Лужички Срби-заборављена браћа?

Они нѣсу Срби него Серби, и йезик их нѣйе срПски него сербски, или сербшћина. Према томе, тешко да их ми можемо своятати. Ми се због йеднога полуписменога простака одрекосмо сопственога имена старога вѣковима, койим нас читави свѣт зове, па стога не можемо тврдити како они имайу исто име како ми, када немайу. Ако се одрекосмо свойих прѣдака и нашега правога народнога имена, како можемо своятати Лужичке Сербе? Они се свойих прѣдака и свойега имена не одрекоше, йер немаху "среће" да им нека простачина и страни плаћеник прекрая йезик по сопственом нахођењу.
 
Poslednja izmena:
Александар Невски:
Они нѣсу Срби него Серби, и йезик их нѣйе срПски него сербски, или сербшћина. Према томе, тешко да их ми можемо своятати. Ми се због йеднога полуписменога простака одрекосмо сопственога имена старога вѣковима, койим нас читави свѣт зове, па стога не можемо тврдити како они имайу исто име како ми, када немайу. Ако се одрекосмо свойих прѣдака и нашега правога народнога имена, како можемо своятати Лужичке Сербе? Они се свойих прѣдака и свойега имена не одрекоше, йер немаху "среће" да им нека простачина и страни плаћеник прекрая йезик по сопственом нахођењу.
Kliknite za proširenje...

Joj bre ne seri. Ono sto je Vuk uradio je najbrilijantnija stvar u svetu lingvistike. Pre njegove reforme postojala je jedna bljuvotina koja se zvala slaveno srpski (slaveno serbski),mesavina - ruskog i srpskog jezika i obican srpski seljak to nije razumeo. Vuk je osmislio jezik i pismo koji su bili razumljivi srpskom seljaku ,napravljen po uzoru na narodni jezik.
 
Petar BSK:
Joj bre ne seri. Ono sto je Vuk uradio je najbrilijantnija stvar u svetu lingvistike. Pre njegove reforme postojala je jedna bljuvotina koja se zvala slaveno srpski (slaveno serbski),mesavina - ruskog i srpskog jezika i obican srpski seljak to nije razumeo. Vuk je osmislio jezik i pismo koji su bili razumljivi srpskom seljaku ,napravljen po uzoru na narodni jezik.
Kliknite za proširenje...

Глупости. Бљувотина йе тршићки йезик, мѣшавина србскога и турскога, са мањком падежа, причастия и рѣчи, а не прави србски йезик. И ово йе тема о Лужичких Сербах, а не о величању просташтва и неписмености.

Я више пута гледах форуме Лужичких Серба, рецимо http://www.i-serb.de али на жалост не нађох икаквих назнака да они нас сматрайу ишта блискийима од других Словена.
Напротив, видѣх да они бѣху прилично озлойеђени неспретнима покушайима наших људи успоставити додир са њима.
 
Poslednja izmena:
Александар Невски:
Они нѣсу Срби него Серби, и йезик их нѣйе срПски него сербски, или сербшћина. Према томе, тешко да их ми можемо своятати. Ми се због йеднога полуписменога простака одрекосмо сопственога имена старога вѣковима, койим нас читави свѣт зове, па стога не можемо тврдити како они имайу исто име како ми, када немайу. Ако се одрекосмо свойих прѣдака и нашега правога народнога имена, како можемо своятати Лужичке Сербе? Они се свойих прѣдака и свойега имена не одрекоше, йер немаху "среће" да им нека простачина и страни плаћеник прекрая йезик по сопственом нахођењу.
Kliknite za proširenje...

О, Господе Боже... :roll:

Ако већ пишеш на архаичан начин, пиши марак старосрпским језиком а не неким хибридом руског, који није ни руски ни српски.

Руси немају развијен гласовни апарат, па не умеју ни да кажу ни да напишу ПРСТ, ЧВРСТ, ТВРД, СРБ, КРСТ, па су сјааарби, чвееерсти, крееест, твееердо...

На старом српском се писало СЪРБ, и то се чита управо овако како данас пишемо: СРБ.

Ово као кад би неко рекао да су Бугари, Булгари и Болгари различити народи. Или Срби и Србљи, Хрвати и Хервати. Пољаци и Пољани или Леси... свашта.
 
