Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Ovo je vreme neverovatne buke.
Glad, koja izbija iz dlanova čini da
ruke
hrle jedna drugoj u nerazdvoj.
Ti imaš čini koje mi zasecaju
ruke
da iz njih kane strastobolja
na mnoge
ruke
koje priljubljene uza-ludo(g) čekaju.
Čekamo na čin rukovoljenja, jer jedino
ruke
znaju da smo privremeno tu,
sve ostalo je bol
od strasti, za strašću, da zarastu
ruke
i budu jedan izvor i jedno ušće.
Njen osmeh ima
ruke
koje traže tebe i mene
zovemo se tro-par.
Obećala sam njemu
ruke
da me venča za sazvežđa
u prisustvu kuma i slame,
da me veže za
ruke
sina koji ima moć da leči.
Ranjavamo se dodirima -
to je koštana srž sudbine,
meko tkivo kosmologija
što ponašanjem podsećaju na
ruke.
U prolazu prepoznaješ
ruke
što bi da te grle
magijom tupih ivica.
Sa dlana čitač čisti okove:
''Tvoja sloboda su
ruke
ispruži ih do grana najbližeg drveta
i vodite ljubav iz srži
ruke.''
Slušam tvoje
ruke
kako njene
ruke
odvode do njegove
ruke
i kaže:
''Uprljajte
ruke
svedočanstvom da postojite,
jedinim čistim čulom.''
Dodir
to je samoća
ruke
u rečnoj i rečitoj vodi
koja pripoveda:
''Ruke
i rukavci se razlikuju
samo po futurističkom tkanju.
Ruke
su budućnost.''
Sve što nam treba su
ruke
da proširimo tupo srce
na neizbroj mekih koloseka
na neizbroj proročanstava
promenljivih u dimenziji
ruke.
Nepromenljivo, neverovatno nepomirljivo
jednog drugog da uhvatimo za
ruke
glasnovito, a bez buke
da pomirimo naše različite
ruke.
Jer sve što nam treba su
ruke
na svakoj stanici neslučajne naše
ruke
moje i tvoje pod posteljom
ruke
njegove i njene koščate u kapeli
ruke
koznačije
ruke
svaki dan, ovog trenutka
čekaju da sretnu koznačije
ruke
da bude strast i preplet i sudbolet
ruke
da poteknu vode, ptice, gmizavci i grlivci,
da raz-granom razigranom poljubimo
ruke
njene, njegove, njihove
ruke,
jer mi smo svet,
a svet su
ruke
i mi smo
ruke
što su stvorile svet
u prisustvu kuma i slame,
slobodne da boluju crne rupe nesagledive
ruke.
Andromeda, činima iza-tkana,
upozorava širokim srcem drvene naše
ruke:
''Glasnovito a bez buke,
približite se izvoru da budete ušće,
da bukti ljubav vaše
ruke.''
Jer budućnost je jedino što se menja
pod dodirom
ruke
što slepo se grlo i hrle
jedna drugoj u nerazdvoj.
I da, posle boli razdavajanje sudbine,
i ne, nije privremeno što te želim,
jer glad traje koliko i samoća,
jer glad su i oni i mi, veoma sami, veoma svi.
Nemoguće je ne povrediti
ruke
u ovom traženju druge polovine naše jedine
ruke,
naše neverovatno jedine
ruke.
 
Poslednja izmena:
**********
Romor jesenjih kiša u tvome glasu
i slomljena vetrenjača dahom jedne reči...
tako je počelo jutro.
A ja
pred ogledalom
grlim nasmejane odraze
kao na rastanku
onih koji će se ponovo sresti
gadljivi na prepoznavanje.
Duboki udah
tek da naučim za narednost
da raspoznam
miris kraja
taj vonj skorelih suza
tu oporost užegle nade.
Samo još jedno
kada kreneš
nahrani kavez
koji
u našoj ptici spava.
 
Svilena buba

Ona je otišla.
I meni zaista ništa drugo ne preostaje već da..
pletem i kačim mrežu od svile, pažljivo...
kao što se kače ukrasi za jelku
ispod koje stoje pažljivo uvijeni pokloni..

Ona će doći putem svile.
Preći će granicu kod Horgša..
pravcem iz Budimpešte odakle je vozom doputovala iz Kijeva
U Kijev je stigla preko hiljadu kilometara ruske stepe
u koje je ušla iz Urala, pa iz Sibira..
U Sibir je ušla preko Bajkalskog jezera
koje tamošnji narod zove jednostavno... more.
Na to more je došla tokom reke Amur
prateći kinesku granicu sve od okeana.
Tamo je u luku Sabirsk došla
krijumčarskim brodom iz Kapo Teraje, sa zapadne obale Japana.
Na obalu je stigla pešice..
raznim zaboravljenim i nezaboravljenim stazama
koje su vodile od jednog netaknutog japanskog sela
u kojem su se gajile svilene bube..
U tom selu kažu.. postojao je najveći kavez u Japanu
za najlepše ptice koje su se čuvale kao poklon ženama..
Tamo ako voliš ženu.. dovedeš je do kaveza
i pustiš je da ona otvori vrata
i da se nebo zacrni od lepeta krila..
a potom je posmatraš kako ona dugo dugo gleda
kuda odleću ptice..
I nadaš se.. u čekanju..
da će makar jedna od njih..
da se ulovi u tvoju mrežu od svile.

