Моје-твоје-наше илити Нова породица

[Hellen]

Тема је за оне који су после развода формирали нову породицу, или за оне који су одрасли у таквој ''комбинованој'' породици уз очуха/маћеху и његову/њену децу.
Како сте се снашли у таквој ситуацији? Смеју ли се очух/маћеха поставити као отац/мајка? Како се гради поверење и ауторитет са ''туђом'' децом? Како се формирају односи међу децом из претходних бракова? Смемо ли се на исти начин поставити према свој деци? Како најбоље прићи деци и приближити им идеју о новој породици? Треба ли правити разлике међу децом која стално живе у новој породици и децом која су ту само повремено? Како деца то доживљавају?

Каква су ваша искуства?

 

[donamileva]

pu prva
samo da se zapljujem, žurim na sastanak pa ću da pišem

 

[Afroo]

...uh mnogo teska tema....
...ja nisam iz takve porodice ali poznajem neke koji jesu...
...treba mnogo sirine, mnogo strpljenja i volje da svi izgleda kao
prava porodica...
...a, opet sve zavisi od osoba koje udju u sve to....

 

[just S.]

ja opet iz iskustva osoba iz blize familije smatram da sve zavisi od buducih supruznika ili partnera.

da se oboje postave ok prema toj "tudjoj" djeci, da ih ne razdvajaju od svojih. i puno puno pricati sa djecom, slusati njih, njihove zelje i potrebe u tim novonastalim zajednicama.

ex parnere maskimalno postovati i pominjati ih u pozitivnom .

nazalost ovi moji su zastranili potpuno..tetka se udala za covjeka koji je imao cerku. tolika je gadura bila (jest da mi je tetka) da se djevojcica u 14god pokupila i otisla mami..vise nije u kontaktu ni sa tatom..

prije 2 god a je tuzila za neplacanje alimentacije, s pravom

 

[gost 159591]

Kao prvo potrebno je zadrzati za sebe cinjenice cije glasno izgovaranje a pogotovo ponavljanje ne doprinose nicemu dobrom, kao sto su:"Na mogu ih voleti kao svoju decu ali ih postujem" ili "Ne mogu im biti kao majka ali trudim se" "Nije im otac ali ..." Besmisleno.

Ja kad nekog zelim da volim ja cu ga voleti ne misleci da je to neka privilegija rezervisana samo za najblize, one kojima ta ljubav dodje kao da se podrazumeva. Nikad nisam za svekra rekla "Nije da ga volim kao oca ali smo bliski" Jednostavno sam ga volela i nisam razmisljala koliko je to i da li je to fer prema mom ocu ili da li je to smesna ljubav u odnosu njegove dece prema njemu. Njima njihovo a meni moje.
Imam prijatelja kojeg jako volim i nikad nisam pomislila na to da je ta ljubav velika ali eto ne moze biti bas kao ona koju imam za svog brata ili da nije ni blizu kao ona kojojm ga voli njegova sestra. Cak sta vise nekada po sto puta ponovim kako ga volim bezgranicno, kako mi je nedostajao dva ili deset dana, kako me brine to sto vozi brzo, sto vuce prehladu, sto...I ne kazem sebi da preterujem jer je eto to nacin na koji voli majka, moje je da popijemo kafu i razmenimo po neku recenicu. Ne mislim da postoje pravila kojih treba da se pridrzava maceha dok voli decu svoga muza, baka kad voli unucad, zena muza, komsija komsiju...Svako voli na svoj nacin.
Imam na poslu neku decu, malo stariju od moje dece i sasvim mi je normalno da im telefoniram u deset uvece i opomenem ih da ne voze i piju ili da ne zaborave popiti antibiotik. Ne smatram da zalazim u posao njihove majke, ja brinem za njih i bez ustrucavanja cu to pokazati. Ali necu se mesati u zivot i donosenje odluka. To svakom cak i svojoj deci dajem za pravo, svako treba da me pusti u svoj zivot onoliko koliko zeli. Ne komentarisem njihove devojke i mladice, ne zanima me koliko trose, kakvu muziku slusaju...