Александар Невски:
Глупости. Бљувотина йе тршићки йезик, мѣшавина србскога и турскога, са мањком падежа, причастия и рѣчи, а не прави србски йезик. И ово йе тема о Лужичких Сербах, а не о величању просташтва и неписмености.

Я више пута гледах форуме Лужичких Серба, рецимо http://www.i-serb.de али на жалост не нађох икаквих назнака да они нас сматрайу ишта блискийима од других Словена.
Напротив, видѣх да они бѣху прилично озлойеђени неспретнима покушайима наших људи успоставити додир са њима.
Kliknite za proširenje...

Да ли може једно питање?

Зашто пишеш "србски", а "лужички"?

Ако је од Срб србски, онда је од Лужица лужицки. Зар не?
 
menjam.se:
Да ли може једно питање?

Зашто пишеш "србски", а "лужички"?

Ако је од Срб србски, онда је од Лужица лужицки. Зар не?
Kliknite za proširenje...
To su upravo radili oni koji su praktikovali taj slavenoserbski. Pisali su kako su hteli,kako im je volja. Nesto su uzimali iz srpskog,nesto iz ruskog,ni oni sami nisu znali sta pisu...
 
LUŽIČKI SRBI: KAKVA JE BILA SUDBINA SEVERNIH SRBA
petak, 14 januar 2011 11:14 Vladislav GULJEVIČ (Ukrajina)

luzica14011article.jpg


Savremena Lužička Srbija je deo nekada moćne slovenske države, koja se na zapadu graničila sa nemačkim državama a na istoku sa Poljacima i Česima


Svi znaju da na Balkanu postoji srpski narod, ali ne znaju svi da su balkanski Srbi zapravo južni Srbi i da postoje još i severni - Lužički Srbi. Nemci ih zovu vendima ili sorabima, ali ne zna baš svaki Nemac da su mnoge nemačke gradove, pored ostalog i prestonicu Nemačke Berlin, osnovali Sloveni - Lužički Srbi. Lajpcig, Cvikau, Altanburg, Drezden nekada su se zvali drugačije - Lipsk, Cvikov, Stargrad, Drezna. Asonanca sa ruskim jezikom ne treba da čudi, pošto niz istraživača smatra da Lužički Srbi ne samo da su svoje preseljenike dali Balkanu, gde se danas nalazi savremena Južna Srbija već i istoku - zemljama buduće Kijevske Rusije. S.D. Prjamčuk, ruski istraživač istorije i kulture Lužičkih Srba, Srbolužičnin, predstavnik „Društva prijateljstva Rusa sa Lužičanima - Lužičkim Srbima u Polabskoj Nemačkoj", primećuje da su „sa južnih obala Baltičkog mora na istok krenula dva talasa Slovena: Kriviči, koji su osnovali Smolensk, Polock, Vitebsk, Pskov i Sloveni koji su stvorili Novogorod i naselili se u Gornjem Povoložju. Radimiči i Vjatiči „došli su od Ljaha".

Lužičani su reliktni slovenski etnos, koji živi na teritoriji savremene Nemačke (u zemljama Brandenburg i Saksonija). Savremena Lužička Srbija je odrezak nekada moćne slovenske države, koja se na zapadu graničila sa nemačkim državama, a na istoku - sa Poljacima i Česima, uključujući i dobar deo savremene Poljske. „Došli od Ljaha" zapravo je značilo da su se lužički preseljenici pokrenuli u stranu Rusije preko Poljske. Usput su mnogi od njih, naročito lužički katolici, ostajali na poljskoj teritoriji menjajući nacionalni identitet i pretvarajući se u Poljake, ali je određeni deo nastavio da sebe smatra Srbolužičanima ponavljajući u neku ruku sudbinu svojih rođaka - Kašuba, omanjeg slovenskog etnosa na severu Poljske, u Kašubiji. Kašubi su pružali otpor poljskom uticaju i dugo vremena nisu želali da menjaju svoju nacionalnu pripadnost. Međutim, danas su Kašubi, koji su u davna vremena uporno ratovali protiv Poljaka, praktično i sami postali Poljaci, jer je etnička distanca između Kašuba i Poljaka izuzetno mala. Ali to nije smetalo Poljacima da proteraju mnoge Kašube zajedno sa nemačkim naseljenicima van granica Poljske posle Drugog svetskog rata. Od danas poznatih pripadnika Kašuba mogli bismo navesti poljskog premijera Donalda Tuska.

