Miroslav Krleža

[Наутилус]

Fino, ali kakve to veze ima sa Krlezom? Ovde je tema Krleza.
Inace, sto se same smrti Cnjanskog tice mislim da gosn Bokan tu malo izmislja neki SF
jer to sve jako lepo zvuci, ali je realnost mnogo eferminija.
Crnjanski je, videvsi kako Andric dobija Alchajmer i kako se ponasa kao i svaki drugi covek koga ta bolest uhvati
( znaci da "podetinja", ne zna vise ni ko je ni sta je,, a i Mirko Kovac u svom zadnjem romanu pise o svom susretu sa Andricem,
ali nista detaljno i ruzno nego se samo naslucuje Andriceva bolest koja polako uzima maha) rekao da ne zeli da zavrsio kao Andirc,a ko razume sta je
Alchajmer taj razume i ovu poruku. Crnjnaski je bio star covek kada se vratio, on je i tako stavio stambilj i na svoju knjizevnu karijeru, ali i na zivot
a sada koliko je jeo i pio zadnjih dana nije na nama da odlucujemo da li je bio u pravu ili nije.

I ponavljam, sa temom stvarno nema nikakve veze.

Да се умешам:
На текст Црњанског Оклеветани рат (# 144) многи су га осуђивали (Црњанског) међу којима је предњачио Крлежа, којом приликом је написао да то што је Црњански изнео више личи неком официру него поети. Црњански му је одговорио оштро, да је он, Крлежа, тај који је ишао у војну (аустроугарску) кадетску школу, те најмање има право другом да тако нешто пре(д)бацује. Бокан је ту полемику имао у виду па је зато и наслов ''Оклеветани рат''.

 

[Urvan Hroboatos]

Fino, ali kakve to veze ima sa Krlezom? Ovde je tema Krleza.
Inace, sto se same smrti Cnjanskog tice mislim da gosn Bokan tu malo izmislja neki SF
jer to sve jako lepo zvuci, ali je realnost mnogo eferminija.
Crnjanski je, videvsi kako Andric dobija Alchajmer i kako se ponasa kao i svaki drugi covek koga ta bolest uhvati
( znaci da "podetinja", ne zna vise ni ko je ni sta je,, a i Mirko Kovac u svom zadnjem romanu pise o svom susretu sa Andricem,
ali nista detaljno i ruzno nego se samo naslucuje Andriceva bolest koja polako uzima maha) rekao da ne zeli da zavrsio kao Andirc,a ko razume sta je
Alchajmer taj razume i ovu poruku. Crnjnaski je bio star covek kada se vratio, on je i tako stavio stambilj i na svoju knjizevnu karijeru, ali i na zivot
a sada koliko je jeo i pio zadnjih dana nije na nama da odlucujemo da li je bio u pravu ili nije.

I ponavljam, sa temom stvarno nema nikakve veze.

Zanimljivo. Danas sam bio u knjiznici i prelistavao knjige; upala mi je u oci Kovaceva debela knjiga naslova "Vrijeme koje se udaljava" (ili slicno).
Podnaslov je memoari kao roman. Ima puno naklapanja i inretesantna je za citanje. Andric je neki slab i star, a dobar je dio kod Crnjanskoga, kad
onaj ljigavi tikvan Petar Dzadzic provocira skandale, i sve je nekako neugodno i carsijski, da citiram i Krlezu.

Nisam ju uzeo, no kad nadjem vremena .... Samo, nije mi jasno zasto nije napisao memoare, nego roman. Tako je i Aralica
izvalio od 1000 stranica roman "Sjene", a to su zapravo memoari.

 

[Rayela]

Zanimljivo. Danas sam bio u knjiznici i prelistavao knjige; upala mi je u oci Kovaceva debela knjiga naslova "Vrijeme koje se udaljava" (ili slicno).
Podnaslov je memoari kao roman. Ima puno naklapanja i inretesantna je za citanje. Andric je neki slab i star, a dobar je dio kod Crnjanskoga, kad
onaj ljigavi tikvan Petar Dzadzic provocira skandale, i sve je nekako neugodno i carsijski, da citiram i Krlezu.

Nisam ju uzeo, no kad nadjem vremena .... Samo, nije mi jasno zasto nije napisao memoare, nego roman. Tako je i Aralica
izvalio od 1000 stranica roman "Sjene", a to su zapravo memoari.

Ovo nije ni roman, nisu ni memorai, mozda neki omaz , a mozda i testament, secanja, polednji pozdrav Beogradu, ali i svojim umrlim
prijateljima ( Kish, Pekic, Shejka)

Svet koji se nepovratno srušio
Piše: Vladimir Arsenić


Dirljivi su detalji o Šejki, Crnjanskom, Novaku Simiću, Andriću, Tinu, o ljudima sada već dalekim i često i njemu samom ne preterano bliskim, ali svakako onima koji su činili jedan svet koji se nepovratno srušio. Ipak, o svemu Kovač piše sa mirnoćom koja imponuje, bez teških i optužujućih reči, iako bi mogao da ih ima, posebno prema dobrom delu srbijanske javnosti koja ga je napadala i naposletku oterala iz Beograda, u koji se, sticajem okolnosti, nikada više nije vratio, a voleo ga je, to se vidi i iz ove knjige

Photo: Đorđe Krajišnik

Desi se ponekad naiđe knjiga koja vas zaista nakon svake pročitane stranice ostavi sa suzama u očima, ne onim koje potiču od tuge, već onim koje su posledica divljenja i nekog saučešća u uzvišenom. Tekst vas prosto dovede do onog stanja metafizičkog uvida u stvarnost, istovremeno vas terajući da volite život do prokletstva. Znam da zvučim patetično i da bi trebalo da smislim neku ironičnu rečenicu da bi se tekst vratio u ravnotežu, ali ne želim. Ne može se uvek razmišljati glavom, ponekad to treba činiti i nečim drugim (isključujem iz mogućnosti trenutno organe za varenje i one reproduktivne), onim što se naziva srce ili duša, odnosno sa onog mesta u kojem se krije ljudska osećajnost, suprotstavljena razumu, svakako.