30.01.2006
 
***********
Otkuda ovaj oblak u blatu
(Danilo je opet sanjao
bodljikavu žicu
baštu
i
dim)
K(k)iša
je uvek bole(lo)la
na isti način
zaboravljen(a)u kost
u grlu
a ljudi su se
uporno protezali
za doručkom
prizivajući vragove
i kačili
suze
(broševe tuge)
na nebeske obraze
tek tako
 
Poslednja izmena:
ONA


Noge su joj postajale sve teže i teže..
no i dalje je trčala..
bosi tabani sve su jače udarali o mokri pločnik..
kiša je i dalje padala..
nije znala zašto, nije znala kuda, nije znala čemu..
no znala je da mora.

Izgubila je pojam o vremenu..
izgubila je pojam o prostoru..
išla je sve dalje i dalje..
ulica kao da nije imala kraja..
noćne svjetiljke bacale su tek toliku svijetlost..
dovoljnu da joj osvijetle put..
put u nepoznato.

Odjednom sve je postalo crno..
zašla je duboko u šumu..
začula je šuštanje trulog lišća pod nogama..
stabla su se nadvijala nad njom..
vjetar je puhao sve jače..
no njoj je bilo svejedno..
nije više imala šta izgubiti.

Mrak je bio svuda..
grabila je sve dublje i dublje..
rukama nastojala odmaći granje pred sobom..
trnje urezano duboko pod kožom nije ni osjećala..
fizička bol nije ju mogla ubiti.

Najednom je zastala.
mjesec se oslikao na površini jezera..
zvijezde su se činile daljim nego jučer..
zakoračila je.
još jednom.
i još jednom.
udahnula je duboko.
uspravila se..

Obris mjeseca se izgubio..
glasni krik proparao je noć.

U zraku je ostao samo jecaj

...
 
Svi su dolasci povratak nečemu,
najljepši od njih
do ljubavi vraćaju,
nježna šaputanja,prvi dodir,
sve do prve i jedine nevine ljubavi.
Moj dolazak je povratak tebi
učaurenoj među sjećanjima,
možda nikad ni znala ne bi
da sam te volio...izdali me
stihovi prvih ljubavnih pjesama
 
Izvinjavam se onima kojima nedostajah
i molim novopridošle da me prihvate,
veteran sam i još ne mogu da se snađem
u ovom novom virtuelnom klubu koji pravite...
ali vidim ima i starih imena,
poznatih iz dugig druženja,
ali ja onda nijesam rekao zbogom
već doviđenja
i nijesam otišao ljut nego ispunjen do zasićenja
 
Ruke...koje grle,miruju,maze a opet
ruke koje kolju, siluju i dave,
nestao sam negdje,neko mi je našao stope,
nečije ruke su uspjele da me
podignu i usprave...
ruke koje su dodirom o ljubavi govorile
i njegovale slijepe oči dok ih nijesu otvorile,
posle su nestale i sad drugog jadnika
vraćaju u ovaj svijet iz gomile očajnika...
 
Padam i padaću
na tvrd asfalt ulica,
na mek dušek livada
i koga je briga
što će me leđa boleti,
tako mi i treba,
neka padam uvek iznova,
ko mi je kriv
što naučih ustajati.

ovo pisah i zaboravih,
nateralo me lice psa
da se setim,
lice psa i lice dečaka,
stihovi koji se ne pišu
već izviru,
tražim ih sad potrebni su,
da me raspevanog
saseku u korenu
 
ČEMU ?...

I.

Čemu ovaj bol što noćas siječe,
čemu ova tuga,ovo tiho veče,
ne postoji nada,ne postoji Bog,
niti mogu naći put do srca tvog.

Čemu ova zora uzalud svanjava,
čemu snovi slatki,čemu gorka java,
potomak sam jadni pretka nesrećnog
kad ne mogu naći put do srca tvog.

Čemu li se budim u nesrećni čas,
čemu puste želje i nada u spas,
samo sam zidina krova spaljenog
i ne mogu naći put do srca tvog.

Čemu crne oči i očinji vid,
čemu smijeh,suze,ponos ili stid,
čemu gorda snaga tjela mlađanog
kad ne može naći put do srca tvog.

II.

Zašto sviće zora,čemu ovaj dan,
čemu tama noćna i nemiran san,
čemu suze moje,čemu jecaj moj,
kada nade nema,ne postoji Bog,

kad drugi ljubi usne voljene,
kada drugi tješi tugu te žene...