Ja volim mnogo, za mene bas onoliko koliko zelim, ne postavljam pitanja, ne razmisljam da li je preterano, da li uopste imam pravo na to. I ne krijem kad volim i ne krijem koliko volim.

Budem povredjena, ali ne cesto, valjda zato sto umem da volim ocekujuci ali ne zahtevajuci. Uostalom budu povredjeni i oni oprezni koji vole po pravilima iz prirucnika "Kako da vas vole" ili "Kako biti srecan".

Otvoreno, iskreno, dajuci koliko zelis i mozes a primajuci onoliko koliko vidis da ti je dato od srca. I ne sumnjam da ce biti lose, a ako bude... To sto smo zeleli nije uvek ono sto bi nas i usrecilo. Zar je neko proziveo zivot a da nije barem pet puta pozeleo pogresnu stvar.

 

[Gotika]

Prihvatiću opomenu da nisam merodavna, ali situacija je jako komplikovana. Prijatelj moga oca je imao takvu situaciju, živeo je sa drugom ženom, njenom ćerkom i sa svojim sinom...i uspelo je (dobrih dvadeset god.)... deca su inače bili jedinci u svojim prvim porodicam i nikada nisu imali drugih braća ili sestara, voleli su se kao rođeni brat i sestra...E sada, bili su jako mali kada su se njihovi roditelji spojili, imali su oko dve ili tri godine, možda i to ima neke veze....veza ili brak ovo dvoje ljudi koje pominjem, je bila neverovatno jaka i njihova ljubavna priča, i način na koji su se borili za svoju ljubav, se prepričavala na široko u krugovima u kojima su se kretali i na njihovim radnim mestima. Živeli su godinama kao podstanari u jednoj sobi, kada su dobili zajednički stan sve je nekako krenulo naopako i došlo je do razlaza i to veom bolnog...dvoje male dece su već odavno zreli ljudi i nemaju nikakve veze sa bračnim krahom njihovih roditelja.
Ako su deca u pubertetu, mislim da će stvari ići daleko teže i da par koji želi da se ostvari u ljubavnoj i bračnoj vezi bi trebalo da pronađe jednostavniji model za održanje te svoje veze, sjedinjavanje u jednu veliku porodicu, na kontu ljubavi između dvoje odraslih je utopija, porodica je danas kao institucija jako ugrožena, a kamoli takav model kao što je u postavljenoj temi.

 

[-Night -]

Veliku ulogu u prihvatanju svega navedenog je starost dece koja se moraju prilagoditi.Meni je bilo lakše da se prilagodim jer sam dete iz drugog braka pa sam sa svim tim situacijama i ljudima rasla, ne znam za drugu varijantu...dok je moj stariji brat sve to teže doživeo i prihvatio.

Sam autoritet je prikazan po porodicama...mene su vaspitavali moji , njega moj otac i njegova majka.Moja majka se nije mešala u njegovo vaspitanje osim ako on sam nije tražio savet od nje.
Od malena sam naučena da poštujem i majku svoga brata .

Sama deca iz takvih brakova ne mogu da se slažu i prihvate ako roditelji na neki indiskretan način ne utiču na njih.Oni osećaju ljubav ali i ljubomoru pa ih treba pravilno usmeriti.

Sad sam u situaciji da moj očuh ima dve ćerke...družimo se, slažemo, na svaki način gledamo da ih zaštitimo koliko možemo. Ipak pomislim kako bi to funkcionisalo da smo mlađe i da već nismo formirane ličnosti...