Vrijeme koje se udaljava, posthumni roman-memoari Mirka Kovača, verovatno najtalentovanijeg pisca koji je stvarao na ovim prostorima i u bhsc jeziku od početka vremena, predstavlja nesumnjivo remek delo. Naravno da je sve što je ovaj majstor napisao na strahovito visokom niovu, ali mi se nekako čini, valjda u svetlu činjenice da je ovo oproštajno, odnosno testamentarno delo kojim je Kovač zaključio svoju karijeru, ali i svoj život, da je Vrijeme ubedljivo najbolje njegova knjiga. Ključni razlog za ovu tvrdnju jeste činjenica da iz ove knjige neprekidno izbija radost pripovedanja, onaj duh priče koji uživa u samom sebi, koji čak i kada se bavi stvarima koje ni najmanje nisu prijatne, širi oko sebe pozitivnu energiju i nagrađuje čitaoca upravo neprevaziđenim osećanjem radosti. Već iz naslova jasno je da je ova knjiga nastala kao vrsta rekapitulacije. U njoj nailazimo na brojna svedočanstva o tome da je dobar deo ovih poglavlja i pripovesti nastao na osnovu beležaka koje je Kovač tokom života pravio i brižno i marljivo čuvao znajući uvek da će mu jednog dana biti od neke koristi. On čak piše o pažljivoj selekciji tih crtica i usputnih pribeleški, o mudrom izboru koji takođe, na svoj način, svedoči o načinu na koji je ova knjiga pisana, koliko je u nju zapravo uloženo vremena i rada, iako izgleda da su stvari gotovo skupljene, nastale sa neverovatnom lakoćom, tako da prate hronologiju piščevog života, od rođenja pa do progonstva.
Photo: Stock

Kovač ovom knjigom nema potrebe da se ikome dopadne. On je nije pisao da bi se dodvorio određenoj publici, da bi se svideo levičarima ili desničarima, Zagrebu, Beogradu ili Sarajevu i u tome je njena ogromna snaga. Jasno da je u času u kojem ona nastaje Mirko Kovač više nego ostvaren pisac, koji i ne mora da vodi računa o dopadljivosti, ali tim pre. On ne upada u zamku sentimentalnosti niti samohvalisanja, iako bi mu i jedno i drugo bilo oprošteno. Ne, tekst je u svakom trenutku odmeren, a tek kada se samom autoru učini da je preterao, on se odmah lati autoironije, nasmeje se sam sebi u lice i nastavi dalje. Ne preza velilki pisac od toga da se naruga sebi i to ne samo davnašnjem sebi, prema kojem se lakše može biti ironičan jer osoba koja piše i osoba o kojoj se piše nisu iste, jedna je pisac, a druga lik u romanu. Ne, upravo se ruga današnjem sebi, sebi koji piše te se tako ne radi o autoironijskoj pozi, već o stvarnom „ruganju sopstvenoj duši“, što svedoči o istinskoj veličini.

U pogovoru za knjigu Filip David kaže da se ne radi o vremenu koje se udaljava, nego da nam Kovač zapravo to vreme približava i to je tačno. Radi se o vremenu iz kojeg bi mnoge pouke trebalo izvući, odnosno da budem precizniji trebalo je odavno to da učinimo i sprečimo sve nedaće i užase koji su nam se dogodili, iako nije kasno ni danas. Lucidan posmatrač, Kovač piše neku vrstu autobiografije o drugima. Dirljivi su detalji o Šejki, Crnjanskom, Novaku Simiću, Andriću, Tinu, o ljudima sada već dalekim i često i njemu samom ne preterano bliskim, ali svakako onima koji su činili jedan svet koji se nepovratno srušio. Ipak, o svemu Kovač piše sa mirnoćom koja imponuje, bez teških i optužujućih reči, iako bi mogao da ih ima, posebno prema dobrom delu srbijanske javnosti koja ga je napadala i naposletku oterala iz Beograda, u koji se, sticajem okolnosti, nikada više nije vratio, a voleo ga je, to se vidi i iz ove knjige.

Mirka Kovača više nema, kao i velike većina ljudi o kojima piše, ali su tim više svi oni življi. Posredstvom majstorskog pisma presellili su se u vrhunsku literaturu i ostaće u njoj zauvek. Poput Horacijavog ili Puškinovog Exegi monumentum aere perennius... pisac podiže večni spomenik svojim prijateljima i sebi koji je prosto naprosto lep, uprkos činjenici da smo lepotu nakon svih iskustava dvadesetog stoleća prognali iz estetike. Možda je upravo to ono što nam nedostaje u savremenoj književnosti, odnosno ono što je autorski i autopoetički zaključak ove knjige o lepoti kao večnosti i svemu ostalom kao prolaznom. Za smelost takve tvrdnje potrebno je veliko iskustvo, kako životno tako i umetničko, a Mirko Kovač ga je posedovao. Trebalo bi da mu budemo zahvalni što ga je u ovom romanu podelio sa nama.

