Лика и Личани

Чланак из новина "Хрват" из 1904. године. Говори о пензионисаном капетану који у Оточцу прелази из (очигледно) православне на католичку веру. Гледано као лични чин овог капетана или само као вест, ово може и не мора бити дискутабилно, да у чланку нема треће и последње реченице (од укупно три, колико их садржи вест). Та реченица није вест већ политички коментар вероватно не самог аутора вести, већ идеје или покрета који је стајао иза листа "Хрват". Мени није познато чије су гласило биле ове новине.

hrvat1904DelicKatolik.jpeg


attachment.php
 
"Хрват" су правашке новине које су излазиле у Загребу па није ни чудо то што пише.

Хвала на одговору, претпоставио сам али нисам био сигуран. А реци ми ако знаш, чије су новине биле "Лички Хрват", излазиле су између два рата...?

Они 1922. године доносе следећу вест (случајност да је капетан Делић из горњег текста близак рођак овом командиру) :
1922.jpg


attachment.php
 
Poslednja izmena:
Имали су "Праваши" већи број листова, "Хрват" касније преименован у "Хрватска", Хрватска домовина, Хрватско право, неки су се гасили други оснивали, касније се и сама правашка странка поделила на "Странку права" и на "Чисту странку права" па онда и они на Франковце и Миловце или Старчевићевце тако да су сви имали своје листове, како је Далмација била у саставу Аустрије а не Угарске тамо су хрватски праваши оснивали друге листове тамо са истом или сличном тематиком који су се штампали најчешће у Сплиту.
То се продужило и на краљевину Југославију па су оснивани нови листови, тако је 1937 и 1938 постојао лист "Лички Хрват" који се штампао у Загребу:
ImageView.aspx

http://dnc.nsk.hr/newspapers/LibraryTitle.aspx?id=0BBC40B2-BD01-4497-B5F7-F07B5DA5E427#
 
Имали су "Праваши" већи број листова, "Хрват" касније преименован у "Хрватска", Хрватска домовина, Хрватско право, неки су се гасили други оснивали, касније се и сама правашка странка поделила на "Странку права" и на "Чисту странку права" па онда и они на Франковце и Миловце или Старчевићевце тако да су сви имали своје листове, како је Далмација била у саставу Аустрије а не Угарске тамо су хрватски праваши оснивали друге листове тамо са истом или сличном тематиком који су се штампали најчешће у Сплиту.
То се продужило и на краљевину Југославију па су оснивани нови листови, тако је 1937 и 1938 постојао лист "Лички Хрват" који се штампао у Загребу:
ImageView.aspx

http://dnc.nsk.hr/newspapers/LibraryTitle.aspx?id=0BBC40B2-BD01-4497-B5F7-F07B5DA5E427#

Исцрпан одговор, хвала пуно!
 
ГЕНЕРАЛ ПЕТАР БИГА

О генералу Петру Биги је било неколико постова на теми, текстови су остали али су све фотографије које су постоване ишчезле. Ја не знам који је разлог томе, али ево их овде поново све на једном месту.

1016922_585454848171808_1685393582_n.jpg


538083_403841689666459_1906418130_n.jpg


1000465_10201472524757943_240254521_n.jpg


521609_593613517355941_32843525_n.jpg






1052594_585454621505164_1058728084_o.jpg
 
Poslednja izmena:
]Kompromitovalo ga je koketiranje[/B] političkim krugovima, kao recimo Dverima...a u određeno vrijeme i određena kohabitacija sa novoromantičarima, tj. Deretićem i njegovim bližnjima.
No pretpostavljam da je čovjek nešto morao raditi; kada je izgubio radno mjesto na Filozofskom fakultetu u Beogradu i bio istjeran i iz Srpskog arheološkog društva, sumnjam da je bilo lako naći neki posao - ko će uzeti nekoga pred penziju sa tako 'crnim dosijeom'? Pretpostavljam da je sa stanovišta čovjekovog instinkta za preživljavanjem, razumljivo. Sada je penzioner, tako da ima određena stalna primanja i cijenim da više nije toliko očajan...

