Меша Селимовић

[Baudrillard]

 

[Neprilagođena]

Tvrđava. Ostrvo. Krug: Zatvoreni prostori o kojima piše Meša Selimović




Otuđenost čoveka u totalitarnom sistemu i njegovo suočavanje sa apsurdom glavne su teme moderne književnosti. Bezizlaznost i besmisao se kao motiv provlače kroz savremeno literarno stvaralaštvo. Naslovi romani Meše Selimovića: Tvrđava (1970), Ostrvo (1974) i Krug (posthumno objavljen, 1983), simboli su ograničenosti svesti u autokratskom državnom poretku i alijenacije čoveka, zarobljenog u okove dogmatskih normi i zatvorenog u tajanstvene prostranstva vlastitog uma.
Sa istaknutim narativnom i poetskom dimenzijom, upečatljivo osmišljenih likova i njihovih unutrašnjih monologa, ovi romani nose univerzalnu poruku o tragičnom udesu čoveka u svetu koji traži odgovore na egzistencijalna pitanja.

„Tvrđava je svaki čovjek, svaka zajednica, svaka država, svaka ideologija.“

Aparatura vladavine Sarajeva XVIII veka koja guši svaku slobodu mišljenja i govora eliminišući kritičke i zdravorazumske osvrte melje i proždire život malog i običnog povratnika sa ratišta, Ahmeta Šaba.

Zidine zloglasnog utvrđenja prete onima koji narušavaju iluzorni red i mir, čak i sanjaru i borcu za mesto pod suncem, kome Mula Ibrahim objašnjava suštinu njegove krivice:

„I govor je čin. I to kakav čin! Da si ukrao, udario nekoga, ili učinio bilo kakvo drugo zlo, oni bi vjerovatno oprostili. Ali ti si morao govoriti o stvarima o kojima razumna osoba ćuti. To je ono što oni ne opraštaju.“

Izrečena istina zatvara mu sva vrata, kao u kafkijanskom ambijentu, vodi ga na dno egzistencije i ubija svaki vid ljudskog dostojanstva:

„Pretvorio sam se u čovjeka koji moli, a to je poslednje biće na zemlji. Ispod toga nema ništa.“

Komunističko doba XX veka oličava još jednu vrstu totalitarnog režima i ideološkog oportunizama. Partija, kao ideal, metafizički prodire u svest građanina, preoblikuje je i sužava, stavljajući akcenat na fizičko pokretanje radničke klase, čime se slabi umno delovanje i snaga misli. Uništavanje slobodne volje i individualnosti beznadežno zatvara pojedinca u krug vladajućeg sistema.
I u Tvrđavi i u Krugu radnja je smeštena u posleratno doba, kada je ljudima potrebna nova nada i put obnove, što ih čini masom pogodnom za lako manipulisanje. O tome u Krugu govori ujak Janko:

„Ljudi su spremni da izvrše izuzetan čin samo kad nadrastu svoju prizemnost, ako utelove svoju delatnost u neku višu vrednost, kao što je Bog, Čovek, Istina. Ako program partije nosi u sebi ostvarenje ljudske pravde, onda je partija, danas, nosilac te više vrednosti i organizacija koja upija u sebe volju svakog člana ali je nužno potčinjava ciljevima važnim za čovečanstvo.“

Time se i stvara atmosfera izrazite društvene i političke polarizovanosti, podela na podesne i nepodesne, što svakoga ko želi da samostalno misli i kritički odbaci ustaljene dogme osuđuje na odbacivanje i (samo)izolaciju.
Destruktivnost i autodestruktivnost vlasti kao pojave koja se uvek svede na borbu za moć, obmanjuje i vladajuće i potčinjene, izvlačeći iz njih najniže pobude i najprimitivnije strasti, najbolje je opisao student Ramiz:

„Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvijek je ljepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim moćnicima. Ruše ih uvijek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada.“

Misli kao izolovana i usamljena ostrva
Misao kao zatvorena struktura glavno je polazište i osnova za ostale koncentrične krugove zatvorenosti.

