Митологија, антропологија и етимологија у сопственој изведби

[White Guar]

(На први поглед, ово о чему ћу сада писати нема везе са претходним коментарима али уверавам вас да итекако има. Ипак, препустићу ономе ко чита да сам повеже нити. Заправо сви моји постови на овој теми су тематски повезани и делови једне приче, а иако су дуги представљају тек фрагменте и трагове за даља истраживања за које ја немам времена јер ми је ово ипак само разонода.)

Мајмун и магарац.

Постоји изрека "ђаво је мајмун Божји" (ape of God). Наша реч мајмун је од маимун, преко турског тј. персијског (maymun), и означавао је у Исламу нечисту, демонску силу. Арапи су сматрали да мајмун генерално доноси несрећу, као што је у Европи то била црна мачка. Занимало ме порекло речи "monkey" и има ли, можда, некакве везе са "donkey" (магарац). О томе ћу нешто касније.

Када би реч мајмун буквално превели на енглески, добили би: мај-мун одн. my moon (мој месец). На енглеском, monkey настаје из monne/mone/mun, (изговарало се и munkey), што исто означава месец (monday - месечев дан). Наставак -key у називу за магарца, donkey, додат је да би се слагао/римовао са monkey. Key значи кључ али и одгонетнути, отворити.
Пронашао сам да је старословенска реч за мајмуна - опица (у вези са енглеским "ape" и нашим изразом "опичен", значења луд, будаласт, што свакако одговара и изразу мајмунисати се.)

Зашто је мајмун повезан са месецом и нечистом силом? Најкраће речено, јер мајмун опонаша човека, као што месец опонаша сунце и сатана Бога. Имитација је одлика лунарности, ниже природе. Мајмун је симболично речено човеков месец, његова инфериорна, пала, можда чак телурска слика, стога мој месец. Опонашати значи симулирати а мајмуни су симијани (лат. simian - мајмун; грч. simos - раван нос). Симулација (којој одговара и енглеско similar, слично, налик) је од пие корена сем. Зарад бољег разумевања овог тотемистичког принципа и односа, данас често несхваћеног или још горе, непримећеног, довољно је размислити о мајмуну као дарвинистичком тотему савременог, атеистичког човека и какав спољашњи ефекат производи.

Физиономија је некада, пре ере политичке коректности, имала већу улогу у науци. На основу физичког изгледа, црта лица и сл. вршила се интерпретација карактера појединца или датог типа/расе. Живећи на Далеком Истоку, морам рећи да прво што Азијати примете на мени и коментаришу (поред висине) је нос, што ми је било и чудно и смешно. Римски нос (некад се назива аквилински или орловски) традиционално се поистовећује са аристократијом, интелигенцијом и лепотом. Раван, мали нос - simos/simian, представља његову супротност и инфантилност. Аквилински или макар изражени, високи нос је карактеристичан за динарску расу а шире и за кавкаску, мада многи западњаци данас (посебно нордијци) имају изражено мале, равне носеве.

Хануман је мајмунолико божанство Индије, следбеник Раме (или Рама), рођен у граду Кишкинда (Кикинда ). Још док је био у инфантилном стању, покушао је, у незнању, да поједе сунце. Иначе симијанска раса (мајмунолики људи) ведске митологије зове се Ванар (ван - шума, нар - људи). Људи који живе у шуми, шумски људи одн. они који живе ван градова/цивилизације. Нар, споменуо сам у претходном коментару, на Кавказу означава дива и реч се појављује и на Сардинији. Ванари су били шумски дивови симијанског изгледа одн. длакави (мајмунолики) и савезници Раме против демона Раване, тј. били су добри, и изградили камени мост од Индије до Шри Ланке. Дакле били су снажни и вешти градитељи.

Вратимо се само на час до Кавказа, где је у 19. веку пронађена жена-мајмун, обрасла длакама и висока 2 метра, названа Зана. По причи, била је бржа од коња и надљудски снажна. Током заточеништва волела је да пије велике количине вина све док не заспи. Имала је децу са једним од ловаца а њени унуци, који су изгледали као нормални људи, били су толико снажни да су завршили као циркуски снагатори. Веома занимљива прича.
Човечанство и данас има колективно сећање на ова бића, од бигфута до јетија, међутим то су психо-пројекције, јер многи од њих су данас, изгледом, потпуно налик човеку - humani, те је mankind прешло у савременији, прихватљивији (неутралнији) облик humankind.

Мало о магарцу.

Магарчити се има слично, погрдно значење као и мајмунисати се. Магарац је тврдоглав, трпљив и служи за преношење товара. Мене је занимало порекло имена и има ли можда корен "маг" неко скривено значење, можда референцу ка магима/магос, староиранским (зороастријским) свештеницима. Разлог томе је што знам да је Христ у једној од најранијих ликовних представа приказан разапет на крсту у облику човека са главом магарца и што су три зороастријска мага посетила тек рођеног Христа. Уопште се не слажем са званичним објашњењем да се ради о подругљивом графиту, односно "подругљиво " је колико и то што је Христ баш на магарцу ујахао у Јерусалим. Магарац је осао, старосл. "осл", и одговара енглеском "ass", литванском "asilas", италијанском "asino", келтском "assin", сумерском "ansu" и латинском "asinus". Коптски назив за магарца је "Io", а ради се вероватно о ономатопеји, јер одражава карактеристично магарече рикање, међутим, истовремено то је врло блиско грчком "Ia" односећи се на Јах/Yah, први слог Божјег имена.
Друго, нордијска божанска раса су Аси/Асири (док су други Вани/Ванири) а представља их прва руна германског футарка (преузета из етрурског слова "а") која симболизује божанску моћ и живот: Ансуз, Ос, Ас.
Моја интерпретација је да се овде ради о интеграцији полова, супротности. Алфа и Омега. Магарац је тврдоглав - односно упоран и истрајан на свом путу, што значи да мора бити и трпљив - против свих препрека, а товар који преноси је терет који носи свако од нас, хришћанским речником, свако носи свој крст. Спрам племенитог коња, магарац је ружан, одн. није оптерећен спољашном формом/изгледом, а бити глуп/будаласт може да индицира праксу лутајућих посвећеника за које се зна да су путујући од места до места глумили незналице и забављаче. Нпр. у средњем веку трубадури су то практиковали.

С овим завршавам циклус од три предуга поста везана за Кавказ и милион других, успутних асоцијација и тумачења. Извињавам се ако су сувише незграпно написани, ипак су то само иницијалне идеје у тренутку инспирације.

 

[White Guar]

Пургаторијум и перо

Док сам се синоћ вртео по кревету у нападу инсомније (опет тај мрски пун месец), сетих се ирских ортодоксних монаха који су имали обичај стајања у леденој морској води током молитве. И упоредих то са нашом традицијом пливања у леденој води за часни крст. Ако ништа друго, оно што везује ова два међусобно удаљена обичаја јесте савладавање елементарних сила природе - у овом случају, екстремне хладноће, зарад добијања благодети. Енглески теолог Беда Поштовани (познат и као Свети Бид, у сваком случају занимљиво име) је забележио у својој црквеној историји да порекло овог необичног обичаја долази од монаха Дритхелма. Прича о Дритхелму је интересантна а посебно о његовом виђењу загробних светова које је доживео током једне ноћи када је, на кратко, умро, што га је и навело да распрода сво имање и замонаши се. Тај догађај бих могао рашчланити и анализирати на десетак дужих постова, али пошто то није тема усредсредићу се на делове битне за мој коментар.

Дритхелма је анђео прво одвео тамо где су људске душе мучене ватром и ледом, наизменично, а на питање да ли зна које је ово место, Дритхелм константује да се налази у паклу, на шта га анђео исправља речима да је ово више предворје пакла, где су мучене душе оних који нису заслужили директан улазак у Рај, али нису били толико зли да би били директно осуђени на вечност у паклу (које је заправо било у смрдљивом црном амбису где су демони бацали несрећне душе и где наступа ткз. друга смрт), те се овде прочишћују на неко време. Дакле, чистилиште. Пургаторијум. Оно што је мене изненадило, читајући текст, јесте то што је Дритхелм живео у осмом веку, рођен 565 година пре Дантеа, а којег сам ја наивно кривио за стварање концепта чистилишта. Но добро, човек се учи док је жив.