хахахах
Мислим да су чак и ти изроди који су га уклонили са факултета смислили пристојнији изговор. Као да оправдаваш његов прогон и као да и ти видиш нешто незаконито у његовом "кокетирању" тј као да оправдаваш чак и овај разлог за његов прогон.
Човек се бави егзактном науком и оно што је он показао и доказао није се свидело моћницима и био је уклоњен. Што је само потврда да је његов рад истина!
 
Поздрав свима на овом форуму,

Може ли ми неко од вас који се бавите историјом написати како су Личани, док су се налазили стиснути између Хабсбуршког и Османског царства, кажњавали издају у својим редовима.
С обзиром да су то били страшни услови у којима су наши преци преживели не одричући се ни националне припадности ни вере, а увек има поткупљивих изрода, па и међу Личанима, како су их наши преци кажњавали, јер да нису давно би Личани нестали.

Молим, без препуцавања због разлика у мишљењу :)

Како ли би данас казнили Ненада Чанка? :per:
 
moravice01.jpg


Протојереј др Душан Јакшић

http://www.czipm.org/moravice.html

moravice02.jpg


Якшич Дмитрий (Душан) Николаевич

http://www.nlr.ru/nlr_history/persons/info.php?id=766

susreti-01.jpg


http://www.czipm.org/susreti.html

РАД ДР ДУШАНА ЈАКШИЋА СА ПАТРИЈАРХОМ ТИХОНОМ:

ОДГОВОР ЛЕЊИНУ НА ПРОГЛАС БОЉШЕВИЦИМА
ДА СПАЛЕ И ПЉАЧКАЈУ РУСКЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРЕ


http://www.czipm.org/tihon-dusan.html

tihon-dusan-03.jpg
tihon-dusan-04.jpg
 
Poslednja izmena:
Ђенерал који није узмицао

Djeneral_Biga.jpg


У Новом Саду коначно обновљен споменик Петру Биги, великом војсковођи из српске буне 1848. Први пут је одбранио Србобран на Преображење, а други пут на Малу Госпојину поразио Перцела.

http://jadovno.com/djeneral-koji-nije-uzmicao/#.Vja9UW4735m
 
Stanislav_Binicki_(1872-1942).jpg



Stanislav Binički
, kompozitor i dirigent (Jasika kod Kruševca, 27. VII. 1872 — Beograd, 15. II. 1942). Sin pukovnika Stevana Biničkog i Marije baronice fon Rehingen Smatra se da je najpoznatiji srpski marš, Na Drinu, Binički posvetio pukovniku Stojanoviću, koji je poginuo u Bici na Ceru. Prvo muzičko znanje i izvesnu muzičku praksu (svirao na violini i flauti, obrađivao i spremao kompozicije za đački orkestar) stekao je u gimnaziji, koju je pohađao u Nišu i Beogradu. Za vreme studija na Filosofskom fakultetu (Prirodno-matematički otsek) u Beogradu, Binički aktivno učestvuje kao pevač u Obiliću i Beogradskom pevačkom društvu i osniva na Velikoj školi Akademsko muzičko društvo, kome je bio zadatak negovanje instrumentalne muzike. Po završenom fakultetu postaje 1894 predavač na gimnaziji u Leskovcu, gde piše svoju Zbirku pesama iz okoline Leskovca za mešoviti hor. Sledeće godine napušta službu u gimnaziji i odlazi u München na Muzičku akademiju gde studira kompoziciju i solo-pevanje. U Münchenu nastupa na više koncerata kao dirigent i solo-pevač. Iz toga perioda potiče nekoliko njegovih mešovitih horova na stihove nemačkih pesnika. Po dolasku u Beograd postaje 1899 vojni dirigent i osniva prvi veliki simfoniski orkestar pod imenom Beogradski vojni orkestar, sa kojim redovno koncertira do 1903. Sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem osniva 1899 Srpsku muzičku školu (današnja škola Mokranjac), u kojoj radi i kao nastavnik. Godine 1904 osniva Muziku Kraljeve garde, u kojoj radi kao dirigent neprekidno do 1920. Kao horovođa radi u Beogradskom pevačkom društvu, Obiliću, Tipografskom pevačkom društvu Jakšić i u Pevačkoj družini Stanković. Ovim poslednjim horom Binički diriguje dvadeset godina i izvodi, prvi put u Beogradu, u zajednici sa Muzikom Kraljeve garde, niz krupnih oratorijskih dela, među kojima Sedam reči Kristovih (1907) i Stvaranje (1908) od Haydna i Beethovenovu Devetu simfoniju (1910). Sa tim ansamblima održava Binički 1911 nekoliko koncerata u Odesi. Iste godine postaje prvi direktor tada osnovane Muzičke škole Stanković. Za vreme Prvoga svetskog rata, kao dirigent orkestra Kraljeve garde, priređuje Binički niz koncerata na Krfu i u Solunu, zatim u Parizu, Lyonu, Bordeauxu, Montaubanu, Orangeu, Marseilleu, Toulonu i Nici. Posle završenog rata, sa istim orkestrom nastavlja veću turneju po celoj SHS. Po osnivanju prve stalne Opere u Beogradu 1920 Binički postaje njen prvi direktor, radeći uporedo i dalje kao horovoda Pevačkog društva i nastavnik Muzičke škole Stanković. Godine 1924 prestaje njegova javna umetnička delatnost i on se otada isključivo posvećuje komponovanju.

