- Poruka
- 129.664
Miroslav Aleksić jedan od najistaknutijih srpskih književnika, dobitnik je prestižne Vukove nagrade Kulturno prosvetne zajednice Srbije za 2023. godinu. Ovo priznanje dodeljuje se za „naročite rezultate ostvarene u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i nauke u Republici Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru“. Pripada generaciji pesnika koja se javila sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka, svoj originalan glas našao je još u prvoj zbirci poezije Zigurat. Od tada je zastupljen u pedesetak antologija, hrestomatija i zbornika u Srbiji i inostranstvu. Laureat je više značajnih nagrada: Zmajeve nagrada Matice srpske, Drainčeve, Višnjićeve, Lenkin prsten, Aleksije Vezilić, Pečat varoši sremskokarlovačke, te nagrada Kapija poezije u Rumuniji. Bavi se prevođenjem, piše i književnu kritiku, a veliki je poslenik u kulturi, na našoj kulturnoj i poetskoj sceni prisutan je četiri decenije.
Miroslav Aleksić. Foto: Branko Lučić
Kako ste pre nekoliko dana primili vest da ste postali dobitnik Vukove nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, jednog od najznačajnijih priznanja u oblasti kulture, umetnosti i nauke u našoj zemlji?
A kako bih i mogao primiti takvu vest…Sa osećanjem velikog ponosa i časti, koliko god takav odgovor možda zvučao oveštalo. Ne samo zbog Vukovog imena i njegovog značaja u istoriji našeg naroda i kulture, kao što je bilo i u slučaju Zmajeve, Višnjićeve, Vezilićeve i Drainčeve nagrade, već i zbog svesti o tome ko je sve Vukovu nagradu dobio u njenoj šest decenija dugoj istoriji. Rekao bih da je to krovna nagrada srpske kulture. Zato što postoje književne, muzičke, likovne, filmske, naučne i druge nagrade, ali Vukova je jedina koja sve to objedinjuje. Zanimljivo je i to da je moj život od malih nogu obeležen Vukovim delom i imenom. Odrastao sam uz njegove pesmarice, epske i lirske. Plakao sam od tuge čitajući „Zidanje Skadra“ a od svečane radosti, čitajući pesmu „Ivo Senković i Aga od Ribnika“. Divio sam se snazi Marka Kraljevića kao iskonskoj snazi srpskog naroda. A onda sam i kao osnovac i kao gimnzaijalac u Vrbasu poneo đačku Vukovu diplomu. Tada su nosioci ove diplome bili retke ptice. I bili su posebno uvažavani ti dečaci i devojčice i od svojih vršnjaka. Pedeset godina posle prve, dobio sam ovu treću, najveću i krunsku Vukovu nagradu. Između njih stoji moje pesničko stvaralaštvo i moj rad u institucijama kulture, gotovo u potpunosti posvećene poeziji i knjizi.
Poezija je Vaša preokupacija. Imate pesmu i zbirku naslovljenu Oskudno vreme. Neka prvo pitanje za Vas bude: otkud pesnici u oskudno vreme?
Pesnika je bilo od nastanka i biće ih do svršetka čovečanstva. Poezija je prvo lice sveta. Drugo lice je ono koje mi obično smatramo prvim i koje je nastalo posle pada u greh i izgona iz raja. Kad kažem poezija, mislim na ukupno umetničko stvaralaštvo. Vaše pitanje je zapravo varijacija na Helderlinov stih iz veličanstene pesme Hleb i vino gde on zapravo kaže: Čemu pesnici u oskudno vreme. Kasnije su postavljali pitanja: čemu poezija posle Aušvica ili Hirošime? A reč je o postavljanju pitanja o postojanju smisla pesništva u svetu koji poznajemo, ako taj svet hiljade godina pisanja i pevanja nisu učinili boljim.
Izabrane pesme Travarev naslednik, objavljene su Vam kao deo Višnjićeve nagrade na tradicionalnoj kulturnoj manifestaciji „Višnjićevi dani“ u Šidu i potvrđuju Vas kao ironijskog (intelektualnog) liričara. Koliko Vam znači ta nagrada i posebno ovaj izbor iz poezije? Kako komentarišete ovu odliku Vaše lirike?