 

[Rayela]

Ova Kovaceva knjiga zaista je Bozji dar za nasu knjizevnost , meni samo smeta da kriticari tu izdvajaju neka slavna imena ( Kish, Pekic pa kao sto vidimo i Andric i Crnjanski
pa i Branko Miljkovic), ali on pise u tom svom cudesnom delu o nekim drugim ljudima za koje ja nisam ni znala da postoje. Tori Jankovic ( on je bi reziser) i neki dr Ilic
kod koga je boravio u ludari, a taj dr Ilic bio je savsreno lucidan lik pa je u ludari pravio i pozorisne predstave. On pomine u toj svojoj knjizi mnogo relativno nepoznatih
ljudi koji su ostavili pecat i na njegov zivot i njegov knjizevni rad, ali ni ti kriticari nisu nasli za shodno da se pozabave malo zivotima tih njemu najmilijih ljudi.

" Poglavlja o dr Iliću su među najzanimljivijim, najboljim stranicama Kovačevog romana. Kovačev prijatelj radio je u Neuropsihijatrijskoj bolnici. Taj čudni liječnik bio je na glasu u Beogradu, kao darovit lekar koji je imao naučne i literarne ambicije. Mada su neki govorili da je dr Ilić luđi od svojih pacijenata. Kovač je kasno noću dolazio u bolnicu, gde je dr Ilić imao svoje kazalište, a on je bio pisac i reditelj. U svojim radovima koristio je dokumentarnu građu, hroničara bolnice. U toj klinici lečili su se pisci Petar Kočić, Dušan Srezojević. A Vasa Pelagić je u toj liječnici napisao knjigu Umovanje zdravog razuma.

Ilić je u svojoj praksi igrao na veliki rizik, pa je jednog pacijenta odmah po dolasku u bolnicu ubedio da je begunac iz Čehovljevog Paviljona broj 6 – Ivan Dmitrič Gromov. Isti taj pacijent u kazalištu dr Ilića dobiće ulogu Petra Kočića. Ilić će preuzeti i posao kostimografa.

Opis smrti Petra Kočića može se meriti sa najboljim stranicama koje je Kovač napisao. Godina je 1916

 

[Urvan Hroboatos]

Ova Kovaceva knjiga zaista je Bozji dar za nasu knjizevnost , meni samo smeta da kriticari tu izdvajaju neka slavna imena ( Kish, Pekic pa kao sto vidimo i Andric i Crnjanski
pa i Branko Miljkovic), ali on pise u tom svom cudesnom delu o nekim drugim ljudima za koje ja nisam ni znala da postoje. Tori Jankovic ( on je bi reziser) i neki dr Ilic
kod koga je boravio u ludari, a taj dr Ilic bio je savsreno lucidan lik pa je u ludari pravio i pozorisne predstave. On pomine u toj svojoj knjizi mnogo relativno nepoznatih
ljudi koji su ostavili pecat i na njegov zivot i njegov knjizevni rad, ali ni ti kriticari nisu nasli za shodno da se pozabave malo zivotima tih njemu najmilijih ljudi.

" Poglavlja o dr Iliću su među najzanimljivijim, najboljim stranicama Kovačevog romana. Kovačev prijatelj radio je u Neuropsihijatrijskoj bolnici. Taj čudni liječnik bio je na glasu u Beogradu, kao darovit lekar koji je imao naučne i literarne ambicije. Mada su neki govorili da je dr Ilić luđi od svojih pacijenata. Kovač je kasno noću dolazio u bolnicu, gde je dr Ilić imao svoje kazalište, a on je bio pisac i reditelj. U svojim radovima koristio je dokumentarnu građu, hroničara bolnice. U toj klinici lečili su se pisci Petar Kočić, Dušan Srezojević. A Vasa Pelagić je u toj liječnici napisao knjigu Umovanje zdravog razuma.

Ilić je u svojoj praksi igrao na veliki rizik, pa je jednog pacijenta odmah po dolasku u bolnicu ubedio da je begunac iz Čehovljevog Paviljona broj 6 – Ivan Dmitrič Gromov. Isti taj pacijent u kazalištu dr Ilića dobiće ulogu Petra Kočića. Ilić će preuzeti i posao kostimografa.

Opis smrti Petra Kočića može se meriti sa najboljim stranicama koje je Kovač napisao. Godina je 1916

Danas sam posudio nekoliko knjiga, među njima i Kovačevo "Vrijeme ...". Vidjet ćemo, čini se da je dobro (iako sam
upoznat s njegovim portretima kolega u "Evropskoj truleži", "Eliti goroj od rulje" i "Cvjetanju mase", ovo mi izgleda cjelovito djelo).

 

[Urvan Hroboatos]

Sad sam pri kraju Kovačevih romanesknih memoara.

Koji bi bio zaključak ?

To je dobra knjiga, i ostat će kao trajno vrijedno djelo. Ne bih sad baš o politici, naciji...jer to je Kovač više raspisao
u 3-4 knjige eseja, nego o njemu.

On je interesantna osoba, a mogao bih reći: čovjek je rođeni književnik po vokaciji, vidi se to od puberteta. On je točno znao što hoće.
Zatim, tu je boemski život koji nije klošarska boema tipa Tina Ujevića, nego više nevoljkost da se živi građanskim životom, šablonski.
Koliko sam shvatio, on se u 30-40 godinama oženio, pa rastao, a s drugom je ženom poživio do kraja. Vjerojatno ga je to spasilo, jer
neuredan život po gostionicama i spavanje po budžacima bi ga relativno brzo stjerali u crnu zemlju.

Drugo- on je iznimno zainteresiran za film. Napisao je mnoštvo uspješnih scenarija, a i putovao je po svjetskim filmskim festivalima.
Koliko je film utjecao na njegovu poetiku, ne mogu suditi.

