Мирослав Мика Антић

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.924

МОЈА ЧИСТА БИОГРАФИЈА



Мика.jpg
Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.

Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије...

Имам и неке награде и признања...

Највише био волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.

Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми „In memoriam”. И у свим осталим својим песмама.


Умро је 24. јуна 1986. у Новом Саду.



линк ка старој теми
https://forum.krstarica.com/threads/miroslav-antic.576/
 
ГЛЕДАЊЕ У НЕБО



nebo.jpg
Године 1984, у редакцији дечјих новина „Невен” и „Мали невен”, Мирослав Антић помаже око прелома листа. Он ту више није уредник. Давно је створио те публикације, као живи споменик Змају, удахнуо им душу, и сад свраћа да уради по неки посао, с љубављу, из страсти...
Мирослав је у том часу, у својој педесет и другој, на врхунцу духовне зрелости. Лик му је горштачки, аскетски. Свима се обраћа благим речима. Управо му је „Дневник” одштампао сабрана дела у шест томова. Писац је миљеник среће и бард свога народа.
Тада, сасвим као узгред, он каже да је ишао на лекарски преглед, код Радовановића, у Сремску Каменицу. Гледао му знаменити хирург срца и крвних судова снимке. Вртео главом. Па се онда овако обратио песнику: „Мико, по свему требало би да ти извршимо бајпас на крвним судовима. Али ја гледам ту твоју невероватну снагу, и хтео бих да ти предложим нешто...” Предлог је – да му се крвни судови не оперишу, да песник настави да живи ношен својом олујном енергијом, и телесном и духовном. Нема сигурне прогнозе, али изгледа да би сам Антић вишеструко премашио све рокове које би му хирургија могла дати... „Те зато, кад једном дође час да се растанеш са светом, ти иди на Црвени Чот, под столетну липу, лези на траву и гледај крошњу и небо.”

Мирослав нам је то причао сасвим озбиљно, али без сенке страха пред неумитним. Као да нам казује једну од својих песама.

Убрзо после тога објавио је песничко-медитативну збирку „Хороскоп” и сплет космолошко-судбинских визија „Тако замишљам небо”.
Хороскоп” је писао као духовни тестамент Оца, који се обраћао Сину (својој деци и деци свих других очева). Учио је себе и све нас остале како живети часно. А у том тестаменту криле су се стрепње и брига за Сином. Желео је да му потомство и све нове генерације остану недодирљиви, недохваћени злом.
У другој тестаментарној књизи „Тако замишљам небо” саопштио је себи и нама да је једина вредна комуникација међу људима, звездана комуникација. Књигу је отпочео поругама против ћифтинског погледа на децу и њихове животне изгледе, а завршио је поемом „Бесмртна песма”. То је онај след стихова испеваних патетичним ритмом Судбине. То му је она куцала на врата, и Антић је потмуле ударце не само чуо, него их је и преточио у речи. Тражио је да му бесмртну песму прочитају над гробом, и то су и учинили...”.


(Из поговора Раше Попова за књигу „Хороскоп/Тако замишљам небо” у издању „Прометеја”)
 

mika.jpg



Бесмртна песма


I

Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.

На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си икад размишљао
о томе шта значи живети?

Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге...
Зар има брига?
Туге...
Зар има туга?

По мердевинама маште
у младост храбро се попни.
Тамо те чека она
лепа, ал лукава дуга.

И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.

Јер свака вечност је кратка.

Одједном: насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.

Одједном: на понеком углу
вреба понека суза.

Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.

Одједном свет, док ходаш
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако искривљен.

Зато живи, ал сасвим!

И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.

Признајем: помало луцкаст.
Понекад наопак.
Ал никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао...

Испреди из своје аорте
позлаћен конац трајања
и зашиј напрсла места
из којих дрхте чуђења.

И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.


slikamikа.jpg



II

А онда, већ једном озбиљно
размисли шта значи и умрети
и где то нестаје човек.

Шта га то заувек иште.

Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и тужно позориште.

Играјући се немира
и својих безобличја,
зар немаш понекад потребу
да мало кришом зађеш
у нове слојеве разума?
у суседне будућности?

Објаснићу ти то некада
ако ме тамо нађеш.

Знаш шта ћу ти учинити:
покварићу ти играчку
која се зове бол,
ако се будеш одважио.

Не лажем те.
Ја измишљам
оно што мора постојати,
само га ниси још открио,
јер га ниси ни тражио.

Упамти: стварност је стварнија
ако јој додаш нестварног.

Препознаћеш ме по ћутању.
Вечни не разговарају.

