Miroslav Krleža

" Крлежа је страшно, страствено исмевао и ругао се свима који су протествовали против Конкордата у Србији. Он је као и многи други у комуниѕзам ушао на чисто анти-српској основи "
Жарко Видовић
 
Sanovnik:
" Крлежа је страшно, страствено исмевао и ругао се свима који су протествовали против Конкордата у Србији. Он је као и многи други у комуниѕзам ушао на чисто анти-српској основи "
Жарко Видовић[/QUOTE

Krleza je veliki knjizevnik, bio i ostao i tu se nista promeniti nece.
Nego ja za ovog Vidovica stvarno nisam znala, procitah neki veliki intervju s njim u Nedeljniku, njegov je zivot roman u tri toma.
Usput i da je i sam bio u Jasenovcu, ali me je najvise nekako dirnula istorija cuvene Bregoviceve pesme Djurdjevdan.
http://www.dnevne.rs/drustvo/prof-z...mrti-koji-je-putovao-iz-sarajeva-za-jasenovac

Niti je Kusturica ( doduse tada je bio Emir) niti je Bregovic ikada pomenuo kako je pesma nestala.
E , to im necu oprostiti, narocito Kusti, Bregovic je i tako jedna vrdalama kojoj su samo pare i slava vazne.
Kliknite za proširenje...
 
''Dok je Tito živ, strane vojske neće gaziti po našem tlu, a kasnije će sve to ovisiti o nama samima, o onima koji ostanu, ili koji preuzmu vlast. Kola su, izgleda, krenula nizbrdo. I to poodavno. Tito je star, ali ipak sve to još nekako drži na okupu snagom svoje ličnosti. A što će biti kada on zatvori oči? Kud koji, mili moji! Moguće je da se sve strasti ponovno razbuktaju na ovoj balkanskoj plemenskoj vjetrometini, i da opet izazovu uzajamne makljaže, jer u biti ništa se ovdje nije promijenilo u posljednjih dvije stotine godina. Strasti su samo zapretene porazom nacional-fašističkih snaga u Drugom svjetskom ratu.'' ~ M. K., 1979.

''Sve što danas čitam da se piše o našoj takozvanoj stvarnosti, najblaže rečeno jadno je. Jadno, brate… Sve su to facetiranja po površini, samo facetiranja po površini. Nitko nema dara ili snage ili hrabrosti da kirurški rastvori to truplo što se naziva naša stvarnost i povuče rez po dubini stvari, da jedanput vidimo tko smo to mi, što smo to mi, gdje smo to mi, kuda idemo to mi? Nitko. Svi se zabavljaju, svi se osmjehuju, manje-više glupavo, a prosto rečeno: lažemo se, brate! Masno se lažemo. Blesavimo se svi skupa, kao da ne sjedimo na tonama eksploziva. Nitko i ne pomišlja da bi još koliko sutra među nama mogli da prorade noževi. Kao što su i radili… To vam je naša situacija…'' ~ M. K. u razgovoru s novinarom Borom Krivokapićem krajem 1970-ih

''Neki traže da idem u ove ili one akcije, zamjeraju mi ovo ili ono. Razmišljao sam o tome, čak namjeravao pokrenuti vlastiti časopis, ali on bi izašao samo u jednom broju i više ga ne bi bilo. Tražiti od mene da rušim režim i ovakvu Jugoslaviju sasvim je besmisleno, iako ona nije vizija nečega što sam ja zamišljao. Ideološke hipoteke, srednjovjekovni mentaliteti vezali su nam ruke, ali s druge strane, Jugoslavija ovakva kakva jest, najmanje je zlo, te prema tome ostajem integralist, ali potpuno razočaran. Tvrde da nisam progovorio… Sputavan sam, brate, na kojekakve načine, moje knjige također. A valjda sam neke stvari rekao i u Enciklopediji! Možda ne sve do kraja, ali najviše koliko se moglo u uvjetima policijske i partijske stege. Iako sam od Tita imao odriješene ruke, vezali su mi ih drugi. A što se pisanja tiče, gdje bi mi bio kraj da nisam stvarao Enciklopediju od 1950. do danas. A uz sve obaveze i bezbrojne stranice Marginalie lexicographice ipak sam napisao ''Banket u Blitvi'', dopisao čin ''Agonije'', napisao šest svezaka ''Zastava'', ''Areteja'', nekoliko knjiga dnevnika, i tako dalje i tako redom… Ali za slijepce je to ništa.'' ~ M. K. Enesu Čengiću

''Ja sam kao književnik obdaren maštom. Pa ipak, moja mašta bila je insuficijenta da predvidi ono klanje koje se dogodilo u ratu 1941-1945. Međutim, ono klanje bi moglo biti 'plavi otok' prema klanju koje bi se moglo dogoditi u budućnosti, u slučaju neke opće konflagracije.'' ~ Krleža u razgovoru s Dušanom Bilandžićem, 1969.
''Znam ja da si ti liberal, ali neću se s tobom posvađati kao ni Lenjin s Gorkim.'' ~ Josip Broz Tito u razgovoru s M. K.
'Sve mi je hladnije u ovom glumištu. Ovaj starac na odlasku vam veli: Ne zavidim vam na budućnosti...'' ~ M. K.


sapienti sat.
 
Крлежа, име које ће време истопити

Срби га доживљаваjу као хрватског националисту, што он ниjе био, Хрвати у њему виде опасност по хрватску културу, што jе свакако погрешан став, комунисти му никада нису до краjа веровали, и имали су разлога за то. Наjвише су у праву они за коjе jе Крлежа био оличење нарцисоидне кукавице

Био jе краj априла 1941. године. Касно поподне. Млади стражар у смеђоj усташкоj униформи водио jе испод руке мрачним ходником омањег човека, на прагу педесете године живота, коjи jе плакао. Дневно светло изливало се у таj скучени простор истражног затвора у Петрињскоj улици, кроз уске прозоре иза коjих jе Загреб живео животом пуним еуфориjе због тек створене државе на коjу су Хрвати чекали хиљаду година.

УСТАШКИ ПОКРЕТ

Човек коjи се тресао, очито нервно сломљен, и коjи jе покушавао да савлада нападе плача био jе Мирослав Крлежа. Из дубине простора, тамо где светлост никада не улази, допирали су увредљиви повици намењени Крлежи. Тешка метална врата ударила су у оквир од кованог гвожђа, два пута се чуло окретање кључа и потом jе завладао мир. Двадесетак минута касниjе, и даље видно узнемирен, сада у пратњи стариjег човека у цивилном оделу, Крлежа jе изашао из безличне сиве зграде затвора у Петрињскоj и ушао у црни луксузни аутомобил марке цитроен. Била су то кола доктора Ђуре Вранешића, угледног загребачког лекара коjи jе већ приступио усташком покрету, а касниjе ће сести и у фотељу министра здравља у влади Анте Павелића.
Од тога дана велики хрватски писац, интелектуалац, комуниста коjи се разочарао у стаљинизам као jедан од поjавних облика комунизма, биће под заштитом доктора Вранешића и то старо познанство сачуваће Крлежи главу. Све време Другог светског рата Крлежа jе провео у Загребу.
Оно што се догодило у последњим данима априла 1941. у затвору загребачке Петрињске улице пресудно jе утицало на Крлежу да не оде у партизане. У том затвору, где jе боравио свега неколико дана, доживео jе велике увреде уз буквално пљување од стране скоjеваца заточених у истом простору. Они су га доживљавали као отпадника од комунизма, нису му заборавили „сукоб на књижевноj левици“ полемику са Милованом Ђиласом, Радованом Зоговићем и Јованом Поповићем коjе jе Крлежа доживљавао као ригидне стаљинисте, идеолошке мачеве спремне да свакога тренутка одсеку главе онима коjи другачиjе мисле, укључуjући и мишљење о књижевности, култури уопште. Крлежа се, по сопственом признању, плашио да га партизани не стрељаjу.
Да jе таj страх био оправдан говори и она епизода из београдске „Мадере“, 1945. године, када су се сусрели Ђилас и Крлежа. Зашто ниси дошао, питао jе Ђидо. Па да ме убиjете, одговорио jе Крлежа. Тачно, jа бих те лично убио да си дошао до 1943. године, после тога би преживео-рекао jе Ђилас. Иначе, да jе дошао у партизане Крлежа би, по Титовоj одлуци, добио место потпредседника АВНОЈ-а.
У данима ослобађања Загреба лично jе Јосип Броз ангажовао неколико наjспособниjих обавештаjаца и убацио их у град са задатком да заштите Мирослава Крлежу, како од усташа коjи су се повлачили и коjи су знали да партизанима остављаjу jедно велико књижевно и интелектуално име, тако и од комуниста коjи су Крлежин боравак у Загребу за време траjања НДХ тумачили jедино и само као колаборациjу са усташким режимом. Крлежа jе преживео али по сопственом признању, изнетом пред смрт, никада више ниjе био онаj стари Крлежа. „Рат ме уништио, требао сам за НДХ узети отров, убити се. Ја сам 1945. године био други човек, никада ми се онаj виталитет од некада ниjе вратио“, говорио jе.

