Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
167695_178571008842690_603626_n.jpg
 
SVE BOJE SVETA


Cudan je ovaj svet u meni
kad se od lisca zazeleni,
ili poplavi kao svila
od decje kose i pticjih krila.

Cudan je ovaj svet u meni
kad sve pozuti i porumeni.

Van mene dosta boja zivi.
Van mene katkad svet posivi.
Ili se smraci
i naoblaci.

Dobro je zato sto postoje
i ove moje lepse boje.

I neki osmeh suncan i plah.
I vetar necujan kao dah.

Pa sve kad trne
i sve kad vene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni bukti sto vatrometa
nekakvog lepseg, samo mog sveta.

Ponekad pozelim da podelim
moje rumeno sa gradom celim.
I moje belo sa zutom travom.
I moje zuto sa noci plavom.
I moje plavo sa rekom snenom.
Jedino cuvam ono zeleno.

Za neke oci sto nisu moje,
al iz njih rastu,
odavnu rastu
sve druge oci i druge boje.

 
Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..
Miroslav Antic
 
Vojvodina


Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
 
Gde je sve tvoje...

Zar te ne uplaši pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspiš?

S kim se izležava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga tražiš?

 
1.
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
mozda ce u tebi
odjednom nesto posiveti.
Na trepavicama magla,
Na usni pepeljast trag.
Da li ikad razmisljao
o tome sta znaci ziveti?
Ko sneg na toplom danu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar tu ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama maste
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al` lukava duga
I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh,
Prestizi vetar i ptice.
Jer svaka vecnost je kratka
Odjednom: nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodas
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.
Zato zivi, al sasvim!
I ja sam ziveo tako,
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopako.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam isao.
Isao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaceni novac trajanja
i zasij naprsla mesta
iz kojih drhte cudjenja.
I nikad ne zamisljaj zivot
kao uplaseni oprostaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budjenja

2.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.
Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.
Proceprkas li prostore,
iskopaces me iz vetra.
Ima me u vodi,
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski visestruk,
ne znaci biti razcovecen.
Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.
A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znas li sta su prorocanstva?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe ukrug.
Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Nemoj da budes tuzan
toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, cudno drag.
Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti - to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

M. Antic - Besmrtna pesma
 
SVILENA

1.
Ovaj život je veliki bezazleni brod što o kamenje krvari bokove i muče po ostrvima, zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.

2.
Kapetana sam bacio u more, iskrcao sam posadu, i sad na soju ruku napuštam zagađene dokove, gladan bezbroj drukčijih strana sveta i žedan najdaljih luka.

3.
A tako je dobro što nisam otputovao, na primer, fijakerom niz drum stari, ili se dosadno lupao u vozovima, zevajući u jednolike stanice uz prugu. Jedan brodolom više ili manje - to i onako ne menja stvari. I ne utiče na dugu.

4.
Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova. Nikome nisam kupio srce od kolača i nikom oči pozlatio.

5.
A to što sam ponekad, u tišini nečijih obala ili stanova, bio neverovatno nežan, nežniji nego svi aprili, ja sam to mozgom platio, i krvlju stostruko preplatio.

6.
Ovaj život je veliki i bezazleni brod, a ja zagrcnut od vazduha i pića, kuvam ručak u kompasu i nikako mi ne priliči da noćim u istim lukama.

7.
I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu iz prošlih i budućih krvoprolića, preobraćen u ludu, u pesničku životinju, koja sve pipa u snovima, a mašta samo rukama.

Miroslav Antić
 
Malilini


Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.

Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
 
5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.

Mika Antic
 
Znam, mora da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene i srece moje.

Pijana kisa, siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci - prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako.
 
Devojcica mnogo znam.
Ako neka bude htela,
ceo svet cu da joj dam,
i dalje do kraja sveta
na pedeset puskometa:
bar jos dva-tri sela.

Kupicu joj sal od svile
da ga vetar zatalasa.
Slomicu je kroz aprile
rukom oko pasa.

Ja sam vasar.Eto sta !
Ja sam tristo cuda.
Muzika sam. Guzva. Smeh.
Vrteska. I luda.

Sve cu zbog nje da procerdam.
Sto ce meni svet na dar.
Kupicu joj jeftin djerdan
i mindjusa par.

Bice jutra mokra,rosna,
opecena od proleca.
Na dlan njiva zut i pljosnat
prosuce se sreca.

Pa cu tako lud da gorim,
da se pesmom niz drum javljam,
da se nikad ne umorim
od neba i zdravlja.

Zadihana pesma
 

Šta nije čudo ?
311553_393543910692654_1616133024_n.jpg
I šta je čudo ? Probaću tajnu da vam odam: ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kašiku. Ni trunku više. Pa onda zinem i vetar dišem
Daljinu dišem. Blizinu dišem. Onda sam slobodan.
I hodam…
Hodam…
Sanjajte !
To je divno i lako !
Sanjajte !
To bar može svako...
Mika Antić
 
Senka

zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes

hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka

hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis

da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli
il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli
 
SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.
 
Skupljaču neobičnih stvari

Skupljaču neobičnih stvari, nek drugi skupljaju značke i marke.
Nek drugi skupljaju sličice fudbalera.
Ti skupljaj dane, časove i trenutke.