I za ovakav način života , čovek mora imati veliko

 

[donamileva]

Bitno da sam se ja zapljuvala, a što nisam u kategoriji onih od kojih Hellen očekuje odgovor nema veze

 

[ludopileglodjekosku]

Тема је за оне који су после развода формирали нову породицу, или за оне који су одрасли у таквој ''комбинованој'' породици уз очуха/маћеху и његову/њену децу.
Како сте се снашли у таквој ситуацији? Смеју ли се очух/маћеха поставити као отац/мајка? Како се гради поверење и ауторитет са ''туђом'' децом? Како се формирају односи међу децом из претходних бракова? Смемо ли се на исти начин поставити према свој деци? Како најбоље прићи деци и приближити им идеју о новој породици? Треба ли правити разлике међу децом која стално живе у новој породици и децом која су ту само повремено? Како деца то доживљавају?

Каква су ваша искуства?

Varijanti ima zilion. Sve zavisi od okolnosti. Da li je novi bračni drug udovac/udovica ili je razveden (a). Da li je razvod bio traumatičan i turbulentan i u kakvim je odnosima muž sa ex suprugom. Kako su deca iz prvog braka podnela razvod? Koga krive za razvod? Koliko je vremena prošlo od razvoda? Kakav će stav prva žena zauzeti prema "novoj" ženi takođe ima uticaja. Gomila opcija je u opticaju.
Ono što znam je da ako imaš dovoljno ljubavi i strpljenja, sve nekako dođe na svoje.

Posebna otežavajuća/olakšavajuća okolnost (kako kad) je i "zajedničko dete" ali i uzrast dece za čijeg se oca udaješ ili čijom se majkom ženiš.

U mojoj familiji imam negativan primer. Konstantno podrivanje kontakta otac-deca iz prvog braka od strane maćehe, da bi se što više (materijalno) prigrabilo za zajedničko dete. Gde će toj ženi duša jednog dana, živo me zanima.

 

[dive]

jako tesko izbalansirati u odnosima.
nemam puno slucajeva u okruzenju, ali ono sto sam videla - uglavnom negativno po decu iz prethodnog braka.
znam osobu ciji muz ima dva sina iz prethodnog braka, koja zive sa majkom.
sa sadasnjom suprugom ima jos jednog.
ona je ubedjena da ima fer odnos prema njegovim sinovima, a svi njeni postupci govore drugacije.
zajednickom detetu se sve tolerise, starija deca za stalno su kritikovana.
muz je negde svestan toga, ali posto je upao u `masinu` s tim pritiskom ne uspeva da se izbori.
slag na torti je ex supruga koja za svoja prava i za parava svoje dece na netaktican pokusava da se izbori..
kad se podvuce crta - klinci iz prethodnog braka su na gubitku.

 

[ZvezdanKa]

Moja drugarica, je dete razvedenih roditelja maltene od rodjenja, zivela sa majkom i ocuhom, ima mladjeg brata....osim sto ocuha ne zove "tata", vec po imenu..imaju sasvim korektan odnos....nikad u zivotu se nije zalila na njega....a mislim da on nije imao mnogo uticaja na nju...
Oboje su uspesni ljudi, malo sludjeni, ali ko nije......

jos jedan primer...Zena se razvela dok je dete bilo malo, udala se u inostranstvu i za godinu dana odvela dete...Vec deceniju zivi sa muzem i svojim detetom, a nemaju zajednicko dete, vec zajednicki odgajaju njeno iz prethodnog braka...

ja sam se zabavaljala sa razvedenim covekom koji je imao dvoje dece. iako nisu ziveli kod njega, smetali su mi, jer sam znala da ja njemu nikada necu biti najbitnija u zivotu....a da jesam, razocarao bi me...i sad sam jos svesnija toga kada imam svoje dete i kad znam sta je najvaznije na svetu....

