MOJ OTAC

Neko me veceras podsetio na ovu temu,i mada je to bilo pre par sati,jos uvek mislim o njoj....Mozda to znaci da je vreme da napisem nesto o svom ocu...
Izuzetno lep,inteligentan covek koji je svojom harizmom i sarmom cinio da se citava prostorija ozari samo njegovim ulaskom.Rodjen nekih davnih,posleratnih godina,kao drugo dete nepismene majke,i oca oficira,uzivao je i trpeo u svemu onome sto je obelezilo te,neke davne 50-te i 60-te.
Od luksuznih vila,do stracare u malom selu sa 24-casovnom prismotrom....Plakao je svaki put kada mi je pricao o tome.A,ja sam gledala u te njegove,zelene oci i pitala se-Boze,kolika li je dusa ovog coveka?
Oduvek sam ga volela najvise.I on je mene.Nama nisu bile potrebne reci da bi shvatili jedno drugo.Razumeli smo se i cutanjem.Postigao je mnogo u zivotu.Svojim radom i pamecu.Dostigao je ono sto ce nekima biti vecni san.Trudio se da moja braca i ja imamo sve.Emotivnu i materijalnu sigurnost.Za svakoga je imao vremena,samo za sebe -ne.
Umro je mlad,u snu.Videli smo se te veceri,popili kafu.Htela sam da ga zagrlim,ali klinici su potrcali prema kolima pa sam i ja za njima...Bzv,mozda sam trebala da se vratim...Najvise pamtim njegove sake.Tople,pomalo ogrubele od rada i pecanja,..Da mogu samo jos jednom da ih dotaknem....
Nisam verovala kad su mi rekli da ga nema.Ne verujem ni sada,posle toliko godina.
Sanjam ga ponekad i uvek placem kad se probudim.Nedostaje mi.I,nedostajace mi do beskraja jer on je bio moja najveca ljubav.I,kada mi neko kaze-ista si tvoj otac,za mene nema lepseg konlimenta jer biti slican takvom coveku je najveca cast koju mogu doziveti.
Za njim cu zauvek tugovati.Ne postoji nacin da prebolim to sto on vise nije sa mnom... niti ga trazim.Tuga za njim zauvek ce me podsecati na to koliko sam imala srece da mi bas on bude otac.
 
LunaS:
Neko me veceras podsetio na ovu temu,i mada je to bilo pre par sati,jos uvek mislim o njoj....Mozda to znaci da je vreme da napisem nesto o svom ocu...
Izuzetno lep,inteligentan covek koji je svojom harizmom i sarmom cinio da se citava prostorija ozari samo njegovim ulaskom.Rodjen nekih davnih,posleratnih godina,kao drugo dete nepismene majke,i oca oficira,uzivao je i trpeo u svemu onome sto je obelezilo te,neke davne 50-te i 60-te.
Od luksuznih vila,do stracare u malom selu sa 24-casovnom prismotrom....Plakao je svaki put kada mi je pricao o tome.A,ja sam gledala u te njegove,zelene oci i pitala se-Boze,kolika li je dusa ovog coveka?
Oduvek sam ga volela najvise.I on je mene.Nama nisu bile potrebne reci da bi shvatili jedno drugo.Razumeli smo se i cutanjem.Postigao je mnogo u zivotu.Svojim radom i pamecu.Dostigao je ono sto ce nekima biti vecni san.Trudio se da moja braca i ja imamo sve.Emotivnu i materijalnu sigurnost.Za svakoga je imao vremena,samo za sebe -ne.
Umro je mlad,u snu.Videli smo se te veceri,popili kafu.Htela sam da ga zagrlim,ali klinici su potrcali prema kolima pa sam i ja za njima...Bzv,mozda sam trebala da se vratim...Najvise pamtim njegove sake.Tople,pomalo ogrubele od rada i pecanja,..Da mogu samo jos jednom da ih dotaknem....
Nisam verovala kad su mi rekli da ga nema.Ne verujem ni sada,posle toliko godina.
Sanjam ga ponekad i uvek placem kad se probudim.Nedostaje mi.I,nedostajace mi do beskraja jer on je bio moja najveca ljubav.I,kada mi neko kaze-ista si tvoj otac,za mene nema lepseg konlimenta jer biti slican takvom coveku je najveca cast koju mogu doziveti.
Za njim cu zauvek tugovati.Ne postoji nacin da prebolim to sto on vise nije sa mnom... niti ga trazim.Tuga za njim zauvek ce me podsecati na to koliko sam imala srece da mi bas on bude otac.
Kliknite za proširenje...

