....наставак
Доборовољци СРС нису били паравојна формација
У процесу који се у Хашком трибуналу води против проф. др Војислава Шешеља имали смо прилику да чујемо разне небулозе од стране тужилаштва које показује елементарно непознавање догађаја из ратова деведесетих. Тужилаштво, очито, или не зна, или не жели да зна, шта се уствари дешавало на нашим просторима. Тако су у један исти лонац стављени ЈНА, четници, партизани, добровољци СРС, Српска добровољачка гарда, Бели орлови, Српска Гарда, Црвене беретке....
Учесници ратова деведесетих знају да су добровољци Српске радикалне странке увек били у јединственом систему одбране српског народа и да су били распоређивани унутар јединица Српске војске Крајине и Војске Републике Српске, за разлику од Српске добровољачке гарде, Српске гарде и Белих Орлова који су деловали као самосталне јединице и често долазили у сукоб са регуларним српским јединицама на терену.
Каква је улога Пелевића и Аркана у догађајима у Зворнику?
У догађајима везаним за Зворник у изјавама сведока углавном се помињу појмови: Аркан, тигрови, Српска добровољачка гарда, Пелевић......, који би сваког иоле упућенијег познаваоца наших прилика упутили управо на ову групацију људи, а не на Војслава Шешеља и добровољце Српске радикалне странке.
Око смрти Жељка Ражнатовића Аркана остало је неразјашњено дали је он успоставио контакт са Трибуналом у Хагу, а индикативно је да се Борислав Пелевић, Арканов други човек није нашао на оптужници, те остаје питање постоји ли ту нека нагодба.
Из тих разлога Правни тим за одбрану проф. др Војислава Шешеља поднео је кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине против Борислава Пелевића, заменика команданта Српске добровољчке гарде као што се наводи:
„Многобројни сведоци који су продефиловали судницом Хашког трибунала тврдили су да су за злочине у Зворнику почињене 9. априла 1992, који се стављају на терет Војиславу Шешељу, одговорни припадници Српске добровољачке гарде. Према изјави самог Борислава Пелевића, који је у то време био заменик команданта, он је тога дана био у Зворнику. У интересу истине је да Тужилаштво за ратне злочине утврди да ли постоји довољно индиција да се покрене кривични поступак“
Немушта одбрана погрешним датумима и чињеницама
Одмах након пријаве Борислав Пелевић оглашава се у српским медијима и даје следећу изјаву:
„Гарда је била тамо, али се исто вече повукла. Изгубили смо два борца и препустили територију. Ја сам 29. марта, када сам био официр, а не заменик команданта, послат у манастир Крка код Книна, јер су га Хрвати нападали. Тамо је био смештен владика Николај, који је раније столовао у Шибенику. Он може да посведочи да сам ту био до краја априла. Током боравка тамо обучавао сам богослове у борилачким вештинама и чувао манастир са још четири војника. Имам 150 сведока да у периоду за који ме терете нисам ни био у Зворнику“
Међутим, Борислав Пелевић заборавља да поред масе неупућених, још увек постоје људи који знају шта се дешавало и могу да повежу догађаје.
Изјава да је од краја марта до краја априла 1992. године „бранио манастир Крка од напада усташа“ је за сваког Србина становника Северне Далмације и Лике – смешна. Наиме, манастир Крка је у то време био је у дубини српске територије и хрватских снага није било – нигде ни близу. Сем тога, манастир Крка никад није ни био мета напада.
За неупућене, то је било време почетка примене и размештаја снага УНПРОФОР-а после фамозног „Венсовог плана“ и у то време није било никаквих непријатељстава – два месеца раније и два месеца касније.
Први сукоб избија тек у јуну месецу када хрватске снаге упадају на Миљевачки плато.
Такође, нелогична је и Пелевићева изјава да је ту „столовао владика Николај, након протеривања из Шибеника.“
На сајту епархије далматинске може се утврдити да је владика Николај био владика далматински у периоду од 1979 године до 1991. године, а да је владика Лонгин 1991. године преузео епархију. Владика Николај у то време одлази на чело митрополије дабробосанске, где се и данас налази.
Борислав Пелевић вероватно јесте некад био у манастиру Крка, али не никако у марту-априлу 1992. године пошто је био на другом месту, о чему постоје докази...
Каква је права улога Српске добровољачке гарде?
Свакако је интересантно да се испита улога Српске доборовољачке гарде, моћи која је стајала иза њих и њеног ратног пута.