ЛАЖНА ПРИЧА

Крлежа jе, после капитулациjе Италиjе, негде у касну jесен 1943. године, имао сусрет са Антом Павелићем. Тада му jе Поглавник НДХ понудио неколико кључних места у култури усташке државе: од места управника Хрватског државног казалишта до председника Академиjе. Таj сусрет, у присуству доктора Вранешића, jедног од Павелићевих министара и шефа Павелићевог кабинета, протекао jе у Крлежином опањкавању Иве Андрића и бежању од изjашњавања на изнете понуде, између осталог и кроз лажну причу како управо ради на студиjи о Анти Старчевићу.
А какав jе Мирослав Крлежа био човек? Одговор на ово питање увек клизне у онаj простор где чучи упозорење да велике ствараоце никада не треба сагледавати и оцењивати кроз њихове људске особине. То jесте тачно, мада ће се када jе Крлежа у питању, jавити многи да оспоре и његово дело, даjући до знања да jе Крлежа изван сваке сумње био човек изузетног образовања али истовремено, кажу они, ниjе био човек великог талента. Таj недостатак компензовао jе марљивошћу и ерудициjом, „тешким штивом“, великим броjем страних речи и конструкциjа, цитатима на немачком, француском, мађарском… jезику, скрнављењем стила на рачун доказивања образовања…
Чињенице говоре да jе Крлежа урадио све што jе могао да после рата спаси живот свом споасиоцу, доктору Вранешићу. Ургирао jе, скупа са Крстом Хегедушићем и Васом Богдановим, код Бакарића, Краjачића, Тита… успео да изнуди ослобађаjућу пресуду али онда jе процес поновљен; уследила jе казна од 20 година робиjе што jе на краjу преиначено у смртну казну. Вранешић jе стрељан у jануару 1946. године.
Пре Другог светског рата на железничкоj станици у месту Суња, одакле jе Вранешић пореклом, била jе кафана са именом коjе данас нико не памти али сви памте да се на пиво ишло „код Вранешића“.
Истовремено, Крлежа ни о коме од своjих савременика, писаца, песника, интелектуалаца… ниjе имао позитивно мишљење. Никоме ниjе признавао даровитост, лепоту стиха, вештину приповедања… За њега jе безначаjан био и нобеловац Андрић. У књизи сећања, „Иза затворених врата“ коjу jе иза себе оставио познати хрватски сликар и графичар, Јосип Ваништа, а коjа ових дана изазива велику пажњу у Хрватскоj, налази се мноштво Крлежиних ставова, готово шокантних, о поjединим ствараоцима.
Тако за Андрића Крлежа каже: „Да ниjе било Нобела, Андрић би био мали непознати писац. Ми смо се разишли 1919. Ја сам био комуниста, а он jе отишао у роjалисте. Предамном jе дрхтао као жаба пред змиjом, у страху да га у jедном часу не дохватим“.
О Вjекославу Калебу Крлежа jе казао: „Човjек коjи jе обећавао, али након рата долази у Загреб и ту у граду пропада. Наjбоље jе направио кад се вратио у Тисно. Тамо и припада“. Што се тиче Аугуста Цесарца Крлежа држи да jе он био само jедан фини господин без литерарног дара, док jе за Антуна Бранка Шимића говорио да jе био „мали примитивац са Широког Бриjега“. „Био jе прецењен, био jе без школе, ни малу матуру ниjе положио, ниjе знао ни jедан jезик, ниjе видео ни jедан већи град“, набраjао jе Крлежа оцењуjући Шимића кога савремена хрватска књижевна критика сврстава у сам врх песништва.

ВЕЛИКА КУКАВИЦА

Још горе jе код Крлеже прошао Иван Горан Ковачић. Сврстао га jе у ловце на положаj, лакташе, а о његовоj уметничкоj црти ниjе хтео ни да говори: „Читао сам Јаму, 1944/45 то jе кружило Загребом. Све су околности биле за, па и смрт пjесника, али то jе чиста реторика. Ковачић jе био човек без талента“. Ако сте мислили да се испод Крлежине критичке сабље провукао бар Добриша Цесарић, нисте у праву. Цесарићеву песму „Слап“ Крлежа jе разбуцао на кључном месту. Он каже: „И онаj гласовити, толико цитирани Цесарићев стих како тече и тече jедан мали слап ниjе ништа друго до бесмислица. Слап ради све приjе него што тече“.
За великог хрватског сликара, Љубу Бабића, Крлежа jе говорио да jе сликарски недаровит, да ниjе знао насликати акт, руку, лице…
Посебно jе Крлежа био љут на неке своjе приjатеље, чувеног Бранка Гавелу, на пример. „Таj jе“, говорио jе Крлежа, „моj роман Повратак Филипа Латиновића сматрао збирком есеjа“. За њега то ниjе био роман, а Петар Добровић, коjем сам ту књигу своjевремено читао у Прагу, ништа ниjе разумео.
Шта jе Крлежа мислио о српским ствараоцима. По сведочењу Гоjка Тешића, коjи jе као млади истраживач дела „великана jугословенске књижевности“ имао прилику да разговара са Крлежом, оваj jе сматрао да jе Воjислав Илић наjвећи српски песник, а Јаков Игњатовић наjвећи романописац у Срба. Андрић, Црњански, Станковић, па Дучић, Ракић, Дис… нико од њих, по Крлежи, ниjе био вредан пажње.
Споменути Ваништа jе први пут у jавност изнео и jедан детаљ коjи jе у овом времену изузетно актуелан, а тиче се Крлеже, Тита и Косова. Наиме, Крлежа jе, према Ваништином сведочењу, у jедном њиховом разговору казао: „Тито jе Србима узео Косово и то jе jедна од наjвећих ствари коjе jе урадио“. Значи ли овакав став, ако jе тачно пренет, да jе Крлежа био антисрпски настроjен интелектуалац? Не. Питање jе у ком контексту jе то речено. Крлежа ниjе волео никога. Ни Хрвате.
Он jе, судећи по овоме што повремено и све чешће излази у jавност, био егоцентрик, нарцисоидан тип, човек са комплексом више вредности, а истовремено велика кукавица. Ниjе имао храбрости да jавно изађе са ставовима, као што су горе наведени, о другим људима, па jе таква мишљења износио на интимним дружењима, jуначећи се. Потписао jе 1967. године Декларациjу о имену и положаjу хрватског књижевног jезика, а онда звао Тита да се оправдава; подржао jе хрватски Маспок 1971. али се брзо дистанцирао и од Савке и од Трипала. Много раниjе, у време Првог балканског рата, напушта воjну академиjу у Пешти, бежи у Србиjу и приjављуjе се као добровољац, са жељом да ратуjе на страни Срба. Одбиjаjу га под сумњом да jе аустриjски шпиjун. Касниjе Крлежа заснива кумство са Драгишом Васићем, професором, писцем, врсним новелистом, идеологом четничког покрета.
Како време пролази Крлежа и његово дело у Хрватскоj све више бледе и тону у заборав што, сложићемо се, ниjе случаj са истинским великанима књижевности.
Иначе, Мирослав Крлежа ниjе био изворни Хрват. Његови су пореклом Цинцари, са Доjранског jезера. Крлежа на македонском jезику значи – крпељ.
Kliknite za proširenje...