Iz dva romana (Uvod u drugi život; Vrata od utrobe) ostala mi je u sjećanju čudna fuzija u njegovu djelu: Kovač je "sinteza"
post-modernističkih tehnika i pristupa romanu, te "pripovjedačke Bosne", s nizom turcizama, bizarnih opisa malih sredina, detaljnoga poznavanja
vjerskih i obrednih termina, blagdana....svega. Osobno mislim da je bio nekonvencionalni vjernik, što se vidi iz mudrosnih iskaza
nekih likova u romanima.

Treće je njegova opsjednutost provincijalnom zabiti, i tu mislim da je nekorektan- iako sigurno autentičan. To njegovo selo kraja Bileće (koja je sama po sebi zabit),
ti opskurni likovi komesara i raznih špijuna i lokalnih tirana... očito je da to nije mogao podnijeti, bar u real-socijalističkom liku.

I zadnje mi je Kovačeva slaba strana, a to je fascinacija ekstermnim ludiranjima, skandalom, kreveljenjima,... Zato mu je Miodrag Bulatović, koji
je poremećena osoba i ne baš neki pisac- ne dovodim u pitanje prevođenost- bio pajdaš tako dugo. Bule je bio senzacionalistički pisac
i zato je bio privlačan švedskoj i sličnoj publici, kao svjež dah balkanskoga primitivizma i suludosti.

Andrić je dobio Nobela za egzotiku, a kasnije se vidjelo da tu ima dubljih slojeva djela, kao
u Garcie Marqueza, isto "egzotika". Kod Buleta, po sjećanju, nema.

Kovač će ostati kao kvalitetna osoba i pisac zaokružena opusa koji je znao kritički promotriti djela raznih suvremenika, no bez jednostranih pretjerivanja.
Opus romana, drama, pripovijesti i eseja je te vrijednosti, da se posve slažem s njegovom humornom usporedbom: Andrić je došao na ovu stranu,
a ja prelazim u suprotnom smjeru. Kovačev je opus cjelovit, pregledan i književno uravnotežen, unatoč njegovu -bar dijelom-neurednu životu.

 

[Дундурије]

Крлежа је био типични Хрват а самим тим и велики Србомрзац.

http://www.pogledi.rs/pavle-babac-miroslavu-krlezi-o-balkanskim-ciganima/

 

[Sanovnik]

Крлежа је био типични Хрват а самим тим и велики Србомрзац.

http://www.pogledi.rs/pavle-babac-miroslavu-krlezi-o-balkanskim-ciganima/

Потпуно тачно. Али је великом броју Срба једино важно како је писао.
Винавер га је прозрео, а и Црњански.

 

[PetarSamotnjak]

Uloga Miroslava Krleže i Jugoslavenske/Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u obnovi Zadra neposredno nakon Drugog svjetskog rata, naziv je predavanja koje je u povodu obilježavanja Dana Grada Zadra održala dr.sc. Antonija Mlikota. Iznimno zanimljivo predavanje dr. Mlikote, povjesničarke umjetnosti koja se kroz svoje jevne nastupe o poslijeratnoj obnovi Zadra doticala i značaja Krleže, koji je među ostalim zaslužen u Zadru za osnivanje Filozofskog fakulteta te SICU Zlato i srebro Zadra, održano je u Zavodu za povijesne znanosti HAZU-a u Zadru.

Tado Oršolić, upravitelj Zavoda za povijesne znanosti u Zadru podsjetio je kako je Zadar od studenog 1943. do listopada 1944. godine bio potpuno razoren. Središte grada - Poluotok bio je 80 posto porušen, a onih 20 posto zgrada bilo je oštećeno. Zadar se, kaže dr. Oršolić, u historiografiji čak povezuje s Dresdenom koji je bio potpuno porušen.
Jedan konzervator u cijelom gradu

- Trebalo je nakon tolikog razaranja Zadra, pristupiti njegovoj ponovnoj izgradnji, a da se to i dogodilo najviše zasluga ima Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti i Miroslav Krleža, kazao je Oršolić podsjetivši također kako je upravo Krleža uredio predstavljanje Izložbe Zlato i srebro Zadra na velikoj izložbi u Parizu.

- Uloga Miroslava Krleže bila je velika, ne samo u projektu obnove Zadra, nego i prilikom osnivanja Pedagoškog fakulteta u Zadru, zaključio je Oršolić.

Kako je Antonija Mlikota doktorirala na "Obnovi i izgradnji povijesne jezgre Zadra nakon Drugog svjetskog rata", tako je i njezino jučerašnje predavanje obilovalo nizom poslijeratnih fotografija razorenog Zadra i zanimljivim, javnosti malo poznatim podacima. Među njima je i podatak kako je šest mjeseci nakon završetka rata, Zadrom upravljala engleska vojska. Uslijedilo je neselektivno miniranje starih, oštećenih zgrada koje nikad nisu bile konzervatorski obrađene, budući da je u to vrijeme u Zadru bio samo jedan konzervator. Mnogo vrijednih zgrada tako je minirano nakon rata, a sve zbog toga što Zadar, naglasila je Mlikota, nikad nije bio vrednovan od strane tadašnjih jugoslavenskih vlasti.
"Sve" zbog crkve sv. Marije

- Zalaganjem Miroslava Krleže počela je obnova zadarskih spomenika kulture. Za početak je naredio da se sve porušene crkve ostakle i to je zapravo bio početak obnove Zadra. Zbog crkve sv. Marije počinje priča o obnovi Zadra i Miroslavu Krleži. Kad je Krleža, naime vidio kako Zadar tih poslijeratnih godina izgleda, odlučio je nešto napraviti za ovaj grad i osnovao je odmah Institut HAZU-a, kao i restauratorski institut. To je bio prvi znak da Jugoslavija prihvaća Zadar, kazala je Mlikota istaknuvši kako se do tog trenutka u Zadru vršila samovolja lokalnih moćnika i partizanskih vojnika. Zanimljiv je i podatak kako je 1950. godine Zadar proglašen jednim od 13 najnerazvijenijih područja tadašnje države. Krleža je, kazala je Mlikota, imao veliki utjecaj na Tita koji je počeo dolaziti u Zadar, a s Titom su dolazili i novci.