Да не бих сувише залутао у писању, бацићу се мало на етимологију и понудити нека своја тумачења. Пургаторијум је чистилиште; енг. to purge, pure - очистити, чист, односно прати, опран. Ватра, fire, је од pyr(e), и протоиндоевропског *paewr. И ово није ништа ново, и данас имамо изразе са основом пиро, типа пироман, а улази и у састав речи Емпириј, што код Дантеа означава Небеско краљевство. Ми још кажемо и пирити/распирити, односећи се на струјање ваздуха или ватре. Моје знање о ведској метафизици је зарђало али колико се сећам, прана је животна енергија, дах/дух који напаја човека, потиче са сунца и прожима све елементе. Изгледа да је Хераклит био у праву када је рекао да је ватра основ свега. А на санскриту -prati између осталог, означава и "вратити се", "научити", "достићи"; у многим религијама постоји пракса ритуалног прања, и будући витезови су ноћ пред иницирање имали ритуално купање а код нас то налазимо и у крштењу. Свуда ова радња има исти значај прочишћења тј. враћања у/достизања стања пре пада.

У претходном посту споменуо сам персијска (зороастријска) бића Перије одн. Перјане, морално амбивалентна бића налик нашим вилама (данашњим речником chaotic neutral?) која егзистирају у међустању, чистилишту, и која само искупљењем могу достићи Рај. Перјани имају крила, одн. перје, слично симболичном приказу анђела. Наша реч перо, и енг. feather (од староенглеског feder, нордијског fjodr) су од пие корена -pet, летети, одакле је и реч птица. Постоји и протословенски пирати/парити - летети. Тако барем тврди званична етимологија.

Птице су митолошки често повезиване са ватром и соларношћу, а Феникс симболизује вечност кроз циклично прочишћење ватром. Перун је громовник а на санскриту проналазим да је перу - ватра. Громови су ватре с неба и неретко својим ударом узрокују ватру на земљи.
Хоћу да кажем, постоји нека веза између пера, ватре и прочишћења на шта ме асоцира и горе споменута пие реч за ватру, *paerw, а која ме много подсећа и на наше перо.

И у Православљу постоји концепт митарења душе након смрти, док се термин митарење односи на птице. Сматра се да је души могуће помоћи (и спасити је) током митарења, што је нешто најприближније западном учењу о чистилишту док је број 40, што сам већ напоменуо раније у претходним постовима, једна од оних цифара која представљају један цео, заокружен период, и тиме се не мора односити стриктно на само 40 земаљских дана.

Вратићу се још мало громовницима. У индоевропским митовима њихово дрво је храст. Оно има дубоко корење (те се назива и дуб) и симболизује снагу. Океј, али истовремено мене је храстово лишће, онако зашиљено, увек подсећало на пламтеће језичке а посебно зими када поцрвене и остану на гранама све до пролећа, па из даљине изгледају као пламтећи грмови. То нас опет доводи до свима познатог Бадњака и улоге ватре. И још једно мало опажање - Перунов германски пандан је Тор, његова руна (тајно име, суштина) је турисаз, међутим сама руна сликовито је приказана симболом које је готово истоветно слову "p" (п), с тим што је вертикална црта нешто дужа, а чита се као меко "т" (тх). Мени је ово одувек било необично али нигде нисам пронашао да је ико писао о томе. У том случају Торово име било би Пурисаз, или Пор. Кад боље размислим, нема ниједног изворног нордијског божанства или имена које почиње словом "п", што можда значи да су имали проблема са његовим изговарањем.

 

[Рнђа]

Етимологија и метафизика језика

Значење сваке и најмање речи претпоставља значење неке старије речи, а ово даље неке још старије, а све речи, реченице и све фонолошке морфолошке, синтаксичке граматичке структуре на крају живу говорну свест неког најстаријег језика у коме се мора знати све да би се знало било шта...

Аутор: Томислав Новаковић

уз беседу иде и сликовни урадак

- змај у корену и
- два анђела доле
- туце свита
- три равни света дрвета
- коло/точак са осам зрака на врху

све у свему, еквивалент горе приложеним сликама дрвета света.

 

[White Guar]

Покушаћу мање стручним језиком да искажем сопствено схватање ове тематике. Савремени језик није само, како то волим да кажем, пародија прајезика, већ симптом далеко већег и дубљег људског понирања у све нераспознатљивију фракталност постојаности, а чију генезу осликава параисторијски моменат рушења вавилонске куле. Стога, савремени живот је, у целини, пародија онога што у недостатку бољег израза могу назвати праживотом. Бледа копија, квантификација зарад квантификације и мајмунисање. Моји повремени излети у свет етимологије, колико год наивни и ограничени мојом карактерном особином сагледавања кроз и путем, а не на ствари, дакле не академски и објективно већ увек кроз живо, унутрашње искуство, ипак ми пружају довољан увид у једно стање, или стварност примордијалне смислености и свејединства исказане древним језицима коју могу наслутити само интуитивно. Језици су изрази душе, менталитета, карактера, свесности. Довољно је само бацити поглед на речник и говор људи до пре стотинак година и видећемо су живели у једном квалитативно заиста различитом свету од нашег, иако се по форми то не разазнаје, јер форме, као игре сенки и облика, лако преваре људски ум. Изучавање порекла речи је стога попут археологије душе.

Западњаци су у праву када кажу да је језик чаролија, повезујући spelling и spell. Не могу речима ни да објасним колико суштински речи/речник, заправо - језик, утичу на формирање и квалитет људског бића, на когницију и светоназор. На једном другом месту сам писао, односно покушао да искажем својим речима, како је процес читања, сам по себи, почевши од појединачног слова, речи, реченице све до пасуса и комплетне књиге, са све способношћу "читања између редова" толико комплексан и узвишен, да је заправо надљудски у оном пуком натуралистичком смислу, и допире у домен божанског. Реч/логос је заиста божански дар човеку.

Свиђа ми се та слика дрвета живота. Подсећа ме доста на поједине хришћанске, православне иконе у којима чељусти змије представљају улаз у гехену. Осмокраки точак је исто што и лотос са осам латица или, на западу, розета која краси многе цркве и катедрале. Осам означава осам праваца простирања креације који се врте око центра, осе, пола. О томе смо доста писали овде.

Иначе, претходних пар дана сам почео да пишем, више у форми бележака, о Бореју и митолошки веома присутним и њему релевантним ангвипедним бићима (змијски доњи део тела уместо ногу) и већ сам дошао до пуних седам страница у ворду. Углавном се бавим темама о којима сам мање више писао овде, са фокусом на реч/име Бор, и има ту доста занимљивог. Ако будем имао времена можда једног дана седнем и одрадим комплетан есеј на ту тему. Избегавам да постујем овде јер не желим да даље гушим тему и евентуално дискусију километарским постовима, нити желим да претворим тему у лични блог.

Занимљива је и та општа тема о језику и прајезику. Давно сам читао Умберта Ека који се исто интересовао питањем (ре)конструкције универзалног језика и био је, зачуђујуће морам да признам, симпатизер есперанта, а који је конструисао јеврејин Лазар Заменхоф, чини ми се, у склопу ширег пројекта универзализације (глобализације) путем ционистичког пројекта и религије хуманизма, а која опет, води ка Огисту Конту и његовој позитивистичкој религији која је касније једноставно преименована и препакована у социологију. Ово су све израслине просветитељско-илуминатског духа који се повремено и јавно декларисао као луциферијанизам (француски енциклопедисти су на пример отворено то писали) и идеја водиља је свих револуција, социјализама (било леве или десне оријентације) и чак модерних национализама, те у том духу треба и сагледати њихове тенденције, скривене под плаштом хуманизма и хуманитарности а које су ништа до главе лернејске хидре, о конструкцији универзалног језика у склопу наднационалне, глобалистичке заједнице чиме се заправо директно противе Божјој вољи и акту стварања језика.