Divno secanje :zag:, bol moze biti i lepa.
 
aja63:
Jadransko, uvek i celog života ću pamtiti jednu scenu.40 dana kako nema mog taje, zove me prijatelj, Grk, koji je sa ženom držao splav i kaže"moraš da dođeš večeras", pitam ga da li je lud, jer nigde ne izlazim.On insistira i kaže mi, ako ne dođem, on će me dovući.Odem, sedimo i pričamo, naši prijatelji muzičari sviraju lagane stvari.Odjednom, moj Nikos,(oca je izgubio 2 godine pre mene), skače, grabi me za ruku, počinje da lomi sopstvene tanjire i kaže mi-Moraš ustati, pevati i igrati, lomiti tanjire, tako ćeš odati počast svom ocu i ispratiti ga veselo u raj, kako i priliči, duša mu sada prelazi tamo, tako mi Grci radimo.Prvo sam se zapanjila, a onda prihvatila, ne znam da li je to ono pravo, ali ja sam se osećala divno, kao da mog taju ispraćam na neko mnogo lepše mesto od ovoga.
Kliknite za proširenje...
Ja sebe tesim tako sto ponavljam svima koji me pitaju ili pricaju o toj temi da je mozda bolje sto je tako otisao,ko zna koliko bi patio zbog bolesti,on ne bi mogao da podnese da ga mi takvog gledamo.A onda osetim samo bes jer nije nista pricao,sve mu je bilo dobro i potaman a nismo znali sta je prava istina i sve je bilo brzo.Ljuta sam zbog toga,verovatno i zato odbijam cinjenicu da se to stvarno desilo,jednostavno ne mislim,ne pricam puno o tome,ne idem na groblje.Nikako da me prodje taj bes.........A srce me boli za njim,dugo sam mu pisala,a sad ni to ne zelim jer me podseca na istinu.Tako sam ga zeljna,ali vidim da nisam jedina i vidim da nije moja bol najveca.To me opet malo tesi.Lakse je kad znas da ima neko ko je prosao kroz istu muku .A ova tema je otvorila mnogo dusa,svaka bol je nasla svoje mesto.
 
I ja sam ponosna i srecna sto sam imala takvog coveka,takvu podrsku,toliku ljubav u svom ocu,ali tuga mi uvek prekrije lepa secanja,zato se ne secam,jer me previse boli i dan danas.A volela bih da mozemo da sednemo svi zajedno i pricamo o stvarima koje smo radili,gde smo isli,cemu smo se smejali.Ali nazalost kad god ga neko spomene nastane samo muk.
 
Moj tata je neko ko u moju dušu unosi večitu radost.
Onu iskrenu, detinju sreću.
Mada ima kćerku od skoro 25 godina, i dalje je istovremeno i zreo čovek u skladu sa svojim godinama, ali i večito dete.
Razigrano biće.
Od kako znam za sebe doživljavam ga kao svog vršnjaka. Kao prijatelja. Kao nekog kome mogu da verujem, i na koga mogu da se oslonim.
Dok je mama svoj odnos sa mnom gradila na stogoći, i time me dosta udaljavala od sebe, tata je bio drugar.
Osoba za priču, igranje, šetnje, za kampovanje, odlaske na kupanje. Osoba za tajna smeranja nečega što mama ne treba da zna.