 

[nalence]

Užasno teška situacija, ali mislim za obe strane.Mada dosta zavisi i od uzrasta dece, jer ako su pubertetlije , veoma teško.
Iz mog ličnog iskustva, meni je veoma teško bilo da prihvatim očuha, ne znam možda sam mnogo očekivala u tim godinama,dete uzrasta 10-11 i kasnije 13-14, da dva,pa sam bila dosta razočarana čak i bez pokušaja da ja njih ikako gledam a o shvatanju i da ne pričam.Čak sam i majku zbog te situacije gledala dosta drugačije,nekim drugim očima , pomalo i zavidno jer njemu je usmerena njena ljubav koja je trebala pripasti meni,osmeh,pogled, tako da sam smatrala da nas je izdala.Zamerala sam joj iskreno,
Sada posle toliko vremena smatram da je pogrešila što nije pričala sa nama otvoreno, prisno.
Tako da je to eto neki moj savet, samo budi otvorena, iskrena, ako ne shvate odmah shvatiće ubrzo, a ne ovako kasno kao ja.
Inače sada sam u kontaktu sa drugim očuhom koji je i zadnje dane proveo sa mojom majkom i našli smo zajednički jezik, na žalost tek sada.
Nadam se da sam ti imalo pomogla, mada priznajem bilo je malo teže pisati o tome i ako sam mislila da je to daleko već iza mene.

 

[gost 216949]

Kao prvo potrebno je zadrzati za sebe cinjenice cije glasno izgovaranje a pogotovo ponavljanje ne doprinose nicemu dobrom, kao sto su:"Na mogu ih voleti kao svoju decu ali ih postujem" ili "Ne mogu im biti kao majka ali trudim se" "Nije im otac ali ..." Besmisleno.

Ja kad nekog zelim da volim ja cu ga voleti ne misleci da je to neka privilegija rezervisana samo za najblize, one kojima ta ljubav dodje kao da se podrazumeva. Nikad nisam za svekra rekla "Nije da ga volim kao oca ali smo bliski" Jednostavno sam ga volela i nisam razmisljala koliko je to i da li je to fer prema mom ocu ili da li je to smesna ljubav u odnosu njegove dece prema njemu. Njima njihovo a meni moje.
Imam prijatelja kojeg jako volim i nikad nisam pomislila na to da je ta ljubav velika ali eto ne moze biti bas kao ona koju imam za svog brata ili da nije ni blizu kao ona kojojm ga voli njegova sestra. Cak sta vise nekada po sto puta ponovim kako ga volim bezgranicno, kako mi je nedostajao dva ili deset dana, kako me brine to sto vozi brzo, sto vuce prehladu, sto...I ne kazem sebi da preterujem jer je eto to nacin na koji voli majka, moje je da popijemo kafu i razmenimo po neku recenicu. Ne mislim da postoje pravila kojih treba da se pridrzava maceha dok voli decu svoga muza, baka kad voli unucad, zena muza, komsija komsiju...Svako voli na svoj nacin.
Imam na poslu neku decu, malo stariju od moje dece i sasvim mi je normalno da im telefoniram u deset uvece i opomenem ih da ne voze i piju ili da ne zaborave popiti antibiotik. Ne smatram da zalazim u posao njihove majke, ja brinem za njih i bez ustrucavanja cu to pokazati. Ali necu se mesati u zivot i donosenje odluka. To svakom cak i svojoj deci dajem za pravo, svako treba da me pusti u svoj zivot onoliko koliko zeli. Ne komentarisem njihove devojke i mladice, ne zanima me koliko trose, kakvu muziku slusaju...

Ja volim mnogo, za mene bas onoliko koliko zelim, ne postavljam pitanja, ne razmisljam da li je preterano, da li uopste imam pravo na to. I ne krijem kad volim i ne krijem koliko volim.

Budem povredjena, ali ne cesto, valjda zato sto umem da volim ocekujuci ali ne zahtevajuci. Uostalom budu povredjeni i oni oprezni koji vole po pravilima iz prirucnika "Kako da vas vole" ili "Kako biti srecan".