TIHA ASIMILACIJA Danas Lužičana ima svega oko 60 hiljada, ali svi od tih 60 hiljada Srbolužičana ne govori srbolužički jezik. Mnogovekovno susedstvo sa germanskim i skandinavskim narodima - od Nemaca do Danaca - doprinosilo je asmilacionim procesima, usled kojih preci nekada borbenog plemena Lužičana, koji su se sa oružjem u rukama borili za svoju nazavisnost protiv danskih i nemačkih vitezova, polagano prepuštaju svoje pozicije u tihoj i neprimetnoj „humanitarnoj borbi". Stepen intagracije mladih Lužičana u nemačko društvo toliko je visok da praktično svi oni od mladih godina prelaze na nemački jezik. Pored toga, Lužičani su još po pravilu luteranci i katolici, tojest pripadaju glavnim konfesijama Nemačke rastapajući se u ukupnoj masi verujućih.

Tokom mnogih vekova Germani su se starali da uguše Lužičke Srbe i izbrišu sa lica zemlje svako sećanje na njihovo postojanje. Zabranjivano je da se koristi lužički jezik čak i u ličnom komuniciranju i da se obeležavaju lužički praznici. Sve je veći broj Srba Lužice prelazio na nemački jezik. Čak i mnogi nosioci Nemačke kulture su se odnosili prema Lužičanima sa prezrenjem. U 16. veku Martin Luter ih je označavao kao „najgori od svih naroda" i predskazivao da kroz 100 godina od njihovog jezika neće ostati ni traga.

Sa dolaskom nacista na vlast život Lužičkih Srba pretvorio se u pakao. Hitler ih je proglasio srbojezičkim arijevcima, koje treba vratiti na koloseke Trećeg rajha. One koji nisu želeli da stanu na te koloseke trpali su u koncentracione logore. A 1945. godine mnoge Lužičane koji su se povlačili pod naletima Crvene armije hitlerovci su nasilno uključivali u redove folksšturma. Dolazak sovjetskih vojnika Lužičani su dočekali sa radošću i izrazili želju da se prisajedine Čehoslovačkoj obrativši se sovjetskoj vladi da pruži garancije bezbednosti za buduću Lužičku autonomiju. Staljin nije želeo da otkida komad zemlje od DR Nemačke, zemlje prijateljske Sovjetskom Savezu, pa su tako nade Lužičana ostale na papiru.

Ne možemo reći da se danas nemačka vlada ne brine o očuvanju lužičke kulture. Previše su patnji naneli zapadnom slovenstvu Germani, i zvanične vlasti trude se da izglade tu istorijsku nepravdu. U Nemačkoj se nekoliko instituta i društvenih organizacija bavi istraživanjem istorije i kulture Lužičkih Srba, proučavanjem njihovog jezika i tradicija. U mestima u kojima kompaktno žive predstavnici srbolužičke nacionalnosti svi natpisi su dvojezični - na nemačkom i srbolužičkom jeziku. Srbolužičani imaju svoj radio, svoju literaturu i medije. Ali svi ti napori neće spasiti Lužičane od nestanka: sredinom 20 veka njih je bilo preko 150 hiljada, a danas - najviše 60 hiljada!

Šta Lužički Srbi imaju zajedničko sa Rusijom osim zajedničkog slovenskog porekla? Ispostavlja se da nas objedinjuje još dosta toga. Među Lužičanima, kao i među Rusima, uvek su bila popularna imena Mihail, Petar, Andrej, Stanislav, Pavle, Jurij, Marija. Kako piše S.D.Prjamčuk, „u Rusiji je bilo poznato da postoji lužički narod još krajam 17. veka. A 1697. godine imperatoru Rusije Petru Prvom, koji je prolazio kroz Polabsku Srbiju za vreme „Velike ambasade" u Zapadnu Evropu, u Drezdenu (Drezni) lužički filolog Mihail Frencelj (1628-1706) je u ime Lužičana poklonio nekoliko svojih knjiga na lužičkom jeziku". On je napisao Petru Prvom i sledeće: „Najsvetlijem i najsnažnijem Caru, nepobedivom imperatoru i velikom knjazu, milostivom gospodinu, caru Kazanskom i Astrahanskom, svemoćnom knjazu mnogih zemalja i mnogih miliona podanika, koji govore našim srpskim ili sarmatskim jezikom, koji je svojim dolaskom usrećio Polabsku Srbiju - Saksoniju i Drezden, koji su osnovali Lužičani. Ruska zemlja je veliko i prostrano carstvo, tako da veliki car moćno vlada od litvanskih granica i od Kaspijskog mora do samog Ledenog okeana i do granica carstva tatarskog. Nama, Lužičanima, takođe je poznato iz istorije da vaše carsko visočanstvo sa svim svojim podanicima pripada i grčkoj pravoslavnoj religiji od 989. godine. Pošto Rusi - Moskovitjani govore na našem srpskom - slovenskom jeziku, ja pokorno darujem najmilostivijem caru vendske ili srpske svete knjige koje sam ja preveo i izdao u korist srpskog naroda, i pokorno molim da ih odnesete u vašu Rusiju kako bi Moskovitjani iz njih saznali da istinska i apostolsko-luteranska religija cveta u Polabskoj Srbiji kod Lužičkih Srba".
 