Upravo na inicijativu Miroslava Krleže predsjednik JAZU-a zatražio je 1952. godine izradu pretprojekta povijesne jezgre Zadra.

 

[Sajber MIleva]

Негде пред распад СФРЈ Игор Мандић је написао "деценијама смо мислили да је Крлежа наш књижевни Моцарт, а он је заораво био Салијери".
Паметном доста.
Народе, како не схватате да је он надуван писац?! Сва његова "величина" је што је се Амброзијем, како ли се већ звао, длеио школску клупу у ћеасревој шпијунској школи. И длеио србомржњу. Пре свега, Крлежа је имао и још једно, немачко презиме..
Зато, уозбиљимо се и не проглашавајмо га за неком писца.
Погледајте текст "ПИСМО КРЛЕЖИ који је Србе назвао „ушљивим циганима“ и „неписменом багром за вјешала“!"
Наћи ћете и ово:
NTROPOLOŠKA I DRUGA MUDROVANJA "FELDVEBELA" KRLEŽE


Gospodine Krleža,

U četvrtom broju "Republike", časopisa za književnost i umetnost, za mesec april 1954. godine, štampali ste Vaše zapise iz god. 1916, 1919, 1920, 1921. i 1933. godine. U zaglavlju "Godina 1919", pod naslovom "Smjena na jasenovačkoj stanici", na strani 277, kažete:

"Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakova li sramota!"

Na istoj strani na dnu kažete:

"Der švarc Georg (Karađorđe, moja prim.) igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Klemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake. No Alzo sjavus. Gut šaun mraus".
*

 

[Urvan Hroboatos]

Негде пред распад СФРЈ Игор Мандић је написао "деценијама смо мислили да је Крлежа наш књижевни Моцарт, а он је заораво био Салијери".
Паметном доста.
Народе, како не схватате да је он надуван писац?! Сва његова "величина" је што је се Амброзијем, како ли се већ звао, длеио школску клупу у ћеасревој шпијунској школи. И длеио србомржњу. Пре свега, Крлежа је имао и још једно, немачко презиме..
Зато, уозбиљимо се и не проглашавајмо га за неком писца.
Погледајте текст "ПИСМО КРЛЕЖИ који је Србе назвао „ушљивим циганима“ и „неписменом багром за вјешала“!"
Наћи ћете и ово:
NTROPOLOŠKA I DRUGA MUDROVANJA "FELDVEBELA" KRLEŽE


Gospodine Krleža,

U četvrtom broju "Republike", časopisa za književnost i umetnost, za mesec april 1954. godine, štampali ste Vaše zapise iz god. 1916, 1919, 1920, 1921. i 1933. godine. U zaglavlju "Godina 1919", pod naslovom "Smjena na jasenovačkoj stanici", na strani 277, kažete:

"Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakova li sramota!"

Na istoj strani na dnu kažete:

"Der švarc Georg (Karađorđe, moja prim.) igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Klemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake. No Alzo sjavus. Gut šaun mraus".
*

Tipičan nebulozis. No zbog projiciranih mitologema zavrjeđuje osvrt.

1. Krleža nije išao ni u kakve škole zajedno s Brozom- a ni Hitlerom, što je manijakalna izmišljotina jednog srpskog Brozova "biografa",
a zapravo pamfletista.

2. Krleža nije imao njemačko prezime- da je i imao, pa što onda ?

3. njegov esej koji se spominje, tipičan je za nj jer u njem koristi višeglasje/polifoniju likova koji sudjeluju
u imaginarnim dijalozima i iznose se protuslovna stajališta, a najčešće samoironiziraju. Pojam ironije ovi propagandistički doslovnjaci ne razumiju.

4. Igor Mandić je dobar novinar i uspješan kao recenzent- ne kao književni kritik. Od njega sam pročitao kojih 10-ak knjiga, među njima i tu "kontroverznu"
koja je- prazna. To je Mandićeva jadikovka što je Krležu dizao u nebesa i bio posve nekritičan. Mandić jednostavno ne samo zbog emocionalne
blokade, nego još više zbog neodostatnoga književno-komparativnoga znanja, ne može procijeniti koja je Krležina književna vrijednost.

A to su mogli obrazovani i raspisani književni teoretičari koji nisu bili ovisnici o Krležinom mitu, no bijahu znalcima prama kojima
je Mandić jadan skribent.

Viktor Žmegač: Krležini evropski obzori
Stanko Lasić: Krležologija, 1-5
Boris Škvorc: Ironija i roman
Reinhard Lauer: Wer is Miroslav K. ?
http://www.matica.hr/vijenac/518/Krleža iz Njemačke gledan/

 

[Rayela]

Негде пред распад СФРЈ Игор Мандић је написао "деценијама смо мислили да је Крлежа наш књижевни Моцарт, а он је заораво био Салијери".
Паметном доста.


*

Ja se njega secam da je neke recepte pisao ( ne za knjizevnost nego kuhinjske).
I sad bi taj Igor Mandic meni koja citam trebalo da bude reper za knjizevnost?