Otvoreno, iskreno, dajuci koliko zelis i mozes a primajuci onoliko koliko vidis da ti je dato od srca. I ne sumnjam da ce biti lose, a ako bude... To sto smo zeleli nije uvek ono sto bi nas i usrecilo. Zar je neko proziveo zivot a da nije barem pet puta pozeleo pogresnu stvar.

Jako lepo napisano, verovatno sto slicno gledamo na to
Tema. Ne postoji pravilo niti mudrost. Ovisno je od svih "ucesnika". U svakom slucaju, nimalo lak i zahvalan poduhvat. Odrastao sam kao dete razvedenih roditelja i sam imam slicne u svom zivotu. Svakome ko ulazi u takav odnos zelim puno srece.

 

[tehduduk]

potrebno je mnogo ljubavi,
zato sto deca umeju iskusavati novo lice do krajnjih granica, do pucanja, da li ce ga voleti kao svoje pa i vise tolerancije znaju traziti

 

[Паганини]

Тема је за оне који су после развода формирали нову породицу, или за оне који су одрасли у таквој ''комбинованој'' породици уз очуха/маћеху и његову/њену децу.
Како сте се снашли у таквој ситуацији? Смеју ли се очух/маћеха поставити као отац/мајка? Како се гради поверење и ауторитет са ''туђом'' децом? Како се формирају односи међу децом из претходних бракова? Смемо ли се на исти начин поставити према свој деци? Како најбоље прићи деци и приближити им идеју о новој породици? Треба ли правити разлике међу децом која стално живе у новој породици и децом која су ту само повремено? Како деца то доживљавају?

Каква су ваша искуства?

Ауторитет се стиче,а не намеће се положајем....а са ауторитетом иде и поштовање и све што иде уз то...мом оцу је отац умро када је имао око 7 година,баба је се касније преудала за човека коме је исто жена умрла млада...било је то од прилике пре 50 година...све у свему да не дужим,тог деду (очевог очуха) сам више волео и ценио него рођеног деду (мајчиног оца) ,као и мој отац...
...кључ успеха у томе не знам,али могу да претпостављам...
Прво,никада се није постављао као отац и увек је био блажи...однос са дедином децом је различит...са некима смо се окумили и наставили односе али неки су се једноставно удаљили из само њима знаних разлога...а како то деца доживљавају,е тои знају само они

 

[Marko27Stanic]

kako da ja pitam ljude za pomoc??? hvala unapred

 

[raspustena_banda]

kako da ja pitam ljude za pomoc??? hvala unapred

Nemoj ovde.... samo ce te sludeti.

 

[rdeki]

Тема је за оне који су после развода формирали нову породицу, или за оне који су одрасли у таквој ''комбинованој'' породици уз очуха/маћеху и његову/њену децу.
Како сте се снашли у таквој ситуацији? Смеју ли се очух/маћеха поставити као отац/мајка? Како се гради поверење и ауторитет са ''туђом'' децом? Како се формирају односи међу децом из претходних бракова? Смемо ли се на исти начин поставити према свој деци? Како најбоље прићи деци и приближити им идеју о новој породици? Треба ли правити разлике међу децом која стално живе у новој породици и децом која су ту само повремено? Како деца то доживљавају?

Каква су ваша искуства?

Ne znam šta bih pametno napisao ovde, iako sam "iskusan" i kao neko ko je odrastao sa majkom, očuhom i polusestrom, dok je kod oca, maćehe i polubrata išao kao gost kod nekih tamo poznanika... a i kao neko ko živi odvojen od svoje dece, pa im je još i "poklonio" maćehu... dok ta ista deca žive sa mamom, polubratom i polusestrom...