Sećam ga se u periodu avgusta, 1997.godine. Kampovanje na Tisi. Naši kućni prijatelji sa dva sina, i tata i ja (tada su mi roditelji bili razvedeni, pa mama nije išla).
Kućni prijatelji su išli na posao jer nisu imali godišnji odmor, a tata je ostajao sa nama.
Jedno prepodne nam je bio tata, drugo mama.
Igranje loptom, kupanje, kuvanje, pravljenje frižidera parolom "snađi se" bilo je beskrajno zabavno za nas klince.
U šestoj godini sam zahvaljujući tati naučila da plivam.
Da vozim bicikl sa dva točka još ranije.

Sledeće mi na um pada jedna šetnja sa njim po gradu, dan kada su se mama i tata rastajali. Izveo me je iz stana da bi mama uzela svoje stvari. Tužno je bilo vratiti se u poluprazan stan.
Živela sam sa mamom. Svakog vikenda boravila kod tate. Sada kada na to mislim u ušima mi šuška pečeni slani suncokret, i jače prženi pomfirt sa kečapom. U ustima mogu da osetim čak i ukus.
:)
Mislim na neke dane koji su u toj samoći (dok su mama i tata bili rastavljeni) tati bili veoam usamljeni, prazni, tužni. I sećam se njegove radosti petkom, kada je dolazio po mene, da bih njegove slobodne dane provodila sa njim.
Tata se raduje kako najdivnije i najneiskvarenije dete.
I dan-danas kada dolazim iz Novog Sada kod njih, tata se sakrije ispod stola ili iza fotelje da me ili uplaši ili iznenadi.:) Kada me vidi, širi ruke i trči mi u naručje.
Nekada se pravi da me ne vidi i teatralno prolazi kraj mene u dvorištu ne rezonujući me. :)

Kada spava, tvrdim snom, ja mu priđem, i stavim zimsku kapu na glavu. :) probudi se sirot ubrzo jer mu je jako toplo. :) Podlac sam mali. :)
Neretko zaspim kraj njega. Priljubljena uz njega, mada mu je jako toplo uvek.
Onda me probudi, i pošalje u moj krevet.

Tata i ja razgovaramo na čudan način. Neretko ga zovem "sine" i ušuškavam! Nekada ga doživljavam kao najmanje dete kojem treba zaštita. A on je ustvari tada samo raznežen.
Jedno drugome dajemo nadimke koje nikakve veze nemaju sa životom. U poslednje vreme ga zovem: "On."
Kaže mama da se strašno ražalosti kada dođem kući (budući da retko dolazim) a ne budem mnogo sa njima. I da bude nekako potišten.
Neretko zadirkujemo mamu. Budući da se mama brzo rastuži ili plane, pritajeno se smejemo, ne smejući da ispustimo glas, ali koškamo jedno drugo nogama, nadajući se da će baš ono drugo prvo da prasne u smeh.

Jednom, kada sam treći put zaredom pala vozački, tata me je pozvao drugi put taj dan i rekao: "Šonjo, hteo sam da ti kažem, da kada bih se ja opet rodio, ti bi opet bila moj idol."

Volim kada tata pravi jaja i luk. Ma koliko je umoran, spremi mi kada zatražim. U stanu mi popravlja apsolutno sve kvarove. Vešt je u majstorijama.
Dođe umoran sa posla, i veoma rano legne na spavanje.
Probudi se odmoran posle nekoliko sati, kada svi već uveliko spavamo, i budi me sa rečima: "Hej, hajde da pričamo."

Poispadali su mu svi zubi gornje vilice, a strašno se boji zubara. Rugam mu se neretko, i tako razneženo pričam o njemu, da bi ljudi oko mene da ga odvedu da sredi zube.
Nekad ga zovem mekodesni vrabac.


Ne mislim da je ovo tužan tekst. Ipak, u meni rađa neku veliku tugu.
Budi suze. Teško mi je.
Neke me emocije preplavile, a prema njemu osećam isključivo lepe stvari.

Evo, maločas me je zvao, i kao i uvek razgovor počeo sa: "Ovde Vaš veliki tajni obožavalac."

Divno je biće.
Dobar prijatelj. Veliki čovek.
Ima neku vedrinu mada baš nije na svim poljima imao sreće. I mada verujem da ga dosta toga tišti.
Zato mislim da je veliki borac. I da njegova harizma pobeđuje.