Čemu jauk srca,čemu uzdah dug,
šta će meni želje i kraj mene drug,
zašto ovaj svijet ne doživi kraj,
zašto dođe proljeće i cvijetni maj,

šta će ova ljubav u dnu srca mog
kada nade nema,ne postoji Bog...

Zašto volim tebe,čemu ljubav ta,
što ne plače nebo kad mi tugu zna,
čemu tvoje kose sada u mom snu
kada si daleko,nikad više tu,

šta će meni želja kad je srcu mač
kada mi donosi samo patnju,plač...
 
ДУХ

Свако вече незнана приказа,
На ивици мог кревета
Наборе ниже.
Као за коначиште,
Места иште да се крај мене
Што ближе у бели чаршав смести.

Не видим да ли је човек ил жена
Авет снена што се у кревет
И у душу прима.
Док ме леденом љубављу стеже
Бројим јој уздахе
И прстима мрак опипавам.

И не знам да л се настанило у соби
Или у утроби сећања.
Знам само да ме увек пред зору
хладноћом венчава
и онда дуго љубав водимо.

И увек изнова, дању, безуспешно
Тражим је махнит по стану.
А знам да ће као невеста права
и следеће вечери лећи
у мој кревет, дрхтећи,
На вечито празну страну.
 
svetovid:
ДУХ

Свако вече незнана приказа,
На ивици мог кревета
Наборе ниже.
Као за коначиште,
Места иште да се крај мене
Што ближе у бели чаршав смести.

Не видим да ли је човек ил жена
Авет снена што се у кревет
И у душу прима.
Док ме леденом љубављу стеже
Бројим јој уздахе
И прстима мрак опипавам.

И не знам да л се настанило у соби
Или у утроби сећања.
Знам само да ме увек пред зору
хладноћом венчава
и онда дуго љубав водимо.

И увек изнова, дању, безуспешно
Тражим је махнит по стану.
А знам да ће као невеста права
и следеће вечери лећи
у мој кревет, дрхтећи,
На вечито празну страну.
Kliknite za proširenje...

Bravo!
 
Poželiš ponekad dodir ruke
i riječ meku šapatom izgovorenu,
nečiji dah kao znak prisustva,
ili poželiš bljesak munje
da rascijepi gustinu noći,
grmljavinu,da razbije tišinu...
Poželiš ponekad da nijesi sam,
i doživljaj života intenzivan i jak...
Sve samo ne melanholiju.
 
*samouka*:
Osećam se
kao najmanja trun
od svih trunčica
na ovoj plaži Života
I molim te
ne pitaj
zašto je tako
I ne pitaj da li će proći
I sam znaš
da Tuga
donosi bezbroj
usamljeničkih noći
A ja ne znam
kolika je Sreća
I da li će
i kada
po mene doći
Kliknite za proširenje...

Mislim da su noći krive
za mnogo napisane tuge,
pored nas u mraku
samoća vreba,
negdje iz daljine
tvoj šapat kao trube,
negde u snu lice
kao komadić neba...
Usamljenik prvo
a posle pjesnik
stihovima
sa dušom razgovara,
noć je kriva
-tama,samoće vesnik,
a usamljena duša
skoro da nije živa...
 
Original postavila "samouka"

Da li je moja Tajna-Laž
ona najgora Laž
poklonjenog ćutanja nekom
ili je gora
Tajna
koju sam samoj sebi
prećutala?
Tu bi sad došlo ono QUOTE,ovo sam jednom davno prepisao


Svaka moja tajna je laž
koju sam skrivao od svih,
svaka je moja laž
još jedan novi stih
i ja sam laž,
samouk pjesnik
nigdje neobjavljen,
laž je i moj prvi stih
već odavno zaboravljen...
 
BENIGNA


Noć je
zvijezde proklela
da nikad ne bi,
sjajne,
nebo krasile.

Ljubav je
dušu molila
da je nikad,
nježnu,
ne zaboravi.

Snovi su
uspomene davne
za vječnost vječnu
sačuvati htjeli.

Patnja je
srce ranjeno
na lutanje
po svijetu gonila.

Nestalo sve je
i kletve
i molbe
i uspomene...

Srce se ledom ogrnulo
duša zimom okovala
da ne čuje zov,
da ne sluša krike,
da do nje
riječ ljubavi ne dopre.
 
Moj plavo-crveni
Mirisni
Predivni
Harlekine,
Znaš li kojim
Te strahom
Ljubim i
Uspavljujem?
Osećaš li
Nedostatke,
Ožiljke,
Tragove,
Belege
Bivstvovanja
Kako se
Zabadaju u tvoje
Ranjeno meso?
Osećaš li sve
Njihove
Poglede,
Dodire,
Načine i splačine
Da zgade mi
Tebe i nas
Dok ni embrion ne
Bismo?
I crvena grudva,
Ta pod nogama,
Kao otpadak
Ledenog brega,
Dovoljna za
Bedni,
Crvljivi,
Ušljivi
Početak
Valjda je.
Jer, najbolje je
Što
Uspedoh
Da iznedrim...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top