 

[White Guar]

Једна мала занимљива веза поводом нордијског Рига а о којем је било речи на теми. Риг је оснивач касти и чувар тајног знања, руна. У индо-тибетској традицији митски краљеви Шамбале се зову Риг (риг-ден) одн. Носиоц Касти. А сама реч риг означава знање, мудрост, спознају.

 

[Рнђа]

За драге форумаше али и за вас мање драге, услед гласовних промена, фурунаше

још једном

знак моћи

слика северног пола.
за све нас,
београдска метеоролошка школа.

 

[BLAJBI]

Gospodo, mislim da ste vi sasvim PROMASILI I TEMU I FORUM....

 

[Рнђа]

несташко...

ово је тема о оси света.
та оса пролази кроз полове земље.
један од два пола је северни пол.

мени осмех, теби бол.

 

[Рнђа]

народ Серера, западна Африка...



А. Бог Рог, Све и Свја, И Отац и Мајка

Roog is the Supreme being and Creator God of the Serer pantheon... Roog is the source of life and everything returns to Roog... Roog is "the point of departure and conclusion, the origin and the end"... The Serer believe that Roog is an incorporeal and hermaphroditic being, possessing both a male and female nature... referred to Roog as "father and mother" ... in the Serer creation myth it is both grandfather and grandmother.



Б. Космичко јаје, прво дрво и три света

Serer creation mythology they all posits that, the Universe and everything in it were created by Roog, and the creation of Planet Earth was a result of a swamp which the first tree grew within. The first three worlds created through a mythical egg and under the principles of chaos were: the waters of the underworld, the air including the higher world and earth; these three were the first primordial worlds created by the supreme being through thought, speech and action.



В. Три и Четири

The cult of the tree is symbolic in Serer religion; the feminine world also played a crucial role in the creation process of the Universe and the first-humans. This is linked to the Serer philosophy of beauty and Serer-numbers found in Serer religious symbolism, with number 3 symbolizing the feminine world number 4 the masculine world and number 7 (3 + 4) representing balance and perfection, something the Serers try to achieve in their daily lives and the environment they find themselves in.

Г. Би Ум, би Реч, би сЛог, ...

The genesis of the Universe is found in "A nax" and "A leep". Which posits that: "In the beginning, there was nothing but darkness and silence until the pre-existent being, Roog, began the genesis of the world" [the Universe]; the Serer oral tradition does not speak of Roog's gestation, probably due to cultural taboo, but only when the mythical word was uttered and what was uttered by the supreme being, which is found in A nax. According to A nax, the first mythical words spoken by Roog were: WATER! AIR! EARTH!



Д. Rotational movement around the axis of the world

According to the Serer narrative, this initial islet was not static, but animated by a whirl around the axis of the world; the Serers were able to symbolize the Earth's axis and the whirl in a geometrical diagram ... In the myth, Roog is portrayed as the mythical deity who somehow "turned its self on"; as the deity rotate in space, its rapid motions expanded with the primordial world it had first created. Roog's motion also affected the axis of the cosmos; the vital energies it had emitted, rotated in a spiral motion thereby creating the celestial objects.



Ђ. Стећак, 12 зрака сунца и 4 стране света

...the Serer people have represented the axis of the world in the form of a stele, symbolizing the steles of Roog. In the Serer home, sometimes in the courtyard, they represent the most sacred place of the house servicing as the centre of gravity of divine energies and one of the poles of the coronation. In the home, these steles are made of wooden slabs, forming a sacred wood. Sometimes they are raised steles supported by three rods and sometimes they are just green trees. There symbolism can be celestial or terrestrial depending on the arrangement of rods that surround them. If there are twelve rods arranged in a circle, they symbolize the celestial world, four rods forming a square symbolizes the earthly world ...

Закључак:

Deja vu all over again
илити
све! подебљано у насловима под а, б, в, г, д и ђ већ јесте предмет прошлих порука у овој теми и посведочено је у живом предању међ Србима (барем). И, молим вас, немојте више да се убеђујемо да ли је почетак свега/света у времену прошлом.

 

[крвав]

У једном несретном покушају писања есеја инспирисан управо темама јужноамеричких божанстава са фокусом на пернату змију, пронашао сам пуно тога занимљивог. Покушаћу да изнесем онако из главе у кратким цртама шта сам запамтио јер ме мрзи да га нађем..
Вотан је име Кецалкоатла у Паланкеу/Паланци (и ми кажемо паланка за варош), долази из шпанских извора. Можда су локално божанство поистоветили са германским Вотаном због митолошких аналогија (моје мишљење) а можда је само случајност. У Шпанији је постојала јака готска струја те су итекако знали за Вотана. Најпознатији је можда као Кукулкан, кук - перо, кан -змија, перната змија. Ово ми је било занимљиво, те сам одлучио да мало прочачкам. При дну кичме у пределу кука је сакрум (крсна кост, "света кост" која наводно има кључну улогу у људском ходу, усправном држању) са две "але" (ala of sacrum) односно крила. Ала је аждаја, змај, крила асоцирају на перје. Пали ангели и њима слична, демонска бића се каткад сликовито приказују са "доњим" крилима, тј. расту из кукова, за разлику од небеских ангела. Кан значи и владар, реч наводно централноазијског порекла.

Иначе имам теорију да је обожавање Кукулкана било присутно у тајним друштвима све до 19. века а можда и дуже преко гностичких (и касније масонских) струја. Од средњевековних француских гностичких јеретика (њиховог имена се не могу сетити тренутно) који су палили крстеве а реинкарнираних у 19. веку као један од масонских огранака - ККК илити Кју Клукс Клан, ("Деца Змије" како их назива Марвел) а које означава име КуКулКан. Кју (Q) је једно од "шифара" (преко Квецалкоатла), рецимо холивудски филм Кју (Q) из 1982. о змају Квецалкоатлу или онај скорашњи покрет са свим елементима култа, Q-anon који се бавио предвиђањима и спасавањем света путем "тајног" инсајдерског знања или, на крају крајева "Q" шифра при влади САД означава приступ тајним информацијма највишег реда. Исто у вези са тим, Q у Звезданим Стазама је омнипотентно, божанско биће). Дакле све се односи на Квецалкоатла/Кукулкана/Амаруа/Вотана као доносиоца знања, "просветитеља" људског рода који у гностичко-масонској митологији одговара Тубал Каину, којег поистовећују са Вулканом/Хефестом, "мужем" Венере/Данице.

Наставиће се..

Da li bi mogao da nevedeš neke izvore ili dve-tri knjige, koji se bave ovom tematikom ili koje su ti najviše otvorile oči, koji se tiču ljudskog pada i početka istorije i našeg postojanja . Najradije bi da pročitam neki od tih eseja u pokušaju ako je ikako moguće.

 

[White Guar]

Da li bi mogao da nevedeš neke izvore ili dve-tri knjige, koji se bave ovom tematikom ili koje su ti najviše otvorile oči, koji se tiču ljudskog pada i početka istorije i našeg postojanja . Najradije bi da pročitam neki od tih eseja u pokušaju ako je ikako moguće.

