Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Радосни зомби

Он се креће сасма споро
мало блатом, мало водом,
у главе им завирује,
иловачу размазује,
мозак храна сасма мрсна,
он се срећан осмехује,
шири задах земље црне
и здраво нам подригује.

Тај радосни зомби Понор
некромансер њега зове,
на рођењу, на сахрани,
он се смеје, осмехује,
њега боли радо маме,
димне тмине,
крици вране
у колевци шећерламе.

Устај,мртви ратниче велики,
што те уснили мозгови хране
накити се прахом и пепелом
и одгегај до моје драге...

А кад мозак њен поједеш
тад волеће она мене
у стрњишту и на гробу
на огњишту моме блуда
макар јадног и похлепног
волеће ме -сто му чуда,
тај радосни зомби луда!
 
Клетва

На поду неке старе штале
наћи ћеш две бубашвабе,
испод цигле тешке, напрсле
наћи ћеш три кишне глисте,
под кровом на којем врана њака
убери четири осињака,
тамо на месту где јој је рака
где свињу уби
човек ил' ждрака
пронаћи ћеш пет папака;
Опери руке да будеш чист
да клетве зрно постане лист
а онда узми теглу меда
и једи све док Сунце сја,
лези, спавај и одмори
а већ сутра клетва биће:
-Досадна!
 
Зов чопора

Претплатник мобилни
тренутно робује
сузама обилним
чита књиге,
он је уврнути клише
и не зовите га
-Никада више!

Не зови ме, патниче,
хладна звери
са оне стране жице,
не зови ме,
ужегла слушалице,
роботу данашњице,
ама баш
-Никада више!

Не зовите,
тужни ни повесели,
има хладне пиве,
збарићу сам виршле,
не зов'те ме, варалице
-Никада више!

Не зовите,
роботи ни људи,
али ми дођите,
попут месечине,
као животиње,
јер искам вас зовом
нашег чопора
урликом оних
лепих сећања!

Само ми дођи,
не плаши се тмине,
канџама ћемо
сасећи све бриге,
загрлићу тугу,
исплакаћу срећу,
што се наше очи
поново сусрећу!
 
Напуштеном псу...

Верни псу малени
отхрањен на дојки
сваке ноћи мајка твоја
јавља се жалопојски!

Псу, луталице,
свезналче улица,
ти, спозна вековне,
људске беде и море,
култ рана руку,
које не мазе дроњаве,
култ рана руку,
које не воле бачене!

О изгнано куче,
бачено од погледа,
и мајко његова,
што те људска реч
клеветама тлачи,
О мешанци репати
О песници улица
завијајте лавежом
крилатих појева!

О пси, о људи, о звери,
о немани,
лавеж наш нека вас
-буди
 
Oko

Sanre reče: ’’Ovo je prinudni dan.
Sunce se igra magle.
Doneti ne ume.’’

I beše olova da ispuni dan.

Begrin otvori oči.
’’Pogledaj, Sanre. Svetlost topi zvuk metala
i Sunca je dovoljno za udisaj.
Diši.’’

I donese Sunce samo sebe i ubrza oblak.

Begrin pritisnu prste na dlanove.
’’Zašto je sve tako tiho?’’

I tišina izraste kraj vilenjačkog bilja.

Sanre dodirnu travu.
’’Oslušni reku očima, Begrine.
Ne priča li ti jezikom što beše pre Vavilonske kule?’’

I reka zašume šumom i planu niz proplanak.

’’Vidim, Sanre.’’
’’Vidim i ja, Begrine.’’

Mermaid_and_Dryad2.jpg
 
phoEnix16:
Oko

Sanre reče: ’’Ovo je prinudni dan.
Sunce se igra magle.
Doneti ne ume.’’

I beše olova da ispuni dan.

Begrin otvori oči.
’’Pogledaj, Sanre. Svetlost topi zvuk metala
i Sunca je dovoljno za udisaj.
Diši.’’

I donese Sunce samo sebe i ubrza oblak.

Begrin pritisnu prste na dlanove.
’’Zašto je sve tako tiho?’’

I tišina izraste kraj vilenjačkog bilja.

Sanre dodirnu travu.
’’Oslušni reku očima, Begrine.
Ne priča li ti jezikom što beše pre Vavilonske kule?’’

I reka zašume šumom i planu niz proplanak.

’’Vidim, Sanre.’’
’’Vidim i ja, Begrine.’’

Mermaid_and_Dryad2.jpg
Kliknite za proširenje...