Да би надмудрио мудрост,
однегуј вештину слушања.

Велики одговори
сами себе отварају.

После безброј рођења
и неких ситничавих смрти,
кад једном будеш схватио
да све што си дисао

не значи један живот,

стварно наиђи до мене
да те дотакнем светлошћу
и претворим у мисао.

И најдаља будућност
има своју будућност,
која у себи чује
своје будућности глас.

И нема празних светова.

То, чега нисмо свесни,
није непостојање,
већ постојање без нас.



mika2.jpg



III


Ако ти јаве: умро сам,
ево шта ће то бити.

Хиљаде шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.

А ја ћу за то време
летети негде високо.
Упамти: нема граница,
већ само тренутних граница.

Једрићу над тобом у свитања
низ ветар клизав ко свила.
Разгртаћу ти обзорја,
обрисе доба у повоју
и призоре будућности
лепетом невидљивих крила.

И као нечујно клатно
заљуљано у бескрају,
висићу сам о себи
као о златном ремену.

Простор је брзина ума
што сама себе одмотава.
Лебдећу у месту, а стизаћу
и нестајаћу у времену.

Одморићу се од споредног
као галактичка јата,
која су срасла пулсирањем
што им у недрима траје.

Одморићу се од споредног
као огромне шуме,
које су срасле гранама
у густе загрљаје.

Одморићу се од споредног
као огромне птице,
које су срасле крилима
и цело небо оплеле.

Одморићу се од споредног
као огромне љубави,
које су срасле уснама
још док се нису ни среле.

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава,
могу да постану глина,
корен брезе
и трава?

Да нека малецка тајна,
ил неки треперав страх
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?

Знаш, ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.

Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.

Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.

Кажњаван за све што помислим,
а камоли што починим,
осумњичен сам за нежност
и проглашен сам кривим
што љубав не гасим мржњама,
већ новом, већом љубављу
и живот не гасим смртима,
већ нечим друкчије живим.

Последњи рубови бескраја
тек су почетак бескрајнијег.

Ко траје даље од трајнијег
не зна за кратка знања.

Никад се немој мучити
питањем: како преживети,
него: како не умрети
после свих умирања.


IV

Ако ти јаве: умро сам,
не брини. У сваком столећу
неко ме случајно побрка
са уморнима и старима.

Нигде толико људи
као у једном човеку.

Нигде толико друкчијег
као у истим стварима.

Прочепркаш ли просторе,
ископаћеш ме из ветра.
Има ме у води.
У камењу.
У сваком сутону и зори.

Бити људски вишеструк,
не значи бити рашчовечен.

Ја јесам дељив са свачим,
али не и разорив.

А сва та чудесна стања
и обнављања мене
и нису друго до вртлог
једнолик,
упоран,
дуг.

Знаш шта су пророчанства?
Калуп ранијих збивања
и задиханост истог
што вија себе укруг.

Па што бисмо се опраштали?
Чега да нам је жао?
Ако ти јаве: Умро сам,
ти знаш – ја то не умем.

Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех једини језик
који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
Немој да будеш тужан.

Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.

Ноћу, кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.

То нека буде тајна.

Упркос данима сивим,
кад видиш комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.​
 
porez.jpg









На формулару за пријаву пореза Мика Антић је откуцао на писаћој машини стихове и послао их новосадској општини, и тако свом Новом Саду, уместо новца, поклонио песму.
У његовој пријави је писало: "Песник и новинар Мирослав Антић ни овог јануара, када се подносе пореске пријаве, није у стању да израчуна своје прошлогодишње приходе. разлог је Антићева "вечита свађа са рачуном", која се протеже - како он вели - још из основне школе. Једноставно, он не зна колико су му били приходи у прошлој години, а тврди да су, ипак, били такви да би требало да плати порез. Уместо новца, он је новосадској општини, односно Новом Саду, поклонио песму Пехар".













ПЕХАР


Срећно ти, Нови Саде, и добри и тужни и вечни,

просто ти и мудром и лудом и кад те псујем и славим.
Са фрушкогорским челом и мокрим уснама речним,
са гудалима од крви и гудалима плавим,
тебе, чија ми гробља и понос и заклетву крију
и кроз тамбуре плачу и звоне, и вриште, и пију,
и жваћу ту црну земљу, ту траву, тај бетон и стакла,
а душа никуд одавде – никуд се није помакла.