RUSI I LUŽIČKI SRBI Sudbina Lužičana uvek je interesovala ruske diplomate, naučnike i književnike. Ambasador Ruske imperije u Konstantinopolju J.Novikov je odbranio magistarsku disertaciju na temu srbolužičkog jezika. Poznati slavista iz 19. veka I. Sreznjevski je proučavanju lužičkih jezika posvetio više godina, a istoričar A.I.Turgenjev je, putujući po Nemačkoj, pisao roditeljima (citat po S.D.Prjamčuku): „Ruskom Slovenu Lužica i Pomorjanija treba da budu interesantniji od Italije: zato što je u Italiji živeo narod nama apsolutno tuđ, a ovde u Lužici i Pomorjaniji sve odiše slovenizmom, mi ovde nalazimo tragove drevnih predaka naših i u potomcima njihovim, Lužičkim Srbima, i Kašubima - pomorjanima vidimo još neke ostatke drevnih slovenskih manira i običaja. Kupili smo Bibliju i neke druge vendske lužičke knjige i trudićemo se da sakupimo Biblije na svim slovenskim dijalektima".

Jedan od ideologa preporoda srbolužičkog naroda Jan Smolar, slovenofil i poklonik Rusije, 1859. godine otišao je u Peterburg da bi se sastao sa svojim ruskim istomišljenicima. Zatim je boravio u Rusiji još dva puta. Smolar je od strane ruske vlade odlikovan ordanom Svete Ane drugog stepena za naučne zasluge i izabran je za dopisnog člana Harkvskog univerziteta. Saborci J.Smolara takođe su sa nadom gledali u Rusku imperiju videći u njoj zaštitnicu slovnstva.

Godine 2006, za vreme posete Vladimira Putina Nemačkoj, lužička javnost mu se obratila pisamenom molbom da poseti Lužicu. Nažalost, program posete određivao je domaćin (vlasti Nemačke) i Putin nije mogao da po sopstvenoj inicijativi unosi korekcije u program posete.

Na teritoriji Zajednice Nezavisnih Država (ZND) danas živi priličan broj potomaka Lužičana, čiji su preci pre mnogo stoleće krenuli preko Poljske dalje na istok - u Litvaniju, Belorusiju, Rusiju i na Ukrajinu. Velika većina njih već je do tog vramena smatrala sebe Poljacima iako su oni u stvari bili popoljačeni Srbolužičani. Vremenom su se ti ljudi počeli identifikovati kao Litvanci, Belorusi, Rusi i Ukrajinci. Tako se dogodilo sa predstavnicima prezimena Menj, Guljevič, Smolar, Gorčinski, Navka. Prezime Guljavič se danas smatra iskonski beloruskim a prezime Smolar iskonski ukrajinskim, dok prezime Gorčinski važi za iskonski poljsko.