Proglašavam te vilom reči! :klap:
 
Нека моја размишљања...

Још једно ажурирање бројача...
са једним лажним осмехом
и неискренима жељама...
Они које волим нису били ту
и срце остало празно...

Говорим да ми је свеједно,
иако свесна сам да није,
а кријем к'о змија ноге
и смешим се загонетно
када неко ме пита...

Схватам ја зашто
људи раде то што раде,
јасни су ми мотиви,
али мислим да нису
изабрали најбољи начин...

Тишина тешка, боли...
Мрак лагано пада...
Самоћа јача но икад...
И питања роје се, роје...
толико да глава пуца...

Све је фолирање
и лепо упакована лаж...
А то тако не волим!
Шта очекивати у злу
ако у добру никога нема?
 
Sanjam...

I kiša odnosi san.

Vetar,
nespretan,
oduvao je sunce u
nepovrat.

Drhtim...

I mrak me sreće.
Neizmerno nemirno,
srneće,
među ljudima od magle,
teško je ostati vreo,
a ceo,
deo po deo
pretvara se u pra-pra-h,
bezdah.

Duni
u godišnja doba,
pljuni u lice smrti,
i možda vratimo sunce
u lažnu hladnoću zime.

Tvoje je ime:
Drskost,
moje je ime:
Prkos.

Vratimo se na sedmo nebo
da u oblake ubrizgamo
heroinstvo lucidnosti.

Vetar
razvratan
vratio se da pokida
poslednje crne čipke
što dušu vezuju za sunce.

Život je deobno doba
između dve jeseni
u nedostatku topline.

Živim...

I život, neispavan, odnosi dan
po dan.
 
Samo piči, bezVOZnjakoviću!

Na dupla okna
više mrtvi od nas stavljaju svoje
uzavrele kosti
i otiskom prenose tajnu puta

Kad nema ljubavi u nama,
duša se buni i luta
i začas do poslednje stanice stiže,
želeći da je tajni bliže.

Putnici zgusnuti
za vazduh se bore:

''Hoćemo gore! Gore je bolje!''

Gorimo i boli nas,
mori nas, ali moramo
da putujemo životom
bezvezVOZnog reda

Samo piči!

Proždrvljivče! Kradljivče!
Ti si sve naizgled žive strpao u vagone,
ti si sve naizgled mrtve ostavio na perone.
I skitaš, hitaš, ne pitaš:

''Gde želite da stanem, gospodo?''

Samo ti piči, bezVOZnjakoviću!

Na tvoju dušu neka idu
naše karte što smo preskupo platili
životom neponovljive dragocenosti,

što smo požuteli umesto pozlateli
naše već prohujale budućnosti,

što smo se ljubili
u ljubljenju zagubili
a zapravo voleli jedva
jedva vidljivo,
stidljivo u ovim vagonima
ljudske klase.

Samo piči, bezVOZnjakoviću!

Sutra ćeš šine podmazati našim suzama i reći:

''Opet su plakali, zaljubljeni u mene,
ali samo su gubili vreme...''

* * *

Sa druge strane neprobojnog stakla,
krvnogalaksični srodnik spušta ruku na moje rame
i kaže:

''Hajde da svoj jezik pribiješ uz moj,
da razumemo
odakle počinje besmrtnost,
neiživljena tajno...''
 
Sokolica_M:
Samo piči, bezVOZnjakoviću!

Na dupla okna
više mrtvi od nas stavljaju svoje
uzavrele kosti
i otiskom prenose tajnu puta

Kad nema ljubavi u nama,
duša se buni i luta
i začas do poslednje stanice stiže,
želeći da je tajni bliže.

Putnici zgusnuti
za vazduh se bore:

''Hoćemo gore! Gore je bolje!''

Gorimo i boli nas,
mori nas, ali moramo
da putujemo životom
bezvezVOZnog reda

Samo piči!

Proždrvljivče! Kradljivče!
Ti si sve naizgled žive strpao u vagone,
ti si sve naizgled mrtve ostavio na perone.
I skitaš, hitaš, ne pitaš:

''Gde želite da stanem, gospodo?''

Samo ti piči, bezVOZnjakoviću!

Na tvoju dušu neka idu
naše karte što smo preskupo platili
životom neponovljive dragocenosti,

što smo požuteli umesto pozlateli
naše već prohujale budućnosti,

što smo se ljubili
u ljubljenju zagubili
a zapravo voleli jedva
jedva vidljivo,
stidljivo u ovim vagonima
ljudske klase.

