ЛУЖИЧКИ СРБИ

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Соко је био један од главних симбола-Тотема Полабских Срба и Бодрића (Ободрита) .
Тотем се налазио у граду-светилишту " Аркона" на острву Рјуген - Рујан.

sapsan.jpg
Руси га зову "Сапсан"
sokol_ataka_1.jpg


После заузимања неких Полабско Српских земаља Немци присвајају неке наше симболе па тако и симбол-тотем Сокола.

Немачки симбол:
100px-Bundesadler_Bundesorgane.svg.png
Српски симбол орла:
Orlovi.jpg



Украјинки грб: Основао га је Рјурик (племе Бодрића) који је и био један од оснивача прве руске државе.
Само име Рјурик је врста сокола, а и грб представља нацртаног пикирајућег сокола.

Ukraine_zh.GIF
 
sta mi mozemo da uradimo za bracu iz Luzica? mogao bi nas predsednik kad vec ide da ga guze po Svabiji da se seti da ih obidje, poprica malo s njima
mogli bi da podignemo Sturmov spomenik tamo i da nas ambasador dolazi svake godine ta polozi venac, mogli bi da saljemo pozorisne trupe i KUDove, da oni nama salju decu na ekskurziju u Srbiju (samo pre toga moramo malo da je sredimo da se ne crvenimo pred bracom kad vide deponiju na nekom drvetu il u parku), e da a oni bi mogli kao da investiraju kod nas ako imaju nesto para :D
 
e da mogli bi da snimimo i neki film o Sturmu, samo da ga ne reziraju Dragojevic ili Sotra :lol:
a zamislite neki spektakl iz vremena ranog srednjeg veka, na primer dva brata, jedan ostaje u Bojci, a drugi krece ka Balkanu, pa svaki ima svoj opasni mac, pa se macevi ponovo nadju na primer u 19. veku u borbi protiv Turaka, pa neke tajne skripte... moze da se smisli nesto dobro :think:
 
crni lepotan:
sta mi mozemo da uradimo za bracu iz Luzica? mogao bi nas predsednik kad vec ide da ga guze po Svabiji da se seti da ih obidje, poprica malo s njima
mogli bi da podignemo Sturmov spomenik tamo i da nas ambasador dolazi svake godine ta polozi venac, mogli bi da saljemo pozorisne trupe i KUDove, da oni nama salju decu na ekskurziju u Srbiju (samo pre toga moramo malo da je sredimo da se ne crvenimo pred bracom kad vide deponiju na nekom drvetu il u parku), e da a oni bi mogli kao da investiraju kod nas ako imaju nesto para :D
Kliknite za proširenje...

Dok je postojala Istočna Nemačka postojala je i sardnja, moj ćale je kao direktor izvođačke firme dobijao poslove tamo na termoelektranama.
 
crni lepotan:
e da mogli bi da snimimo i neki film o Sturmu, samo da ga ne reziraju Dragojevic ili Sotra :lol:
a zamislite neki spektakl iz vremena ranog srednjeg veka, na primer dva brata, jedan ostaje u Bojci, a drugi krece ka Balkanu, pa svaki ima svoj opasni mac, pa se macevi ponovo nadju na primer u 19. veku u borbi protiv Turaka, pa neke tajne skripte... moze da se smisli nesto dobro :think:
Kliknite za proširenje...

To se dešavalo, sasvim sigurno....
 
Jacob:
Predlazem braci severnim Srbima trampu, da oni dodju ovamo da uzivaju u slobodi a ja cu da idem, da se zlopatim umesto njih kod zlih Nemaca z:mrgreen:
Kliknite za proširenje...

Браћа неће да те приме док не научиш имена свих одузетих места од стране Немаца.

Овде су само нека од њих:

Немачки
Донње-српски
Горње-српски
Балканско-Српски
Altenburg
Starograd
Starohród
Stari grad
Bautzen
Budyšyn
Budyšin
Budišin
Biehla
Běła
Bjela
Bornitz
Bornica
Bornica
Brand
Spalene
Spalene
Buchwalde
Bukojna
Bukojna
Bukojno
Burgwarde
Burkwar
Bukvar
Caule
Kula
Kula
Chemnitz
Kamjenica
Kamjenica
Kamenica
Doberlug
Dobry Ług
Dobri Lug
Drehnow
Drjenow
Drenovo
Dresden
Drježdźany
Drježdźany
Drežani
Dübrichen
Dubrawka
Dubrava
Erfurt
Jarograd
Jarobrod
Jarograd
Finsterwalde
Grabin