Tata, tupkice, volim te. :)
 
Poslednja izmena:
*moonlight*:
Moj tata je neko ko u moju dušu unosi večitu radost.
Onu iskrenu, detinju sreću.
Mada ima kćerku od skoro 25 godina, i dalje je istovremeno i zreo čovek u skladu sa svojim godinama, ali i večito dete.
Razigrano biće.
Od kako znam za sebe doživljavam ga kao svog vršnjaka. Kao prijatelja. Kao nekog kome mogu da verujem, i na koga mogu da se oslonim.
Dok je mama svoj odnos sa mnom gradila na stogoći, i time me dosta udaljavala od sebe, tata je bio drugar.
Osoba za priču, igranje, šetnje, za kampovanje, odlaske na kupanje. Osoba za tajna smeranja nečega što mama ne treba da zna.

Sećam ga se u periodu avgusta, 1997.godine. Kampovanje na Tisi. Naši kućni prijatelji sa dva sina, i tata i ja (tada su mi roditelji bili razvedeni, pa mama nije išla).
Kućni prijatelji su išli na posao jer nisu imali godišnji odmor, a tata je ostajao sa nama.
Jedno prepodne nam je bio tata, drugo mama.
Igranje loptom, kupanje, kuvanje, pravljenje frižidera parolom "snađi se" bilo je beskrajno zabavno za nas klince.
U šestoj godini sam zahvaljujući tati naučila da plivam.
Da vozim bicikl sa dva točka još ranije.

Sledeće mi na um pada jedna šetnja sa njim po gradu, dan kada su se mama i tata rastajali. Izveo me je iz stana da bi mama uzela svoje stvari. Tužno je bilo vratiti se u poluprazan stan.
Živela sam sa mamom. Svakog vikenda boravila kod tate. Sada kada na to mislim u ušima mi šuška pečeni slani suncokret, i jače prženi pomfirt sa kečapom. U ustima mogu da osetim čak i ukus.
:)
Mislim na neke dane koji su u toj samoći (dok su mama i tata bili rastavljeni) tati bili veoam usamljeni, prazni, tužni. I sećam se njegove radosti petkom, kada je dolazio po mene, da bih njegove slobodne dane provodila sa njim.
Tata se raduje kako najdivnije i najneiskvarenije dete.
I dan-danas kada dolazim iz Novog Sada kod njih, tata se sakrije ispod stola ili iza fotelje da me ili uplaši ili iznenadi.:) Kada me vidi, širi ruke i trči mi u naručje.
Nekada se pravi da me ne vidi i teatralno prolazi kraj mene u dvorištu ne rezonujući me. :)

Kada spava, tvrdim snom, ja mu priđem, i stavim zimsku kapu na glavu. :) probudi se sirot ubrzo jer mu je jako toplo. :) Podlac sam mali. :)
Neretko zaspim kraj njega. Priljubljena uz njega, mada mu je jako toplo uvek.
Onda me probudi, i pošalje u moj krevet.

Tata i ja razgovaramo na čudan način. Neretko ga zovem "sine" i ušuškavam! Nekada ga doživljavam kao najmanje dete kojem treba zaštita. A on je ustvari tada samo raznežen.
Jedno drugome dajemo nadimke koje nikakve veze nemaju sa životom. U poslednje vreme ga zovem: "On."
Kaže mama da se strašno ražalosti kada dođem kući (budući da retko dolazim) a ne budem mnogo sa njima. I da bude nekako potišten.
Neretko zadirkujemo mamu. Budući da se mama brzo rastuži ili plane, pritajeno se smejemo, ne smejući da ispustimo glas, ali koškamo jedno drugo nogama, nadajući se da će baš ono drugo prvo da prasne u smeh.

Jednom, kada sam treći put zaredom pala vozački, tata me je pozvao drugi put taj dan i rekao: "Šonjo, hteo sam da ti kažem, da kada bih se ja opet rodio, ti bi opet bila moj idol."