Šte je po meni najbitnije?
Maćeha nikada ne može biti majka i očuh nikada ne može biti otac.
Maćeha nije neka "teta", a očuh nije neki "čika", već su to ljudi koji žive sa roditeljima i koji imaju svoje ime (deca bi trebala da ih zovu imenom bez dodataka).
Nikada ne treba ružno govoriti o onom drugom roditelju, kao i o izabraniku onog drugog roditelja.
Svako dete je specifično, pa bilo ono u pravoj ili krnjoj porodici, različita deca različito reaguju na probleme koje ih muče, te svako dete zahteva specifičan pristup.
Treba se truditi da se nijedno dete ne oseti zapostavljenim u odnosu na drugu decu, i da se nijedno dete ne favorizuje.

Kako? Šta ja znam? U celoj ovoj gunguli i ja sam prekršim ponešto od ovoga gore, iako znam da je to pogrešno - ponese me trenutak, nervoza, "žuta minuta"... A onda mi bude teško jer znam da moja deca zbog moje neposobnosti da se potpuno kontrolišem pate. I tako to ide, one rastu, a ja se nadam da sve ovo što se dešavalo i što se dešava neće ostaviti ozbiljnih posledica po njih.

Skoro sam upoznao jednu mladu damu koja sa takvom pažnjom i ljubavlju priča o svom očuhu, pa je zabrinuta za njegovo zdravlje... Verujem da bi ona iz svog ugla mogla da napiše nešto zaista pametno.

 

[manja u prolazu]

I ja imam iskustva koja se ponavljaju.Dete sam iz maminog drugog braka,imam polusestru iz njenog prvog. Moje iskustvo je malo drugacije od ostalih,jer je moja polusestra favorizovana na svim mogucim poljima,ono,tretirana je kao dete kome treba posebna paznja,jer su njeni roditelji rastavljeni. Nekako,to je dovelo do toga,da je moj otac postao njen otac,nasa majka je postala njena majka. Sve na ime tog njihovog razvoda. Ja sam ostala sama,a kasnije postala neko ko je uvek kriv za sve.
A polusestra,ostala je u dobrim odnosima i sa njenim ocem,macehom,i njihovim sinom,a njenim polubratom.Dobila je,fakticki,dva para roditelja,koji su uvek tu za nju. Ja sam sama,ceo zivot,bez topline doma,podrske roditelja i sl.
Mislila sam da je to normalno,sve dok.....
Imam cerku iz prvog braka.Njen otac je umro kad je ona bila stara 2 meseca.Nakon 5 god,udala sam se drugi put za coveka koji se 12 godina lecio od steriliteta.Rodila sam mu dve devojcice i poklonila mojim devojcicama ocuha (. Sve trima.To je covek koji ne zna sta ce sam sa sobom,kad je u pitanju odgovornost,on je tu nula od coveka. Pokazao se u svim mogucim situacijama kao nedostojan zivljenja.Za njega je sve crno,ne postoji izlaz,tako je kako je,i sve okolo je plod nekih urota na drzavnom ili privatnom nivotu,nebitno. Takav je postao,kad se rodila ova najmladja cerka.Ja sam,opet,u optimizmu uvek,za mene uvek postoji nacin,mora da postoji,jer nema smisla ako ga nema...Pa sam se rastala,naravno.Nakon 11 godina braka. Posto smo krili od dece sve nase probleme,deca su bila u cudu sto smo se rastali iako ja pricam sa njima i pripremila sam ih na to,koliko god sam mogla.
Onda je usledio period kad su vidjale oca,kad se on seti da odvoji vreme za njih,pa su relativno brzo shvatile da sam bila u pravu sto sam odlucila da prekinem takav zivot i radi njih i radi sebe.
Dok je to trajalo,ja sam u mojoj novoj vezi,nasla coveka koji je dostojan zivota,kvalitetnog zivota,za koji verujem da svi treba da imamo.Sa njim sam pocela novi zivot,a u njemu su moja deca dobila sve ono toplo,sve ono nezno,sve one reci utehe,saveta,ma da ne duzim,dobile su OCA kakvog malo ko ima.Naravno,potrebno je puno paznje,ljubavi,razgovora,topline,dodira,mazenja,tesenja,svega da bi se to postiglo,ali nije nemoguce.
Svakome zelim da nadje ljubavi u sebi,za sebe prvo,da bi je mogao davati drugima,a kad to naucimo,onda nam samo preostaje probuditi to u onima koji nas okruzuju,i uzivati u njoj,jer bez ljubavi,zivot nije vredan zivota.