 

[Urvan Hroboatos]

Ja se njega secam da je neke recepte pisao ( ne za knjizevnost nego kuhinjske).
I sad bi taj Igor Mandic meni koja citam trebalo da bude reper za knjizevnost?

Apsurdno, no u hrv. literaturi se pojavio tip pisanja romana i memoara prekrcanim- receptima.
Tako raspisuju autori-gurmani. Nisam probao nijedno od tih jela, no nemam komentara...

Veljko Barbieri: http://arhiva.nacional.hr/clanak/80187/veljko-barbieri-bard-kuhinje-s-okusom-mediterana
Irena Luksic: http://www.mvinfo.hr/knjiga/8065/blagovati-na-tragu-klasika

Bez komentara...

 

[Пилипенда]

Немојте тако, кад мајстор пише, и рецепти су одлично штиво.
Примјер: „100 лудих ручкова” Либера Марконија (Слободана Марковића).

 

[Urvan Hroboatos]

Čitam, u predasima, Krležine dnevnike iz 1933. i 1942. Majstorija, no što mi prije nije upalo u oči- vrlo sličan ton
onomu Rilkea u "Zapiscima...", https://www.vbz.hr/knjiga/rilke-rainer-maria-zapisci-maltea-lauridsa-briggea
Jedno je roman, drugo dnevnik, no u oba djela dominira bolećiva, ranjiva umjetnička svijest (Krleža je nepotrebno opteretio dnevnik vatrometom erudicije koja
je ponešto kontraproduktivna za taj žanr. No da mu se prizna- nije pretjerao.)

Ono što je apsurdno i ljigavo, to je jedna knjiga iz bosanskog, sarajevskoga izdanja njegovih djela, iz 1980-ih (dobre korice) naslova, po
sjećanju, o suvremenim političkim temama. To je apologija Tita, samoupravljanja i svega socijalističkog. Odeblja knjiga i potpuno bezvrijedna.
No, tijekom prelistavanja, nešto sam vidio- to je toliko ljigavo da je interesantno. Zapravo, sve je to iskreno. Krleža je bio u Tita zaljubljen, to samo slijepac
može previdjeti. Sigurno je tu bilo računa (njegov status u SFRJ, a i poimanje kako je to najbolje za narode "od Varadara do Triglava"), no ne bih rekao da
da je sve, ili čak većinom, kalkulacija.

Čovjek autentično navija za Tita i taj oblik socijalizma, i to je razvidno kad se čitaju ti nevjerojatni redci.

 

[Mrkalj]

Krleža je vešto i dosledno prikrivao sopstveno cincarstvo iz ego-utalitarističkih razloga sastojećih se u spoznaji o sopstvenoj regionalnosti po kojoj će jedino hrvatska uljudba imati interes da mu obezbedi zagrobni život. U suprotnom, kao hrvatski Cincarin, do danas bi duhovno bio polu-mrtav. Glede opšteljudskih tema, Krleža je beznačajna i prolazna pojava. Rečju, on je provincija, o kojoj je najviše i pisao.

 

[AristotelSRB]

Krleža je vešto i dosledno prikrivao sopstveno cincarstvo iz ego-utalitarističkih razloga sastojećih se u spoznaji o sopstvenoj regionalnosti po kojoj će jedino hrvatska uljudba imati interes da mu obezbedi zagrobni život. U suprotnom, kao hrvatski Cincarin, do danas bi duhovno bio polu-mrtav. Glede opšteljudskih tema, Krleža je beznačajna i prolazna pojava. Rečju, on je provincija, o kojoj je najviše i pisao.

Kakvi se sve stručnjaci jave ovdje - to je fantažija.
A mi nismo provincija? Mi smo Beč?
Cijeli Beograd je jedna velika palanka....utoliko je Krleža i značajan za nas...

 

[Rayela]

Kakvi se sve stručnjaci jave ovdje - to je fantažija.
A mi nismo provincija? Mi smo Beč?
Cijeli Beograd je jedna velika palanka....utoliko je Krleža i značajan za nas...

Iz Viene su uglavnom jevrejski pisci

Malo je ( ali je dobro da je tako) knjizevnika koji su pisali onako an zeneral o ljudskim posrnucima, to be or not be, dilemama o Bogu i sotoni.
Ja kao citalac i ocelujem od jednog knjizevnika da pise o zemlji, ljudima, pa i istoriji sredine u kojoj je ziveo.

 

[Mrkalj]

Kakvi se sve stručnjaci jave ovdje - to je fantažija.
A mi nismo provincija? Mi smo Beč?
Cijeli Beograd je jedna velika palanka....utoliko je Krleža i značajan za nas...

Ne vidim iskrenost u upotrebi zamenice "mi".

Krleža je značajan za beogradske Cincare iz razloga njihovih sujetnih sentimenata. Zato se ta provincijalna dekadencija i danas igra u Beogradu, iako je sušta suprotnost beogradskog duha.

 

[Urvan Hroboatos]

Iz Viene su uglavnom jevrejski pisci

Malo je ( ali je dobro da je tako) knjizevnika koji su pisali onako an zeneral o ljudskim posrnucima, to be or not be, dilemama o Bogu i sotoni.
Ja kao citalac i ocelujem od jednog knjizevnika da pise o zemlji, ljudima, pa i istoriji sredine u kojoj je ziveo.

Mrki trola jer mu je dosadno,a o Krleži zna koliko i prosječan taliban o astrofizici.

