Мирослав Мика Антић


Poruka - Mika Antić

Kad prođu zore,
kad zaspu kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina,
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
šapni da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da toplije sanjaju,
ako ne sanjaju — daj im da sanjaju,
zajedno s njima sanjaj kad sanjaju.

i neka u njihovim detinjim grudima
daleka naša srca odzvanjaju
i snuju,
i kuju,
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući — uvis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas, nema više,
reci im da smo se ljudski složili,

tebe podelili,
mene podelili,
da bismo lepše njih pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.

I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
I da se šalje od njih još dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Divno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Od nas ste budućnost nasleđivali
da bismo od vas večnost nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše
kad zore izgore
kad splasnu kiše,
— nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da nas ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najtiše.
 
Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu što sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

Mika Antić
 
Autobiografija

Od besa nikad nisam pio,
sit nikad nisam hleba isko,
a žeđ sam bio, a glad sam bio
pod krovovima neba niskog.

I nisam krotko, mirno teko
po zemlji crnoj, parastosnoj,
nego sam meko reko nekom
himnu u jutro smrtonosno.

I nisam pao, nisam dao,
da mi kroz oči gmižu tuge,
već sam od samog sebe krao
pomalo sebe za sve druge.

Pa sam stekao ruke ove
i snove svoje rastom stigo,
i bio dobri, grubi čovek
što je na leđa život digo.

I svet rasparo star i uzan
lopatom tupom teških šaka,
pa odlutao nezauzdan
bez svratišta, bez povratka.
 
Miroslav Antić - Mit o ptici

Voda se ne sme dotaći.
Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.

Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.
I broji se u sebi unatrag.

Dugo.
Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke,
osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo
da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari
koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo
da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira
 
Da li sam svuda gde su mi tragovi

I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.

Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.

Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.

M. Antić
 
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se u stvari jutro po sebi peni
i razapinje dugu.

Ja sam priznao jednoj ženi
da je život nešto prosto u meni,
– a nije baš tako prosto.

Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća polako zaudara na vlagu i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.

Sedite malo kraj mene,
vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
gorko od smeha i slatko do plača.

Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice, kazaću,
gospođice, sve je, sve je, sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je, sve je, sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice, kazaću, u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova, i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše čudno, spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno, nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape lično bogorodici u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi na mokrim, nabreklim, crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je, sve je, sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan i prazan, i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.

Nikome nemoj reći, ali ja, koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu, majke mi, kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače, zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.

Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen pomalo krišom, kroz suze, pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
 
Stara pesma

Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg.

Mika Antić
 
Saputnici - Miroslav Mika Antić

Znam : sve se neće na isti osmeh svesti.
Znam : neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
Crni trag povratnika
I bele stope begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru
Tegleći svako svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako
jedan uz drugog,
nemo,
po istoj cesti vučemo živote i dane.

I uporedo,
Rame uz rame,
Idemo.
I jedan drugog nikad ne prestižemo.

I trpimo se koliko god umemo
I lagaćemo kako se razumemo,
Sve dok na kraju zajedno ne stignemo
Tim istim putem na dve suprotne strane.
 
Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećeš
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

Mika Antić
 
36659295_1774301109345479_7257391585069891584_n.jpg
 

Back
Top