 

[manjan14]

Nisam iz takve porodice ali imam resenje.Ne razvoditi se da bi ozenio/se udala zenu/za coveka koji ima svoju decu.Ustvari,ne razvoditi se uopste.

 

[gost 271475]

Тема је за оне који су после развода формирали нову породицу, или за оне који су одрасли у таквој ''комбинованој'' породици уз очуха/маћеху и његову/њену децу.
Како сте се снашли у таквој ситуацији? Смеју ли се очух/маћеха поставити као отац/мајка? Како се гради поверење и ауторитет са ''туђом'' децом? Како се формирају односи међу децом из претходних бракова? Смемо ли се на исти начин поставити према свој деци? Како најбоље прићи деци и приближити им идеју о новој породици? Треба ли правити разлике међу децом која стално живе у новој породици и децом која су ту само повремено? Како деца то доживљавају?

Каква су ваша искуства?

nisam sigurna koliko pravilno razmišljam po ovom pitanju, ali recimo da smatram da se niko sa strane (bez obzira šta je meni i koliko mi znači i koliko je formalan) ne sme prema mojoj deci postaviti kao otac. jer to nije, niti ikada može da bude. može samo nešto bolje... paradox... pokušala sam da se našalim, ali je pomalo morbidno...
možda ću znati ako dođem u tu sitauciju... najviše me brine kako bi uopšte prihvatili tu ideju.

 

[Софија]

Тема је за оне који су после развода формирали нову породицу, или за оне који су одрасли у таквој ''комбинованој'' породици уз очуха/маћеху и његову/њену децу.
Како сте се снашли у таквој ситуацији?

Мој отац има другу жену. Супер смо се сконтале. Имала сам 15 година кад сам је упознала. Сећам се, сусрет се одиграо на татином послу. Она није знала да ћу ја бити ту. Ја сам знала да она постоји, али нисам знала како изгледа. У моменту њеног уласка ја сам седела на секретарицином месту (био је викенд па секретарица није била на послу) и телефонирала. Она је знала како ја изгледам, претпостављам да јој је тата показао слике. Ушла је, видела ме, изгубила се мукица. Баш се видело да има траму. И ако сам била клинка то ми је било сасвим довољно да схватим да је нормална жена...иначе, не би имала трему.
Ушла сам унутра, тата ме је претставио, она се некако распричала, испоставило се да је јако духовита (ја волим духовите људе) и од тад смо супер.

Смеју ли се очух/маћеха поставити као отац/мајка?

Код мене таква поставка не би шљакала. Осећала бих се као да ''издајем'' мајку. Хвала Богу па се татина друга жена није никад тако поставила. Увек је обазрива у дељењу савета. А кад сам с оцем у ''заоштреним'' односима, понаша се као тампон зона.
Морам да нагласим да је она у мој живот ушла кад сам већ имала солидно година. Потпуно је друга ствар кад се улази у брак са особом која има баш мало дете. Нпр. сестра је сад у тој ситуацији. И сви навијамо за то да се њен будући постави према њеном сину (2,8 година) као отац. С друге стране, он има децу од 16 и 13 година. Сестра планира да се постави према њима не баш као другарица, али рецимо доста старија другарица. Та деца су велика и имају мајку...не може она њима да наређује, да их прекорава као своје дете...мислим може, али нема смисла.

Како се гради поверење и ауторитет са ''туђом'' децом?

Дала сам ти образац који је применила татина друга жена. Код мене је то потпуно ''упалило''. Али нису сва деца иста. Ту већ мораш да будеш психолог.

Како се формирају односи међу децом из претходних бракова?