Autor himne Lužičkih Srba i klasik Srbolužičke literature Handrij Zejler (1804-1872) napisao je izvanredan tekst „Gde je srpski rodni zavičaj?", u kome je postavio pitanje gde je otadžbina Srba - u Pruskoj, Litvaniji, Češkoj, Poljskoj, na Balkanu ili u Rusiji (na svim tim terirorijama danas žive potomci Lužičana). Na kraju sam Zejler daje odgovor na svoje pitanje, da se otadžbina Srba prostire od obala Labe (Elbe) i Dunava do Crnog mora i Kamčatke. Zato se Rusija nipošto ne bi trebala okretati od Lužičkih Srba, već naprotiv, treba da doprinosi procvatu srbolužičke kulture, da proučva istoriju tog naroda i njegove običaje. Uz to, mnogi koji vode poreklo iz Lužičke Srbije, ušli su u strukture vlasti Nemačke. Na primer, Amerikanci brižljivo i nenametljivo pokušavaju da potčine sebi rusinski pokret Zakarpatja, koji je sada proruski raspoložen. U SAD deluje Karpatsko-rusinski naučni centar, koji održava tesne veze sa profesorom Univerziteta u Torontu (Kanada) Polom Magočijem, etničkim Rusinom, koji se nalazi na čelu katedre ukrajinistike, a neki visoki političari i činovnici SAD imaju rusinsko poreklo, na primer Mark Singel, guverner države Pensilvanije iz redova Demokratske partije SAD ili Tom Ridž, guverner Pensilvanije od 1995. do 2001. godine iz redova republikanaca. Danas su u Češkoj i Poljskoj stvoreni kulturni centri koji objedinjuju istraživače srbolužičke istorije i tradicija jer je poznato da je Varšava uvek težila da u Lužičkoj Srbiji ima „snažnu slovensku pozadinu" na nemačkoj teritoriji. Naročito su aktivno Poljaci sarađivali sa Lužičanima za vreme Drugog svetskog rata. U aprilu 2009. godine deputat poljskog Sejma Anžej Gurski obratio se MIP Poljske sa zvaničnom preporukom da se aktivnije sarađuje sa Srbolužičanima i češće Berlinu postavlja pitanje o očuvanju njihove kulturne samobitnosti.

Rusija je najveća slovenska država u svetu i ona ne bi smela da okrene leđa malobrojnom slovenskom narodu u dalekoj Nemačkoj, tim pre što u samoj Rusiji živi nekoliko hiljada potomaka Srbolužičana. Nadajmo se da će srbolužički narod umeti da sačuva svoj jezik i svoju kulturu jer, kako je govorio nemački filosof, poklonik lužičke kulture Johan Gerder, „narodi su Božje misli".

http://standard.rs/vesti/40-kultura/6364-luiki-srbi-kakva-je-bila-sudbina-severnih-srba.html

http://srb.fondsk.ru/news/2011/01/13/luzhichki-srbi-sudbina-naroda.html
 
Била део, док се најратоборнији део Лужичких Срба није преселио на југ, на Балкан. :)

Али, реално, да нас неко сад споји и измеша, уопште се не бисмо препознавали као исти народ. Ми немамо ништа заједничко осим оне далеке прошлости које се не сећамо ни ми ни они. Наша историја и традиција почиње од досељавања на Балкан и утемељена је од јачања Рашке и Зете у 11. веку... њихова се наслања на њихове згоде и незгоде које су се десиле давно након што смо се раздвојили.
 
И баш је добар наслов теме, "заборављена браћа". Као да су била два рођена брата Петровића, па један отишао на један крај света, други на други... Па им се после 1000 година сретну потомци који се такође презивају Петровић, па гледају по књигама и родословима како су род, кад један за другог не знају. :)
 
Jacob:
Luzicki Srbi su zapadni sloveni, lingvisticki i kulturno su blizi Poljacima i Cesima nego Srbima.
Uostalom samo mi ih zovemo Srbi, oni sebe nazivaju Sorbi
Kliknite za proširenje...

Они су нам род рођени као и сви остали Словени. И још једном: немојте никако Лужичане називати Сорбима, јер тако их зову Германи, тј. Немци. Њихово народно име је исто као и наше, те тако и они сами себе називају Србима, баш као што их и ми зовемо, уз додатак Лужички. А и они нас називају Србима (уз додатак Јужни или балкански). И није без значаја да користимо то заједничко име које нас повезује.

Дакле:

Јужни Срби (дечак)
4697212638_d21bb7e095.jpg


Северни Срби (девојчица)
55jr7b.jpg


Али, све у свему
СРБИ
(видите како су слатка ова србска дечица) :)
 
Poslednja izmena:
Ode srce ...:
Vidi, batice.........to sto u nazivu imaju rec "srbi " , je jednako kao da su "Luzicki eskimi".....obicaji su im totalno drugaciji, pojma nemaju , a i bole ih kita za srbiju, nikakve veze sa srbijom ne gaje.....austrijanci su od glave do pete...za vreme ratova nisu K"rcem mrdnuli .......da nemas nameru da zapalis u Austiju, pa im se uvlacis unapred preko krste, ne bi li se nekom privalio na gajbu ????:rotf:
Kliknite za proširenje...