To je za mene važna nagrada koja nosi lepo ime i koju su takođe dobili naši značajni pesnici. Da kažem prvo da volim Šid i da je to jedno od čudesnih mesta naše kulturne geografije. Dovoljno je spomenuti Višnjića, Piščevića, Šumanovića i Bosilja koju su se tu rodili ili živeli pa da shvatimo šta je nama Šid. I danas tu snažno pulsiraju kultura i poezija i žive neki stvaraoci koji održavaju vatru. Pre svega mislim na dobrog pesnika Srđana Maleševića. Višnjić se doselio u Grk (današnje Višnjićevo) i odatle išao u manastir Šišatovac kod igumana Lukijana Mušickog. Tu je Vuku uz gusle otpevao neke od najevećih naših epskih pesama. Napisao sam pesmu o tome. Što se tiče intelektualnog ili ironijskog lirizma kao moje poetičke odrednice on je zapravo način na koji ja doživljavam svet. Kultura je preovlađujući kontekst mog pesništva. Mislim na kulturu u širem smislu.
Pesme su Vam prevedene na ruski, engleski, italijanski, rumunski, bugarski, makedonski, rusinski i druge jezike. Kako pesme žive u prevodu?
Društvo novosadskih književnika, čiji sam član i jedan od osnivača, ima izvanrednu i na našim prostorima zaista jedinstvenu ediciju Novi duhovni most. Izuzetno su zapaženi ti dvojezični zbornici novosadskih pesnika i pesnika iz Temišvara, Bratislave, Budimpešte, Nižnjeg Novgoroda, Barija, Skoplja…U tim knjigama su uz pesme mojih kolega i moje pesme. Tako se širi prostor recepcije ali i razvijaju dragocena književna prijateljstva u ovom ludom i zavađenom svetu. Posebno me raduje činjenica da u inostranstvu izlaze iz štampe knjige mojih izabranih pesama. Takve knjige već su dostupne čitaocima u Rusiji, Slovačkoj i Rumuniji. U ovom trenutku prevode se moje zbirke izabranih pesama u Mađarskoj i Makedoniji. Imao sam pre nekoliko meseci promocije svojih knjiga u Slovačkoj i Rumuniji. Stekao sam utisak da moja poezija ima divnu recepciju na tim jezicima.
Veoma dugo ste jedan od važnih ljudi prestižnog književnog festivala za mlade pesnike u Vrbasu. Koliko je bitan festival kao vid podsticanja mladih?
Čast mi je što sam na različite načine bio angažovan na ovom uglednom festivalu još od 1985. godine. Tada je to bio jugoslovenski festival. Gosti ovog festivala bili su gotovo svi naši veliki pesnici druge polovine dvadesetog veka. A kao učesnici, kao mladi pesnici, iz Vrbasu su na svoje pesničke puteve krenuli najznačajniji naši savremeni pesnici. I danas je za mlade pesnike vrbaski festival centralna festivalska tačka poezije na srpskom jeziku i to na celom prostoru gde razumeju i govore ovaj jezik.
Nalazite se na mestu pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. U Matici uređujete i vodite tribinu Savremeni čovek i savremeni svet. Kako vidite svoju misiju i misiju Matice?
Matica srpska je najstarija i najznačajnija srpska kulturna i naučna institucija a ja sam imao sreću i čast da postanem jedan od njenih ponosnih službenika, pomoćnik upravnika Matičine biblioteke. Trudim se da poverene poslove radim sa najvećom odgovornošću a volje mi ne nedostaje. Matica ove godine, obeležavanjem dve stote godišnjice osnivanja Letopisa Matice srpske, započinje proslavu dva veka svog osnivanja. Imaćemo prilike da u brojnim programima, manifestacijama i publikacijama u naredne tri godine još bolje sagledamo njen značaj i ulogu u srpskom narodu, ali i u međunarodnim okvirima.
Vaša omiljena lektira, a to se može sagledati i kroz vašu poeziju, su: antički klasici, Servantes, Dostojevski, Kafka, Helderlin, Njegoš, Rilke, Drainac, Ivan V. Lalić i drugi…
Da i mnogi drugi i mnoge druge: Virdžinija Vulf, Tomas Man, Fokner, Blok, Cvetajeva, Ahmatova… Tu su i savremeni: Šejmas Hini, Jehuda Amihaj, Čarls Simić, Matija Bećković, Vislava Šimborska… Kao što vidite nisam poetički ograničen. Sve ih doživljavam kao svoje slavne pretke i uzore.
Šta biste rekli o položaju čitanja i pisanja poezije danas?
Negde sam već rekao da je novi vek namenio poeziji bedno mesto. Ali, poezija će preživeti i u svakom vremenu donositi nova čuda od lepote. Čuda jezika, uma i srca.
Kakve utiske nosite sa promocije iz Sremske Mitrovice, a i Rume nedavno?