No, što se tiče književnika: svi su, i najveći, "obojeni" svojom epohom, samo ju veliki pisci nadiđu i ostanu živi, kako koji i koliko.
Dante je nerazumljiv bez teologije Tome Akvinskoga i srednjovjekovne kozmologije, a i povijesti toga doba; dobar dio Tolstoja i Dostojevskog su ruske teme koje više nisu aktualne- npr. agrarna reforma u Ruskom carstvu, a kod Dostojevskoga njegova histerija oko pravoslavlja (koje nije najbolje poznavao), a i ignorancija: u "Braći Karamazovima" Veliki inkvizitor je jezuit, a isusovci se uopće nisu "bavili" inkvizicijom, nego franjevci i dominikanci.

Zatim, ljudi zaboravljaju da su veliki moderni pisci u priličnoj mjeri "regionalni"- npr. Flaubert, Joyce, Musil, Faulkner....
Nije važno piše li netko o nekom gradu, pokrajini i sl. cijeli život, nego da li je uspio/la u tim raspredanjima dati nešto, i koliko univerzalnoga.
U pogledu Krleže, kod njega ima univerzalnoga na vagone, o tom sam dao citat Karahasan,pa evo ga opet:
http://strane.ba/dzevad-karahasan-pisati-roman-je-kao-graditi-kucu/
..........................................
Mislim da sam od Krleže ponešto i naučio, vjerujem, recimo, da sam svoju tehniku pripovijedanja razvio prije svega u “raspravi” s Krležom i njegovom pripovjedačkom tehnikom. Ali je najvažnije da ja volim ono što je Krleža pisao. Naravno ne sve, u tolikom opusu mora biti mnogo nepotrebnih stranica, ali neke stvari zaista volim. Ono recimo gdje Krleža ispituje granice u čovjeku, u njegovom unutrašnjem biću.
,,,,,,,
A mjesto tog opusa danas? Ja zaista ne znam mnogo pisaca koji bi danas bili tako aktualni. Pogledajte oko sebe: svijetom danas vladaju direktori banaka, dakle Glembayi, nešto malo kultivirani poluobrazovani prostaci sa duhom i moralnom prirodom skakavaca. Poput skakavaca, ti ljudi proždiru sve i iza sebe ostavljaju pustoš, doslovno uništavaju čitave regione i gradove, ne mičući od stola ubijaju, jer ih ostavljaju bez osnove za život, desetine hiljada ljudi. A sve to otmjeno, s dobro uvježbanim izrazom zgražanja nad činjenicom da neki ljudi ne peru ruke nakon posjete toaletu. U oba slučaja je on, poput Krležinih junaka, uvelike jednak sebi. Ne samo mi, ni on sam ne zna kad je više jednak sebi – onda kad, poput svakog skakavca, pustoši i ostavlja bez hljeba desetine hiljada ljudi ili onda kad se zgraža nad činjenicom da ima ljudi koji ne peru ruke sapunom nakon što su urinirali. Sve njih je Krleža napisao osamdesetak godina unaprijed. Ili u Banket u Blitvi!? Pa Krleža nas je napisao, naše živote i naša iskustva napisao je prije pedeset godina. I to u formi političkog trilera, žanra koji će nekoliko godina nakon Krleže, u romanu Nostromo, službeno u evropske književnosti uvesti Joseph Conrad.

 

[Sanovnik]

Krleža je vešto i dosledno prikrivao sopstveno cincarstvo iz ego-utalitarističkih razloga sastojećih se u spoznaji o sopstvenoj regionalnosti po kojoj će jedino hrvatska uljudba imati interes da mu obezbedi zagrobni život. U suprotnom, kao hrvatski Cincarin, do danas bi duhovno bio polu-mrtav. Glede opšteljudskih tema, Krleža je beznačajna i prolazna pojava. Rečju, on je provincija, o kojoj je najviše i pisao.

Провинцијски компкелс је од увек погађао западне словенксе обале. Хе би га.

 

[Sanovnik]

Kakvi se sve stručnjaci jave ovdje - to je fantažija.
A mi nismo provincija? Mi smo Beč?
Cijeli Beograd je jedna velika palanka....utoliko je Krleža i značajan za nas...

Који ми.. Ви сте јједно, ми смо ипак нешто друго. Све до 1918 године. Нека је наша престоница и мала и никаква али је била наша и била и краљевска и кнежевска. Била је наша, нама довољна. Зато смо је онако крвничк и на смрт бранили и направили подвиг који је описан и у књижевности. Сироти и ретардирани Кнстановић никад није разумео да је паланка и провинција, оно што је удаљено од материнских иворишта духовне културе и домаћег, аутентичног смисла, а не колико си удаљен од неке западно-еврпске метрополе. У осталом, одакле ти идеја да си стручнији од Мркаља за ову тему?

 

[PetarSamotnjak]

"Da bi vršio valjano svoj zanat, pisac mora imati mogućnost da bude u neku ruku disident, pa čak i defetist, u odnosu na državu i institucije, na naciju i autoritete. On je razmetni sin koji se vraća svom očinskom ognjištu samo da bi mogao od njega ponovno otići. Negacija je njegov familijarni oblik prihvaćanja svijeta."

Miroslav Krleža

 

[Mrkalj]

Крлежа је био типични Хрват а самим тим и велики Србомрзац.

http://www.pogledi.rs/pavle-babac-miroslavu-krlezi-o-balkanskim-ciganima/

Tako je. Tipičan Hrvat nema hrvatsko poreklo, a što se srbomrzilaštva tiče - to je poznati starčevićanski kompleks koji je drug Krleža povukao vrativši se iz Beograda (gde je pisao na ekavici!) podvijenog repa. I da ga ovi naši nisu odbili kao Starčevića, imali bismo dva "Andrića" (jednog Srbina Bosanca i drugog, Cincarina - oba ekavca). Sam Krleža sa Starčevićem se u dobroj meri identifikovao što se može videti i po hvalospevu koji je o Starčeviću napisao, i to u vremenu kada bi svako drugi pod Brozom za takav tekst otišao na godišnji s besplatnim punim pansionom.