Стварно не бих могао да наведем књигу или две која нуди одговор на сва ова питања. Много сам књига ишчитао а онда филтрирао шта ваља и лагано склапао мозаик који је и даље далеко од комплетирања. Много тога долази и од приватних кореспонденција током година.
У вези људског настанка и пада, то је ипак вечита енигма. Неко време сам провео међу традиционалистима перенијалистима и мислим да је Рене Генон ту најважнији. Рене Генон, Јулиус Евола, па и Мирча Елијаде и све што су писали у вези примордијалности, стања бивства и сл, јер се без основног познавања метафизике ове ствари не могу ни појмити. Од Генона препоручујем да се почне са " Symbols of Sacred Science" која је заправо компилација краћих чланака, лако се чита и занимљиво је. Имаш комплетан његов опус на "archives org".
Даље, патристика, учење раних црквених отаца и њихови коментари Светог Писма, а препоручујем и дела Серафима Роуза (има књигу о настанку света: "Genesis, Creation and early man"). У суштини многи прескачу црквене оце а њихови коментари знају да буду веома драгоцени и вишеслојни, тек ту видиш која је дубина Хришћанства.
Подразумева се и опште познавање митологије и компарација митова.
Антрополог Роберт Сепер (Robert Sepehr) има неколико занимљивих књига и Јутјуб канал са доста мини документараца, где обрађује низ различитих тема о древним културама, митовима, а све повезано једним наративом о људском пореклу и паду. Иако се не слажем са свиме што каже, препоручио бих и њега. Мене је инспирисао да истражим митове јужне и централне Америке и Чачапоје, преко којих сам онда стигао до Кецалкоатла и ствари о којима сам овде куцао.
Моја главна тема је истраживање примордијалности, поларна традиција.
У суштини све о чему сам писао овде је резултат сопственог истраживања и склапања веће слике. Било је раније добрих страних форума на којима су се водиле одличне дискусије али су у међувремену сви позатварани. На старом компу имао сам стотине страна у ворду у виду бележака, али сам обрисао јер сам сматрао да никада нећу имати времена да све простудирам а и посветио сам се писању других ствари.
Једноставно ухватиш једну нит и пратиш где те води. Докле год те води тежња за истином а не некакав комплекс или интерес, на добром си трагу.

 

[Рнђа]

Друже Гуаре,

да поделим мени ново сазнање...

Змај је омотан око дрвета/аксис мунди

Змај се мота око пола.

гризе свој реп (Оуроборос), све јасне асоцијације.

Пол се мота око средишта око ког се обмотао (и ког чува) змај


пс: две змије или двојност једне змије?
пс: Има ли звезда Тубан посебно место у предањима?
пс: не штеди типковницу
пс: у оба случаја правац мотања је исти и супротан је правцу кретања казаљке на сату
пс: вел'ка слика

 

[White Guar]

Ух, прво ме је начела Сребрена са астролошким добима а сад су ме ове звездане мапе дотукле. Све сама шпанска села за мене. Искрено, на почетку су ми та доба деловала занимљиво (знам за њих одавно) али нисам сигуран колико ту има истине а колико су производ модерних, њу-ејџ маштарија. Посебно са ткз. доласком идеалног доба водолије које је срж њу ејџа. Могуће да постоји некакав астрални магнетизам који даје одређен карактер или zeitgeist датом периоду (ово заправо не поричу ни хришћански светитељи) али мислим да је тешко све то јасно разлучити и категорисати у унапред детерминисане облике. Рецимо, када се наводи да је у добу Овна са Ехнатоном и Мојсијем дошло до првог јављања монотеизма (у односу на наводно првобитни политеизам) што није баш тако једноставно. И даље сматрам да је првобитни монотеизам изродио политеизам дегенерацијом духовности која се манифестује у виду фолк религија, а заправо обичаја.

Елем, двојност змије, као што епископско жезло има две змије на врху, чинећи симбол тау. Једна змија баца анатему, друга благослови. Једна везује друга ослобађа. Тау је аксис мунди, дрво живота. Или бронзана змија која је исцељивала од уједа змије, греха, када би Мојсије подигао свој штап. Или крв горгоне медузе која са леве стране убија а са десне лечи.

У вези те двојности сетих се сада иранске Ажи Дахаке, одакле долазе називи аждахак и коначно аждаја. У миту то је зли змај, син Ахримана. У другој верзији мита ради се не о змају већ људском владару Зохаку/Захаку, краљу-чаробњаку којег је Ахриман користио за испуњавање својих злих планова у свету људи, а пре свега да донесе зиму у рајску земљу Арјана Ваеђо. Тај Зохак је имао, као дар од Ахримана, две црне змије на раменима које су му давале бесмртност (докле год их је хранио људским жртвама) и 'штован је и дан-данас у одређеним круговима као архетип или матрица индивидуације леве стазе.

Поређења ради, Хауардово хиборијско доба, а које неки смештају у период пре Потопа односно пре Холоцена а други у период одмах након Потопа, има култ Сета који већина познаје из првог филма са Тулса Думом. Симбол култа су две змије које се сједињују око црног сунца и такође се повезују са бесмртношћу, будући да је Тулса Дум стар више хиљада година и наводно последњи атлантиђанин. Ова представа потпуно одговара иранском мотиву краља црмомагијаша Зохака са две змије поред главе. Иначе ако неке збуњује што често помињем Хуарда, најпознатијег по стварању Конана варварина, то је из разлога што сматрам да модерна фантазија (од Хауарда, Лавкрафта до Толкина и бројних аутора Тамнице и Змајева ) припада истој, континуираној струји као и древни, класични и рецимо средњевековни митови, као митопоетски изрази људске свести и који свакако заслужују озбиљну анализу. Другим речима, то су стари митови преобучени у ново рухо и који ништа мање утичу на данашње људе од митова старине.

Генерално, Атлантиђани су временом дегенерисали у црномагијску расу тифонијанске струје која је настављена у Мизраиму одн. Египту, и у суштини је позната као стаза леве руке која различитим моделима психо-физичке алхемије тежи проналаску еликсира бесмртности. И хронолошки се подударају јер Ахриман тежи уништењу првобитне аријске земље где зли, троглави Зохак/Ажи Дахака представља поларну супротност добром пастиру-краљу Џамшиду: први је пун греха, други пун врлине. Дакле ради се о периоду златног доба пре велике зиме, можда период пре леденог максимума или пре некакве катастрофе која се задесила на прелазу из Плеистоцена у Холоцен.
(Када сам већ код Хауарда, воде се занимљиве дискусије међу познаваоцима његових дела а које поистовећују Хауардове древне Хиперборејце са Словенима. Но да се вратим теми.)

Конкретно о звезди Тубан стоји да је била поларна звезда од 4. до 2. миленијума пре Христа. Према википедији, то је период када је основана Троја, почиње Минојска цивилизација, граде се велике пирамиде у Египту, Стоунхенџ.. Заправо, Тубан замењују у једном тренутку Мизар (zeta ursae majoris) и Кохаб (beta ursae minoris), као својеврсни близанци према којима су и велике пирамиде биле оријентисане. Први краљ Египта био је Менес, познат и као Мизар/Мизраим и Мин.

Мислим да је предање о Тубану класично змајско, тифонијско. У том смислу, не знам како да растумачим онај мотив о јунаку у лављој кожи који убија змаја. Самсон, Херакле, Рустам (познат и као ирански или скитски Херакле, отац Сораба) али и Кадмо.

Кадмо је ту мени веома занимљив, онај који је убио аждају али и сам морао постати аждаја. Исто је носио лављу кожу а био је Феничанин, из Сидоне, и наводно Грцима пренео феничанско писмо, одакле је настао грчки алфабет. Раније на једној другој теми сам споменуо како је келтски пандан Хераклеа/Самсона/Кадмоа, Огмиос/Огма, заслужан за стварање келтских руна. Да напоменем да неки поистовећују и Самсона са Дагдом. Дагда је келтски бог мудрости и друида, брат Огме. Заправо, сматра се да постоји веза између Дагде и Дагона, а што сам и ја наслућивао.