Па сва чудеса стану у чудо што ме чуди,
а нису ни кров, ни крошња, ни улице, ни људи,
већ си оно што тиња по ивицама вида,
у наборима смеха, то твоје и млечно и винско,
то заистинско твоје што се од звезда откида,
у неко подбарско вече и јутро петроварадинско,
то дивно измишљено од љубави и хтења,
та кришка разочарења и кришка поверења,
тај сјај у светом оку што се и пени и цакли.

А снови никуд одавде – никуд се нису помакли.
Срећно ти и просто граде! Сунце у чашу наточи!
Живео! Наследи од нас и срце и образ и очи!
Живео, јер иза нас ће још нови и нови доћи
и познаћеш: у њима наша те љубав дотакла,

и никуд даље одавде – никуд се није помакла.
 
Miroslav Antić

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.

I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.

Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.

Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.

Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.
 
Епилог

Ти ме свакако разумеш:
све је,
све је
све је готово.
Уплашено сам пијан
и празан
и сам.
Понекад неко наиђе да ме забринуто воли и пази,
неко коме откривам све твоје путоказе
до мог усијаног темена.
Никоме немој рећи
али ја,
који најмање знам о срећи,
хтео бих мало неспретне среће том неком новом да дам
и док умире дрвеће и ветар по лишћу гази
хтео бих да му буде добро у име извесног аориста моје љубави
и давнопрошлог времена.

Можда нећеш веровати:
и са хотелима сам раскрстио сасвим неопажено.
Све ми хотели некако личе на исту бајку
и постеље у собама смешкају се на исти глас.
Сви се портири на исти начин брину
онако мало рођачки кад им лаку ноћ кажемо.
Сви се портири исто онако брину,
мајке ми,
као да знају за нас.

Даље не бих имао ништа више да ти јавим.
Пијана од хладноће суботња ноћ се ваља.
Сатови су већ одавно повечерје одсвирали.

Даље заиста не бих имао ништа више да ти јавим
једино можда то да си остала најлепша медаља
из најлепшег рата у коме су ми срце ампутирали.

Госпођице,
ја нисам за тобом био онако обично,
гимназијски занесен.
У мени је све до табана минирано.

Мика Антић​
 
Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.
 
Mi smo se suviše sretali


Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele ko tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.
 
Mokrin je tog marta 1932. godine dobio besmrtnog pesnika, Miroslava Miku Antića.
Rođen u ravnici, gde zvezde rastu u žbunju, školske dane proveo je u rodnom mestu,
a gimnazije Kikinde i Pančeva kriju Mikine momačke dane, studije upisuje u prestonici,
a Novi Sad je njegovo mesto življenja.
BP2TzMlR_400x400.jpg


U par redova staje jedna vanvremenska biografija čoveka koji je od fizičkog radnika,
koji ume da napravi krov, prošao put do pozorišnog reditelja, glumca u lutkarskom pozorištu,
slikara, do jednog od najboljih pisaca srpske književnosti.
Mrzeo je biografije, ličile su na kalupe u koje nikada nije mogao,
a ni želeo da stane, bio je gromada za tako ograničene pojmove.

mika-anti%C4%87-2.jpg



Nije imao svoju prvu pesmu, imao je drugu, to je i sam priznao.
Brzinom munje po Mikinom selu proneo se glas kako će od njega biti veliki pesnik,
zahvaljujući toj prekrasnoj pesmi, koju je ukrao od Desanke, još kao dete.
Upakovanu knjigu Desanke Maksimović dobio je od svog učitelja,
koji je od Mike Antića napravio pravog pesnika, koji je znao da je tuđe ipak tuđe –
vreme se meri samo našim delima.
Nije se dao propisima, merama upozorenja, uvek je bio na svoju ruku.

mika_antic.jpg



“Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo”
 
Pisanom carstvu Mike Antića gotovo se ne nazire kraj,
za njega je bilo tesno panonsko nebo, poput broša na reveru nosio je slobodu,
nije voleo rastanke, branio je da mu čak i u poslednjem trenu drže govore.


“Ako ti jave umro sam, ne veruj, to ne umem.”


maxresdefault.jpg



Svi su znali sve o njemu, kafanske priče se i dalje pričaju, ali istinsko biće Mike Antića nije se dalo detektivsko-radoznalim očima.
Bio je potpuna nepoznanicama čaršijskim sveznalicama, kultni lik književne istorije koji još uvek “šašav leti i živi”.
Ono što je voleo da čita više od knjiga, bili su ljudi, znao je da utone u njihove oči i da iz njih usisa sve tajne.
Ako negde stoji potpis “Pesnik”, to je Mika Antić zavarao trag mastilom.
Buntovnik, mekane duše, imao je u sebi neku slatku protivrečnost, pisao je najfinije pesme, a krišom bio zadivljen borilačkim veštinama.