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...opiti/&usg=AFQjCNHmnxID6hBeTy1uWjmj6LpcBKFgWw
 
Дундурије:
https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...opiti/&usg=AFQjCNHmnxID6hBeTy1uWjmj6LpcBKFgWw
Kliknite za proširenje...

Ova bezvezna zamjedba piskarala Dmitrovića zapravo je pitanje na koje nema odgovora- koje to ime vrijeme ne će istopiti, u nekoj mjeri, ovako-onako.

Kratko vrijeme, 10-50 godina.

Koji je zalog duljega trajanja, recimo:

Miodraga Bulatovića

Karela Čapeka

Mome Kapora

Witolda Gombrowicza

Jaroslawa Iwaskiewicza

Milorada Pavića

Borislava Pekića

Bele Hamvasa

Stiega Larsona

Carlosa Fuentesa

Ralpha Ellisona

Celinea

....

Sve te reputacije idu trajektorijama koje ne možemo predvidjeti.
 
Urvan Hroboatos:
Ova bezvezna zamjedba piskarala Dmitrovića zapravo je pitanje na koje nema odgovora- koje to ime vrijeme ne će istopiti, u nekoj mjeri, ovako-onako.

Kratko vrijeme, 10-50 godina.

Koji je zalog duljega trajanja, recimo:

Miodraga Bulatovića

Karela Čapeka

Mome Kapora

Witolda Gombrowicza

Jaroslawa Iwaskiewicza

Milorada Pavića

Borislava Pekića

Bele Hamvasa

Stiega Larsona

Carlosa Fuentesa

Ralpha Ellisona

Celinea

....

Sve te reputacije idu trajektorijama koje ne možemo predvidjeti.
Kliknite za proširenje...

Decenije iskustva, gospon,govore iz vas...Niko više i ne pominje Hazarski rečnik ni Beleške jedne Ane...
 
Jedno je kosmopolitskа literаturа zаpаdnih velegrаdа, а drugo političkа stvаrnost porobljenog nаrodа kojem pripаdаš. Nije isto pisаti liriku kаo kolonijаlno fijаkersko kljuse koje sа svojim nаrodom tegli tuđe fijаkere: Lа mаrkuise sorti а cink heueres - ili se vozikаti u kočiji kаo prаvа аutentičnа mаrkizа.
 
Крлежа, маргинални енциклопедист(а)

Ако бисте да о Голом отоку сазнате нешто што, и поред толиких књига о овом фамозном острву, тешко да било где можете пронаћи, онда ће вам добро доћи збирка Крлежиних коментара под називом Маргиналије из 2011. године у издању београдског Службеног гласника.

Дело Мирослава Крлеже последњих је деценија малтене склоњено на маргине књижевности и културе, као да се заиста остварила мисао новинара Ратка Митровића да је Kрлежа ништа друго до „име које ће време истопити“, или мисао Добрице Ћосића да ће Крлежу убудуће читати само историчари књижевности.

У том погледу је помало симболично да једина Крлежина књига последњих година објављена у Србији носи наслов – Маргиналије.



Маргиналије остале на маргини

Међутим, и Маргиналије су мање-више прошле непримећено од стране шире публике, донекле и с правом, јер немају готово никакву уметничку вредност – без обзира на то што се састоје од текстова који су потекли из пера некада веома цењеног писца и културног делатника. Истина, ту и тамо би понеке Крлежине белешке могле бити занимљиве савременим читаоцима – ако не из других разлога, а оно зато што су дотични коментари сведок једног прохујалог времена, идеологије, културе и државе.

Маргиналије, уствари, обухватају Крлежин рад у Југославенском лексикографском заводу (ЈЛЗ), што се данас углавном спомиње само у контроверзном (па и негативном) контексту, а занемарује се чињеница да су управо захваљујући Крлежи као главном редактору биле објављене вишетомна Енциклопедија Југославије, затим (општа) Енциклопедија Лексикографског завода (жаргонски: Елза), као и многе стручне енциклопедије које би чак и за данашњу лексикографију биле прави подухвати.

Најтачније речено, Маргиналије представљају онај мукотрпни део рада главног редактора током ишчитавања, преправљања, па и брисања туђих текстова пре коначног оформљења енциклопедијског издања. Кажемо да је то мукотрпан рад, али чини се да је редактор Kрлежа у томе уживао, понекад и превише.

Miroslav-Krle%C5%BEa-1.jpg


Тешко је жанровски одредити и једним термином обухватити све „маргиналије“, јер то јесу коментари, допуне, белешке, предлози за концепт одређеног чланка, али често је то и жесток Крлежин обрачун са аутором за чији текст даје своје мишљење, а понекад и идеална прилика да редактор искаже лични став о некој историјској личности, догађају, епохи, па и да наступи са нескривеном сујетом, вероватно и не слутећи да ће те белешке једном бити објављене – или можда баш зато: јер је знао да ће некада бити штампане као мисли и идеје великог књижевника (при чему је увек важније име писца него квалитет самих мисли).

Није лако рећи ни колико је објективан и меродаван избор самих „маргиналија“ – селекцију је иначе извршио хрватски лексикограф и књижевник Влахо Богишић – тим пре што је у рукопису сигурно остало још на хиљаде коментара, а притом су ове белешке настајале у распону од две-три деценије, па није искључено да је Крлежа можда доцније кориговао ставове које је у појединим коментарима тако жустро заступао. Међусобним поређењем текстова, лако се запажа и редакторова недоследност, па и примењивање двоструких аршина, али то опет може значити да упоређене белешке нису настале у истом периоду Крлежина живота, а свакако ни у истој прилици, јер треба имати на уму да нису важили исти критеријуми за све енциклопедије.

Хрватска или југословенска енциклопедија

Иако је ЈЛЗ званично био центар југословенске енциклопедистике, има доста разлога да се посматра као хрватска национална установа, па чак и као прећутни настављач Хрватске енциклопедије, која је започета још за време Краљевине Југославије (тачније, након стварања Бановине Хрватске, 1939), али је прави замах добила тек за време Независне државе Хрватске, тако да је рад на овом подухвату, из разумљивих разлога, био прекинут након партизанског ослобођења Загреба, маја 1945. године.

Међутим, управо је главни редактор Хрватске енциклопедије Мате Ујевић (иначе Павелићев повереник за морнарицу) постао Крлежин најближи сарадник у ЈЛЗ, а са њим су се у овој установи нашли и многи други аутори старе, недовршене и забрањене енциклопедије, што сигурно није без значаја.



Колико се Крлежи, међутим, с једне стране замера на континуитету са енциклопедијом коју је подржавао усташки режим, толико му се замера што су сва издања ЈЛЗ безрезервно афирмисала идеологију социјалистичке Југославије, па се тако Kрлежа нашао између два екстремна гледишта, што му није било једини пут, јер да јесте, сигурно не би остале забележене његове чувене речи:

За Хрвате сам од почетка био Србин и унитариста. За Србе франковац и усташа, а за усташе опасан марксист и комунист, за неке марксисте салонски комунист, за клерикалце и вјернике анти-Крист кога треба прибити на срамни ступ. За малограђане послије рата сам био крив да је до свега овога дошло, за партијце зато што нисам дошао у партизане, за војнике зато што сам антимилитарист, а за антимилитаристе што сам бољшевик.
Kliknite za proširenje...
Крлежину неприлагођеност екстремним струјама вероватно најбоље илуструје однос нових држава и њихове елите према његовом енциклопедистичком раду. Док је српски академик Никша Стипчевић тврдио да је Крлежа у ЈЛЗ водио хрватску националистичку политику и док на српској Википедији стоји како је у Енциклопедији Југославије приметан „приличан несразмер између простора додељеном хрватским темама према темама осталих народа Југославије“ (https://sr.wikipedia.org/wiki/Enciklopedija_Jugoslavije), дотле је хрватски лингвиста Далибор Брозовић, иначе директор Лексикографског завода у време осамостаљења Хрватске 1991, наредио да се уништи око 40 000 (четрдесет хиљада) примерака Енциклопедије Југославије (https://sh.wikipedia.org/wiki/Enciklopedija_Jugoslavije), а на хрватској Википедији (случајно или не) уопште не постоји чланак о овом вишетомном и монуметналном делу.