Odgovarajući potrebama muzičke kulture u Beogradu početkom XX veka i stupnju njene razvijenosti, kompozitorska delatnost Biničkoga, koja dolazi upravo u vreme najjačeg uspona građanske klase u Srbiji, kretala se u okviru tadašnjih izvodačkih mogućnosti u Beogradu. Pretežno apsorbovan muzičko-reproduktivnom i organizatorskom aktivnošću, Binički je najpozitivnije rezultate dao u svojoj društvenoj delatnosti. U prve dve decenije ovoga veka Binički je bio ne samo veoma aktivan pokretač celokupnog muzičkog života u Srbiji, nego i nosilac mnogih pionirskih poteza. Iako i njegova dela, kao i dela njegovih ranijih prethodnika u srpskoj muzici, pretežno baziraju na srpskom folkloru, Binički unosi i mnogo elemenata koji su tipični produkti srpske građanske kulture toga vremena. Folklor u kompozicijama Biničkog većinom je prilagođen gradskom ukusu i tretiran kroz prizmu gradskog sentimentalizma, kako u delima koja su nastala na stihove domaćih književnika (Nušić, Šantić, Iliić), tako i u kompozicijama koje je napisao po pevanju građanskih pevača sevdalija (Mijatovke). U orkestarskim i ostalim kompozicijama, koje nisu vezane za srpski tekst, dosta je vidan uticaj zapadnoevropskog neoromantizma.


DELA: Uvertira Iz moga zavičaja (izgrađena na splelu narodnih melodija); vojni marševi. — Opera u jednom činu Na uranku, 1903 (na tekst B. Nušića; prva izvedena srpska opera); muzika za Nušićevu bajku Ljiljan i omorika, 1900; uvertira i simfoniski intermeco za Ekvinocio I. Vojnovića, 1903; melodramska muzika za spev V. Iliića Periklova smrt; muzika za Put oko sveta, 1908 i Nahod, 1923, B. Nušića; preradba Jenkove muzike Đidu J. Veselinovića i D. Brzaka, 1922. — Mešoviti horovi na stihove nemačkih pesnika: Komm, schliesse mich in deinen Arm; Maienseligkeit; Schlummerlied ; Ein vergessenes Grab; Blaublumlein; Spatherbst. Ciklus Seljančice: Čuješ duso ; Jesen stiže; Čini ne čini; Hm; Divna noći; Dvoje dragih. Ciklus Tetovke: Site momčinja dojdova; T'mna magla; Dremka mi se; Se zapali odojceto ; Što mi e milo i drago. Solo-pesme: Grivna; Kad ja vidjeh oči tvoje; Da su meni oči tvoje; Po polju je ki'sa pala; Spava moma; Pod jorgovanom; Na Liparu. Ciklus Pesme iz Južne Srbije: Pojdo na gore; Memete more; Puknala majko presnala; Vanka ima crne oči. Ciklus Mijatovke: Poslala me stara majka; Kad sum bil mori Đurđo; Razbole se belo done; Pevnula Jana; Pošla Vanka na voda; Zašto, Sike, zašto; Cigančica.

