Tata kakav se samo pozeleti moze... takav je bio. Nazalost, preminuo je jako rano... u periodu kad mi je najvise trebao.
Odrastao je na selu, kao najstariji od sedmoro brace... i sve ih je iskolovao/zaposlio. Prvo je brinuo o njima, pa o sebi. Radio je dugo godina u beogradskoj Hidrotehnici na poslovima vozaca... vozio je sve... sleper, dizalicu, prevozio direktore u sluzbenim automobilima...
Onda se vratio u rodni kraj i zaposlio u lokalnom GSP-u kao vozac autobusa na prigradskim linijama. Tu je ostao 25 godina, tako da je na dan odlaska u penziju imao 40 godina radnog staza, i 60 godina zivotnog!
Nudili su mu da predje da vozi medjugradske ili medjunarodne linije... cak i da predje u upravu kao neki referent... medjutim, odbijao je... voznja je bila njegov zivot. Kad smo vec kod voznje... najvise sam ponosan na cinjenicu da za 40 godina po drumovima.... nikada nije ucestvovao niujednom saobracajnom udesu. Vozio je polako, opusteno... cak i kad su ga pozurivali, on bi ih kulirao... nimalo ne dodajuci gas. Imao je obicaj da staje svima koji su ga pitali da to ucini van stanica... stekao je mnogo prijatelja!
Bio je veliki smeker... Ozenio se sa 49, dve decenije mladjom zenom... mojom mamom. Do tad je bio svaler. Da napomenem da, kada je umro, sa 62 godine... nije imao nijednu sedu! Par meseci pre smrti, slikali smo se u skoli za Novu godinu... i na njoj izgleda kao da mu je 40-45 godina! Visok, zgodan, u odelu...
Kao covek, iako bez velikog formalnog obrazovanja (samo srednja skola) bio je izuzetno pametan i nacitan. Pun nam je podrum+tavan knjiga i casopisa koje je on citao... ima tu svega... a najvise medicine, psihologije (i to one zenske!! tipa novine... Lisa, Burda...), filozofije, vocarstva... znao je, sto se kaze, o svemu ponesto. Posto sam se od trece godine vozio sa njim u autobusu po ceo dan... imao sam prilike da vidim koliko ga ljudi cene i postuju. Stali bi onde napred, pored njega, i diskutovali o svemu... a on bi im pricao neke zanimljive i poucne price... ili viceve... ali ne ove... glupe viceve.. nego viceve od kojih je ceo autobus plakao od smeha
Ipak, najizvrsniji je bio kao pedagog! Mene je upisao u muzicku skolu sa 6 godina, mladju sestru cim je napunila toliko na casove Engleskog... i vecito se starao da nam pored skole te stvari budu glavna preokupacija. Sto se skole tice... dok je on bio ziv... bio sam 5.00, najbolji ucenik u odeljenju. Imao sam i motivaciju da ucim... i pomoc (iako mozda ni sam nekada nije znao da mi pojasni neke stvari iz npr. matematike... ili pisanja sastava... to bismo radili kroz smeh i igru... i odmah bih skapirao)... kada je umro popustio sam i jedva uspevao da zadrzim odlican uspeh. Znao je doci kod uciteljice po 2-3 puta mesecno... da se raspita sta radimo i iz kog predmeta.. kako mi ide... itd... tako da se uciteljica itekako navikla na njega, i godilo joj je njegovo prisustvo. Cak je krenula da nam daje i neke savete za koje pouzdano znam da su njegove reci (npr. da ne koristimo preterano sarene olovke.. jer nam one odvlace paznju od ucenja..), da uvek treba da sede decak i devojcica u klupi itd...
Vodio me je na putovanja, na plivanje, na autice, i na ringispil... to su mi bili najbolji dani u zivotu!! Odemo na reku... on se skine u svoj beli sorc (za koje su mi kasnije mame nekih drugarice rekle da je bio skroz providan
), i drzi me za stomak dok ja mlataram rukama i nogama... onda me pusti... i odmakne se... a ja imam zadatak da doplivam do njega..