Volim kada tata pravi jaja i luk. Ma koliko je umoran, spremi mi kada zatražim. U stanu mi popravlja apsolutno sve kvarove. Vešt je u majstorijama.
Dođe umoran sa posla, i veoma rano legne na spavanje.
Probudi se odmoran posle nekoliko sati, kada svi već uveliko spavamo, i budi me sa rečima: "Hej, hajde da pričamo."

Poispadali su mu svi zubi gornje vilice, a strašno se boji zubara. Rugam mu se neretko, i tako razneženo pričam o njemu, da bi ljudi oko mene da ga odvedu da sredi zube.
Nekad ga zovem mekodesni vrabac.


Ne mislim da je ovo tužan tekst. Ipak, u meni rađa neku veliku tugu.
Budi suze. Teško mi je.
Neke me emocije preplavile, a prema njemu osećam isključivo lepe stvari.

Evo, maločas me je zvao, i kao i uvek razgovor počeo sa: "Ovde Vaš veliki tajni obožavalac."

Divno je biće.
Dobar prijatelj. Veliki čovek.
Ima neku vedrinu mada baš nije na svim poljima imao sreće. I mada verujem da ga dosta toga tišti.
Zato mislim da je veliki borac. I da njegova harizma pobeđuje.

Tata, tupkice, volim te. :)
Kliknite za proširenje...
Blago tebi, šta bih ja dala, da mogu bar još jednom da ga iznerviram, a kamoli da ga poljubim, ti si srećna žena:)
 
Mislim da ne mogu ni da zamislim koliko vam je teško. KOliko tuge, praznien i sete.
Teško je odsustvo i bolno onih koji su nam značili. I čini nam se da vremenom ta praznina sve više počinje da peče i tuče.
 
Volela bih da mogu tako kao vi da se secam,pa da mi bar malo bude lakse,ali mnogo sam ljuta....,mozda zato ne zelim da mislim o njemu.Znam samo da mi skoro svako jutro vec godinama pred oci dolazi njegova slika koju smo stavili na spomenik.Sva druga secanja mogu da blokiram u glavi ali to ne.Mozda zato sto je cutao.....Ali zivot se ne vrti samo oko mene,imam druge obaveze,borim se i ne zelim da se prepustim bolu.Valjda mi je lakse kad kazem sebi da sam ljuta i da je on sada na boljem mestu i da ga ne boli nista.Iskreno se nadam da je tako........
 
*moonlight*:
Moj tata je neko ko u moju dušu unosi večitu radost.
Onu iskrenu, detinju sreću.
Mada ima kćerku od skoro 25 godina, i dalje je istovremeno i zreo čovek u skladu sa svojim godinama, ali i večito dete.
Razigrano biće.
Od kako znam za sebe doživljavam ga kao svog vršnjaka. Kao prijatelja. Kao nekog kome mogu da verujem, i na koga mogu da se oslonim.
Dok je mama svoj odnos sa mnom gradila na stogoći, i time me dosta udaljavala od sebe, tata je bio drugar.
Osoba za priču, igranje, šetnje, za kampovanje, odlaske na kupanje. Osoba za tajna smeranja nečega što mama ne treba da zna.

Sećam ga se u periodu avgusta, 1997.godine. Kampovanje na Tisi. Naši kućni prijatelji sa dva sina, i tata i ja (tada su mi roditelji bili razvedeni, pa mama nije išla).
Kućni prijatelji su išli na posao jer nisu imali godišnji odmor, a tata je ostajao sa nama.
Jedno prepodne nam je bio tata, drugo mama.
Igranje loptom, kupanje, kuvanje, pravljenje frižidera parolom "snađi se" bilo je beskrajno zabavno za nas klince.
U šestoj godini sam zahvaljujući tati naučila da plivam.
Da vozim bicikl sa dva točka još ranije.