Tako Vladimir Rađenović oseća da bi izrečena pomisao o stradalom bratu, puna iskrenog divljenja i privrženosti, izgubila nežnost. Zato je čuva i nosi u sebi, jer smatra da bi reči samo obesmislile svetost njegove uspomene. Njegov ujak, sa druge strane, pred smrt razmotava klupko svojih složenih poimanja sveta i života, i verske poglede, koji nisu društveno prihvatljivi, iznosi tek u testamentu.
Duhovna izolacija zbog sopstvene bespomoćnosti i poniženosti prati i Ahmeta Šaba koji kaže:

Kao i svi ostali i ja sam previše postao zatvoren i tvrđava pod opsadom, namršten i šutljiv.

Najdublji i najiskreniji porivi i uverenja ostaju neizraženi, čime Meša Selimović dodatno naglašava otuđenost čoveka koji je, čak i najbližima, velika nepoznanica.
Gubutak značaja reči kao bazičnog sredstva komunikacije i razmene misli prati i dvoje usamljenih i zaboravljenih staraca, Ivana i Katarinu Marić, u romanu Ostrvo, koji suočeni sa ograničenošču i prolaznošću, postaju jedno drugom stranci i krivci za neostvarene želje i neproživljene snove.

„Ti si napustio ono što si želio, ja ono što sam imala.“

Hermetička učaurenost doživljaja i osećanja onih koji se ne žive u skladu i miru sa sobom, ni sa ostalima oslikana je u idejnom težištu romana:

„Drugi čovjek je zatvorena kutija i ništa iz njega neće izaći ako on to ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se neće otkriti. Nepotpuni smo, a zatvoreni.“

Udaljavanje od ljudske suštine najtesnije je povezano sa gubitkom spone sa prirodom i iskonom. Tekovine moderne civilizacije stvorile su savremenog čoveka drugačije misaone konstitucije, mentalno i etički preoblikovanog, koji uskraćuje slobodu sebi i drugima. Otuda razlog za piščevu impresiju divljim konjima na planini Vidovo i poruku o vredovanju slobode kao glavnog principu na kojima sve ljudske težnje treba da se zasnivaju:

„U stvari, ogriješivši se tako o pravdu u cjelini, ljudi nikad neće biti u mogućnosti da ostvare svoj dugo žuđeni humanitet, jer je on cjelovit: svaka nepravda ga ruši u potpunosti. Trebalo bi sačuvati tu ma čiju slobodu, stvoriti od nje instituciju, u interesu samih ljudi, njihovog morala i njihve ljudske cjelovitosti.“

„Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše: tako sve ima više smisla. I smrt. I život.“

Da bi se ovo reklo potrebna je veća duhovna snaga, ali je i ključni iskorak ka slobodi – korak bliže višem stupnju samospoznaje i čovečnosti.
Piše: Ivana Spasojević

 

[Baudrillard]

 

[Neprilagođena]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Neprilagođena]

TIŠINE

 

[Neprilagođena]

TIŠINE

 

[Baudrillard]

Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu mjeru, svoju i tuđu? Gubitak je što je ta mjera sitna, a dobitak što ne tražimo više.

Meša Selimović

 

[Neprilagođena]

 

[vaya con dios]

ОПРОСТИ…
– Опрости.
Била је то најљепша ријеч коју је могло пронаћи његово кукавичко поштење. Тако ме срећно скинуо са савјести и пријатељски испратио у прошлост.
Меша Селимовић, Тврђава

 

[Baudrillard]

Za svakoga imam razumjevanja osim za svoje najbliže, smatram da mi njihova vjernost prirodno pripada kao vlastita koža.