Крлежин обрачун с некима
Ако се у Крлежино изразито хрватство и може сумњати, ипак је неоспорна чињеница да су сви текстови у издањима ЈЛЗ били прилагођавани комунистичкој (тачније: титоистичкој) доктрини, тако да ни у самим Крлежиним белешкама није увек лако препознати да ли редактор заиста износи сопствено мишљење или фанатички заступа државну идеологију. Сем тога, и Крлежа понекад наступа као мали диктатор, често не износећи аргументе, него дисквалификаторске етикете које су, у време социјалистичке Југославије, саме по себи биле довољне да једну личност декларишу као неподобну.

Крлежа такође није допуштао да они који су у комунистичком режиму сматрани негативним појавама буду у енциклопедији представљени на било који други начин, па тако, на пример, захтева да се преправи чланак о краљевском министру Момчилу Нинчићу, јер „овако испада човјек исправан, и такорећи позитиван“.

Кад за слависту Герхарда Геземана (приређивача чувеног Ерлангенског рукописа) каже да је био „гестаповац“, те да су „сви такозвани шестојануарски расни и архајски фалсификати ницали под његовим протекторатом“ и да га због тога треба водити „у евиденцији за скупни приказ о нашој такозваној расистичкој идеологији“, то из Крлеже проговара некадашњи илегалац (па и маргиналац) који сада има прилику да наступи са владајуће позиције, баш као и кад за политичара Милана Гавриловића пише да је био „реакционар и шовен“ или да историчар Виктор Новак спада у „троваче политичких бунара“ као припадник „ројалистичке пропаганде, која је и довела до политичке кризе југословенства“.

Miroslav-Krleza.jpg


Још је Крлежа оштрији, а самим тим и неправеднији, кад изричито каже: „Ћипика не спомињати“, јер је писац Иво Ћипико наводно био „сетебандијере, трагурионски Рагузео, Далмата, Самосрбин, дворска будала, агентпровокатор, талијанаш и одрод, старчевићански апостолата, камелеон по наруџби, а никако ’хрватски књижевник’“. Овакве или сличне квалификације и дисквалификације могле би се, без претеривања, прилепити и самом Крлежи, али у време док је ово писао, он је врло добро знао да му се нико не сме јавно супротставити.

Није се главни редактор обрачунавао само имагинарно са историјским личностима, већ је користио сваку прилику да покаже своју моћ и пред сарадницима. У неким је моментима и сâм испадао гротескан, јер кад за писца чланка о Антигони каже „убијте овога човјека“ или кад историчара Ђорђа Сп. Радојичића назива „Спадало“, Крлежа више говори о себи него о онима које ниподаштава.

Крлежа и Срби

Увек су пажњу привлачили Крлежини ставови према Србима и српској нацији, према српској култури и историји, па и према оним српским савременицима које творац Глембајевих није превише ценио, те им се бескрупулозно обраћао, често и са дозом таштине (као што смо већ видели у случају Радојичића). Истини за вољу, приређивач Богишић није се либио да у збирку коментара унесе и такве Крлежине коментаре, но ипак им ваља прићи опрезно и упоредити их са белешкама о сличним појавама на хрватској страни, а треба имати у виду и контекст енциклопедије за коју је писан чланак који Крлежа оцењује.

Примера ради, Крлежа је текст о манастиру Никољцу прокоментарисао речима „доста више ових манастира“ не зато што је имао нешто искључиво против православних богомоља, већ због тога што у енциклопедију, превасходно из техничких разлога, није могао ући, као посебна одредница, буквално сваки манастир.

Кад Крлежа одбија да уопште прочита чланак о династији Петровић Његош („нисам читао и нећу“), он то чини јер је принципијелно био против тога да се старе племићке породице уносе као посебне енциклопедијске јединице (ако већ постоје текстови о њиховим истакнутим припадницима), па зато слично реагује и на текст о хрватској великашкој породици Драшковић („досадило ми је“).

Кад је реч о Његошима, занимљиво је и Крлежино мишљење о изградњи маузолеја на Ловћену: „Мештровићев маузолеј Његошу бит ће маузолеј, уколико га уопће буде, што би свакако било боље да га не буде, јер је језиво глупав! И много кошта.“ Кад се данас говори о неуспешној борби за очување старе ловћенске капеле, често се заборавља на којој је страни тада био Крлежа, тако да Маргиналије у овом смислу пружају значајан податак.



Занимљиво је и то да Крлежа буквално брани српског песника Војислава Илића Млађег тако што предлаже да се из Илићеве биографије брише опаска да је био „дворски песник“, јер су многи, како Крлежа сматра, били дворски песници за време Обреновића и Карађорђевића (на једном другом месту, Kрлежа те две династије назива „Обрен“ и „Кара“), те ако сви буду жигосани на тај начин, „требат ће више од 80% наших пјесника сврстати у ту групу“. Није искључено да је Крлежа и себе препознао као дворског писца, иако у том двору није обитавао краљ.

О једном другом српском песнику, Крлежа има веома контроверзан став, јер не само што за Бранка Миљковића каже да је „у моменту нервне кризе завршио самоубојством“, него у загради даје опаску: „Не знам зашто бисмо прећутали ово посљедње?“ У светлу неких доцнијих истраживања, али и теорија завере, овакав Крлежин коментар заиста би могао бити протумачен на различите начине.

Понедге је приређивач Богишић оставио читаоце у недоумици јер је донео само кратке редакторове закључке, без цитирања чланака на које се односе, тако да се може само нагађати шта је Крлежа тачно мислио кад оцењује текстове о Иви Андрићу („оставио бих како јест“ чланак Милана Богдановића), Добрици Ћосићу („оставите Финцијев текст какав јесте“), Миловану Ђиласу („као што је договорено“). С обзиром на то о којим се личностима ради, заиста остаје довољно простора за размишљање и нагађање, али и за жаљење што се не може више сазнати.

Злонамерно може деловати што је Крлежа за српску књижевницу Јелену Димитријевић написао да је „једно, у литератури, потпуно безначајно име“, али Крлежа не показује велико разумевање ни за стваралаштво хрватске композиторке Доре Пејачевић, чим каже како „нема разлога“ да њена биографија буде обрађена „као посебна јединица“. У време кад је Крлежа ово писао, такви коментари вероватно не би наишли на негодовање ни у српској ни у хрватској културној средини, мада се данас и Јелена Димитријевић и Дора Пејачевић, свака у својој националној култури, сматрају значајним уметницама.

На сличан начин, али потпуно идеолошки, Крлежа ће дискредитовати Наталију Бошковић написавши да је била „врангеловка“ – и то је било више него довољно да се биографија најпознатије српске међуратне балерине не нађе у националној енциклопедији.

Једно поређење показује и Крлежине двоструке аршине, јер иако редактор захтева да се за српског сликара Жефаровића као главна ставка наведе „да је био то што је био, калуђер“, ипак за Андрију Kачића Миошића наглашава: „Никако нећемо да кажемо да је био фратар и гвардијан, него га авансирамо као књижевника“.

Занимљиво је, мада може изгледати као пикантерија, да се Крлежа показује као поштовалац тачних граница федералне Србије кад захтева да се преправи чланак о Срему, зато што тамо стоји да ова регија припада „АП Војводини, Хрватској и Србији“, те да би текст требало прилагодити уставном поретку, дакле да „Сријем припада СР Србији (у оквиру које је већи дио под јурисдикцијом САП Војводине) и СР Хрватској“.