Наиме, пореклом Сидоњанин, Кадмо је последњи део живота провео у Илирији, где се на крају претворио у змаја заједно са женом Хармонијом. Е сад, Сидон је први син Ханана, како се звала и та регија блискоисточног Медитерана. Сидон, одакле је Кадмо кренуо у потрагу за сестром Европом је био поморски, рибарски град (sidun је на феничанском то и означавало, рибарски град) а на једној таблици као господар Ханана спомиње се божанство Дагон. Човек-риба, божанство за које чујем да је присутно на Балкану тј. Хуму најраније од Винчанаца. Чак сам чуо негде да га исто називају Дагон. А њему одговара и акадско-сумерски Апкалу/Оанос, који је и један од седам мудраца и у Вавилону Апкалу је назив риболиких људи који су едуковали човечанство, између осталог и о стварању света. Одмах су ту асоцијације на познате Догоне и њихове делфине са сиријуса али и можда западноафричке Серере и њиховог Рога о чему је Рнђа писао. Свуда се ова риболика створења повезују са знањем, првим писмом и сл.

Заправо, тај мит о седам риболиких мудраца који преносе знање на нова покољења човечанства (претпостављам, након Потопа и град Киш који је по вавилонској традицији први изграђен након потопа) одговара ведском учењу према којем Вишну у облику рибе наводи Сатјаврату да изгради барку пред надолазећи потоп. То је мотив рибе-спаситеља. Сатјаврата (пазите како ово име звучи блиско нама Србима, сат-ја-врата, причали смо раније на теми о значењу сат) је ману следећег (овог) циклуса, одговарајући отприлике Ноју. Титулу или епитет ману налазимо и код првог краља Египта Менеса.

Оанес и Дагон се пре свих повезују са делфинима - хиперборејска веза - а култ је постојао и код Минојаца.

Е да, Кадмо је посејао змајеве зубе одакле су никли Спарти, касније елитни ратници и племство краљевства Тебе. Опет видимо тај мотив змајског порекла племства. Кад рекох да је Кадмо отишао у Илирију (или преведено Балкан?) можда ту има неке везе са Дачанима и Сарматима код којих је био развијен култ змаја али и змај-вука, Вулкан - вук-змај, змај огњени вук, који је Хефест/Тубал каин.

Извињавам се на непрегледности, куцкам на телефону и у журби, а не подносим телефоне. Покушаћу у току ове недеље да додам и разјасним пар ствари јер као и увек не стигнем да испишем све чега се сетим, а ако не стигнем онда касније.

 

[Сребрена]

пс: Има ли звезда Тубан посебно место у предањима?

како да не..припада сазвежђу Змаја и кад је Тубан био "Поларис" направљена је Кеопсова пирамида.
Мислим да се види само са јужне хемисфере, а са наше не.

Ух, прво ме је начела Сребрена са астролошким добима а сад су ме ове звездане мапе дотукле. Све сама шпанска села за мене. Искрено, на почетку су ми та доба деловала занимљиво (знам за њих одавно) али нисам сигуран колико ту има истине а колико су производ модерних, њу-ејџ маштарија.

Али...добро ти иде
Лако је данас сазнати о небеским телима кад има толико техничких помагала и информера. Тешко је схватити како су мудраци оних времена то знали?
Ево код Срба, народно предање сместило је дане Ђурђе и Митра једно насупрот другом, али не као аритметичку средину (365 дана подељено на пола).Полугођа су неравномерна, као што савремена наука и каже..а то би значило да су ти неки "неуки"Срби знали да планета Земља има нагиб према својој оси окретања.

Пробај да обратно посматраш целу ствар : по тим небеским променама мењала се "мода" на планети Земљи: кад је "поларис" био у сазвежђу која се код нас зове Ждрал..па са на тлу широм света одједанпут појављују птицолике фигуре у Винчи, код Хетита, на Блиском Истоку...

--i ta "moda" je zamenila onu sa ribolikim krljuštavim figurama alla Dagon odn.Lepenski Vir.
https://www.google.com/search?rlz=1...oAhVtmYsKHZUcBQsQsAR6BAgKEAE&biw=1440&bih=708

 

[White Guar]

Пробај да обратно посматраш целу ствар : по тим небеским променама мењала се "мода" на планети Земљи: кад је "поларис" био у сазвежђу која се код нас зове Ждрал..

Ждрал или Лабуд (Cygnus)? За Ждрала пише да је у јужној хемисфери а Лабуд је имао/имаће поларну звезду..

 

[Сребрена]

Ждрал или Лабуд (Cygnus)? За Ждрала пише да је у јужној хемисфери а Лабуд је имао/имаће поларну звезду..

Cygnus, да. Најсветлију звезду тог сазвежђа, Денеб, Словенци и даље зову Жерјав, што је код нас Ждрал.
Птоломеј је назвао сазвежђе Лабудом иако није упечатљив крив лабуђи врат као што би требало да би се оправдао назив.

Пошто сам случајно налетела на податак да Словенци зову најсветлију звезду (Денеб) сазвежђа "Сигнус" - Ждрал (Žerjav), и повезала Шафарикову реченицу да је "крка" била омиљена птица свих Словена ( због чега мислим да су исту звезду и остали Словени звали Ждралом или Крком), нашла сам потврду код астронома Н.Јанковића да се на нашем небу Ждрал види непрестано скоро 11 месеци годишње, и да су је Личани одлично пратили:

Знам да су то танане нити, још увек не може да се 100 посто потврди, али мислим да вреди потраге...

 

[White Guar]

Баш ме занима има ли везе између ждрала и роде, односно да ли су људи тада, рецимо у време Винче, разликовали те две птице. Само име роде асоцира на родити, родбина, род, а има и врховни бог старих Словена - Род. На западу, maypole је штап/стуб око којег се кружи и симболише дрво живота, као што и Род то често симболише. Rod је други назив за штап.
Све ми се чини да је Род оригинално бог прасловендког монотеизма, или макар сећање на тај далеки период.

 

[ИгарЈ]

Баш ме занима има ли везе између ждрала и роде, односно да ли су људи тада, рецимо у време Винче, разликовали те две птице. Само име роде асоцира на родити, родбина, род, а има и врховни бог старих Словена - Род. На западу, maypole је штап/стуб око којег се кружи и симболише дрво живота, као што и Род то често симболише. Rod је други назив за штап.
Све ми се чини да је Род оригинално бог прасловендког монотеизма, или макар сећање на тај далеки период.

Умели су их помешати, а алоглотски облици показују нам да рода по свој прилици нема везе с глаголом родити:
Орсат Лигорио - Сх. рода, лат. ardea

 

[Сребрена]

Умели су их помешати,

Како се може потврдити твој навод да су у време Винче умели да помешају роде и ждралове?

 

[White Guar]

Јел могу мало да живнем тему? У данима карантина и беспосличарења вратио сам се ранијим белешкама под насловом Борови и Људи Змије. Нисам стигао да напишем текст па бих овде према тим белешкама искуцао неколико постова. Тиче се етимологије и митологије а иначе тема је више забавног карактера, па је тако и читајте.

1. Део - Борови и Људи Змије

Бог северног ветра, Бореј, беше крилат док му је доњи део тела змијски. Његови синови, Бореади, Зет и Калеј, чланови посаде славних Аргонаута, исто су приказани са крилима, готово као некакви ангели. За Борејево име налазим да се јављало и као Бори-аис и Бор и можда је, само можда - словенско име наводно бугарског порекла, Борис, одатле изведено. На Јадрану јак северни ветар је бура (или бора). За буру стоји да је од словенског бурја (олуја) одакле је глагол бурити се, а да је страни назив бора од истог корена као и грчки Бореј. Бурити, набурити се, одн. срдити се, наљутити се, разгневити. Иако се сматра да словенско бура/бурја није у етимолошкој вези са бора/бореј, ипак постоје одређене везе, рецимо Бореј је приказан као веома темпераментан, набурен или борбен.

