Mali virtuelni klub pesnika

[honey colored eyes]

umeo je da leti..
zavidela sam mu jer
imao je raskosna krila
sepurio se kao paun
bojio mi dane svojim carobnim repom..
onda je odleteo..
ostalo je sivilo dana i
duge bezbojne noci..
a ipak ga se rado setim
gledajuci dugu osecam njegove oci,
osmeh i dodir telu kao voda potrebni..
uzalud.....

neki komentar?

 

[ivan hrabar]

Zavidim mu što je bio sa tako osjećajnom pjesninkinjom koja zna i da prašta.

 

[honey colored eyes]

hrabri, ak' je to bilo upuceno meni-hvala puno..

 

[ivan hrabar]

Nema na čemu honey uvjerenja sam kako zaslužuješ više

 

[honey colored eyes]

drago mi je sto tako mislis..

 

[phoEnix16]

Osluškujem
kako bezkoso božanstvo
čerupa žar pticu
i pero umače
u suzu kamena.
Osluškujem
škripu krasnopisa
(sva sreća
Istok je uvek
govorio malo).

Ti znaš..

 

[majalibre]

***********
Genije je samo iz dosade
nedeljom nosio
ljubičaste čarape
i leptir mašnom bi
te iste nedelje
ukrasio tunel
u iščekivanju
izdisaja.
Genije je
uvek išao
nedeljom
u susret oluji
u gumenim čizmama
i sa metalnim medaljonom
na grudima
u kome je uvek
vucarao pregršt
očiju - ogledala.
Genije je
nedeljom
tražio Boga
pod svojim đonovima
i plakao zajedno sa njim
iz dosade.

 

[majalibre]

************
Tako jednom
sedeći u njegovom krilu
isčupao sam stablo hrasta
iz njegove brade
stavio ga na levo rame
i prevagnuo
u sebe.
On mi nije
pružio ruku
ja mu nisam
zamerio.
Dno
od vlastitog mesa
od vlastite krvi
dno
u čijem mulju
moraš zapravo
sam videti
veličinu vlastitih stopala.
Ćutao je
i pretvarao se
da ga boli zub
kojeg nije ni imao
samo da mi dokaže
da mi je kao
čoveku
lakše
podnositi bol
sa bolnima.
Zatim je svoje tabane
zagolicao perom pauna
i prasnu smeh
iz mojih krvavih usana
smehu izlečenog
se poradovah
i postadoh
velik.

 

[*samouka*]

On je rekao
Ona baš sada umire od ljubavi
Oni su ga gledali
On je rekao
Ko je taj čovek
I zašto ona umire na mojim rukama
Oni su se smejali
Niko nije znao ko je pucao na nju

 

[Sokolica_M]

On je rekao
Ona baš sada umire od ljubavi
Oni su ga gledali
On je rekao
Ko je taj čovek
I zašto ona umire na mojim rukama
Oni su se smejali
Niko nije znao ko je pucao na nju

Dušooooooooo!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Ti si tu!

 

[Sokolica_M]

***********
Genije je samo iz dosade
nedeljom nosio
ljubičaste čarape
i leptir mašnom bi
te iste nedelje
ukrasio tunel
u iščekivanju
izdisaja.
Genije je
uvek išao
nedeljom
u susret oluji
u gumenim čizmama
i sa metalnim medaljonom
na grudima
u kome je uvek
vucarao pregršt
očiju - ogledala.
Genije je
nedeljom
tražio Boga
pod svojim đonovima
i plakao zajedno sa njim
iz dosade.

Genijalno!

 

[*samouka*]

Dušooooooooo!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Ti si tu!