Forst (Lausitz)
Baršć

Frankfurt/Oder
Frankobrod/Odra

Grießen
Grešno
Grešno
Groß Buckow
Bukow
Bukovnjača
Heinersbrück
Móst
Most
Herrenwalde
Mužojecy
Mužojevci
Jauer
Jawora
Javor
Jessen
Jaseń

Kahren
Kórjeń
Korjen
Kemmen
Kemyń
Kamin
Kleinleipisch
Łjub
Ljubište / Ljubožda
Koschenberg
Košyna gora
Košyna hora
Košena gora
Laubst
Lubošc
Ljuboš
Leipe
Lipje
Lipljan
Muckrow
Mokre
Mokrin
Neustadt
Nowe město
Novo mesto
Oberland
Horni kraj
Oldenburg
Starigrad

Plauen
Pławno
Pławno
Plavno
Platkow
Błoto
Blato
Raddusch
Raduš
Raduša
Ratzeburg
Ratibor

Rehnsdorf
Radušc
Radušići
Reuden
Rudna
Rudno / Rudo
Schkopau
Škopa
Skoplje
Settinchen
Žytym

Slamen
Słomjeń
Slomljen
Steinkirchen
Kamjena

Terpe
Terpje
Trpenje
Trebendorf
Trjebin
Trjebinje
Trebitz
Trjebjenica
Trjebišnica
Tschernitz
Cersk
Cer
† Tzschelln
Čelno
Waldhof
Dubrawa
Dubrava
Weinberg
Winica
Vinica
Weißenburg
Běły Gród
Beli grad
Weißer Berg
Běła gora
Bela gora
Zerkwitz
Cerkwica
Crkvica
Zittau
Žitawa
Žitnica


 
Павле Јуришић Штурм

Павле Евгеније Јуришић Штурм (нем. Paulus Eugen Sturm) је био српски генерал током ослободилачких ратова (1912-1918) и ветеран Француско-пруског рата 1870-1871.

250px-Михаило_Миловановић_-_Павле_Јуришић_Штурм.JPG


Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), од оца Лужичког Србина. Војну академију је завршио у Вроцлаву (Шлеска). Име му је било Павел Штурм. По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника учествује у француско-пруском рату (1870 — 1871).

Дошао је у Србију пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заљубио се у Србију, оженио Српкињом Савком и променио име Павел у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи јуриш). Презиме Штурм је задржао као алијас. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић-Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Michael-a von Sturm-a (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић).

Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске.

Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле то одбио говорећи да је српски официр.

Павле Јуришић као официр војске Србије
У српску војску је примљен као поручник, добровољац, 15. јуна 1876. Капетан 2. класе је постао 27. јануара 1877, капетан 1. класе 10. августа 1883, мајор 17. марта 1885, потпуковник 30. септембра 1892, пуковник 22. фебруара 1897. и генерал 2. новембра 1912.

По избијању непријатељстава између кнежевине Србије и Отоманске империје 1876. године, долази у Србију и учествује у српско-турским ратовима (1876 — 1878.). Примљен је као добровољац са чином поручника.

Истиче се као командант Шабачког и Посавско-Тамнавског батаљона у српско турском рату 1876.-1877., посебно у борбама код села Лешнице и Попова. Због тога је одликован Орденом Таковског крста и унапређен у чин капетана.

У идућем српско-турском рату 1877.-1878. командује 1. добровољачким пуком, а затим Крајинским комбинованим пуком код Беле Паланке и Пирота. Крај рата је дочекао са чином команданта пука.

Српско-бугарски рат 1885.
Командује 6. пуком Дринске дивизије.

Балкански ратови 1912.-1913.
Током балканских ратова командује Дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану.

Први светски рат
Први светски рат дочекао је на челу III армије. Великим залагањем његове III армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој II армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у тзв. Церској бици.

Као командант III армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом су пружале одлучан отпор XI немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини.

Трећом армијом командује и на Солунском фронту до августа 1916.

После рата
Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а преминуо у Београду 14. јануара 1922. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Одликован је Орденом Карађорђеве Звезде са мачевима, Орденом Белог Орла са мачевима, Орденом Таковског крста, и другим.