Nedavno sam imao divne susrete sa publikom u ova dva grada. Utisci su raznovrsni. Ti neposredni, živi kontakti sa publikom su važni i neophodni. Imao sam ih dosta tokom 2023. Jedna od uspelijih promocija dogodila se u biblioteci „Gligorije Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici. Za to posebnu zahvalnost dugujem Milijani Dmitrović Torma koja svoj posao organizatora književnih promocija obavlja primerno. A moje gostovanje u rumskoj biblioteci je između ostalog obeležila i Vaša divna beseda o mojoj poeziji.
Razgovarala: Slađana Milenković
Kako ste pre nekoliko dana primili vest da ste postali dobitnik Vukove nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, jednog od najznačajnijih priznanja u oblasti kulture, umetnosti i nauke u našoj zemlji?
A kako bih i mogao primiti takvu vest…Sa osećanjem velikog ponosa i časti, koliko god takav odgovor možda zvučao oveštalo. Ne samo zbog Vukovog imena i njegovog značaja u istoriji našeg naroda i kulture, kao što je bilo i u slučaju Zmajeve, Višnjićeve, Vezilićeve i Drainčeve nagrade, već i zbog svesti o tome ko je sve Vukovu nagradu dobio u njenoj šest decenija dugoj istoriji. Rekao bih da je to krovna nagrada srpske kulture. Zato što postoje književne, muzičke, likovne, filmske, naučne i druge nagrade, ali Vukova je jedina koja sve to objedinjuje. Zanimljivo je i to da je moj život od malih nogu obeležen Vukovim delom i imenom. Odrastao sam uz njegove pesmarice, epske i lirske. Plakao sam od tuge čitajući „Zidanje Skadra“ a od svečane radosti, čitajući pesmu „Ivo Senković i Aga od Ribnika“. Divio sam se snazi Marka Kraljevića kao iskonskoj snazi srpskog naroda. A onda sam i kao osnovac i kao gimnzaijalac u Vrbasu poneo đačku Vukovu diplomu. Tada su nosioci ove diplome bili retke ptice. I bili su posebno uvažavani ti dečaci i devojčice i od svojih vršnjaka. Pedeset godina posle prve, dobio sam ovu treću, najveću i krunsku Vukovu nagradu. Između njih stoji moje pesničko stvaralaštvo i moj rad u institucijama kulture, gotovo u potpunosti posvećene poeziji i knjizi.
Poezija je Vaša preokupacija. Imate pesmu i zbirku naslovljenu Oskudno vreme. Neka prvo pitanje za Vas bude: otkud pesnici u oskudno vreme?
Pesnika je bilo od nastanka i biće ih do svršetka čovečanstva. Poezija je prvo lice sveta. Drugo lice je ono koje mi obično smatramo prvim i koje je nastalo posle pada u greh i izgona iz raja. Kad kažem poezija, mislim na ukupno umetničko stvaralaštvo. Vaše pitanje je zapravo varijacija na Helderlinov stih iz veličanstene pesme Hleb i vino gde on zapravo kaže: Čemu pesnici u oskudno vreme. Kasnije su postavljali pitanja: čemu poezija posle Aušvica ili Hirošime? A reč je o postavljanju pitanja o postojanju smisla pesništva u svetu koji poznajemo, ako taj svet hiljade godina pisanja i pevanja nisu učinili boljim.
Izabrane pesme Travarev naslednik, objavljene su Vam kao deo Višnjićeve nagrade na tradicionalnoj kulturnoj manifestaciji „Višnjićevi dani“ u Šidu i potvrđuju Vas kao ironijskog (intelektualnog) liričara. Koliko Vam znači ta nagrada i posebno ovaj izbor iz poezije? Kako komentarišete ovu odliku Vaše lirike?
To je za mene važna nagrada koja nosi lepo ime i koju su takođe dobili naši značajni pesnici. Da kažem prvo da volim Šid i da je to jedno od čudesnih mesta naše kulturne geografije. Dovoljno je spomenuti Višnjića, Piščevića, Šumanovića i Bosilja koju su se tu rodili ili živeli pa da shvatimo šta je nama Šid. I danas tu snažno pulsiraju kultura i poezija i žive neki stvaraoci koji održavaju vatru. Pre svega mislim na dobrog pesnika Srđana Maleševića. Višnjić se doselio u Grk (današnje Višnjićevo) i odatle išao u manastir Šišatovac kod igumana Lukijana Mušickog. Tu je Vuku uz gusle otpevao neke od najevećih naših epskih pesama. Napisao sam pesmu o tome. Što se tiče intelektualnog ili ironijskog lirizma kao moje poetičke odrednice on je zapravo način na koji ja doživljavam svet. Kultura je preovlađujući kontekst mog pesništva. Mislim na kulturu u širem smislu.