Ovde se mogu videti izvodi iz filipike o Starčeviću:

http://forum.krstarica.com/showthread.php/548767-Ipak-Srbi

Za razliku od Starčevića, koji naginje ka štokavskoj ekavici (još jedan!), Krležino naginjanje ka kajkavici pokušaj je da se nađe nešto autohtono hrvatsko. (Naravno, kajkaFci su Slovenci od Kaptola planski kroatizovani od druge polovine 16. do 19. stoleća.) Dakle, bezuspešno.

 

[Urvan Hroboatos]

Tako je. Tipičan Hrvat nema hrvatsko poreklo, a što se srbomrzilaštva tiče - to je poznati starčevićanski kompleks koji je drug Krleža povukao vrativši se iz Beograda (gde je pisao na ekavici!) podvijenog repa. I da ga ovi naši nisu odbili kao Starčevića, imali bismo dva "Andrića" (jednog Srbina Bosanca i drugog, Cincarina - oba ekavca). Sam Krleža sa Starčevićem se u dobroj meri identifikovao što se može videti i po hvalospevu koji je o Starčeviću napisao, i to u vremenu kada bi svako drugi pod Brozom za takav tekst otišao na godišnji s besplatnim punim pansionom.

Ovde se mogu videti izvodi iz filipike o Starčeviću:

http://forum.krstarica.com/showthread.php/548767-Ipak-Srbi

Za razliku od Starčevića, koji naginje ka štokavskoj ekavici (još jedan!), Krležino naginjanje ka kajkavici pokušaj je da se nađe nešto autohtono hrvatsko. (Naravno, kajkaFci su Slovenci od Kaptola planski kroatizovani od druge polovine 16. do 19. stoleća.) Dakle, bezuspešno.

Po običaju- ili krivo, ili krivo shvaćeno.

1. Krleža je hrvatskog porijekla, a ne cicarskoga (kao, npr, Borislav Pekić). No, da i jest- što bi to značilo ? Krleže se spominju
u sjevernoj Hrvatskoj od 13. st. u vezi misnoga pjevanja ("karležaju").

2. istina je da je Krleža pisao hrvatski, no ekavicim, nekoliko godina nakon 1. svjetskoga rata. Tu je bio sličan drugim hrvatskim oduševljenim jugoslavstvujuščim mladcima (Ujević, Vjekoslav Majer- taj se pisao "Vekoslav", ime koje ne postoji, Kruno Krstić, A.B. Šimić, Gustav Krklec, Vladimir Čerina, Ante Cettineo, Ulderiko Donadini,..). Svi koji su poživjeli, nakon ubojstva Stjepana Radića 1928. najkasnije, vratili su se na ijekavicu. Krleža nije pisao ekavski u Beogradu- njegov je boravak u Beogradu bio nešto dulji tek kasnije, kad više nije pisao ekavski, nego u Zagrebu i drugdje u Hrvatskoj gdje je boravio (Križevci itd.).
Stariji pisci kao Nazor, Begović,... nisu nikad prelazili na ekavicu. Sam taj jezik je bio hrvatski po frazeologiji, rječniku i stilu, samo uz ekavski jat.

3. o Anti Starčeviću Mrki baja već eonima, no Starčevićev je idiom isto hrvatski: to je zapravo jezik jedne osobe (sličan mu je Fran Kurelac) koja je iz tvrdoglavosti ustrajala na privatnom jeziku koji je bio na svim razinama stariji tip (Hervati), samo uz ekavski jat kojeg je Starčević pokupio iz Zagreba (inače je bio ikavac). Te priče o poslu u ostalom su besmislica- točno je d aje tražio posao u nekom razdoblju i u Beogradu, no njegov svjetonazor je bio onda već formiran, što se može vidjeti iz monumentalne knjige Mirjane Gross. "Izvorno pravaštvo". https://books.google.hr/books/about/Izvorno_pravaštvo.html?id=8rMVAQAAIAAJ&redir_esc=y

4. o kajkavštini opet- slabo.. Razumna osoba bi već do sad absorbirala da Hrvati kajkavci nisu osjećali narodno zajedništvo sa Slovencima (Kranjcima, Štajerciam,,), negođ
s ostalim Hrvatima: http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=231979 , http://forum.krstarica.com/showthread.php/251784-Čiji-je-naš-jezik/page106

Prvo- ona ipak insistira na razumljivosti kao na glavnom. Time se, implicite, isključuje bednjanski govor kojeg golema većina Hrvata ne razumije. No osjećaju ga svojim, dok srpski književni jezik, kojeg na uobičajenoj razini potpuno razumiju- ne osjećaju svojim. Na tom se trajnom osjećaj moj- tuđi, ne moj..lome sve filološke konstukcije koje se, vrjemenom, mijenjaju. Tako je hrv.pisac realizma, Ksaver Šandor Gjalski (Ljubo Babić), iz Hrv. zagorja podrijetlom, ljutito odbacio bilo kakve pokušaje vezivanja hrv. kajkavštine za slovenski jezik. "Nisam filolog te se ne mogu približiti tomu pitanju kao stručnjak, pak mi je neizrecivo što se među hrvatskim filolozima dosad nitko nije našao da nišani proti strašnoj zabludi philologiae militans." (Gjalski, Contra philologiam militantem, Obzor, 3.4. 1926.)