LIT.: B. Nušić, O životu i radu Stanislava Biničkog, Comoedia, 1924, 5. — S. Đurić-Klajn, Deset godina od smrti S. Biničkog, Književne novine, 1952.

Ново гробље, Београд.

IMG_1582.jpg

Photo by Срђан Делић
 
Чланак из новина "Хрват" из 1904. године. Говори о пензионисаном капетану који у Оточцу прелази из (очигледно) православне на католичку веру. Гледано као лични чин овог капетана или само као вест, ово може и не мора бити дискутабилно, да у чланку нема треће и последње реченице (од укупно три, колико их садржи вест). Та реченица није вест већ политички коментар вероватно не самог аутора вести, већ идеје или покрета који је стајао иза листа "Хрват". Мени није познато чије су гласило биле ове новине.

Pogledajte prilog 361149

attachment.php

...али је било и обрнутих случајева...

13авг1927.jpg

attachment.php


Службени војни лист, 13. август 1927.
 
U prilog temi o austrijskoj grofici, -srpskoj dobročiniteljki- Dijani Budisavljević!



Случај Диане Будисављевић
Као један од светлих примера у НДХ наводи се случај Диане Будисављевић
– жене која је, по речима њених поштовалаца, спасила од смрти из логора 12 000 српске деце.
Диана Будисављевић је постхумно одликована од стране СПЦ (2013.) и Републике Србије (2013.) за дело које је учинила.
Ова рођена Аустријанка имала је, по наводима из њеног дневника,
читаву мрежу сарадника, инфраструктуру и вишеструку помоћ државних органа НДХ. Но, да кренемо редом.

Досадашње искуство нам је показало да свако кога људи попутпатријарха Иринеја
или председника Републике, Томислава Николића, похвале, истакну или поштују заслужује,
ако не априорно одбијање, а оно макар резерву којом би се преиспитало његово деловање.

Дианин муж Srbin – сведок Степинчеве одбране на суђењу

Већ нам је позната ситуација у НДХ и њена политика према Србима.
Треба нагласити да је супруг Диане Будисављевић, Јулије,
по националности Србин, преживео цео рат неузнемираван од стране усташких власти,
задржавши чак, у држави у којој су Срби били потпуно ван закона, професорску катедру
и позицију шефа Кируршке клинике на Медицинском факултету у Загребу
– што је прилично неуобичајена ствар за једног Србина у НДХ.
Треба нагласити да је Јулије имао везу са напред поменутим надбискупом Алојзијем Степинцем,
чак се, код послератних комунистичких власти, пријавио да буде сведок надбискупове одбране на суђењу.
Алојзије Степинац је, иако се његова улога у Дианином подухвату делимично прећуткује,
био особа без чије сагласности читав подухват не би био могућ- деца извучена из логора била су,
пре удомљења у усташке породице, смештана по објектима Римокатоличке цркве.

Svetica Slobina đaka, Aleksandra Vulina

Битно је рећи да су, по речима саме Будисављевићке, извлачена искључиво српска деца,
будући да је за ухапшене Јевреје постојала организована помоћ
– тако да су нетачне тврдње актуелних српских министара,
попут Александра Вулина који, уз тврдњу да Диана Будисављевић треба да буде проглашена светицом,
наглашава како је спасавала „српску, јеврејску и ромску децу“.
Дакле, у овом „програму“ циљна група су била искључиво деца српске националности,
и доби која је била исувише рана да би она имала чврсто формирану свест о верском или националном идентитету.
Логично је, додаје аутор текста, компактна и организована јеврејска заједница свакако не би дозволила да се толики број њене деце преводи у римокатолицизам на тако организован начин, без накнадне санкције.

Сарадници Диане Будисављевић су били, осим службеника Црвеног крста,
државних службеника НДХ и бројних истакнутих појединаца ове монструм државе,
а посебно се, у склопу припрема за његову канонизацију у Риму, у последње време наглашава улога Алојзија Степинца.