1-a-mk.jpg


Ко је био Венко Марковски, шта је Голи оток

Карактеристичан је и Крлежин баланс око српско-македонских несугласица због различитог гледања на поједине историјске прилике. Тако Крлежа предлаже да се текст о Јовану Хаџи-Васиљевићу (српском националном раднику у Македонији за време Краљевине Србије) пошаље у Скопље како би тамошња редакција одлучила да ли да чланак буде уврштен у енциклопедију. Са друге стране, Крлежи смета „моменат политичког опортунитета“ Лазара Мојсова, који се бунио што је на фотографији приказан „улазак српске војске у ослобођено Битоље“.

Понекад коментари захтевају добро познавање историјске и политичке позадине, јер сигурно није Крлежа без разлога предложио да се редакција у Скопљу изјасни треба ли биографија Венка Марковског уопште да буде обрађена. Ради се, наиме, о једном од најзаслужнијих стваралаца македонског књижевног језика и литературе непосредно након Другог светског рата, но како је доцније робијао на Голом отоку и отишао у Бугарску, постао је малтене бугарски књижевник, па се у Југославији његово име отада прећуткивало.

С тим у вези, један коментар посебно оставља данашњег читаоца без даха својом краткоћом и једноставношћу.

Ради се о Крлежиној напомени поводом Голог отока, из које се може сазнати нешто што би мало коме пало на памет да уопште пита:

„Један оток од 4,7 km2.“

Рекавши оно што је сматрао најважнијим – а очигледно је то површина Голог отока – редактор даје стручно мишљење:

Нема смисла да буде уврштен, то више што се такве ствари у Енциклопедији Југославије обрађују посебно.
Kliknite za proširenje...
Мирослав Крлежа није ни могао са Бриона, где је често био Титов гост, на другачији начин сагледати Голи оток све и да је хтео, а заиста би и било много боље да је ово каменито острвце остало једна небитна и маргинална географска одредница, те да најважнији податак управо и буде његова површина.

Ипак, данас би Голи оток као појам могао заузети обим целе Енциклопедије Југославије, док се, са друге стране, управо Крлежино дело све више маргинализује и своди на кратке осврте, пошто „нема смисла“ да бар у историји књижевности не буде споменуто, без обзира на то што се све мање чита.

Душан Милијић
 
Krležina doživotna robija. Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji

Razmisljam o Krleži kao o zarobljeniku jedne ideje. Tačnije – jedne ideologije. Jednog nižeg oblika ideje. Postavlja se sada pitanje da li je Krleža u deset do petnaest poslednjih godina svog života još uvek bio prinudni zarobljenik te ideje ili je već postao njen dobrovoljni zarobljenik.
Nije li se on osećao onako kao što se oseća čovek koji je gotovo ceo svoj život proveo na robiji, a onda jednog dana mu je saopšteno da je slobodan? Dakle, nije li se osećao kao čovek koji je u datom trenutku kao takav robijaš osetio da je njegovo pravo, jedino moguće mesto - robija, te da je poželeo da s te robije ne izađe, i da je sve učinio da zaista ne prođe kroz ta vrata koja su se za njega u jednom trenutku otvorila.
I kao što taj vremešni, dugogodišnji robijaš sasvim dobro zna da ne poznaje svet van zatvorskih zidova, da se u njemu neće snaći, da ga u njemu čekaju opasnosti na koje se nije navikao, nepredviđenosti i konfuzije kojih se grozi, tako je i Krleža, pretpostavljam, morao sumnjati u svoju sposobnost da se snađe u slobodnom svetu ideja i da ponovo iskoristi svoju zadobijenu duhovnu slobodu.
To je jedan tragičan polozaj. Ja verujem da je Krleža njega bio svestan i da njegova rastuća sardonija pri kraju života predstavlja u stvari kodirano saopštenje takvih osećanja.
Moguće su i druge metafore njegovog nemogućeg položaja. Pronašla se jedna istina s kojom se kako tako živelo čitav svoj život. Onda se pokazalo da je ta istina lažna.
Na zalasku života, na ruinama jedne ideje, kojoj je čovek posvetio čitav svoj život, ali što je još bitnije svoju umetnost, svestan da je upravo ta ideja i ta lažna istina, ta zabluda, ta ideologija, uništila najveće vrednosti njegove umetnosti, sprečila ga da postane ono što bi u svetu umetnosti svakako bez nje bio, saznanje svega toga, tragično je za jednoga pisca.
Poći ponovno u duhovni svet na tom zalasku života i tražiti nove istine i nove ideje, svakako je prevazilazilo njegove snage. To je dano samo malom broju ljudi čija snaga, duhovna, prevazilazi Krležinu duhovnu snagu.
Uostalom Krleža nikada nije bio mislilac u onom smislu u kome je to bio Dostojevski. Krleža je bio čovek empirije, čovek realnosti i čovek politike.
Ako se čovek u ravni politike, u ravni tzv. realnog života razočara u jednu ideju, on najčešće prelazi u neke suprotne ideje za šta Krleži ne samo da je nedostajalo snage, nego je on bio isuviše inteligentan da bi u takvom jednom preobratu tražio neko opravdanje, odnosno neku ravnotežu, za svoju staru zabludu.
Ali, zašto je onda ostao, bar na izgled, veran idejama za koje je bilo očito da ih je napustio, odnosno da u više njih nema poverenja. To ostaje kao pitanje koje će večno mučiti istražioce Krležinog dela. Da li je moguće da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta perverznog samokažnjavanja, cinizma koji se okrenuo i okretao protiv njega samog?
Da li je moguće da je njegovo ćutanje i njegovo pristajanje, njegova solidarnost sa idejom koja je za njega već bila mrtva, u najmanju ruku ovakva realizacija te ideje, da li je, dakle, moguće da je njegovo ćutanje bilo tek konformizam? Ja lično ne verujem.
Lično ne verujem zbog toga što, premda u načinu Krležinog života i u njegovoj naklonosti prema izvesnim udobnostima tog života ima za to izvesnih razloga. Ja ne verujem da su oni dovoljno jaki da bi jednog Krležu držali u dobrovoljnom zarobljeništvu jedne ideje, a da za to ne postoje i neki dublji razlozi.
Da li je moguće da se on u krajnjoj konzekvenci u samu ideju socijalizma nije razočarao nego u njenu balkansku varijantu, u balkansku varijantu njene realizacije? U tom slučaju njegova taktika, njegovo ponašanje i njegovo ćutanje bila bi paradoksalno velika žrtva koja se podnosi za tu ideju da se ona u toj njenoj kompromitovanoj varijanti ne bi još više kompromitovala njegovim istupima.
On je morao znati da iskoračenje iz ovakve ideologije kao što su sami marksisti i komunisti, pripadnici realnog socijalizma uvek tvrdili, samo malo iskoračenje ume lagano da vodi u potpunu herezu. On je suštinski čak i onda kada je bio vernik bio u stvari heretik.
Sa njegovom verom hereza je spojena isto onako kao što je dobro i zlo, đavo i Bog, kao što su spojeni u nekim teozofskim sistemima, dakle ta bipolarnost njegova, crno i tamno dato u jednoj dimenziji, u jednom planu, bila je oduvek karakteristika Krležina.
Krleža je jedan od onih eklatantnih primera humaniste na koje se obara Berđajev, čak i bez obzira što bi mogao imati izvesnih olakšica kao pobunjenik ili heretik. Jer njegov humanizam baziran je na totalnom i apsolutnom preziru čoveka.
Ima malo pisaca u nas koji je o čoveku i o njegovoj planetarnoj avanturi, koja se zove istorija, izrekao tako oštrih i tako neumoljivih reči gnušanja, prezira i beznadežnosti.