Utemeljivaču nove mašte, ne daj nikom na svetu da određuje tvoju sudbinu.
Ne daj im da ti udare žig horoskopa.
To je jedina azbuka koju te molim da naučiš.

Znam da bi bili potebni dugi nizovi godina da neko shvati pozlatu naših zenica, dok žmurimo ovako.
Jedino ti mi možeš ispuniti tu želju da budeš nešto veće i od samoga živog bića:
da budeš ličnost u bezličnosti čovečanstva.
 
c2fea1e11a0c23e5517f6370c2d11ff6.gif

Ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?
Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?
Moze li da se rodi pet miliona necega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?
Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.
Zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite sta je zivot?
Dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
dozivljaj vase vrste sveta.
 
"Vecnost - to vam je kao kad smo bili deca,dragi moj,
pa sam medju tolikim pametnim djacima, koji su, veliki boze,
toliko veliko obecavali, dakle bas ja, najgori, bacio kredu
kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime.
Eno ga citam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sundjerom."


Izdajstvo lirike
 
Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom

Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim gleda na mene ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam Vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja farmerke. Ali - ne može.

Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klub poslanika:

- "Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja Vas da pustim unutra i ovako. Ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju."


Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci, od koje kupujem sir i kajmak:

- " Siđite sa tog bicikla, ne priliči Vam. Ja pisca drukčije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod..."

Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom.
Sva sreća što sam jedini na ovom svetu. Što su svi ostali slobodni.
 
Dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog zivota,
mi u tom srcu nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek postojati
u nasim drugim zivotima.

i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja

 
PERINA DRUGA OBALA


Bio sam neki dan u Banoštoru, u kafani kod "Nane", mnogo sam bio tužan, svaki put neka tuga na mene se navali, kao slon, poklopi me, prignječi; a i ja sam pre svega čovek, pa tek onda sve ostalo; zarđam od tuge, škripim, kloparam od tuge... Sretne me jedna devojka. Veli: ja sam Perina kći. Pera umire.

Pera Lapov je moj prijatelj, najveći alas na Dunavu, od Slankamena pa gore do Iloka, gromada od čoveka, Begečanin jedan sa mnogo dece i mnogo duše, drugarčina i nevoljnik, umetnik riblje čorbe i genije šarana u mundiru, jedna violina od alasa, eto šta je, jedan posto one druge obale na koju sam gledao i plakao.

Nađem čamac. Sednem sa nekim ljudima. A tu sam, u istom tom Begeču, negde kod Jame i kod Sretine čarde snimio svoj prvi kratki film "Druga obala" gde je taj isti Pera Lapov, u narodu nazvan Lapoš, igrao glavnu ulogu, zajedno sa Čedom Mihajlovićem. Sedim u čamcu, praznik je, ljudi se vesele, a meni magla u očima, suze, gledam na onu drugu obalu, Perinu obalu, a on leži tamo, preko u Begeču, skvrčen, sasušen od raka.

— Što plačeš sinko? — upita me jedna žena i ja joj priznam.

— Nemoj da ideš kod Pere — kaže mi jedan čovek — to više nije Pera, to je parče od Pere. Nećeš ga ni prepoznati.

Pera je bio bog Dunava. Posejdon Dunava. Sad ga nema na reci. Čamci se ljuljaju, vrbe mi nekako tužnije i pogurenije, ni voda mi ne miriše na proleće, ceo svet mi crn, kod Srete na čardi ne čujem pesmu, plačem tako zbog praznih čamaca. Zbog kanala kojim možda nikad više zajedno nećemo uploviti u Jamu, zbog mene i njega, zbog ljudske sudbine, zbog toga što ne mogu da razumem strahotu; danas si živ, jak kao četiri bizona, čamac na leđima vučeš, a kroz dva meseca jede te nekakva boljka i ti, jednostavno nestaješ.

Plakao sam isto zbog Mileta Radujkova kad ga je ubila ista boljka i nije mi bilo jasno kako odjednom čovek može tako da nestane. Kao maslačak. Duneš u njega. I nema ga.

Sad mi boluje i Pera Lapov. Najveći alas koga je ikada imao Dunav od Iloka do Slankamena i natrag. I ja siđem na begečku obalu, plačem i pođem, pa se vratim.

Neću da vidim Peru takvog. U mom životu nema takvog Pere. Hoću da svi ostanu onakvi kakve sam ih video poslednji put, nasmejani, divni, detinjasti.

Sad mi se čini da sam srećan. Pustiću film "Druga obala". Sačuvaću čoveka. Dokle god postoji Begeč i Dunav, ostaće uspomena na njega, alasa čiji je deda bio alas, čiji je otac bio alas, čiji su sinovi alasi, Peru rođenog u čamcu, Peru koji je odrastao u čamcu, Peru koji je, teško meni i njemu, sada u krevetu.

Otišao sam u Banoštor. Pobegao. A tuga se još gore navalila na mene, kao dva slona, a druga obala, Perina obala, mahala mi je vrbama i, đavo ga zna zašto, odjednom je počela kiša, pa smo plakali zajedno i Banoštor i ja, i nebo i Dunav.

Miroslav Antić
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top