pise Alber Kami – svaki covek je odgovoran za svoje lice”. Egziperijev Mali princ tvrdi da je svako odgovoran za svoju ruzu. I svaki crtac odgovoran je za svoju liniju, koja najbolje pokazuje njegovu dusu i karakter. Ta linija moze i da iscezne ako se ne neguje i ne pazi budno svakog trena; moze da se ugoji od udobnosti i tromosti duha, da postane samozadovoljna matrona; mogu da je napuste duh i elegancija, a da to autror i ne primeti, a preti joj i velika opasnost da sama sebe krivotvori kada postane isuvesie trazena na trzistu, da pocne da se ponavlja i tako pretvori u sopstveni falsifikat.”

USPOMENE JEDNOG CRTACA, Momo Kapor (2001.)

 

[Nina]

“Covek ne bira svoj zivot. On samo prati tokove koji u njemu postoje. Tokove kojima je na neki nacin odredjen.
Mi ne mozemo naterati zivot da bude onakav kakvog ga zamisljamo, ili kako nam odgovara.
Mi mozemo samo da se trudimo da ga upoznamo i da se s njim sprijateljimo.”

USPOMENE JEDNOG CRTACA, Momo Kapor (2001.)

 

[Nina]

 

[Nina]

“Pocinjemo da se bavimo umetnoscu, osecajuci da nesto nije u redu sa nama. Ocigledno, razlikujemo se od drugih, i to nas muci. Stranci smo medju svojima jos od malih nogu. Kljucaju nas u glavu profesori u skoli (rasejani smo), grde nas roditelji (zasto ne izaberemo neko unosnije zanimanje), ostavljaju nas devojke (nespretni smo, zbunjeni i stidljivi), ne primaju nas vrsnjaci (slabi smo sportisti, bledi i unezvereni), sumnjivi smo vlastima (izbegavamo masovne svecanosti, povuceni smo i mnogo citamo) – a cinimo sve da se svima umilimo, da budemo kao i ostali, da se osobodimo usamljenosti… Trazimo neke slicne ptice, ali njih nema u nasoj prosecnoj, gradjanskoj sredini… Ipak, osecamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja ce jedne veceri sleteti u nas mali pakao i izbaviti nas bede i ponizenja.

Najpre pronalazimo umetnost, kao utehu za sve neuspehe u mladom zivotu, a tek kasnije umetnike – ljude nalik bogovima. I sve one osobine, koje su nam smetale i sprecavale nas da se uklopimo u staru sredinu i da budemo srecni kao ostali, odjednom postaju prednost. Pronasli smo svoje jato zanesenjaka, ludaka, fantasta, smelih rusitelja i vrednih graditelja, sanjara, avanturista i somnambula. Oni nas prepoznaju na prvi pogled i dobro znaju sta smo sve morali da pretrpimo ziveci medju kokoskama i patkama. Stresamo sa sebe perje ruznog paceta, gordo se ispravljamo i pretvaramo u labudove. One iste patke, curke i kokoske, placaju da dodju do labudovog jezera da bi nas gledale kako plovimo medju sopstvenim snovima. Evo apsurda: ponekad nam je zao vremena kad su nas kinjili! Oprastamo im glupost i to sto nas odmah nisu prepoznali.

Postali smo ptice iznad zakona. Niko nas ne moze zaklati i skuvati u corbi, nismo za jelo, niko nas ne sme ustreliti a da ne izazove opstu osudu, nikada niko nije uspeo ni da pripitomi ni izdresira jednog labuda. Nastanili smo se u bajci i mislimo da ce to vecno trajati. Ali i labudovi stare. Umorni od svog lepog elegantnog zanata i slobode koju uzivaju, oni se lagano povlace u cestar skrivenih obala i gledaju sa skepsom nove bele ptice kako slecu na njihovo jezero, izvodeci briljantne figure.

Na kraju, tamni nasa sreca, pretvaramo se u ironicne zlokobne crne gavranove sto zavidljivo zmirkaju iz svojih rupa, cekajuci smrt.
Citali smo “Ruzno pace” kada smo bili sasvim mali, ali razumeli smo ga mnogo kasnije, onda kada je bilo dockan da se bilo sta ispravi ili pocne ispocetka.”