Па је тако стари Бореј, у духу времена, често отимао љубавнице, између осталих атинску принцезу Оритију коју одводи на Хем (Стара планина) у Тракији, где се налазило једно од његових станишта. Због брака са Оритијом (одакле је имао поменуте синове Зета и Калеја и кћери Клеопатру и Хиону) Атињани га присвајају као сународника и потом постаје један од омиљенијих атинских божанстава, поставши чак њихов заштитник. Тако је једном приликом спасио Грке од најезде Персијанаца потапањем њихових бродова. Занимљиво, и први (митски) краљ - оснивач Атине, Кекроп, имао је змијску доњу половину тела (понекад и риболику), па је можда и та веза утицала на развој култа Бореја код Атињана. У вези Кекропа напоменућу да је у египатском Хермеполису члан примордијалне осморке (огдоаде) био Кек који је приказан са главом змије или жабе.
Када смо код људско-змијских хибрида, морамо навести Ехидну, мајку читаве галерије монструозних бића, а која је са Хераклеом, како веле понтски Грци, изродила три сина - Скита, Гелона и Агатирса од којих су настали Скити, Гелони (који се настанише међу Будинима са центром у граду Гелону) и Агатирси (који се повезују са Трачанима и који су живели на подручју данашње Војводине (прото-лале)).

Друга Борејева љубав је била Питис (Pytis), орејада, горска нимфа, чије име, занимљиво, значи - бор (pine), дрво у које се и сама на крају, трагично, претворила. Лепа Борка беше ћерка речног бога Ладона али занимљиво да је то и име змаја чувара врта Хесперида. Постојао је и речни бог Бористен (који тече са севера) а којег неки поистовећују или барем доводе у везу са Борејем. Бористен је и једно од старих имена благородне реке Дњепар и тече са севера као што су текли и хиперборејски дарови, можда управо овом реком, од самих Хиперборејаца, преко једнооких Аримаспа јужно, преко Иседонаца и Скита до Грка и Аполоновог родног места на острву Делос.
С друге стране, Питис подсећа на једно друго, познатије име. У Грчкој, у Делфима, била је Аполонова пророчица Питија (Pythia). Назив пророчице, заправо њена титула, Питија, што је и првобитан назив самог пророчишта, долази од Питона (Python), змаја који је чувао ово, по Грке веома свето место, подно Парнаса. Често су дарови прорицања, мудрости, гнозе, тајног знања и сл. питонског односно змајског порекла, на шта су упозоравали и рани хришћански оци, алудирајући на њихово хтонско-демонско порекло.

Још један рани краљ Атине је имао змијолико присуство. Ерихтон, аутохтон (рођен из земље/Гаје) попут Кекропа, као беба дат је од стране Атине на чување Кекроповим ћеркама. Када су отвориле кутију у којој је скривен, виделе су змију обмотану око њега док је по другој теорији, сам Ерихтон имао змијски доњи део тела. У сваком случају, видети Ерихтона је било забрањено, представљало је табу, што касније у средњевековној Европи налазимо такође као битан елеменат у причи о змијорепој (ређе риборепој) Мелусини, коју муж не сме да види суботом када поприма свој прави (чудовишни) облик. Видети њен прави облик означавао је трагичан крај приче. У ранијим коментарима на овој теми већ сам споменуо сличне митолошке појаве - Пернате Змије Квецалкоатле-Вотане Америке, доносиоце тајних знања и генерално, родоначелнике краљевских и свештеничких династија, синова змије. У Кини је потпуно исту улогу имао Фуси, такође човек-змај.

Толико за сада а ако је дозвољено, наставићу касније са текстом.

 

[White Guar]

Наставићу са другим делом бележака у оквиру теме Борови и Људи Змије.

2. Део - Рустам, Скитски Херакле?

Као последњи пример навешћу староирански мит у којем се херој Рустан, слично Хераклеовом сусрету са женом-змијом крај Црног мора, секиром избавља из смртоносног загрљаја чаробнице жене-змије коју сусреће у хладу дрвећа покрај реке. У књизи The Dragon in Medieval East Christian and Islamic Art (аут. Sara Kuehn) спомиње се могућност да је и овај ирански мит, попут скитског, имао древну генеалошку димензију, а коју је Игор Пјанков забележио у фолк легендама јужног Таџикистана где се, наводно, и даље верује у постојање смртоносних жена-змија које обитавају у рекама (слично нагама у Индији и Тајланду). Нисам још довољно упућен у рад дотичног Пјанкова али видим да он сматра да је Рустам по рођењу био централноазијски Скит (Сака), могуће да на неки начин поистовећује древне Иранце и Ските? Иначе, Рустамов син се звао Сораб, такође велики јунак који завршава трагично од руку сопственог оца. Рустам и Сораб, тј. мали Рустам. О чуда!

Мелусина и Змајски Ген

Због чега придајем толику пажњу генеалошком аспекту мита о ангвипедним (змијоножним) бићима? Не знам ни сам, али је врло занимљиво. Синови Бореја и снежне нимфе Хионе, Бореади (Boreades Hyperboreoi или Gigantes Hyperboreoi) беху бесмртни свештеници-краљеви теократске Хипербореје, устоличени у кружним градовима којима се непрекидно орила песма достојна Аполона. Добар део најстаријег европског племства има митолошко порекло у већ поменутој Мелусини, сирени или нимфи извора, која је имала способност да сваког дана осим суботе (сабата) има потпуно људско тело односно људске ноге. Сликовит приказ Мелусине са два змијска репа уместо ногу је симбол компаније Старбакс (Старбакси су, опет, били познати морепловци у 18/19. веку те одатле могућа веза са сиреном) и истоветан је ренесансном приказу Ехидне. Ехидна се, опет, у најстаријим текстовима чак поистовећује са делфским Питоном, као Делфина.

Дакле имамо хиперборејске краљеве старе Грчке, краљевске Ските (или Сколоте) које рађа Ехидна, европске краљевске куће које себе сматрају потомцима Мелусине (дакле по женској линији, што је додатна занимљивост), те свештеничке династије синова змије Квецалкоатла-Вотана у Америци... Примера има још много, а тај универзални мит о змајској краљевској линији постоји и данас, у нешто измењеном облику, у конспиративним теоријама о анунакијима и рептилијанским елитама друштва, где сходно савременом духу, имају ванземаљског порекло, што је само други, прилагођени израз за онострано, натприродно. Заправо многе савремене "теорије завера" попут равне земље, дивова, џиновског дрвећа, бигфута и духова су рециклирани древни концепти, стварности и космогоније препаковане у научно-позитивистички језик 21. века, односно религијско-психолошки мотиви који су увек присутни и испољени јер чине саставни, ако не и темељни слој човековог бића, па чак иако их он, као што је то данас чест случај, није ни свестан.
...
У наставку текста бавим се темама ведског Белог Вепра и његовом етимологијом према Генону, библијски демон Вепар који је сирена, иранској планини Алборз и Кавказу те нордијском Бору/Бурију, симболизму шишарке и четинара, етимологији четинара и свиња.. Ако буде интересовања куцкаћу и о томе.

 

[White Guar]

У овом делу текста Борови и Људи Змије (какав наслов ) покушао сам да се дотакнем неких веза између вепра (boar) и Бор/еја али сам масовно фејловао. Мало се дотичем и Кавказа и нордијске митологије. Писац је хтео нешто да каже али се порука негде загубила. Ипак, можда некоме буде интересантно.

3. Део - Бели Вепар Овога Света

Враћам се на почетак. Значење односно порекло имена Бореј, северног ветра, је према једној теорији од глагола borao (прождирати, јести), упоредимо то са лат. vorare одакле је и суфикс -vore. Бореј се често појављује у облику облака, олује, магле, рекли бисмо сасвим прикладно и сходно његовој функцији, међутим овде етимологија постаје веома занимљива. Друга реч за маглу, дим, облак је вапор (vapor), која је слична нашој речи вепар (дивља свиња) а која је на енглеском боар (boar), што Рене Генон опет директно повезује преко корена -var са Борејом али и грчким Ураном (Вран/Варан) и индијским Варахом (Varaha), белим вепром и трећим аватаром Вишнуа за не само ову Махајугу већ целу Калпу, што ће рећи комплетан циклус манифестација овог света. Какве све ово има везе једно са другим? Па, што би Милош Црњански рекао, све је то у некој (хиперборејској) вези.

