Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 102.828
Sažetak misli iz već postavljanog rada o Budimirovim paleolingvističkim istraživanjima:
Δειπάτυρος
U radu Pelasto–Slavica BUDIMIR (1956b) daje sledeće objašnjenje: reč je o ilirskom složenom imenu Δει-πάτυρος od normalne baze dei- bez formativa (Hesihije ga pripisuje epirskim Stimfajcima). Po načinu obrazovanja najbliže je latinskom Diespiter, koje Budimir smatra dubletom teonima Iuppiter i etr. Tin.
Ova je reč kod Neroznaka (НЕРОЗНАК, 164), bez ikakve analize, navedena među jezičkim ostacima za koje se pretpostavlja ilirsko poreklo, u obliku Hesihijeve glose Δειπάτυρος˙ θεός „bog“.
Majer (MAYER, 1950) ovu Hesihijevu glosu vezanu za Stimfajce sa Pinda, svodi na osnovu *dē-patur- „Zevs otac“ od ie. *dieu pəter. Prema Krečmeru Δει-πάτυρος, tj. dē-paturos odgovara hom. epiklezi Ζεῦ πάτερ (vokativ), stind. Dyauṣ pitar-, lat. Iūppiter (izvorno vokativ), obraćanju božanstvu Neba, svetlog dana. Završetak -os mogao je biti prikačen na vokativ *de-patur, iako mesap. δαματυρα ukazuje da su termini srodstva na -ter u ilirskom prešli u o-/ā- deklinaciju. Vokativ dē odgovara mesap. nominativu Zis u čestim sintagmama klohi zis, klaohi zis „počuj, Zevse“ (Krahe, IF. 54, 84, ff.). Ovde je i dugo i predaje zatvoreno e, koje srećemo kao grčko ει. Mesap. z svodi se na di-, mada asibilacija u ilirskom nije dalje napredovala (up. Doclea, Medeon). Prema tome Zis i Dē svode se na ie. *diēus, odnosno *diēs, sa uprošćenim diftongom kao u gr. Ζῆν, stind. dyām acc., lat. diēm.
KATIČIĆ (I, 171) je spominje kao jednu od reči koje su upotrebljavane za proučavanje ilirskog, ali je uz δάξα opredeljuje kao epirsku.
BEEKES (2010) ne obrađuje ovu reč pod posebnom odrednicom. Za etimologiju reči Zeus drži se da je indoevropska. Prema ustaljenom mišljenju, u imenu Zeus pohranjena je stara reč za „nebo, nebesa“ i ime boga neba i dnevne svetlosti, koje je sačuvano u anatolijskim jezicima (het. šīu-, šīuna i njemu srodnim pal. tiuna- i lid. ciw-, svuda sa značenjem „bog“), indo-arijskom (stind. dyauḥ sa istim značenjem „bog neba, dana; nebo, dan“), grčkom i italskim (lat. Iovis) od ie. *diēus.
Ostala podudaranja su Ζεῦ πάτερ i lat. Iūpiter, Ζῆν = stind. dyām, lat. diēm (odakle je nastao novi nominativ diēs, Diēspiter). Drugi kosi padeži Διϝ-ός, -εί, -ί, i Δία slažu se sa stind. divaḥ, dive, divi, divam, od kojih su Δία i divam paralelne inovacije. Pretpostavka da je ie. *dieu- izvedeno kao radna imenica od glagola *deih2- potvrđenog u stind. dideti „sijati“, grč. δέατο „sijalo je“ nije pouzdana, jer se taj glagolski koren završavao na laringal čiji se refleks u obliku *dieu- „bog“ ne vidi. Osim ovoga oblika, u sanskritu postoji stari apelativ za „boga“ koji glasi deva-, koji se, kao i lat. deus, lit. diẽvas, itd. može izvesti iz ie. tematske osnove *deiṷo-, čije je značenje verovatno bilo „nebeski“, a poreklo imenica u značenju „nebesa“ od koje je otpočela tematizacija. To je verovatno bio stariji nominativ *dei-u- (v.Bekes 1985: 85); imamo posla sa originalnom histerodinamičkom u-osnovom. Gledajući bez sufiksa, moguće je porediti i ie. *di-n- „dan“ sa stanjem koje se zatiče na primer u baltoslovenskom *d(e)in- „dan“, lat. nūn-dinae „pijačni dan“, stind. madhyaṃ-dinaṃ „podne“, itd. Up. najskorije razmatranje u BEEKES 498–499.