Borislav Pekić - Život na ledu
 

Povijest kao krvožedna zvijer (o Miroslavu Krleži)​



Miroslav Krleža, život i djelo​


U vrućici svoje još uvijek adolescencije, kao Saint-Just koji vodi zaneseni rat protiv Autoriteta, sa svojom golemom intelektualnom energijom, s Hrvatskim bogom Marsom u grudima, sa svojim nesretnim kerempuhovskim, kajkavskim domobranima koji još od Wallensteina, preko Jelačića do Potioreka i Borojevića ginu za neke tuđe zastave i interese, sa senzibilitetom za bijedu zagrebačkih blatnih predgrađa, s prezirom prema malograđanskom kampanilizmu zagrebačkih salona – Krleža nije mogao postati ništa drugo nego komunist i koliko god to danas zvučalo u najmanju ruku neobično, taj izbor tada je bio moralni imperativ.

RANI RADOVI:​


Miroslav Krleža štampao je svoj prvijenac Legenda nepunih mjesec dana prije Matoševe smrti. Godina je Četrnaesta. Smjena epohâ kada je započela karijera jednog od najvećih evropskih pisaca i Svjetski rat.
Jakobinski nervozno zaljubljen u ideju Slobode, s vizurama Pešte, Beča, Pariza i Mletaka u katalogu svojih uspomena, već suočen s tupošću zagrebačkog i beogradskog provincijalizma, sa svim simptomima buntovnog individualističkog temperamenta, Krleža je u svojoj dvadeset i prvoj godini, krajem 1915. mobiliziran u austro-ugarsku vojsku. U ljeto 1916. doživljava front u Galiciji. 1917. još je u uniformi, ali u Zagrebu, u pozadini.
U novembru 1918. na svečanosti upriličenoj povodom dolaska srpske vojske u Zagreb napravio je skandal. U gotovo nadrealnom oportunizmu, austro-ugarski potpukovnik, budući maršal Nezavisne države Hrvatske Slavko Kvaternik drži zdravice srpskim oficirima i Narodnom Jedinstvu, isti Kvaternik iz godine 1915. kada su se na Terazijama njihali Srbijanci i kada se to magare od čovjeka dalo fotografirati sa cigaretom u ustima pod vješalima.
Kada je te, pijane novembarske noći 1918. Krleža zaurlao dolje Kvaternik konstituirala se paradigma koja će trajno obilježiti njegov život, a simbolički i život Druge Jugoslavije. Da, Druge, iako se u novembru 1918. tek rađa Prva. Skandal koji je Krleža izazvao na svečanosti u dvorani zagrebačkog Kola bio bi samo jedna od epizoda kaotičnog interregnuma između propasti Austro-Ugarske i nastanka Jugoslavije da Krleža nije izgovorio: …odnesite te vaše torte i te vaše kobasice onim gladnim srbijanskim vojnicima, koji zebu vani u vagonima na kolodvoru jer nas je pobjedonosna ruska Revolucija naučila, da nije narodno vijeće nego Vijeće Vojnika i Radnika onaj faktor, onaj politički faktor, da Lenjin…
Dakle Lenjin… S iskustvom galicijskog fronta i s erosom pobune u sebi, suočen s beskrupuloznom političkom konverzijom koja mu se povodom prevrata 1918. zbiva pred očima, s podjednakim gađenjem prema beogradskom militarizmu i spram stoljetne politike Markovog trga: per trovarsi un altro signore, dakle s gađenjem prema nacionalističkoj rulji koja osim rizlinga i graševine nema ni jedne misli u svojoj glavi a sada, Osamnaeste glumata neko novo Jugoslavenstvo postavljeno na pogrešne temelje, upravo onako pogrešne kako to samo Srpstvo i Hrvatstvo mogu biti pogrešni – zgađen dakle, Krleža izgovara komunističku formulu kao jedini spas za sav očaj, bijedu i nesreću koje je Svjetski rat posijao ne samo od Soče do Soluna nego širom čitave raskomadane, krvave, iperitom zagušene i šrapnelima unakažene Evrope.
Danas znamo da je Lenjin bio tek jedan u nizu zlotvora željnih Vlasti, samo Vlasti i ničega nego Vlasti, ali tada, dok su se evropska bojišta još dimila, dok su kosti izvirale iz galicijskih i flandrijskih polja, kad su milijuni očajnika tek napustili besmislene rovove, kad su ti isti milijuni s pravom očekivali uspostavu poretka u kojem će užas kakav je bio Svjetski rat postati zauvijek nemoguć, kad su s nestrpljenjem pravednika zahtijevali da – nakon toliko stradanja, amputacija, straha, stjenica, vlage, hladnoće i oficirskog bjesnila – odmah nastupi neko bolje doba, jer Rat je bio toliko strašan da je nakon njega nemoguće i nedopustivo pojmiti ništa drugo nego Boljitak – tada su mnogima danas tako prazne i surovo lažne Lenjinove riječi o miru i diktaturi radnika i vojnika bile više od Nade.
U vrućici svoje još uvijek adolescencije, kao Saint-Just koji vodi zaneseni rat protiv Autoriteta, sa svojom golemom intelektualnom energijom, s Hrvatskim bogom Marsom u grudima, sa svojim nesretnim kerempuhovskim, kajkavskim domobranima koji još od Wallensteina, preko Jelačića do Potioreka i Borojevića ginu za neke tuđe zastave i interese, sa senzibilitetom za bijedu zagrebačkih blatnih predgrađa, s prezirom prema malograđanskom kampanilizmu zagrebačkih salona – Krleža nije mogao postati ništa drugo nego komunist i koliko god to danas zvučalo u najmanju ruku neobično, taj izbor tada je bio moralni imperativ.

Pokris-15-S.jpg
Photo: Marija Đoković/XXZ

Osluškivao je Krleža topove s krstarice Aurora ne znajući, ili još uvijek ne htijući znati, da je ispalila samo jednu i to manevarsku granatu i da je oktobarski prevrat u Petrogradu bio ništa drugo nego jedan zavjereničko-obavještajni aranžman, jer je u svojoj grozničavoj nadi htio vjerovati da sviće zora Internacionale i da će – o jednoga dana – netko povesti ovu sumanutu civilizaciju prema humanijim perspektivama, u vremenu kada je komunistom postajao svatko tko u ime vlastite pameti, poštenja i naivnosti više nije mogao čekati da se ljudima, po crti njihovog vlastitog, trajno i neobjašnjivo uspavanog dostojanstva zgade komedije i crkve, bolnice i kavane, ludnice, bordeli i samostani.
Već početkom dvadesetih godina postao je svojim ranim ekspresionističkim dramama i poezijom značajno ime zagrebačke književne javnosti. S Hrvatskim bogom Marsom ući će zauvijek u povijest svjetske antiratne proze. Do zabrane KPJ bio je i politički aktivan. Kao što ga je u Skopju 1913. srbijanska kontraobavještajna služba pukim, ali sudbonosnim slučajem prisilila na povratak u Zagreb i štampanje Legende, tako ga sada, 1920. Obznana uklanja od partijskih sastanaka i njegovu beskompromisnu lijevu orijentaciju sublimira u političke eseje i superiorno duhovite polemike. Bio je odveć književnik za dnevnopolitičku akciju, toliko da i njegov poznati predizborni govor u predgrađu Sušaka 1920. zapravo nije ništa drugo nego poetska varijacija na temu kvarnerskog ogledala.
U halabuci trajne polemike i sukoba s kaptolskim popovima, kraljevskim režimom i enervantnim pomanjkanjem talenta i pismenosti koje se kao ljepljiva posavska magla širilo između Ljubljane, Zagreba i Beograda, u svojim intimnim nemirima jer mutno je sve to u nama, neizrecivo mutno – piše glembajevski ciklus i Povratak Filipa Latinovicza. Dostiže dakle početkom tridesetih godina punu književnu zrelost i uvodi hrvatsku i južnoslavensku književnost u maticu modernizma. Sa zakašnjenjem: iste godine (1857) kada je Baudelaire objavio Cvijeće zla Šenoa je tek položio maturu. Krleža će kasnije zlobno ali šarmantno reći kako čitav Šenoin opus sadrži jednu jedinu književno vrijednu rečenicu:
– Nad lagunom plamti mjesečina…
Kliknite za proširenje...