Укратко, вепар (вараха) је симбол Хипербореје или првобитне, рајске поларне земље. Зато је и симбол друида (дрвовидаца) одевених у бело, свештеничке касте присутне широм Старог Света, не само код Келта већ и Хелена, Скита, Иранаца, Трачана па и Словена, заправо свих Арија. То су разноразни орфеји, елуријани, барди, жреци, маги и др. У једном тренутку против њих су устале кшатријске силе, симболизоване медведом, прецизније, медведицом јер тај акт представља израз лунарног, фемининог карактера. Ту лежи, према Генону, мистерија упарених речи boar/bear. Тај револт је митолошки описан, између осталог, у лову на калидонског вепра (Каледонија је старији назив Шкотске, земље друида), коме први ударац задаје управо јунакиња Аталанта (коју одгаја медведица), а чије име асоцира Атлантиду, традиционални центар који замењује онај првобитни, Хиперборејски. Рецимо, атлантиђанска Тула (коју су памтили и Толтеци) је само пренесена првобитна, поларна Тула Веда.

То ме опет доводи до наше драге Мелусине за коју полуфиктивна историја каже да је била скитског порекла, принцеза краљевских Пикта јужног Албиона, и чији је тотем био змај, и која се удала за Рејмонда де Вереа, грофа анжујског, припадника друидске линије (те му је породични грб плави вепар). Њихов син је био комадант војске Карла Великог а његов син чувени Роланд. Мелусина фонтана се звала Лусина (лучоноша) одакле је име куће Лузињан, краљева Јерусалима. Опет, то је једна сасвим друга прича око тајне грала и змајских крвних линија.

Елем, било је на овој теми доста речи о значењу -вир/вар. Моја прабаба из Босне је млеко називала вареника. Варити - кувати, заварити - спојити, све повезано са топлотом, енергијом (енг. warm а опет, war значи рат, тј. бој, борба, што нас поново враћа на борбеног Бореја (кажемо и узаврео, жаргонски узаврела му крв, у жару борбе).

Примордијални Бурази

Нордијска праисконска божанства су Бури и Бор, Воданови деда и отац.

Бури је наводно од протоиндоевропског (или како волим да га називам, хиперборејског) *bher, to bear, носити (to bear arms), а означава и стање трудноће. Одатле је и наш глагол брати. Истовремено, bear означава и медведа и сличност са речју boar, поново по Генону, није случајна. Бурија је лизањем леда "родила", или је боље рећи ослободила праисконска крава Аудумбла из чијег вимена теку четири реке млека (четири реке Едена). Међутим, мислим да је етимологија имена Бури исто у вези са прото-ие *BhUh значења настати, постати, одн. на словенском - бити, бивати, буди. Занимљиво, од истог корена изводи се и протогермански buraz (место становања, пребивалиште, боравиште) док код нас означава брата, особу са којом делимо боравиште?

Буријев син је Бор и званично то и јесте значење његовог имена - син. Етимологија каже да пие *B(h)or означава четинарску шуму. Протогермански *barwaz, прегермански *borwoz. Мени звучи као гласови из култне игре Age of Mythology (ко је играо, схватиће). Занимљиво, одавде је изведена и реч "број", значења мноштво. Сабрати се, сабор, сакупљање већег броја људи. Назив четинар (чета, скупина) можда и алудира на то.

Боро с' Кавказа и Вучје Млеко

У Ирану постоји планински ланац Алборз са највишим врхом Дамавандом. Алборз је света планина авестанске традиције и одраз је поларне планине Хара Баразити (те одатле Халборз - Алборз) око које круже звезде и сва васељена. Име Хара Баразити је од протоиранског хара брзати, где је хара изведено од индоевропског корена ser - бранити, чувати, а брзати од придева brzant, висок. Висок бедем? Словенско порекло речи брз, као преко пољског barzo, значи и "веома", "живахно", што се може довести у везу са значењем високо. Име највишег врха Европе, кавкаског Елбруса, планине на којој је окован Прометеј, истоветног је значења као и Алборз, а мене је занимало има ли оно "бор" или иранско борз, у имену неке уопштене везе са хиперборејском темом овог текста. Испоставило се да су у 19. веку поједини исландски стручњаци као што је Финур Магнусон кокетирали са, морам признати, веома занимљивом идејом да нордијски примордијални Бор представља ништа друго до Кавказ, ирански Борз, као планину-колевку кавкаске расе. Примордијални Бури и Бор произашли су из леда а мисли се на Потоп и залеђену воду, можда чак у вези са крајем леденог доба и отапањем леда? Као што знамо према предању управо се на Кавказу по Потопу насукала и Нојева барка.

Има ту још нешто занимљиво. На прототурском bori је вук, мада постоје тврдње да је реч заправо иранског порекла. Туркијски народи, слично римском миту о Ромулу и Рему, имају мит о мајци вучици.

Оно што сам још хтео да додам јесте да је у демонологији Вепар и назив једног од палих ангела који се заправо јавља у женском облику, и то као - сирена и има способност изазивања олује и потапања бродова. Да ли је тиме цела прича коначно заокружена?

У следећем, последњем делу писаћу мало о симболизму шишарке и четинара (мислим да има везе са темом текста) и додаћу неколико завршних мисли. Превише сам тема начео а нисам ишао толико у дубину. Ипак су ово само белешке исписане у тренутку инспирације. Складно теми.

 

[White Guar]

4. Део - Забрањена Шишарка

Римљани су изградили колосалну бронзану статуу шишарке за коју једна легенда каже да је красила сам врх римског Пантеона, а која је једно време такође служила као фонтана покрај Изидиног храма. Статуа се зове - pigna, како и данас италијани зову шишарку.
Пиг (pig) је наравно назив за свињу и читајући о етимологији те речи пронашао сам да оно долази од picbred, означавајући свињску храну - жир. Жир је наравно семе храста или букве док шишарка, која расте на четинарима, служи да заштити семе дрвета (то је отприлике једина веза коју проналазим између њих). Још једно од понуђених значења речи pig је расти, гојити се (и ту је могућа веза са енгл. big) највероватније у вези са познатом прождрљивошћу ове животиње која је и постала синоним за прождрљивост и гојазност. Споменуо сам раније исту везу поводом вепра, boar, које се изводи из -vore. На староирском, borr има исто значење - дебео, надуван.

Што се тиче етимологије четинара - pine, ствар је наизглед доста јаснија. Реч pin значи игла, алудирајући на оштро игличасто лишће, али даље се напомиње да оно долази од протоиндоевропског *PeyH означавајући смолу, сок али и - маст и млеко. Даље, *PoyH се односи на давање а ако је веровати званичној етимологији, одавде је изведено словенско питати значења - нахранити (пита?), утолити жеђ (пити?), а ја бих додао и: напојити, што још више одговара пие *PoyH. Сетимо се свих оних митова о првобитном бићу, родоначелнику који се напаја млеком вучице или краве.

Постоји, наиме, легенда да је забрањена воћка коју су Адам и Ева окусили у еденском врту, заправо, шишарка. Прави идентитет забрањеног воћа је ионако остављен по страни, те је свашта могуће а ово би објаснило свеприсутност мотива шишарке широм света, њену енигматичну сакралну улогу као и често спаривање са змијом. Бронзана статуа шишарке, pigna, и данас је изложена у Ватикану. Папино жезло има мотив шишарке као и Озирисово жезло које још има и две обмотане змије. У Индији Шива је приказан са шишарком око које је обмотана змија. Дионис такође носи жезло са шишарком на врху, назива Тирс (thyrsus). Порекло имена Тирс је непознато али мене веома подсећа на нордијску руну Турисаз (Thurs) која значи - трн, игла, и у овом случају би се односило на дрво бор и већ поменуто игличасто лишће, pin/pine. У Асирији постоје прикази крилатих божанстава са шишаркама у рукама док праше космичко дрво живота. Зимзелено дрвеће, четинари а тамо где га има и зимзелени храст, симболизују вечност, бесмртност, пре свега у облику дрвета живота, што је и главно значење новогодишње јелке. Ова вечност представљена је и трећим оком, која се у Индији, где краси и Шивино чело, назива urna. Данас је треће око популарно и - поистовећено - са епифизом односно пинеалном жлездом која је тако названа јер обликом и подсећа на шишарку. Код неких рептила, жаба и риба, фоторецептор повезан са пинеалном жлездом, и које се и назива треће око, налази се на самом врху главе (за разлику од човека где се налази доста дубље).