 
[TABLE="width: 750"]
[TR]
[TD="colspan: 3, align: left"][TABLE="width: 750"]
[TR]
[/TR]
[TR]
[TD="class: naslov, bgcolor: #000000, colspan: 2, align: left"]Трубе и туршија У Лужицу као у Ужицу[/TD]
[TD="bgcolor: #000000, align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="class: najava-podnaslov, align: left"]У Немачкој их нема више од сто пет хиљада. Живе у Будишину, Каменици, Белим Водама, Дрежданима... Углавном се баве пољопривредном производњом и негују обичаје који подсећају на заједничку прошлост са народом истог имена на истоку од којих су данас удаљени хиљаду четиристо километара[/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 3, align: left"][TABLE="width: 750"]
[TR]
[TD="width: 20, align: left"][/TD]
[TD="width: 710, align: left"][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

​
[TABLE="width: 750"]
[TR]
[TD]
Било је то давно, пре много векова, негде око 300 година од Великог рата (мисли се на рат католика и протестаната у Немачкој који се водио од 1618. до 1648), који је тридесет година раскућивао кућишта и опустео многа села и градове.Тако почиње најчувенија бајка Лужичких Срба о Крабату, сиромашном дечаку, кога узима један воденичар за шегрта и уводи га у тајно друштво ђавољих слугу, вештаца који дању мељу жито, а ноћу се претварају у црне гавранове и на различите начине служе ђаволу, укључујући и убиства и самоубиства.
Али, како то најчешће у животу, а, богами, и у бајци бива, љубав побеђује свако зло. Тако се и у тој бајци деси да се Крабат заљуби у једну лепу девојку, а будући да је он при себи имао и тајну амајлију, крст који му је мајка на самрти даривала, ова сага се завршава тако што Вера, Љубав и Нада тријумфују над злом и Крабат побеђује не само црног мага, воденичара, већ и ђавола лично.​
[TABLE="width: 191, align: left"]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="width: 10, align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: potpis-slika, align: left"]Стари сокак подно Српског музеја (на врху десно)
(клик за увећање)[/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
И наше бајке су пуне прича у којима је човеку дато, а нарочито жени, да надмудри, па и победи ђавола, па стављамо “пут под ноге” да упознамо тај чудноват народ истог назива, удаљеног хиљаду четиристо километара од Београда. Идемо до Будишина, највећег урбаног центра Лужичких Срба, у коме се налази и “Матица Српска”, основана 1845. и удружење “Домовина” из 1912. године. Успут сазнајемо да је по бајковитом јунаку Крабату названо Удружење регионалног развоја двојезичних Лужичана, које се налази у Небелшулцу, што намеће питање откуда два језика, две вере, две територије, код једног малог народа, националне мањине Лужичких Срба који одвајкада живе у Немачкој.Живот, ипак, није бајка
Лужичких Срба, као аутохтоног становништва у Немачкој, данас у целој тој земљи нема више од 105.000. У источном делу Саксоније, у области Горње Лужице, живи око 40.000, а у југоисточном делу Брандербурга, где се налазе Доње Лужице свега 20.000. Срба. По вероисповести су, већином, католици у Горњим Лужицама, а протестанти у Доњим Лужицама. Такво стање ствари је последица верске разједињености и тридесетогодишњег ратовања у читавој Немачкој у 17. веку.
Историјски извори у Великој Британији и Немачкој наводе да су ту област Срби (Венди) населили још у 5-6. веку, као потомци племена Милчана (Горњелужичани), односно Лужичана (Доњелужичани). Међутим, у већини негерманских енциклопедија наводи се да су: “Венди, или Венеди, западнословенска етничка група, која је почетком нове ере већ насељавала простор од северних огранака Карпата до Балтичког мора. Сродни су источнословенским Антима, а спомиње их римски писац Плиније Старији у 1. веку наше ере као аутохтоно становништво јужне, централне и северне Европе.”
Најзападнији град у коме су живели Срби у Немачкој носи и даље српско име, то је европска престоница марципана - Љубек (љубак, мио), а по предању, Срби су до 10. века били већински живаљ и у Дрездену, Берлину, Франкфурту на Одри и Лајпцигу и на највећем немачком острву на Балтичком мору - Руген, које су Срби називали Рујан (Црвено острво).
По словенским изворима, Лужички Срби су Западни Словени, као и Чеси, Словаци и Пољаци, са чијим језиком њихов језик има много сличности. Лужички Срби од 16. века говоре на два дијалекта. Горњолужички је сличнији чешкоморавском језику а доњолужички пољском. Лужице, иначе, постоје и као део територије садашње Чешке, а некадашње Бохемије.​
[TABLE="width: 600"]
[TR]
[TD][TABLE="width: 211, align: left"]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="width: 10, align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: potpis-slika, align: left"]Српско средњовековно гробље у Будишину
(клик за увећање)[/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[TD][TABLE="width: 211, align: left"]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="width: 10, align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: potpis-slika, align: left"]Традиционална добродошлица код Лужичких Срба
(клик за увећање)[/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[TD][TABLE="width: 211, align: left"]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="width: 10, align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: potpis-slika, align: left"]Свињарије: лепо и уређено село
(клик за увећање)[/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="align: left"][/TD]
[TD="align: left"][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Мавар Орбин, у “Краљевству Словена” наводи: “Прапостојбина Сораба (Срба) који станују у Горњој Мезији и других Сораба, по Плинију, јесте област Азовског мора (Меотиде палуде). Одатле једни пређоше у Мезију (Србија), а други у Лузацију (Лужице).”
У легенди о Старим Србима, која се негује код Лужичана, говори се о Спревнику, вођи Лужичких Срба, који их је са истока довео на запад тако давно, када није било “ни копаља, ни лукова, ни оштрих мачева. Они му, пошто су дошли у Лужицу, кажу: чуј нас, велики Спревниче, ми бисмо радо заувек остали у овој земљи, јер нам је досадило да се вечито вучемо некуд према западу, по трагу сунца!” Случајно или намерно, данас се река која протиче кроз Берлин зове Спреја (на немачком Шпре), а област најгушће насељена Лужичким Србима у покрајини Брандербург назива се Спревалд (Шума поред реке Спреје).
​
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
 