USPOMENE JEDNOG CRTACA, Momo Kapor (2001.)

 

[Nina]

“Na prvom odrzanom sajmu knjiga u Beogradu imao sam osamnaest godina. Nosio sam izlizani kaput od kamilje dlake, zvani djubretarac (americka pomoc dobrotvorne organizacije CARE), i u kapuljacu ubacivao ukradene knjige.Na poslednjem Sajmu, na kome sam bio cetrdeset godina kasnije, isto sam nosio djubretarac, ali su neki drugi decaci i devojcice krali moje knjige. U tome je citava razlika.”

OD ISTOG PISCA, Momo Kapor (2001.)

 

[Nina]

„Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena,
u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.“

 

[Nina]

“Jos uvek se nadam nekom cudu. Kad god sanjam da ce se nesto lepo desiti, obicno se i dogodi. A ako se i ne desi, dobro je da se ocekuje. Ja sam gospodar svog cuda: lepo cudo, o kome govorim, izgleda da zavisi iskljucivo od mene. Ono se najcesce dogadja na platnima na kojima slikam. Kada ste u toj prici, cuda su uvek moguca. Kada stanete pred prazno platno, sa cetkom i bojama pokraj sebe, imate iste izglede na uspeh kakve je imao Ticijan, Mone, Pikaso (narocito, Maljevic) ili bilo ko… To je uvek jedan kvadrat belog platna i slicna cetka u ruci. Onda cekam da se linije boje same od sebe rasporede na odredjeni nacin koji ce otkriti lepotu i sustinu mog bivstvovanja na svetu, koje ce svedociti o nekom obojenom trenutku moz zivota i kada mene vise ne bude, sa zida necije sobe, ne mora sa muzejskog, po svaku cenu. Ako napravite cudo, ono ce uvek biti cudo. Ako me pitate da li sam u tome uspeo, rececu vam da, naravno, nisam – ali, lepo je ocekivati cudo.”

OD ISTOG PISCA, Momo Kapor (2001)

 

[Nina]

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.

Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?

Momo Kapor

 

[Nina]

„Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života. Kakvo je to prokletstvo?

S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova – ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.“

 

[Nina]

"Kao da slusam Leonarda: "Mislio sam da se citavog zivota ucim ziveti, a u stvari, pripremao sam se kako da umrem!"
Nije li imetnost zaista pokusaj odgadjanja smrti ili nacin da se stekne neuzvracena ljubav? Zbog cega bismo, inace, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag medju mnostvom drugih tragova, koji se dopunjuju I govore o stalnom ljudskom pokusaju da se nadigra i nadzivi prolaznost i zaborav.”
USPOMENE JEDNOG CRTACA, Momo Kapor (2001.)

 

[Nina]

„Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života. Kakvo je to prokletstvo?

S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova – ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.“

 

[Nina]

Danas svako ima mobilni telefon ali mnogi nemaju kome da telefoniraju
Nikad sastaviti dva dobra

Momo Kapor

 

[Nina]

Kapor-Beograd nije sav u Beogradu

Mnogo veći deo Beograda je u čežnji za Beogradom, koja ga čini lepšim nego što u stvari jeste.
Beograd je u beogradskim kafanama po svetu, u kojima se okupljaju „naši“…
„Skadarlija“ u Ričvudu (Njujork). „Balkan“ u Sidneju. „Četiri breze“ u Briselu. „Dara“ u Parizu. „La ćosa“ u Karakasu. „Beograd“ u Minhenu. „King Petar“ u Vašingtonu…
Beograd je u trešnji na dnu koktela „Menheten“, koju upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanaka, što u rimskom „Kafe Greko“ rezimira svoj život – da li je sve to zaista vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?

Beograd je bio i u briselskom restoranu „Stara Srbija“ pored Grand placa, kada nas je vlsnica Dobrila, nekadašnja „crna dama srpske poezije“ pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemgdanu! Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?
Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir kraljevske vojske pita, duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan, a košave već dugo ni za lek… Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.

Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska godina 1956-57), mazni beogradski akcenat, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski.

Ni stara Knez-Mihailova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez-Mihailovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje „štrafete“.

Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet koji čavrlja na sedam jezika.

Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.

Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama Svetog Nikole i Svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama – ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je…

Beograd nije u Beogradu.
Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.
Ali, ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi…
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari, i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se prenese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo gde je jedinica za merenje stila – šarm.
Beograd je u Pragu na Vaclavskim namjestima, gde se Česi bune protiv gluposti, nasilja i laži, čestrdeset godina posle Beograda.

Duh Beograda se rasuo po Varšavi, Budimpešti i Sofiji, kao daleki eho onoga što je Beograd izveo još četrdeset i osme.
Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza i Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Beograđanke.
Beograd je u kažiprstu kad okrećemo 011.
Beograd je u izrazu „bez veze“, ma na kom se kontinentu izgovorio.
Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.
Čeznem da jednog dana svi ovi Beogradi budu na okupu.

Momo Kapor – Halo, Beograd

 

[Nina]

Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete.
Jednostavno shvatiš da si niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa.

To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede“.

To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom wc-u kod njegove majke gosti su pisali: „Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski“.

Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.

Momo Kapor o poseti Hilandaru ♱

 

[Nina]

Ako zaista zelite da postanete pisac, pre svega morate da pronadjete svoju pricu. Ta prica mora da bude takva da vam nece dati da spavate niti da mirno zivite; ona ce vas naterati da sednete i da je zapisete, ona ce vas preklinjati da je ne ostavite bez traga. Ta prica je najvaznija stvar u vasem buducem zanatu, a price se placaju zivotom. U svakom romanu, noveli ili drami, prica je najvaznija. Ona mora da se dogodi, i to bas vama. Zbog toga u istoriji i nema mnogo pisaca kojima se dogodilo vise takvih prica, jer prica se dogadja samo jedanput.

Kako postati pisac – Momo Kapor

 

[Nina]

Bre
Momo Kapor

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica.
Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta,
Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način zivota

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
– Zašto si ljubio žabe?
– Za svaki slučaj! – kazao sam – Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom. Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho.
Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: „Nemoj da se dereš!“
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:
„Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira – dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima usijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje – sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!“

Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
„Nemoj da se dereš!“ rece Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu „DJino“ na Leksington aveniji, učio da kaže – bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! – koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: „Sviri, bre! – zapovedi Hajduk Stanko Ciganima“.
Epski: „Bre, ne laži crni Arapine!“

„Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio – badava, sve zlo, te zlo!“
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čudjenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama – čini se, ono je naša suština…
I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova! A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.

– Nemoj da se dereš! – rekla je odlazeći niz Makedonsku.

– Ajde, bre! – rekao sam, ali me nije čula.

 

[Nina]

Kakva razlika od Beograda u kome se bez pozdrava vozite liftom s prvim komšijama,
izloženi neprijatnom ćutanju i pogledima punim neshvatljive netrpeljivosti, zavisti ili ravnodušnosti!
Ako je to cena civilizacije, pristajem da zauvek ostanem primitivac.

Momo Kapor

 

[Nina]

„Bre“ – Momo Kapor

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica.
Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.

Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta,
Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način zivota…

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
– Zašto si ljubio žabe?
– Za svaki slučaj! – kazao sam – Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom. Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho.
Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: „Nemoj da se dereš!“

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:
„Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira – dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima usijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje – sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!“

Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
„Nemoj da se dereš!“ rece Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu „DJino“ na Leksington aveniji, učio da kaže – bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! – koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: „Sviri, bre! – zapovedi Hajduk Stanko Ciganima“.
Epski: „Bre, ne laži crni Arapine!“
„Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio – badava, sve zlo, te zlo!“

Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čudjenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama – čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
– Nemoj da se dereš! – rekla je odlazeći niz Makedonsku.
– Ajde, bre! – rekao sam, ali me nije čula.