Pisanom carstvu Mike Antića gotovo se ne nazire kraj,
za njega je bilo tesno panonsko nebo, poput broša na reveru nosio je slobodu,
nije voleo rastanke, branio je da mu čak i u poslednjem trenu drže govore.
“Ako ti jave umro sam, ne veruj, to ne umem.”
Svi su znali sve o njemu, kafanske priče se i dalje pričaju, ali istinsko biće Mike Antića nije se dalo detektivsko-radoznalim očima.
Bio je potpuna nepoznanicama čaršijskim sveznalicama, kultni lik književne istorije koji još uvek “šašav leti i živi”.
Ono što je voleo da čita više od knjiga, bili su ljudi, znao je da utone u njihove oči i da iz njih usisa sve tajne.
Ako negde stoji potpis “Pesnik”, to je Mika Antić zavarao trag mastilom.
Buntovnik, mekane duše, imao je u sebi neku slatku protivrečnost, pisao je najfinije pesme, a krišom bio zadivljen borilačkim veštinama.
O njegovom vrcavom duhu, pesničkom vragolanstvu, najlepše govori rečenica iz pesme “In Memoriam”:
“Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić.”
Učiniće se na tren, da sve što želimo da saznamo o Antiću, možemo naći među crnim redovima njegovih stihova, ljubav u njegovom životu nikada nije bila vidljiva na površini, samo uporni tragači znali su tek ponešto o ženi koju je voleo.
A bio je “sav od pesme, sete i dobrote” i smrtno zaljubljen, ne u ženu, već u poeziju.
Boem, posebne finoće, kasne sate pretvarao je u trenutke povratka kući, čašice na njegovom kafanskom stolu znale su da se zabroje,
a majka Melanija, hrabra žena, noćima nije odustajala od potrage za sinom, lutalicom, čupala ga je iz kandži poroka.
I jednog dana, po povratku iz vojske, sa par položenih ispita, Mika saopštava roditeljima da se ženi.
Neukrotiv duh osvojila je jedna Ljubica, bila je to Mikina prva supruga sa kojom je imao jedno dete.
Nakon nje, svoj potpis pored Mikinog stavljale su još dve žene.
Razvodi mu nisu bili nepoznanica, jer svaki brak kome je kriza postala svakodnevnica, odmah je okončavao.
Jedna posebnost ovog velikog čoveka, pesnika, slikara bila je vera u prvu ljubav, tako da nikada nije imao posla sa “drugom ljubavlju”.
Druga supruga, Svetlana, podarila mu je troje deca, sina i dve kćerke,
a treća, Smilja, u njegov životni karton upisala je imena još dva sina.
Mika Antić bio je trostruki suprug i otac šestoro dece, kasnije i deda šest vragolana.
“Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem”
Kada ga je ščepala bolest, nije se predavao, išao je mimo nje, pisao svoje pesme i igrao šah .
U junu 1986. otišao je da luta sam po svetu, uz pesmu tamburaša, a svojoj Dudi napisao je:
“Dudo, kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’.”
(Wannabe )