Samo piči, bezVOZnjakoviću!

Sutra ćeš šine podmazati našim suzama i reći:

''Opet su plakali, zaljubljeni u mene,
ali samo su gubili vreme...''

* * *

Sa druge strane neprobojnog stakla,
krvnogalaksični srodnik spušta ruku na moje rame
i kaže:

''Hajde da svoj jezik pribiješ uz moj,
da razumemo
odakle počinje besmrtnost,
neiživljena tajno...''
Kliknite za proširenje...

Вау! Ова је добра... Баш сам се пронашао у овој песми, а то ми се ретко дешава!:worth:
 
***********
Posle ovog svetla
ostaće samo
voštane suze
u koje ću utisnuti
grb svoje požude
bezglavog orla
što u kandzama nosi
dahtavo podne.
Ovo svetlo se topi
i razliva sliku mojih
bezobrazno belih butina
po kojima
tamo negde
bojiš kosmiške pejzaže.
Zakuni se
znaš da verujem u tvoje laži
da će nam ovo
biti zadnje.
 
Svečana ceremonija strave
smeh i suze na sahranama
postaju jedno.

U prelomna vremena
ljudi odluče da ne dišu više.
Duboko udahnu vazduh
i balonski odu...

Pucamo na nebo, na balonojedača svevisokog,
i na nas pljušte zagonetke
mesto odletelih duša.

Dobuje vodeni smeh u olucima,
robuju zemaljske suze u oblacima,
i svi baloni
postaju jedno.

Mi se smejemo na sprovodima
dok pritiska nas strah
dok suze vrište u nama,
mi se smejemo da odagnamo smrt
od naših života.

I život kroz smeh plače
žaleći balone što raspršuju se
u večnu zagonetku.

I smrt se podsmeva moćna
kikotavoj našoj stravi
zbunjenim dušama što ih guta
paradoksalno postavljeno nebo.

Nebo i zemlja
u svetkovinama odgonetki
postaju večno jedno.
 
Zamisli..
kako ti pevam
u tišini
hladnog severa
Kako ronim
preistorijske glečere
i pretvaram ih
u snežne sfinge
Snagom prostranstva
kako ćutim
Dok te slutim.
zamisli.

Zamisli
Kako lomim
ledenice
i razgrćem smetove
rebusima i zagonetkama
u belini tvojih
sibirskih butina.
Kako pišem tvoje ime
u snegu
po koži
kako ostavljam
svoje tragove
Zamisli.

Zamisli
kako ti
trljam ruke
i dahom svojim
pokušavam
da zagrejem
tvoje prste
Duboko zavejan
tvojim pogledima
okovan ledom
u santama
naših dodira
Zamisli..

kako
tiho i nežno
pada sneg..

U tišini hladnog severa
kako ti pevam
Zamisli..
 
К А Р Т А Г И Н А


К’о Ханибал са врхова гледам
Иду ли ми војске
И напоре чиним својске
Душе не дам
Кривудаво улегнуће крије боре
Које старост увек рађа
Исквашене изгажене своје коре
Земља њишти празним гневом
Лудог славља и безнађа
Под командом шеретовом
Када крикне утва златокрила
Ја Баш-Челик обруч кидам
Снажним летом ране видам
Прогледавам кроз сивила
Уклесане очи у звездама
Тад сулудо разрогачим
И погледом за вечност се качим
Да није она сасвим сама
Мозгом заигра страст
И већ над уморним телом
Губим власт губим власт
Троми мишићи болесно чело
Зајашу стихију забленуто
Превише снажно превише круто
Смејем се крвавим плачом
И кољем удах свој
Подривен жељом све јачом
Разбијам разбистри вид
И мутно кличем у бој
Без војске јурим у зид
 
************
Lome se talasi asfaltnih reka
dok podižem crvena jedra iz očiju besa
tražeći način da isplovim
iz presahlih korita tvojih dlanova.
I opet mi
dva aksioma
koja se ipak
moraju dokazati
nemanjem.
A opet mi
dva ista stranputokazja
po kojima se mimoilazi
na etapama spasa.
A pričali smo o tome
koliko je bolna činjenica da
Golgota je uvek ista
samo je Isus
nešto umorniji
kada mu na glavu
stave venac
od ovakvog
našeg proleća.
Preživali smo
poput loših životinja
otkose naših mladosti
nadimali se
kada zapnu u grlu
nasmejane slike prošlosti
i bezuspešno kalemili na čela
nakazni rog istine.
Volim te
evo sada sam rekla
volim te
evo ponovila sam
tek da prehranim
ljudskost
i tek da prežderem
prkos.
Volim te...
izgubili smo.
 