У сваком случају, шишарка од давнина симболизује просветљење, илуминацију. Поменута римска фонтана облика шишарке је управо то и представљала - фонтане (а у којима обитавају магичне нимфе/сирене рибљег или змијског доњег дела тела) су извори живота/воде, као и легенда да је бронзана шишарка красила сам врх римског Пантеона.

За крај неколико општих мисли. Бор је, поред храста, најсветије дрво Срба, под њим и у његово име се заклињало и саборовало. Бор је такође један од најстаријих биљних родова. Панчићева оморика, на пример, сматра се живим фосилом јер потиче од Терцијара и практично се може рећи да је сведок диносауруса. Иако симболизује живот и просветљење, мене домаћи називи као што су смрча или оморика, асоцирају на смрт, умирање. Енглески архаизам pine away, заправо, на то се и односи: истрошити се, умрети, нестати. Једна од слика која оставља на мене највећи утисак је Острво Смрти Арнолда Беклина, острвце начичкано високим, тамним чемпресима који се традиционално саде по гробљима. И на локалном сеоском гробљу увек ми је пажњу привлачио један сеновити чемпрес који као да персонификује сву меланхолију пролазности живота, усамљен, тик поред густо поређаних гробова. Не назива се џабе треће око и симбол вечности - урна. Неизбежност смрти која води бесмртности, парадокс и различитост сједињени у симболици бора.

То би биле неке моје руминације на тему борова, Бореја и рептилоида. Искрено, мислио сам да ћу доћи до неког бољег закључка али шта је ту је. Можда је добра основа за неки бољи рад у будућности.

 

[White Guar]

Još malo da se sigramo.

Neće ovo biti uobičajeno dug tekst jer sam u međuvremenu postao tata i malo je vremena za mudrovanje po forumima.
Ali, sinoć mi je na pamet palo pitanje "severa". Šta je sever, koje je poreklo te reči? Englesko "north", nord.. nordijci.

Istok, zapad - sever, jug. Dve ose. Krst. Horizontala i vertikala. Duh i mater-ija.

Osu istok - zapad je lakše protumačiti. Sa istoka sunce - sol - ističe, na zapadu sunce zapada, tone. Jasno kao dan radi se o solarnoj vezi. U cikličnom modelu Zapad je stoga hesperedijanska, melanholična manifestacija utomljenja u san/senu. Atlantida unapred osuđena na propast, krvavo plaćena prometejska baklja, Špenglerova faustijanska pozornica igre senki.
Međutim u danima eshatona zapad - istok prestaju da označavaju puke geografske odrednice. Ceo svet je duhovni zapad nakvašen hidrinim ideologijama tehno-globalizma.

Osa sever - jug je, međutim, polarna i drevnija. Samim tim i manje jasna. Izgubila se suština hiperborejskih reči a ostale prazne ljuske, vokabular, definicije.

Na engleskom sever znači prekinuti, odvojiti, otkinuti. Severe je ozbiljan, žestok. Šta se to prekinulo tamo gore, na severu?

Englesko north od starijeg nord/nurtha se po nekima tumači od PIE *ner- levo, dole. Kao primer daje se Naraka, hinduistički pakao. Međutim, prema puranama on je smešten dole, na jugu univerzuma, a ne na severu.

Jug je south. Sud/Saud. Nordijski vatreni demon je Surt/Surd, onaj koji će spaliti sve. Sud je posuda, staroslovenski so¸dú, predmet u koji se drži tečnost. Suditi duši je dati joj odgovarajuću po-sudu, onu koja joj pripada. Gravitacija, jedna od 4 osnovne sile ovog sveta, vuče na dole, na jug i u pakao. U grave - grob. Težina je poput kamena koji vuče utopljenika na dno mora. Nagomilavanje i petrifikacija. Duhovnost je pobeda nad gravitacijom okamenjene duše. U antici, a mislim da je i Platon o tome pisao, govorilo se o unutrašnjoj vodi koja se uliva na severu - kao što je nebeski Gang u Vedama, Rajska reka uopšte - teče kroz unutrašnju osu i izliva se na jugu. Južna hemisfera i jeste u tom smislu kao sud/posuda, dok je severna - kapa, svod, vrh svake planine. Posuda je trenutno nagnuta oko 23.4 stepeni odn. 66.6, čime je na neki način nastao privid toka vremena putem godišnjih doba. Tok vremena označava linearnost, dimenzionalnost, te prolaznost. To jeste naša osuda, naš sud.

Kroz istoriju jug ima suptilnu odliku da poput magneta privlači zlo. Nacisti su ga nastojali kolonizovati, Lavkraft je tu smestio drevna kosmička zla. Teozofi i drugi okultisti su pisali da je južni pol izvor crne magije / leve staze. Levo je, ipak, ono što nije pravo (right), left je ostatak. Latinski "sinister" znači levo, a danas ta reč označava zlobu. Sin - greh.

A opet, danas etimološki poistovećuju sever preko "north" sa levom orijentacijom. Izvrtanje vrednosti odlika je kali yuge. Poslednji će biti prvi, prvi poslednji.
Kad smo kod kali yuge, kaljuge. Yuga je vremenski period, doba. Stariji oblik je yug, jug. Kali jugu definišem kao antientelehijski duh. Besmislje.

Šta se to otkinulo tamo na severu? Duh od materije. Ali samo u određenom smislu, bez upliva u gnosticizam. Pad, gravitacija, u grob, u roblje i smrt.

PIE *segh, odakle je izvedeno sever(e) označava držati, posedovati. Skhema/shema stvari. Matrica, seme. Odvojeni smo onda od našeg semena, korena, našeg plana, naše prirode. I tu nastaje naš pakao. Ovo je sve priča o padu.

(U popularnim igrama Elder Srolls serijala, a u kojima je opisan čitav fiktivan svet sa istorijama i mitovima raznih rasa, čovek potiče sa izgubljenog, severnog kontinenta Atmora koji se u međuvremenu zaledio. Malo li su autori tih igara znali da je do 19. veka takva hipoteza postojala i u stvarnosti. Ili možda jesu? Polarno poreklo označava pre svega njegovo duhovno, božansko poreklo. Južno, "naučno", afričko, animalno, njegovo materijalno, ateističko, ono koje potpada evoluciji tj. prolaznosti. Konstantnost - postojanost i bezprolaznost, odlika je božanskog.)

 

[Pantelić Nebojša]

Tandara mandara - Tandava mantra (sanskrt)

" I u Velsu, na kamrijskom jeziku, za dostojanstvenika kažu „ban" isto kao i kod nas, naš i njihov „dim" su isti, reč „breg" se čita i piše na potpuno identičan način, naša „krv" je njihova „krav"... Kada u kamrijskom jeziku neko „skrene" kažu da je „dilead", dok je kod nas „dileja". Naša „dizgina" kod njih je „dizgvina". Prilog „gore" ili „gornji" kod njih je samo „gor", a „gunj" je „gun". U Srbiju se tokom sumornih dana spušta magla, a u Velsu „maglad". Palica im je „paled", a gozba „gozb". Reči za purpur potpuno su identične, a planeta im je „planed". Iste reči koristimo i za rad, a i kod njih se dete, baš kao i kod nas -- rodi."