Da napišem i ja ponešto na ovu temu. Bez roditelja sam od `97g.. Uskoro će biti 15 dugih godina. Nastradali u saobrćajci, a pošli na selo ujaku na zadušnicu.
Majka na licu mesta, a otac... Pa, borio se, junački. Fizičke predispozicije su mu u tome dosta pomogle, jer se dugo bavio sportom (džudo, fudbal, ...). Borba je trajala dvaipo meseca, ali je na kraju taj meč izgubio.
Ono što je meni, u tim događajima, ostalo najupečatljivij u sećanju, su dva trenutka.
- Veče pre tog tragičnog događaja, majka u kuhinji puni korpu sa stvarima koje, mi srbi, po običaju nosimo na groblje! Ja joj prilazim sa leđa, i obema rukama grlim oko ramena (moj poslednji zagrljaj sa majkom). Gledam onu korpu sa ratlucima, napolitankama, domaćom pitom,... I šta imam pametno da izjavim: "Ja vama to sutra (misli se na daleko buduće vreme) neću da nosim na groblje". Ona me samo onako nežnjikavo pogleda, i osmehnu se! I ruku na srce, nisam nosio. Čak sam zabranio svim seoskim tetkama, babama, i ostaloj rodbini da prave one ceremonijalne punjene paprike i ostale đakonije. Švedski sto, i ajde zdravo. Uz svu muku i bol, još mi treba da mi se neko napije i zapeva na daći!?
- Ja i otac u Ribarskoj Banji. Najtežih nedelju dana u mom životu. Otac još preslab, ne može da priča. Sa 95kg. spao na manje od 50kg. Tuga; samo dok ga gledam, i prisećam se kakva je to ljudina, i drugarčina bila. A sada, u upolu otvorenim očima vidim samo slabašni odsjaj nekada, za mene, velikog čoveka.
I uporno pokušava da mi postavi jedno pitanje, koje sam ja tako žarko želeo da izbegnem. Pomiče sirotan nekako one ispucale usne, i trudi se da izgovori,.... majka! I šta ću. Mrtav ladan ga slažem, i kažem mu da je majka dobro, ali da smo, zbog nekih sitnijih komplikacija, morali da je prebacimo na VMA, i da je sada tamo sa njom moj brat. Da se ne sekira nego da skuplja snagu za oporavak. I videh da mu laknu, a ja da puknem u sebi. Najveća laž u mom životu, ali sam siguran da sam dobro postupio.
I tako, ... , bilo je tu još dosta bolnih trenutaka, ali nemam snage za toliko kuckanje.... A i evo moj sinčić me zove iz susedne sobe. Aj` ćao drugari. Odoh da se zekim sa mojom malom pufnom
, meni je moj tata, jedan i jedinstveni, bio idol u svemu, bila bih srećna, da sam upola kao on, ali čim pišeš tako sa buntom, znam da ćeš se izboriti, jak si ti momak