Evo sada te tražim da te pozdravim sa ono malo srca što mi je ostalo

 

[*samouka*]

Slala sam vam
Snove i Bajalice
Bacala srebrne narukvice
kroz prozor
Ne bi li vas svetlucanje prizvalo
Svakog drugog četvrtka
Lagala u ledenoj vodi
Ne bi li me proterali nazad
Čekala sam
jedno celo leto
da me pokupite
prerušenu u novčić
dok sam vam se bacala
pred noge
I nadala se
da niko neće poverovati
da me je ubilo pero
Slučajno spalo sa šešira
razbludne Lutalice

 

[Sokolica_M]

Evo sada te tražim da te pozdravim sa ono malo srca što mi je ostalo

Tebi nikada ne može da ostane malo srca...

Ako ove reči izlaze iz tebe, u tebi ima još mnogo, mnogo srca...

Ja ih osluškujem, kao otkucaje. Tika-tak.

I znam da ne prolaze, da se ne odronjavaju...

I znam da će odoleti...

Nemam ja šta da te učim, draga samouka. Mogu samo da te osokolim, ali tvoje srce već ima krila.

 

[*samouka*]

ljubim te i hvala toliko ste mi nedostajali svi

 

[vilijem vilson]

С А Ч У В А Н А П Л О Ч И Ц А




И одједном – бљесак
Страха нигде – тек треперим
Омамљен сам да полетим

И на путу препознајем
Неке тачке нека обележја
Под кораком врео песак
И због сунца сулудо се церим
Омамљен сам да се сетим

Бауљам по друмовима
Сав у жељи да окајем
Црне дане ситноснежја
Али увек о неизлаз тресак
Јер кораке ја не мерим
Већ стрмоглав летим летим

Спајам се са умовима
Себе себи свету дајем
У ритму бих равнотежја
Да сам сенка и одбљесак
Да умењем Богу смерим
На свемире да подсетим

 

[monada]

Dok u zoru ljubiš usnule glavice
duboko udahneš mirise obraza
i zatvoriš pregradu u koju si ih smestio
Blokiraš je
preskočivši nekoliko otkucaja srca
i zaustavljajući disanje skoro do nesvesti
i...
Sedneš u autobus
da te odveze
u dan žalosti
prošetaš poznatim ulicama
sada toliko drugačijim
uz crkvena zvona u čast jedne smrti
pa zakupiš klupu na keju na par sati
slušaš kišu pod kišobranom
dok galebovi plešu nad rekom samo za tebe
veliko jato galebova tu samo pred tobom
reka teče
ti se sećaš...
mostovi dekorišu
vozovi prolaze
stare brodske olupine te gledaju
grad kao da ćuti
opraštate se svojim ćutanjima
kao zavetima
kao da mešate krv i suze
dugo tako...
Kad znaš da vreme je
opet udahneš duboko
podigneš se
pokupiš još jednim pogledom što više
i odeš
I znaš da si toga vredan

Tako to izgleda...


A ti *samouka* možeš da umreš još sto puta, nećemo poverovati :*

 

[*samouka*]

Razbacao me je
na sve strane sveta
Samo sever
nije plakao

Sever mi je
uvek
vetrom govorio
Da imam oči
za ljubljenje i umiranje
Rekao mi je Sever
-Pusti svoje obraze bledilu
koje venčava smrt i lepotu
Džaba Ti kosa
i koža
i zubi
Šta ćeš sada
Kada je kosa odsečena
koža odrana
zubi razbijeni
Hajde
razvedri se
Još uvek si jedna jedina
Bar si još nešto naučila
moja samouka
Šapnuo mi je Sever
da li mi se učinilo
Nežno?

 

[tyffransky]

Ludak sam sa sobom

Epilepsija,
ljubav,
tonem jer ne znam plivati.
Napad padavice,
utopljenik u zoru,
ram za jednu smrt,
kaluđer na prozoru,
danas ne umirem,rađam se,
ispraćaju me kiše,
neko kraj postelje šapuće
tiše,molim vas,tiše....

Ena je voljela cigane,
njihova muzika je luda,
sad kad odlazim briga me,
više ne vjerujem u čuda.

Cigani,cigani,
vaše šatre su crkve,
svirajte mi i sahranite
i mene i sve mrtve,
samo nek bubanj bije
u ritmu srca ko nekad,
izvinite,malo bih da umrem
- dosadilo mi da čekam...