Индикативно је да се Српска добровољачка гарда појављује у углавном срединама где је било довољно ратног плена. Општепознато је да су под својеврсном окупацијом од 1991. до 1995. године држали Ердут и нафтна поља у Ђелетовцима.
За оне који не знају Ђелетовци су најбогатије нафтно поље у бившој Југославији, поље које има нафтни капацитет као сва остала поља у целој бившој СФРЈ.
У западном делу Републике Српске Крајине нису се превише дуго задржавали због Аркановог сукоба са Миланом Мартићем који му није дозволио такво понашање у САО Крајини.
Бољи познаваоци политичких прилика у Републици Српској Крајини знају да је Горан Хаџић, други председник Републике Српске Крајине био Арканова марионета.
У Републици Српској Српска добровољачка гарда углавном се појављује на местима наводних злочина као што су Зворник, Бијељина, Брчко...
У западни део Републике Српске Крајине припадници Српске добровољачке гарде, сад као припадници јединица Службе државне безбедности, пристижу при крају рата у време борби око Бихаћа у време кад је то доносило огромну финансијску корист.
Мрачна је улога ових јединица и у поседању српских ракетних система на Петровој Гори, који су служили као систем одвраћања хрватских снага од агресије на Републику Српску Крајину.
Након што је у мају месецу након агресије на Западну Славонију гранатиран (оправдано!) Загреб, ракетни ситеми на Петровој Гори су поседнути и тиме је Хрватима увелико олакшана агресија на Републику Српску Крајину.
Мучење оних који су спречени да се бране
Након окупације Републике Српске Крајине Аркан, Пелевић и гарда учествују у малтретирању хапшених, избеглих Срба Крајишника у Ердуту. Ево неких судбина :
„Драган М. Дејановић умро је у децембру 1996. године у болници у Сомбору од можданог удара, атрофије мождане коре и шећерне болести, тридесет и пети дан након што је у бесвесном стању из амбуланте у Дарди (Барања) превезен у Здравствени центар Сомбор. Касније ће, на упорно инсистирање породице, Војна пошта 9201 из састава Славонско-барањског корпуса написати "Уверење о начину и околностима смрти", у којем стоји да је "именованом позлило на положају", као и то да је 11.12.1995. "наступила смрт". Додаје се и да уверење "служи у сврху остваривања права породице која јој по Закону припадају". Породица није остварила никаква права. Смрт Драгана Дејановића не уклапа се ни у какав закон. Драгана су припадници МУП-а Србије пронашли у Петровцу на Млави 28. августа 1995. године и заједно са групом других крајишких "војно способних избеглица" отпремили у Ердут, на "обраду и третман" Аркановим "тигровима". Готово два месеца породица ништа није знала о Драгану. Ни да ли се опоравио од "Олује", ни да ли је успео да пронађе родитеље, обилазећи избегличке центре по Србији, ни где је заправо нестао. А онда је у октобру стигло његово писмо у којем их очајнички моли да нешто предузму како би га живог извукли из Барање. Покојни Дејановић није имао среће да преживи последице "операције кажњавања издајника", како је називан ердутски третман избеглих Крајишника, подвргнутих разним методама мучења и понижавања у трајању од једне до две недеље под Ражнатовићевом командном палицом.“
Неки су преживели:
„Б.С. из Глине, отац двоје малолетне деце, четрдесетпостотни инвалид у обе руке одведен је 8. септембра из колективног избегличког центра у Књажевцу, заједно са још 14 Крајишника. У Ердуту је провео девет дана. Из "ризнице" метода мучења којима је био подвргнут помиње: клечање на камену, затварање у псећу кућицу и лајање, 24 сата проведена у бурету хладне воде, ношење око врата камена тешког око 30 килограма... Након једне вежбе, касније у Вуковару, пао је и повредио се, изгубивши потпуно функцију десне руке.
Н.Б., избеглица из Книна каже да је, уз сва физичка малтретирања, ипак, најтеже подносио вербалне тортуре: „Звали су нас издајницима, кукавицама, бабама, подрепашима, искључивим кривцима за пад Крајине, српским говнима, мајмунима... што је најгоре, морали смо све те увреде да понављамо: 'Ја сам најгори Србин', 'Ја сам издајник српства'... Тако смо дочекали да истовремено будемо ратни злоцинци за Загреб и српски издајници за Београд!“ “
Тако су они који су спречили Крајишнике да се бране од усташa, исте те Крајишнике у избеглиштву мучили! А Борислав Пелевић је био ту!
Зато нам је свима заиста потребна истина!
Да се зна!