[TABLE="width: 750"]
[TR]
[TD]Хлеб и со за добродошлицу
И данас, о заједничкој српској прошлости на најсликовитији начин говоре остаци паганских обичаја, митова, бајки, топоними, попут: Л(У)жице, Каменица, Беле Воде, Ниска, Лубин, Дреждани, као и надалеко у Немачкој чувена туршија која се ставља и кисели на традиционалан начин једино у Спревалду, и по истој рецептури припрема код нас у Србији, упркос више од 1.500 година раздвојености ова два српска народа! Такође, ако, којим случајем, боравите у Будишину, добродошлицу у њиховом националном ресторану “Эјелбик” ће вам пожелети традиционално - хлебом и сољу, баш као и у Србији.
Шетња по Горњим Лужицама започиње од града Будишина, или Бауцена, што је његов назив на немачком, старог 1.009 година, древнијег по свом настанку и од самог Берлина, Дрездена, Хајделберга, Минхена и Нинберга. Лужички Срби, после вишевековних борби, коначно имају у уједињеној демократској немачкој држави културну аутономију, дозвољена им је употреба матерњег језика, која је била строго забрањена и кажњива у време верских ратова и нацизма. Као национална мањина имају једног посланика у немачком Бундестагу, а неизмерно су поносни и на чињеницу да је у време владавине канцеларке Ангеле Меркел, један Лужички Србин, Станислав Тилих, постао чак председник владе покрајине Саксоније.
[TABLE="width: 600"]
[TR]
[TD][TABLE="width: 211, align: left"]
[TR]
[TD][/TD]
[TD="width: 10"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: potpis-slika, align: center"]Центар Будишина
(клик за увећање)[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[TD][TABLE="width: 161, align: left"]
[TR]
[TD][/TD]
[TD="width: 10"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: potpis-slika, align: center"]Улица српских гробова и Богата кула
(клик за увећање)[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[TD][TABLE="width: 211, align: left"]
[TR]
[TD][/TD]
[TD="width: 10"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: potpis-slika, align: center"]Липа на витражу у српском удружењу „Домовина”
(клик за увећање)[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
У центру Будишина налази се врло комфоран хотел “Холидеј ин” у који заинтересовани туристи, по много приступачнијим ценама него у Берлину, могу да уживају у удобном смештају и богатој националној и интернационалној кухињи. Смештен је између улице Вендише грабен (Српских гробова) и Вендске куле, коју су 1492. године подигли Срба који су живели у њеној околини.
Кула је 1663. године служила као школски затвор, а 1842. од планираног рушења спасао ју је архитекта Готфрид Земпер који ју је вешто уклопио у свој пројекат касарне и тако сачувао као културну атракцију до данашњих дана. Тик испред наведеног хотела уздиже се и Богата кула сазидана крајем 14. и почетком 15. века, а која је, такође, пострадала у ратовима и пожарима, а пуним сјајем је заблистала тек након реновирања 1993. године.
Од Богате куле се протеже главна улица, са излозима пуним рукотворинама по којима су познати Лужички Срби, осликаним дрвеним намештајем са цветним мотивима (као код Словака и Русина код нас у Војводини), затим украса и играчака од дрвета, маштовито осликаних јаја... Нађе се ту и која слачица добро умућена у домаћи сенф и кисели краставци из Спревалда. А ако набасате на посластичарницу у овој улици или се налазите у националном ресторану у овом граду, не пропустите да пробате традиционалну посластицу баш из овог краја “бауцинер”, мрвљени колач, без кога се не може замислити ниједна светковина у Будишину.
Улазећи у старо језгро града, наићи ћете на остатке зидина из 10. века на чијим је темељима никао савремени ресторан, а туристички путокази ће вас усмерити, с једне стране, пут Српског музеја и средњовековног гробља, а, с друге стране, пут српског дома. Испред катедрале срешћете и бројне мушкарце и жене вернике, обучене у традиционалну одећу, а није реткост ни да изненада бану блех-музичари са све трубама и удараљкама на правој, правцијатој коњској запрези - па све у шеснаест! И ту је сличност Лужица и Ужица више него очигледна.