O njegovom vrcavom duhu, pesničkom vragolanstvu, najlepše govori rečenica iz pesme “In Memoriam”:

“Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić.”


Miroslav-Mika-Antic-Uhodeci-komete-Tekst-Bistrooki.jpg



Učiniće se na tren, da sve što želimo da saznamo o Antiću, možemo naći među crnim redovima njegovih stihova, ljubav u njegovom životu nikada nije bila vidljiva na površini, samo uporni tragači znali su tek ponešto o ženi koju je voleo.
A bio je “sav od pesme, sete i dobrote” i smrtno zaljubljen, ne u ženu, već u poeziju.
Boem, posebne finoće, kasne sate pretvarao je u trenutke povratka kući, čašice na njegovom kafanskom stolu znale su da se zabroje,
a majka Melanija, hrabra žena, noćima nije odustajala od potrage za sinom, lutalicom, čupala ga je iz kandži poroka.
I jednog dana, po povratku iz vojske, sa par položenih ispita, Mika saopštava roditeljima da se ženi.
Neukrotiv duh osvojila je jedna Ljubica, bila je to Mikina prva supruga sa kojom je imao jedno dete.
Nakon nje, svoj potpis pored Mikinog stavljale su još dve žene.
Razvodi mu nisu bili nepoznanica, jer svaki brak kome je kriza postala svakodnevnica, odmah je okončavao.
Jedna posebnost ovog velikog čoveka, pesnika, slikara bila je vera u prvu ljubav, tako da nikada nije imao posla sa “drugom ljubavlju”.
Druga supruga, Svetlana, podarila mu je troje deca, sina i dve kćerke,
a treća, Smilja, u njegov životni karton upisala je imena još dva sina.
Mika Antić bio je trostruki suprug i otac šestoro dece, kasnije i deda šest vragolana.



“Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem”

Kada ga je ščepala bolest, nije se predavao, išao je mimo nje, pisao svoje pesme i igrao šah .
U junu 1986. otišao je da luta sam po svetu, uz pesmu tamburaša, a svojoj Dudi napisao je:

“Dudo, kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’.”

Miroslav_Antic_-_Spomenik_Novi_Sad_Dunavski_park_%28rad_P._R%29.jpg



(Wannabe )
 
Reka bi mogla da bude

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!


Miroslav Mika Antić
 
Poslednja izmena:
SAPUTNICI


Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,

sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

Miroslav Antić
 
Nepovratna pesma


Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
 
Nije to nikakva bajka...

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.
 
ŠKOLJKA JE ŽENA

Školjka je žena, kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi postoji nešto hranljivo.

Neko ima ključ za nju i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče. Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.

A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte. I mučiće se.
I kad otvori školjku i kad je napokon posrče,
vikaće: nije to ta školjka.
Ljudi, zar je to ono što sam hteo?

Neko baci školjku o kamen i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko, željan školjki, plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku, naravno.

U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede, kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle da on u njima uživa.

Ti znaš da sam ja onaj
koji školjke prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima
svojih ljuštura da polete,
ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera što obasjava svet.

Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš: školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
I možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio srce nijedne druge školjke.
Možda bih, stvarno, uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš, kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.

Miroslav Antić
 
U KRUG

Ne razumem se ja u ovo kamenje što miruje - i to mu je sva krivica

Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem sve do sada
ovom svetu u gostima.

Inače,
objasnite mi ljudi,
šta ću ovako divno blesav sa ovih milion ptica
u mojoj krvi i kostima?

Možda postoji molitva koja sve rešava
i sve prašta?

Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir
neprestan
i dug?

Ali šta ćemo kad nas uvek i opet uvek ima
ovakvih koji stalno
koji stalno,
koji stalno ponovo cvetamo kao bašta
od aprila
do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo - u krug?
 
Nedelja

Nedelja. Nedelja. Zvona crkvena.
Plakala pesmu ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena.
Kvasila obale belog ramena.

Ulica. Ulica. Lišće opalo.
Grčila vrba gole prutove.
Nebo je velikim, sivim stopalom
zgazilo krovove, ljude i puteve.

Šta se to sanjalo? Šta se to volelo?
Granje obolelo nebo dotiče.
Šta je razbolelo, šta je progorelo
taj mutni dan što poljem otiče?

Nedelja. Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena
još se kikotala i naricala.
 
Bosonoga pesma


Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

2

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh,dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.
 
U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu što sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

Miroslav Antić
 

Back
Top