Према тврдњама Степинчевих биографа, он је у целу акцију био укључен од самог почетка,
док Диана Будисављевић, у свом дневнику, наглашава да се Степинац активније укључио тек од 1943. године
– дакле, нема места сумњи у Степинчеву активну улогу у целом подухвату,
а поновићемо пређашњу тврдњу: Дианин супруг, Јулије, Србин који је живео у усташком Загребу,
нудио је комунистичким властима сведочење у надбискупову корист.
Цео подухват и не би могао бити спроведен без благослова НДХ државе и римске цркве
– јасно је, и из сведочења Зорке Делић, а и из званично прокламоване политике НДХ
о „трећини покрштених“ да је било потребно спроводити активну политику
по питању прозелитизма и покрштавања православних-
у селима, непоклани народ био је превођен огњем и мачем,
а ова, сасвим мала, деца, била су предвиђена да постану најоштрије трње римске отровне руже.

Покрштавање Срба
Зато су и удомљавана искључиво у верујуће, католичке породице,
које су могле и имале задатак да им пруже најдубљу могућу верску индоктринацију.
А до таквих породица је, организовано, уз сугестију да треба да приме децу народа који су највише мрзели,
било могуће доћи само преко црквене организације, исте оне која је, на самом почетку, организационо помогла формирање органа власти усташке државе.

Ми се, због свега напред изнесеног, не можемо отети утиску да је најновија еуфорија код нас,
са „откривањем заборављене хероине“ само део кампање за проглашење Степинца римским светитељем-
историја нас учи да нам се свака еуфорија обијала о главу.
Исто тако, не можемо се отети утиску да је Диана и њен подухват био само један од државних пројеката НДХ, чији је она била експонент.
Није немогуће да је имала добру намеру, иако је резултат
– духовна смрт покрштене деце, вероватно гори од оног што су направиле усташе у логорима.
Уосталом, добре намере су често степенице на путу до пакла.
http://www.danas.net/-razotkrili-dia...-pokatoliciti/


Da, koliko li je njih 90 kao okoreli rvacki nacisti jurišalo na Krajišnike???
 
Сигурно је да у овоме има истине. Зна се рецимо да је Павелић дозвољавао усвајање деце под условом да буду васпитавана у католичко-усташком духу; јесте да је НДХ била смрдљива сателит држава али тај рад тешко да је могао проћи без знања или чак учествовања државе, наравно под одређеним условима и зарад сопствене користи. А видимо чисту корист:читава армија будућих хрватских нациста. Споран је Дианин дневник који се овде не помиње. Она је водила картотеку о спасеној деци да би она после рата, наводно, била враћена биолошким родитељима или рођацима, а ту картотеку јој је после рата одузела ОЗНА. Ако је то истина онда се лако да закључити да је служба само довршила посао и заокружила стварну причу и намеру Степинца и екипе. Мени је тешко да поверујем да је Диана имала задње намере. Латила се посла у ненормалним условима и најпре ће бити да је спасавање голих живота деце ставила испред свих калкулација и планова цркве, Степинца и државе НДХ и тога шта ће бити једног дана.
На крају, ипак има и оне деце а данас живих сведока који знају и дугују живот искључиво њој.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...6-Ispovest-Dijani-Budisavljevic-dugujem-zivot
 
Poslednja izmena:
Zar neko može imati sumnju u suštinu postojanja Rvata i rvatske države
koja se ogleda u konačnom nestanku srpskog naroda iz Rvacke početkom trećeg milenija!!!
Kako tek neko dilemu o prirodi NDH ima, ....a boga mi srpskoj ulozi u komunističkoj antisrpskoj mašineriji?

Naravno oni koji su OZNU, UDBU nasljedili na svom srboždernom poslu i svetačku priču o austrijskoj grofici podgrijavaju.
Gle,.....koja je ipak srpsku djecu spasila, .....biološku masu rvatima privela, novojanjičare Srbima za vratove bacila!
Sve to,.... samo da bi krenuli propagandom među Srbima o Stepincu ko nekom ko bi i svetac od nji' priznat moga biti!!!
Interesantna je priča izvjesnog odroda srpskog iz redova uzurpirane srpske Crkve,
nekog Ćulibrka iškolovanog na katoličkim sveučilištima,
kako se mora voditi računa kad se o Stepincu govori,
jer, pazi molim te, ....biće proglašen svecem!!!
 
Poslednja izmena:

Back
Top