SUKOB NA LJEVICI​


Bio je jedini jugoslavenski pisac koji je već krajem dvadesetih godina zarađivao samo od pisanja a zarađivao je dobro i sve bolje. Mogao je si priuštiti velik stan, poslugu, putovanja, restorane i dobra vina. Svi njegovi kritičari i slijeva i zdesna nalazili su u tome krunski dokaz njegove moralne nedosljednosti, što je bio glupavi refleks stava ovdašnje književne javnosti da se književnu veličinu ima suditi po stradanju, tuberkulozi i alkoholizmu i to u pravilu posthumno. S vremenom postao je tipičan salonski komunist, nevoljan da žrtvuje svoj komoditet. Sazrijevao je i kao čovjek, napose kao individualist. Već samo zbog toga, ponajmanje zbog udobnog građanskog načina života, morao je prije ili kasnije doći u sukob s Partijom. U doba prvog izdanja Izleta u Rusiju možda se i mogla se naslutiti geneza tog sukoba jer za vrijeme svog boravka u SSSR-u 1925. nije mogao ostati slijep na užas sovjetskog režima. Nesumnjivo već tada u Krležinim političkim uvjerenjima nastaje pukotina, ali ga partijska lojalnost sprječava da o tome govori. Ne samo partijska lojalnost: zašto bi svojim protivnicima na Kaptolu, u Matici Hrvatskoj i beogradskoj čaršiji pružio zadovoljstvo kritike komunizma? Njegove polemike, eseji i članci kojima je izvrgavao ruglu i režim i opoziciju, i Baju Pašića i Stipicu Radića, emitirali su snažno magnetsko polje koje je čitavu generaciju mladih buntovnih intelektualaca privuklo komunističkoj partiji, ali s ruske ploče počeli su puhati sve hladniji, sve zlokobniji vjetrovi. S grupom beogradskih i zagrebačkih intelektualaca osniva sredinom tridesetih godina časopis Danas, a krajem istog desetljeća i Pečat. Poplava strastvene krležijanske negacije svega postojećeg konačno je počela da kvasi i podnožje komunističkog monolita. U to doba posjećuje Varšavu. (Čeka sovjetsku vizu koju na svu sreću ne dobiva). Politička situacija u Poljskoj, diktatura maršala Piłsudskog i njegovih pukovnika, poljska nacionalistička sanacija i scenografija baltičkih blatnih ravnica inspirirat će Banket u Blitvi. 1936. objavljuje monumentalne Balade Petrice Kerempuha. Čarobnom, nadrealnom kajkavštinom Balade pjevaju o stradanju, o torturama, ratovima i nemoći, o povijesti kao krvožednoj zvijeri što proždire egzistencije, o Pojedincu koji je u Baladama sasvim slučajno zagorski seljak: opomena je univerzalna i zastrašujuća iako skrivena u kódu jednog malog i arhaičnog narječja.

Pokris-12-S.jpg
Photo: Marija Đoković/XXZ

Iste godine počinju u Moskvi montirani procesi. Krleža je užasnut, lojalno šuti, ali pro foro interno u opasnim i konspirativnim noćnim susretima s rukovodiocima KPJ napada Staljina. Samo Staljina, ne i komunizam. Još uvijek na čistke gleda sa stanovišta revolucionarnog pragmatizma. Još uvijek misli da su čistke samo štetne, ali ne i monstruozne. Ne poima da Staljinov Teror nije neoportuna greška nego ontološka neminovnost jednog surovog totalitarizma. Ne prelazi i nikada eksplicite neće ni prijeći onu presudnu etičku i epistemološku granicu nakon koje bi postalo logično, neminovno i moralno dovesti u pitanje i Auroru i Lenjina i Ideju. Razdire Krležu aporija komunističke boli, komunističke nade, komunističkog vapaja, komunističke iluzije da je Staljin upropastio sve, da je Ideja predivna, plemenita i humana, oslobađajuća, da je jedina nada čovječanstva, ali je krivo provedena, loše provedena, nepotrebno kompromitirana. Tek će trideset godina kasnije Leszek Kołakowski smoći snage da jednostavno kaže kako je bila riječ o zločinačkoj ideji koja je provođena vrlo efikasno: staljinizam nije bio devijacija nego logičan slijed događaja. Krleža nije mogao niti htio ići toliko daleko, a kada (ako) mu je takvo što i palo na pamet birao bi bolnu rezignaciju. Komunizam nije samo materijalistička i racionalistička politička filozofija, on je i mistična ritualizirana doktrina sa svojim svecima i relikvijama, sa svojom vlastitom metafizikom. Aporije komunizma zato i nisu, niti su ikada mogle i biti dovedene do svoje posljednje konzekvence u Sukobu na književnoj ljevici. Iako je imao ogroman utjecaj na povijest jugoslavenske književnosti, kulture i politike, Sukob se svodio na danas bezopasno i bespredmetno pitanje ima li prednost estetska vrijednost umjetničkog djela ili je primarna njegova ideološka (dakako komunistička) angažiranost? Književnik Miroslav Krleža izabrao je estetsku aksiologiju, a Komunistička partija Jugoslavije kao disciplinirana i fanatična politička organizacija – jednako logično – ostala je vjerna ideologiji. Svaka strana krenula je svojim, jedinim mogućim putem. No, galama je bila velika, nisu se birale riječi, raskid je bio praktično javan, dramatski susreti Tita i Krleže bili su uzaludni kao što je uzaludan bio i Titov blef: Partija bez tebe može, ti ne možeš bez Partije. Naprotiv, Krleža je mogao bez Partije, a bez njega Partije u intelektualnom smislu praktično ne bi ni bilo.
Na rubu pameti je duhoviti roman o sredovječnom odvjetniku koji nakon pedeset godina sivog malograđanskog konformizma odluči početi govoriti istinu svojem poslodavcu i svojoj obitelji i u svakoj prilici proizvoditi lucidne nonkonformističke skandale, prezirući i malograđanski moral (svojom ljubavnom aferom s Jadvigom Jesenskom) i ideološke dogme (u razgovoru s političkim zatvorenikom). Ni sami komunisti ne bi znali objasniti kako su u toj intimističkoj priči o – reklo bi se – krizi srednjih godina, uspjeli prepoznati političku diverziju i toliko se uvrijedili da su u Književnim sveskama spalili sve mostove između Krleže i KPJ. Predgovor Podravskim motivima kojim je sve počelo i Dijalektički antibarbarus kojim je na sebe Krleža konačno navukao uobičajenu i ritualnu stigmu trockizma nisu predstavljali niti epohalnu niti nadahnutu studiju o svetosti slobode stvaranja koja polaže račune samo pred vremenom i intimnom književnom savješću. Danas je svaki drugačiji stav o umjetničkoj slobodi i intimističkoj naravi stvaralaštva savršeno deplasiran, ali zbog takvih pitanja tridesetih godina se gubila glava a na vjetru komunističkih estetskih imperativa povijale su se sudbine.
Komunistički pokret koji je crpio moralnu snagu u antifašizmu i koji je hitlerovsku opasnost demagoški zlorabio kao priliku za narodno-frontovski i španjolski lov u mutnom, doživio je 1939. paktom Hitler-Staljin moralni slom praćen općom intelektualnom konfuzijom. Ubrzo će izbiti Drugi svjetski rat, past će Poljska, u proljeće slijedeće godine Danska, Norveška, Nizozemska, Belgija i Francuska. Britanija će ostati usamljena, a Krleža će slušati Radio London, upravo onako kao i njegov anonimni alter ego na završetku romana Na rubu pameti. Iluzije su se raspršile u jesen 1940. kada se na Krležinim vratima pojavio Pavle Bastajić, prijatelj iz starih vremena jugoslavenske nacionalističke omladine. Bastajić je bio likvidator NKVD-a i pao je u takvu nemilost da mu se povratak u Kraljevinu Jugoslaviju (gdje je kao komunist imao policijski dosje) činio manje riskantnim u odnosu na lutanje Evropom čijim podzemljem su vladali sovjetski likvidatori kakav je nekad bio i sâm. Razgovarali su do zore. Krleža je rekao da jezovitije priče nije čuo u životu. (Njezin epilog svakako je jezovit: Bastajića će kasnije uhvatiti ustaška policija i bit će ubijen u Jasenovcu). Od shizoidne pukotine između ideala u koje je pokušavao vjerovati i Bastajićevog izvještaja iz prve ruke Krleža je bježao u rezignaciju. No, rezignirana šutnja je luksuz, kako će pokazati razvoj događaja: šutnja može biti pitanje i života i smrti i časti…

ZAGREBAČKE RATNE GODINE​


Pokušajmo zamisliti Krležin užas kada je na Krugovalnoj postaji Zagreb čuo glas nikog drugog nego onog istog Slavka Kvaternika koji nije čovjek nego karikatura iz moje ratne proze kako 10. travnja 1941. objavljuje uspostavu Nezavisne države Hrvatske.