Meša Selimović

 

[Lada]

"Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila želju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je u samom začetku, stidom, mišlju o godinama i zvanju, sviješću o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji može da bude teži od bolesti, navikom da vladam sobom. Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uživanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvečerje, mjesec u ponoć, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez želje da se ima, bez mogućnosti da se potpuno doživi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji."

M. Selimovic

 

[Lada]

"Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje."

Dervis i smrt

 

[Lada]

Prijateljstvo



.....Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome.
Sve prijatelj drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas
Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo
postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo.
Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav...


A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi...

 

[Lada]

- Pametni su ovo ljudi - rekao mi je jednom s onom cudnom mjesavinom podrugljivosti , i ozbiljnosti, koja me je cesto zbunjivala; -Primaju nerad od Istoka, ugodan zivot od Zapada; nikad ne zure, jer sam zivot zuri; ne zanima ih da vide sta je iza sutrasnjeg dana, docice sto je odredjeno, a od njih malo sta zavisi.

 

[Lada]

Prignjecena snom, kasaba je tiho tinjala jesenskom mesecinom, glasova nema, nikakvih,
ljudi su pomrli, ptice odletele, rijeka presusila, zivot zgasnuo, tamo negde buja, daleko,
tamo negde se desava ono sto ljudi ovde zele, oko nas je pustos i tama, sta treba uciniti
da izadjemo iz pustosi ove ove duge noci?

 

[Lada]

- Odjednom je nestalo svih senki, zaboravio sam na topole, na mutan dan, na tugu, na
uspomene.Imao sam pravo, : nista ne treba cekati, vemenuu treba ici u susret.Ako covek
nije glup ni kukavica, nije ni bespomocan.


"Dervis i smrt " - Mesa Selimovic

 

[Baudrillard]

Oduvijek sam sumnjičavo prilazio gotovo svim zapisima o vlastitom životu, dnevnicima, autobiografijama, samokazivanjima, jer u pisanju o sebi, kao namjera ili nesvjesno popravljanje, javlja se želja da se uljepša vlastiti život, da se prikri je neka svoja mana ili da joj se umanji težina, da se nađe opravdanje nekom ružnom postupku, da se istakne neka neuočena ili nepostojeća osobina: čovjek i nesvjesno ispravlja svoje uspomene, idealizujući ljude i događaje koji su mu dragi, potiskujući ili potpuno zaboravljajući one koji su mu neugodni.
Osim toga, moj život je prilično ravan, zanimljiv i značajan samo za mene, i sva moja sjećanja su samo moja, društveno prilično nevažna: nikad nisam bio u položaju koji bi mogao znatnije i šire da utiče na istoriju, uvijek sam bio jedan od mnogih učesnika u istorijskim zbivanjima.

Meša Selimović - Sjećanja

 

[Lada]

Pust život je gori nego ništa, a ljudi se opet drže te pustoši, ne vjerujući kako ima išta drugo. Ništa ne bi izgubili kad bi pustili ono što imaju, a boje se da ne bi dobili, zato šute i čekaju.

 

[Lada]

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao, a da ga ne oštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprječavanja grijeha nego zbog grijeha. Onda da živimo u grijehu?
Ne. Ali ni zabrane ništa ne pomažu. Stvaraju licemjerje i duhovne bogalje.

 

[gost 359182]

A birajući izmedu čistoga vazduha sa sirotinjom, i smrada sa zaradom, pametan čovjek neće mnogo razmišljati. Dvije lubenice pod jedno pazuho ne možeš staviti, dva dobra teško možeš sastaviti. Neka nije gore.
— Amin.

 

[gost 359182]

Leto se hladilo, a mi smo se krili mrakom, ne želeći da iko sazna koliko smo postali potrebni jedno drugome. A svi su znali.Voleću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno?Volećemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba.

 

[Lada]

Osveta je kao pijanstvo, nikad nije dosta.

 

[Lada]

Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja…

 

[Lada]

Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu mjeru, svoju i tuđu? Gubitak je što je ta mjera sitna, a dobitak što ne tražimo više.