Ово искуство немам. Жао ми је што тата није имао и са другом женом бар једно дете. Али сестриног клинца су деца њеног новог јако лепо прихватила. Међутим велика је генерацијска разлика. Старији су од њега 11 и 14 година...јако су нежни према њему. Дечкић му је ''гуру''. Обожава га! А и према девојчици је баш наклоњен. И они према њему.
Међутим, морам да напоменем да су та деца у старту сестру јако добро прихватила. Чак се клинац зеза с њом тако што је ословљава са ''моја нова мама'', па се шали како би волео да личи у ''томе и томе'' на нову маму...била сам баш пријатно изненађена кад сам то видела.
Претпостављам да је због тих симпатија према сестри и малецки тако добро прихваћен.
Али и сестра се труди око њих. Девојчици купи неку ситницу с времена на време, сад је у том узрасту, почела је да се сређује, да се уређује па тако и сестра купи јој неку кошуљицу, па тунику...малецком је купила сат...то су ситнице, а они стичу утисак да сестра мисли на њих.

Смемо ли се на исти начин поставити према свој деци?

Хелен, ни својим ћеркама не можеш прићи на исти начин. Јер се карактерно разликују. Свако дете је непоновљив експериимент природе, ментално, карактерно, ма свакако. И опет, мораш направити психолошку процену. Наравно, никад не бити груба.

Како најбоље прићи деци и приближити им идеју о новој породици?

Саопштити им отворено!
Најгоре је то што родитељи мисле да деца не разумеју. А деца све разумеју. И све могу да схвате ако им лепо објаснимо.

Треба ли правити разлике међу децом која стално живе у новој породици и децом која су ту само повремено? Како деца то доживљавају?

Разлика постоји већ због чињенице да су једни увек ту, а други нису.
Они који нису ту, нису с тобом 24сата/7 дана, самим тим и однос се разликује, не постиже се ниво блискости као с оном децом која су ту.
Али увек бити топао према њима. Дочекати их лепо, мајчински, као што би волела да се неко постави према твојој деци.

Увек се користи тим шаблоном: ''шта бих ја волела да су моја деца у питању'' уз модификације према карактеру детета.

Може се десити да те и уз најбољу поставку неко од деце не прихвати. То не треба да те брине. Све су то енергије, а ти као старија то треба рационално да каналишеш.
Нпр. моја старија сестра никад није прихватила татину другу жену. Изговори су били небулозни, почев од тога како је она не занима закључно с тим да је она крива за развод! Бесмислица...али шта да се ради...сад је смекшала кад је у сличној ситуацији. Али треба навести и чињеницу да је моја сестра у четвртој деценији живота. Тако да, неки људи неке ствари теже капирају.

Срећно!

 

[sofffy]

Moji roditelji su se vjenčali kad je moja (polu)sestra imala 10 godina. Tatina prva žena je umrla kad je sestra imala 6 i nakon 4 godine moji roditelji su se vjenčali... Mama je sa sestrom uvijek bila kao drugarica, nije je nikad galamila (kaže da je bila dobro dijete), išla joj je na roditeljske, vodila je svugdje, pričala s njom, uvijek bila tu za nju. U kući smo se nas 4ro dijelili na "parove" - mama i sestra, tata i ja
I sada kad je prošlo 7 godina od tatine smrti, mama i sestra se čuju svaki dan, mama joj pomaže kad zatreba... Imaju stvarno dobar odnos.

Mama mi je pričala kako su se upoznale. Tata je mamu doveo na pauzi s posla, predstavio, a zatim šmugnuo nazad na posao.
Mama je vidjela neke karte na stolu, i predložila sestri da igraju. I tako su igrale, pričale... Mama je sestri objasnila da nikad neće htjeti zamijeniti njemu mamu, ali da će uvijek biti tu za nju.

I tako već 23 godine

 

[koto]

zaebana tema.
ne mogu da se udubljujem, nisam sposobna.
al drzim fige.