Krpo-20-S.jpg
Photo: Braca Stefanović/XXZ

Njegov odnos prema ustaškom režimu izazivao je brojne kontroverze iako je zastrašujuća situacija koja je 1941. nastala za Krležu bila u osnovi jednostavna, ili je bila jednostavna upravo zato što je bila zastrašujuća. Bio je najveći intelektualni i moralni protivnik ustaškog režima kakav se uopće mogao zamisliti, ali je dolazak Pavelića na vlast dočekao i kao izopćenik iz komunističke partije. Uhapšen je već krajem aprila 1941. ali i pušten nakon nekoliko dana. U podrumima Petrinjske ulice zatekli su ga uhapšeni skojevci i ispljuvali. Četrdesetosmogodišnji Krleža slomio se i zaplakao.
Krležin sukob sa KPJ pokazao se igrom sudbine sretnom okolnošću i svakako je ublažio antipatiju ustaških vlasti prema njemu.
Bio je pod zaštitom svojeg prijatelja doktora Đure Vranešića, koji je osim visokog položaja u ustaškoj nomenklaturi imao i dobre veze u RSHA – Glavnoj upravi sigurnosti Reicha. Lako je rekonstruirati jednostavan dogovor dvojice gentlemana: Krleža će šutjeti i neće ići u partizane, a zauzvrat će se Vranešić zauzeti kod Poglavnika. Krleža je bio živi promičbeni dokaz da režim nije tako krvoločan kao što može (ili želi) biti. Sve to ne bi bilo dovoljno da sâm Pavelić nije odlučio poštedjeti Krležu.
Štoviše pozvao ga je u dva navrata na razgovor u Banske dvore.
Uz manja nebitna odstupanja, svi izvori te susrete opisuju na isti način. Prije svega zanimljiv zapis izvjesnog Mladena Žigrovića objavljen 1986. u Barceloni, u emigrantskoj štampi. Izvještaj Titove obavještajne službe koji mu je dostavljen iz Zagreba u Bosnu u jesen 1943. Svjedočenje Mile Budaka pred UDB-om 1946. Sva tri izvora stoje u skladu i s Krležinim uspomenama. Ranković, koji se svakako razumio u vještinu dokazivanja i koji je uvijek bio skeptičan prema Krleži, nije našao dokaza da je Krleža imao simpatija spram ustaškog režima, a možda ih je htio naći.
Krleža je ratne godine u Zagrebu proveo nasmrt uplašen. (Obolio je od paradentoze i izgubio zube što je dio kliničke slike teškog i kontinuiranog stresa). Na vlasti je bio režim koji je bio inkarnacija svega što je prezirao, a u jesen 1943. doživio je da ga nitko drugi nego Pavelić poziva na razgovor. Istodobno je svatko kome bi ustaška policija u stanu našla Krležinu knjigu bio u životnoj opasnosti, a Krležine knjige su uklanjane iz biblioteka i zabranjivane. Pavelić je nakon kapitulacije Italije lutao i tragao za nekim oblicima legitimiteta svoje tvorevine. U svojim hiperkombinacijama učinilo mu se da bi postavljanje Krleže za intendanta Hrvatskog državnog kazališta (kako se tada zvalo Hrvatsko narodno kazalište; sve je bilo državno u navodnoj državi), ili predsjednika Akademije, ili šefa katedre za hrvatsku književnost na Sveučilištu – bilo korisno za režim. U razgovoru s Pavelićem Krleža se znojio i bio snishodljiv (svako drugačije ponašanje bilo bi suludo hrabro), ali je neodređeno odbio ponude ili je pokušavao dobiti na vremenu. Nesretnik, priuštio si je zadovoljstvo nekoliko otrovnih komentara na račun Ive Andrića i tvrdio kako piše studiju o Ante Starčeviću. Pavelić je velikodušno i čak sa stanovitim smislom za humor odgovorio da nitko Krležu ne sili da piše o Starčeviću. Krleža se uspio izmigoljiti iz Kazališta, Akademije i Sveučilišta, ali Pavelić ga je dočekao s idejom o nekakvom institutu za hrvatsku povijest koji bi trebao proraditi nakon rata. Kao što su i kasniji događaji pokazali Poglavnik je do pred sam kraj vjerovao u opstanak Nezavisne. Dogovor je ostao neodređen. Krleža se iscrpljen vratio kući i zamolio Belu da mu pripremi toplu kupelj. Kada ga je mjesec dana nakon razgovora u Banskim dvorima, Pavelićev ministar Mile Starčević pozvao na večeru kako bi započeli dogovore o osnivanju povijesnog instituta, Krleža je premoren neizvjesnostima i ohrabren vinom počeo urlati da je NDH krvava tvorevina nad kojom se zgraža čitava Evropa. Starčević je u svojoj zatečenosti ostao toliko pošten da ga nije denuncirao i od suradnje Krleže i ustaškog režima nije bilo ništa. Pod ustaškom vladavinom Krleža neće objaviti ni retka. Srpski nacionalisti tvrdit će puno kasnije da je svakodnevno i srdačno s Pavelićem igrao šah. Hrvatski nacionalisti bit će bijesni kada budu konačno shvatili da je Krleža šah igrao samo s Josipom Brozom.
I da nije bilo aranžmana s Vranešićem, pa i s Pavelićem – kojima je zato što je pošteđen dugovao u najmanju ruku pasivnost; i da nije bilo straha kojeg je osjećao prema Đilasu – bolje da me ubije Dido (Kvaternik) nego Đido (Đilas) – Krleža vjerojatno ne bi otišao u partizane iz banalnog komoditeta. Prošao je kao vojnik stradanja Prvog svjetskog rata, imao je pedeset godina i bio je u lošoj fizičkoj kondiciji. I kako bi svoju suprugu Leposavu ostavio u ratnom Zagrebu? Kako bi uopće uspio s njom neprimjetno pobjeći u šumu kad je bio pod stalnom policijskom prismotrom? (Karijeru Bele Krleže ustaška vlast nije dovodila u pitanje. Od njezine plaće koju je dobivala u Hrvatskom državnom kazalištu bračni par se uzdržavao).
Tito će uoči oslobođenja poslati u Zagreb nekoliko operativaca OZN-e da zaštite Krležu od eventualne ustaške osvete u kaosu povlačenja, ali i od osvetoljubivih partizana. U Partiji bila je još uvijek na snazi direktiva da je Krleža trockist kojeg treba bojkotirati, a simpatije prema Krleži ili Krležinoj književnosti bile su dovoljan razlog za isključenje iz Partije.


“Banket u Blitvi” jedan je od najboljih ikad napisanih političkih romana, tragično nepoznat evropskoj književnoj javnosti. Politički thriller s preciznom fenomenologijom vlasti, paranoidnih tirana, spolno nemoćnih buntovnika, sifilitičnih kardinala i generala, netalentiranih umjetnika, talentiranih očajnika. Čitava fiktivna Istočna Evropa tridesetih godina sa svim njenim nacionalizmima, diktaturama, nerazvijenim parlamentarizmom, vojnim huntama, zaostalošću, policijskim torturama, zavjerama, bankrotima, strahom, komunističkim iluzijama i nemoćnim intelektualcem i humanistom Nielsenom koji očajnički poseže za olovnim slovima – “što nije mnogo, ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top