 

[ivan hrabar]

Jutros si se probudila
u mojim očima
breza
u šumi mojih dodira
nježna
nepomična
mirisao sam ti kose
svjetlucale su
dok se obzor budio osmjehom
onda si
u zagrljaj mi klonula
i postala dan sunčani
dan po dan
nedjelja
mjesec
cijela godina
ja
vjetar zapleteni u tebe
pomalo nestašan
al brižan
da se ne bi slomila.

Ivan Hrabar

 

[Sokolica_M]

Prelistajte nebo, čitaoci i pisci!

Tu, na dnu vladajućeg nebokraka
naše su duše na tren pobegle iz mraka...

Oblaci su se nagutali naših mnogoznačnih,
naših prozračnih imena.
I sad kaplju neka čudna slova
u naše prste od mastila,
u naša dramatična pera:

upisujemo se plačem u knjige rođenih.

Ne!

Piši, zamlato Božja: rođena sam u avliji tišine.
Čitaj k vragu: učili su me da je život
neka bučna, neka bukvalna knjiga
od A do Š.

Bukvalisto!

Sve su naš pogrešno učili.

''Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano'',
arlalalaukali su vuk-ovi.

A šta ako nećemo da išta zapisano bude?
Kako pročitati belo i kišu i znoj sa neba,
kako napisati telo, a da ostane večno,
deljeno a celo?

Ne treba nam kiša ni knjige žalosti.
Ne treba nam proza što se gega, duri i šepuri
niti pesma što ima kraj,
nikakva nada, nikakav očaj!

Poeto-nebo,
Vrati mi krštenicu,
jer nama, rođenima,
sleduje još jedna, strašnija knjiga...!

Neću da budem sadržaj,
sporedni izmišljeni lik
privremeno na reportoaru
ovog velikog pozorništva i nihilizma!

Neću da živim po redovima i redu, knjiški, zapisano,
kobno otpisana, otuđena i sluđena,
između beletristički tričavih epizoda!

Neću!

Vratite mi krš-tenicu,
slova i nebo u moju zenicu
i tumačite dugo, međuredni čitači,
kako da ta druga, strašnija knjiga
nikad
ne postane najčitanija na svetu!

Budite sebi zavet i zapis,
budite sebi pisci,
budite pisce!

Knjige su otišle u nirvanu,
žvaćimo

list po list
ime po ime
tu nastaje nebo
i šansa za preživljavanje nečitkog robodoba.

 

[*samouka*]

Umorna sam
od dopisivanja stvarnosti
i nenaviknuta na svoju sobu
Danas me je zagrlilo Sunce
kao slatki preliv za sladoled popodneva
Neko
Negde
misli na mene
Peva moje ime
iako to zvuči kao proklinjanje
za uši nedovoljno blage
da između dva viska
prepoznaju
nežnost milovanja

 

[kojote]

Ponekad me
malčice
obuzme piće
i onda vidim svet kako su ga slikali Flamanci,
sa mehurićem šampanjca na
nekoj mrtvoj prirodi sa
uzengijama i đemom...

Bila bi ovo predivna pesma, da je nisam pretvorio u priču.
Njenu priču.

 

[*samouka*]

Ponekad me
malčice
obuzme piće
i onda vidim svet kako su ga slikali Flamanci,
sa mehurićem šampanjca na
nekoj mrtvoj prirodi sa
uzengijama i đemom...

Bila bi ovo predivna pesma, da je nisam pretvorio u priču.
Njenu priču.

Predivna pesma

Reci mi granicu između pesme
i priče
Reci mi granicu
između sna
i jave
Ti
što stihove i dušu
čitaš i naopačke

 

[Sokolica_M]

Bila bi ovo predivna pesma, da je nisam pretvorio u priču.
Njenu priču.

Divan deo...

Ja bih volela da sam u raspoloženju pisanja ljubavnih pesama. Ali more takve inspiracije je sada mirno, jer me neki drugi nemiri more...