Poslednja izmena:
ВОДЕНИЦА

Чудо што ван свачијег етра лежи,
протиче водом и врло је моћно,
има снагу ватре у хладној ноћи,
да мислима разиграности ваздуха,
и речитошћу земаљске самоће,
призива духове жељних обличја.

И ове ноћи магичар вредан,
уз леприконе, благо који крише,
међ' то стење које меље,
призива сва чуда данашњице,
у ту звезду свемирске воденице.

И ове ноћи чудо има снаге
и бели маг уз хук се чује,
око плаво, котрљајуће стење,
и ујутру кад бели дан осване,
све нам је боље, и све беље.

А онда се опет тврдоглаво,
и то исто чудо помуче још мало,
и ноћима магијски ритуал меље,
а јутрима уз кајмак и осмех,
баш свака скида своје брашне 'аљине.

Као тек рођени, младић и девојка та,
испеку нам све округле сомуне вруће,
унутар те исте свемирске воденице,
они се мазе дуго,нежно и безбрижно,
далеко од Земље,и још даље од куће.
 
НАЈЛЕПШЕ ЖЕЉЕ

И љубих та слатка слова
ал' сласт ми испреврта ова!

Неста ми једном мастила у перу
а изразиту имадох жељу
да бар доживим љубавну поему!

У цик лета и роштиљаду Сунца,
без облачка и мрвице ветра,
крај прозора голиш пролеће
кикотом попут комета.

Уз бљесак јулског циркона
улете и то ваљда због жене
слаткиш у жутој фолији,
та чоколада - Најлепше жеље.

Ех, да сам био та чоколада,
чоколада са њених усана,
уживао бих халапљиво,
и за трен бих сварен био.

Најлепше жеље сад се топе
и сливају срећне у мом сунцу
а желудац,мој хормон, даде
идеју том блесавом писцу.

И писах чоколадним словима
по белом,заљубивом папиру,
о неком тамо гладном факиру,
и његовој безнадежној Лени,
и свашта вредно и лепо рекох
баш о њој, и баш о мени.

И љубих та слатка слова
ал' страст ми испреврта и ова!
 
ПОНОЋНИ ВОЗ

Захухтали биво градских уста
дах свој у небо звездано шаље
сточни вагон челика и дима
рже и стење по палој тараби
све ближе, а нама све даље.

А небо ко сваки окорели пушач
дубоко узима у плућа небеска
отров људских руку и пепела,
док се у ресторану бивољег тела,
смеју и лочу творци тог воза.

Отров руку је од крви и семена,
и творац је ноћу само бледа сенка,
што се кроз вео врелих бутина
клиза,спушта - лелујајући санка,
и за њоме трчи као биво блудни,
за црвено-црном бојом која буди.

Захухтали биво градских уста
дах небески у звезде вам шаље
сточни вагон из грча и потаје
рже и стење на станици славе
све брже и брже,све даље и даље.
 
РАТНИ ВЕТЕРАНИ

Хармонике без руке
у поласку оседланих
и бицикла без ноге
велике су пропасти
зарад лажне слободе.

Лицемери без лица,
душа располућених,
фотографи без очију
ноктима слуђени,
дижу мостове и болнице
пушкама без нишана
у лудницама ових игара.

А онда дирке хармонике
постану само бројеви,
а педала од бицикла,
обична цифра преживеле
а давно умрле фигуре,
из фотографске партије шаха.

Том фигуром се читаву деценију
играше сви капетани и војводе,
из лудница последњих редова,
беле лађе што увек дубље тоне,
зарад лажне части и слободе!
 
Pesma o dva mosta

In omnia res
kružno kretanje u desnom oku
(ako zasuzi od vetra)
i stojim ispred tebe kao nasred Karlovog mosta
čekajući da zamislim želju.

I opet gledam vetar.
Od Staromestskog tornja kreće
ili se tu slomi.
Huk ima čudan pravac.

I sa desne strane otkucava vreme.
Prvo i drugo... treće.
Razgolićena koža od vratnih žila do Ikarove pete
i utišani ukrasi na njenim kapijama, makar zardjali,
čekaju mi kišu.

Kroz ukleti korakni prostor
nosim svoje meso proparano vazduhom..
otkini komad i očisti ranu.

karluv-most-mlha.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top