Onda bi obicno posle plivanja otisli u obliznju poslasticarnicu gde sebi ne bi narucio nista jer nije voleo slatko... a meni 2 najveca kolaca...
Dolazio je na moje koncerte u muzickoj, s ponosom slusao kako sviram pred 50 drugih roditelja... sa svima je bio u dobrim odnosima, i svi su me voleli... ako ni zbog cega drugog onda zbog toga sto sam bio njegov sin. Naucio me je da igram sah, pustao me da pobedim da bih se osecao bolje... ljutio se kad bih gledao TV duze od pola h u cugu...
Ucio me je da odbijem kad god mi neko ponudi cigaretu ili alkohol... da se druzim iskljucivo sa decom koja su dobri djaci, dobri drugari, i koja nisu lukava...
Zajedno smo vozili bajs po parku... igrali fudbal.. isli u "kradju tresanja" kod komsije... (sistem, on se popenje i baca meni dole tresnje
)...
Umro je kada sam imao 11 godina, na dan moje skole, dok sam bio na skolskoj priredbi. Nedelju dana pre toga imao je jedan, pa drugi infarkt... i to jutro, 06. aprila oko 9h u bolnickoj sobi njegovo srce je zauvek prestalo da kuca. Da je umro saopstio mi je drugar tokom priredbe... secam se da sam istrcao kao furija, i pojurio kuci gde sam vec zatekao uplakane rodjake i komsije. Samo sam se bacio na pod od placa i udarao glavom od beton. Nisam verovao da je bio mrtav! Dali su mi 3 bensedina da popijem. Stric me je odveo u mrtvacnicu, da ga vidim. Secam se... odvratnog, neopisivnog mirisa... i njegovog golog tela na stolu. Grudi su mu bile potpuno modre, a usta nisu htela da se otvore iako sam ih otvarao rucicama nadajuci se da ce mu tako malo vazduha doci do pluca i da ce oziveti. Nije pomoglo. Sve vreme sam jecao.
Sahrana je bila odmah sutradan. Doslo je nekoliko hiljada ljudi, i put prema Crnoj Gori je bio potpuno zakrcen. Svi... njegovi rodjaci, prijatelji, kolege, poznanici, ljudi koje je vozio, ljudi kojima je pomagao... su dosli da mu odaju postu i svojom rukom pospu saku zemlje po njegovom grobu. Mnoge nisam poznavao. Jedan covek mi je rekao da u svom zivotu nije video vecu sahranu.
Danima nisam spavao...
Onda su dani prosli...
I zivot se vratio u normalu.
Nazalost, par godina posle toga sam tek shvatio sta znaci nemati oca. Moja porodica je upala u raznorazne krize i probleme... koji nisu postedeli ni nas, decu... i zbog toga smo prerano sazreli. Bili smo maltretirani... vise puta.. od strane vise drzavnih institucija i sluzbi. Preceno nam je da ce mamu poslati u ludnicu... a nas u vaspitno popravni dom... cak je lokalni Centar za socijalni rad i uputio jedan takav predlog sudu... srecom, proslo je bez toga.
Nazalost, izgubili smo detinjstvo... jer da je on bio tu... siguran sam da bih bio mnogo srecniji i zadovoljniji decak, i da bih danas, kao odrastao covek bio mnogo potpuniji i kompletniji. Ipak, ostaje radost sto je makar do jedanaeste godine bio sa mnom, i sto mi je pruzio ono sto se zove stabilan osnov... u smislu kulture, manira i vaspitanja... za dalji zivot.
Inace, cak i danas... u bolnici, na salterima, u opstini, policiji... kada me pitaju ciji sam... i kazem njegovo me... ljudi se nasmeju, kazu mi da mi je tata bio mnogo "dobar i pametan covek", i obavezno ispricaju neku situaciju sa njim... zadnja je bila kako je za vreme sankcija jednom coveku u autobusu prevezao (prosvercovao) dzak brasna i flasu ulja... da mu porodica ne bi umrla od gladi.
Rasplakao sam se dok sam ovo pisao... jbem ti zivot :/
na zalost, ima i takvih tata
((((