Sledeće mi na um pada jedna šetnja sa njim po gradu, dan kada su se mama i tata rastajali. Izveo me je iz stana da bi mama uzela svoje stvari. Tužno je bilo vratiti se u poluprazan stan.
Živela sam sa mamom. Svakog vikenda boravila kod tate. Sada kada na to mislim u ušima mi šuška pečeni slani suncokret, i jače prženi pomfirt sa kečapom. U ustima mogu da osetim čak i ukus.
:)
Mislim na neke dane koji su u toj samoći (dok su mama i tata bili rastavljeni) tati bili veoam usamljeni, prazni, tužni. I sećam se njegove radosti petkom, kada je dolazio po mene, da bih njegove slobodne dane provodila sa njim.
Tata se raduje kako najdivnije i najneiskvarenije dete.
I dan-danas kada dolazim iz Novog Sada kod njih, tata se sakrije ispod stola ili iza fotelje da me ili uplaši ili iznenadi.:) Kada me vidi, širi ruke i trči mi u naručje.
Nekada se pravi da me ne vidi i teatralno prolazi kraj mene u dvorištu ne rezonujući me. :)

Kada spava, tvrdim snom, ja mu priđem, i stavim zimsku kapu na glavu. :) probudi se sirot ubrzo jer mu je jako toplo. :) Podlac sam mali. :)
Neretko zaspim kraj njega. Priljubljena uz njega, mada mu je jako toplo uvek.
Onda me probudi, i pošalje u moj krevet.

Tata i ja razgovaramo na čudan način. Neretko ga zovem "sine" i ušuškavam! Nekada ga doživljavam kao najmanje dete kojem treba zaštita. A on je ustvari tada samo raznežen.
Jedno drugome dajemo nadimke koje nikakve veze nemaju sa životom. U poslednje vreme ga zovem: "On."
Kaže mama da se strašno ražalosti kada dođem kući (budući da retko dolazim) a ne budem mnogo sa njima. I da bude nekako potišten.
Neretko zadirkujemo mamu. Budući da se mama brzo rastuži ili plane, pritajeno se smejemo, ne smejući da ispustimo glas, ali koškamo jedno drugo nogama, nadajući se da će baš ono drugo prvo da prasne u smeh.

Jednom, kada sam treći put zaredom pala vozački, tata me je pozvao drugi put taj dan i rekao: "Šonjo, hteo sam da ti kažem, da kada bih se ja opet rodio, ti bi opet bila moj idol."

Volim kada tata pravi jaja i luk. Ma koliko je umoran, spremi mi kada zatražim. U stanu mi popravlja apsolutno sve kvarove. Vešt je u majstorijama.
Dođe umoran sa posla, i veoma rano legne na spavanje.
Probudi se odmoran posle nekoliko sati, kada svi već uveliko spavamo, i budi me sa rečima: "Hej, hajde da pričamo."

Poispadali su mu svi zubi gornje vilice, a strašno se boji zubara. Rugam mu se neretko, i tako razneženo pričam o njemu, da bi ljudi oko mene da ga odvedu da sredi zube.
Nekad ga zovem mekodesni vrabac.


Ne mislim da je ovo tužan tekst. Ipak, u meni rađa neku veliku tugu.
Budi suze. Teško mi je.
Neke me emocije preplavile, a prema njemu osećam isključivo lepe stvari.

Evo, maločas me je zvao, i kao i uvek razgovor počeo sa: "Ovde Vaš veliki tajni obožavalac."

Divno je biće.
Dobar prijatelj. Veliki čovek.
Ima neku vedrinu mada baš nije na svim poljima imao sreće. I mada verujem da ga dosta toga tišti.
Zato mislim da je veliki borac. I da njegova harizma pobeđuje.

Tata, tupkice, volim te. :)
Kliknite za proširenje...

Srećna ženo,uživaj...... i kad god ti padne na pamet i u ime nas, koje više nemamo očeve kaži mu da ga voliš........Mene je moj zvao "Điga" i samo je on,valjda,znao šta to znači........i sad zamišljam kako ga ljubim.......i sve mi toplo oko srca.....Odavno ga nema........ali ja ga isto volim
 
Za Jadransko,Srce anđela i Angelas i sve naše predivne i jedinstvene taje:cmok2::cmok2::zag::zaljubljena:, znamo koliko su nas voleli, ali neki naši drugari nisu imali ni mrvicu naše sreće sa svojim očevima, zato smo mi mnogo bogate i srećne žene:D
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top