Euforični,
ču li kada za termin "asimilacija" !?
 
Slavan:
. И још једном: немојте никако Лужичане називати Сорбима, јер тако их зову Германи, тј. Немци. Њихово народно име је исто као и наше, те тако и они сами себе називају Србима, баш као што их и ми зовемо, уз додатак Лужички. А и они нас називају Србима (уз додатак Јужни или балкански). И није без значаја да користимо то заједничко име које нас повезује.

)
Kliknite za proširenje...

Тачније, они себе називају Сербјима.
Званична немачка историја тврди да су Лужички Срби дошли тек у 8. веку (?!) и то из Боемије и Шлезије.
 
Milan-Tab:
Тачније, они себе називају Сербјима.
Званична немачка историја тврди да су Лужички Срби дошли тек у 8. веку (?!) и то из Боемије и Шлезије.
Kliknite za proširenje...

Они себе називају Serbja и Serby (Сербја, Серби), а тако називају и нас уз префикс "јужни". Дакле, не постоји разлика. А и ми их називамо Србима, као што зовемо и себе. У томе је поента. Треба поштовати оно што јесте и не мењати.

Немачка историографија некада тврди оно што Немцима одговара, иако и сами знају да то није увек једнако истини.

Али ако укључимо мало здраве памети, онда бисмо Немцима поставили питање, како то да велики број градова и места у источној Немачкој има старија словенска имена која су замењена германским, тј. германизована су. Па ако Немци мењају стара словенска за нова германска имена, ко је ту онда старији и ко је када дошао?!

А да не говоримо о асимилацији ове наше браће о којој пишемо, а којих има једва 60 000. На почетку прошлог века их је било 4 - 5 пута више, а да не идемо дубље у прошлост.
Нажалост, све их је мање.
 
Poslednja izmena:
Slavan:
Али ако укључимо мало здраве памети, онда бисмо Немцима поставили питање, како то да велики број градова и места у источној Немачкој има старија словенска имена која су замењена германским, тј. германизована су. Па ако Немци мењају стара словенска за нова германска имена, ко је ту онда старији и ко је када дошао?!
Kliknite za proširenje...

Pregermanska mapa sa srpskim toponimima, rad Čehinje H.Skalove za potrebe Češke akademije nauka.Najkraće moguće rečeno, cela današnja istočna Nemačka bila je srpska.

4e767a90.jpg


Istočno nemački arheolozi kažu:gde god udariš lopatu, istrči nešto slovensko.
Njima (istočnonemačkim naučnicima) je manje opasno da napišu "slovensko" nego srpsko, iako je veliki broj njih srpske krvi, a nemačkog imena i jezika.

Samo jedan primer od mnoštva

STARIGRAD na Baltiku

Okrugli srabski, odnosno vendski grad, čije su zidine bile visoke 18 metara, a zauzimao je 4 hektara..Bio je na severu današnje Nemačke sve do 12/13 veka..Zvao se jednostavno Starigrad i u njemu je prebivao vrhovni sveštenik stare vendske vere.
Nedaleko je od grada Ljubice (današnji Libek ,Alt-Lübeck,"die Liebliche").

index.php
 
Milan-Tab:
Тачније, они себе називају Сербјима.
Званична немачка историја тврди да су Лужички Срби дошли тек у 8. веку (?!) и то из Боемије и Шлезије.
Kliknite za proširenje...
Dva miliona Srba u istočnoj Nemčakoj je na brzinu germanizovano u vreme etničkog Germana-Adolfa Hitlera.

jedna zanimljivost
Dole navedeni komentari i zaključci su uglavnom, zasnovani na podacima švedskog istoričara (Elias Wessen, 1927) koji se u kratko i sažeto, citiraju.
http://sno.bravehost.com/koreni.html
http://sno.bravehost.com/srbi/bozic.html
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

mario80
BIRN: Braća Stajići pušteni na slobodu uz jemstvo od MILION EVRA!
Odgovora
9
Pregleda
367
skura58
skura58
Обилић
Кад се браћа заваде - докле је стигла борба Арапа против Јевреја
Odgovora
0
Pregleda
181
Обилић
Обилић
Schrodinger
Zašto najbogatiji Srbi mrze SNS?
Odgovora
7
Pregleda
250
Dejan TB98
Dejan TB98

Back
Top