[TABLE="width: 191, align: right"]
[TR]
[TD="width: 10"][/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD="class: potpis-slika, align: center"]Ношња старијих дама у Лужицама
(клик за увећање)[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Лепо село СвињаријеМеђутим, путници-намерници који од трубача више воле књижевност, треба да се упуте улицом Вендских гробова, да прођу, или сврате на мису у Српску католичку цркву, која се налази у тој улици и да после тога пешице крену до Српског дома у коме се налази удружење и издавачка кућа “Домовина”. У тој културној институцији, у улици Тумахерштрасе, могу да се купе најразноврснија издања, од “Сербских новина” (које су штампане готово пола века пре него истоимене новине у Кнежевини Србији), преко школских уџбеника на лужичкогорњесрпском језику, кувара са традиционалним специјалитетима, попут црног хлеба, говеђе роладе са поврћем, књига о “Српском Соколу” (соколском удружењу) и, наравно, незаобилазне бајке Лужичких Срба, као и епске песме које су најстарије код Срба.
Када завршите обилазак ужег језгра града Будишина, пођите до споменика подигнутом у част два миленијума хришћанства српским просветитељима Ћирилу и Методију. Пут ће вас водити кроз Свињарије - тачно тако се зове једно село са веома лепо уређеним кућама и окућницама, а зашто је добило то несрећно и поспрдно име, нисмо успели да сазнамо.
Као и остали Словени, и Лужички Срби су били многобошци и веровали у исте врховне богове: Свевида, Сварога и Перуна, и у друге мање богове. Историчари наводе да су за време заједнице са Моравском кнежевином међу њима хришћанство ширили ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи. Они су у почетку морали да проповедају на српском, пошто народ није знао други језик. Због великог отпора, бискупи су наговарали Немце да се насељавају у подручја “пагана” и оснивани су манастири, који су често били и центри германизације.
Данас, усред валовитих житних поља (јер Лужичани се, углавном, баве пољопривредном производњом), готово се нестварно издижу бронзани ликови Ћирила и Методија и крстови од врсте камена кога има само у негдашњој Старој Србији. Овај спомен-комплекс подигло је Удружење католичких Срба “Ћирило и Методије”.
Горње и Доње Лужице налазиле су се све до пада Берлинског зида у Демократској Републици Немачкој. Чак и главна улица Берлина, која од Брандербуршке капије води до Дома, острва музеја и срушене царске палате, била је у источном делу Берлина и не баш случајно носи назив “Под липама”, јер липа је код Лужичких Срба свето дрво. Она је нашла своје место и на њиховим печатима као и на витражима удружења “Домовина”.
У спомен-дому Јакуба Барта Чишинског (1856-1909), оснивача драматургије код Срба, плодног писца и политичког активисте, испод печата “Матице Српске” у облику липе, могу се прочитати и следећи, с обзиром на последице климатских промена, готово пророчки стихови, песме “Моје српско завештање” које смо за ову прилику препевали: “Наша земља је заиста мала, пријатељу мој,/као што је мали и наш народ Српски,/ као што је мало острвце, које море запљускује./Па ипак, верујем чврсто и надам се да никада,/никада неће таласи морски преплавити/нашу груду, наша села и поседе.”
Текст и фотографије Биљана СТОЈКОВИЋ​

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Schrodinger
Zašto najbogatiji Srbi mrze SNS?
Odgovora
7
Pregleda
270
Dejan TB98
Dejan TB98
dragon x
Srbi iz Bosne i Hercegovine
4 5 6
Odgovora
132
Pregleda
2.055
Koslav75
K
38imak
Srbi, Rusi i Belorusi, podanicki narodi?
8 9 10
Odgovora
237
Pregleda
2.725
C0NSIGLIERI
C0NSIGLIERI

Back
Top