Pesme su Vam prevedene na ruski, engleski, italijanski, rumunski, bugarski, makedonski, rusinski i druge jezike. Kako pesme žive u prevodu?
Društvo novosadskih književnika, čiji sam član i jedan od osnivača, ima izvanrednu i na našim prostorima zaista jedinstvenu ediciju Novi duhovni most. Izuzetno su zapaženi ti dvojezični zbornici novosadskih pesnika i pesnika iz Temišvara, Bratislave, Budimpešte, Nižnjeg Novgoroda, Barija, Skoplja…U tim knjigama su uz pesme mojih kolega i moje pesme. Tako se širi prostor recepcije ali i razvijaju dragocena književna prijateljstva u ovom ludom i zavađenom svetu. Posebno me raduje činjenica da u inostranstvu izlaze iz štampe knjige mojih izabranih pesama. Takve knjige već su dostupne čitaocima u Rusiji, Slovačkoj i Rumuniji. U ovom trenutku prevode se moje zbirke izabranih pesama u Mađarskoj i Makedoniji. Imao sam pre nekoliko meseci promocije svojih knjiga u Slovačkoj i Rumuniji. Stekao sam utisak da moja poezija ima divnu recepciju na tim jezicima.
Veoma dugo ste jedan od važnih ljudi prestižnog književnog festivala za mlade pesnike u Vrbasu. Koliko je bitan festival kao vid podsticanja mladih?
Čast mi je što sam na različite načine bio angažovan na ovom uglednom festivalu još od 1985. godine. Tada je to bio jugoslovenski festival. Gosti ovog festivala bili su gotovo svi naši veliki pesnici druge polovine dvadesetog veka. A kao učesnici, kao mladi pesnici, iz Vrbasu su na svoje pesničke puteve krenuli najznačajniji naši savremeni pesnici. I danas je za mlade pesnike vrbaski festival centralna festivalska tačka poezije na srpskom jeziku i to na celom prostoru gde razumeju i govore ovaj jezik.
Nalazite se na mestu pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. U Matici uređujete i vodite tribinu Savremeni čovek i savremeni svet. Kako vidite svoju misiju i misiju Matice?
Matica srpska je najstarija i najznačajnija srpska kulturna i naučna institucija a ja sam imao sreću i čast da postanem jedan od njenih ponosnih službenika, pomoćnik upravnika Matičine biblioteke. Trudim se da poverene poslove radim sa najvećom odgovornošću a volje mi ne nedostaje. Matica ove godine, obeležavanjem dve stote godišnjice osnivanja Letopisa Matice srpske, započinje proslavu dva veka svog osnivanja. Imaćemo prilike da u brojnim programima, manifestacijama i publikacijama u naredne tri godine još bolje sagledamo njen značaj i ulogu u srpskom narodu, ali i u međunarodnim okvirima.
Vaša omiljena lektira, a to se može sagledati i kroz vašu poeziju, su: antički klasici, Servantes, Dostojevski, Kafka, Helderlin, Njegoš, Rilke, Drainac, Ivan V. Lalić i drugi…
Da i mnogi drugi i mnoge druge: Virdžinija Vulf, Tomas Man, Fokner, Blok, Cvetajeva, Ahmatova… Tu su i savremeni: Šejmas Hini, Jehuda Amihaj, Čarls Simić, Matija Bećković, Vislava Šimborska… Kao što vidite nisam poetički ograničen. Sve ih doživljavam kao svoje slavne pretke i uzore.
Šta biste rekli o položaju čitanja i pisanja poezije danas?
Negde sam već rekao da je novi vek namenio poeziji bedno mesto. Ali, poezija će preživeti i u svakom vremenu donositi nova čuda od lepote. Čuda jezika, uma i srca.
Kakve utiske nosite sa promocije iz Sremske Mitrovice, a i Rume nedavno?
Nedavno sam imao divne susrete sa publikom u ova dva grada. Utisci su raznovrsni. Ti neposredni, živi kontakti sa publikom su važni i neophodni. Imao sam ih dosta tokom 2023. Jedna od uspelijih promocija dogodila se u biblioteci „Gligorije Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici. Za to posebnu zahvalnost dugujem Milijani Dmitrović Torma koja svoj posao organizatora književnih promocija obavlja primerno. A moje gostovanje u rumskoj biblioteci je između ostalog obeležila i Vaša divna beseda o mojoj poeziji.
Razgovarala: Slađana Milenković
