U prilog temi o austrijskoj grofici, -srpskoj dobročiniteljki- Dijani Budisavljević!
Случај Диане Будисављевић
Као један од светлих примера у НДХ наводи се случај Диане Будисављевић
– жене која је, по речима њених поштовалаца, спасила од смрти из логора 12 000 српске деце.
Диана Будисављевић је постхумно одликована од стране СПЦ (2013.) и Републике Србије (2013.) за дело које је учинила.
Ова рођена Аустријанка имала је, по наводима из њеног дневника,
читаву мрежу сарадника, инфраструктуру и вишеструку помоћ државних органа НДХ. Но, да кренемо редом.
Досадашње искуство нам је показало да свако кога људи попутпатријарха Иринеја
или председника Републике, Томислава Николића, похвале, истакну или поштују заслужује,
ако не априорно одбијање, а оно макар резерву којом би се преиспитало његово деловање.
Дианин муж Srbin – сведок Степинчеве одбране на суђењу
Већ нам је позната ситуација у НДХ и њена политика према Србима.
Треба нагласити да је супруг Диане Будисављевић, Јулије,
по националности Србин, преживео цео рат неузнемираван од стране усташких власти,
задржавши чак, у држави у којој су Срби били потпуно ван закона, професорску катедру
и позицију шефа Кируршке клинике на Медицинском факултету у Загребу
– што је прилично неуобичајена ствар за једног Србина у НДХ.
Треба нагласити да је Јулије имао везу са напред поменутим надбискупом Алојзијем Степинцем,
чак се, код послератних комунистичких власти, пријавио да буде сведок надбискупове одбране на суђењу.
Алојзије Степинац је, иако се његова улога у Дианином подухвату делимично прећуткује,
био особа без чије сагласности читав подухват не би био могућ- деца извучена из логора била су,
пре удомљења у усташке породице, смештана по објектима Римокатоличке цркве.
Svetica Slobina đaka, Aleksandra Vulina
Битно је рећи да су, по речима саме Будисављевићке, извлачена искључиво српска деца,
будући да је за ухапшене Јевреје постојала организована помоћ
– тако да су нетачне тврдње актуелних српских министара,
попут Александра Вулина који, уз тврдњу да Диана Будисављевић треба да буде проглашена светицом,
наглашава како је спасавала „српску, јеврејску и ромску децу“.
Дакле, у овом „програму“ циљна група су била искључиво деца српске националности,
и доби која је била исувише рана да би она имала чврсто формирану свест о верском или националном идентитету.
Логично је, додаје аутор текста, компактна и организована јеврејска заједница свакако не би дозволила да се толики број њене деце преводи у римокатолицизам на тако организован начин, без накнадне санкције.
Сарадници Диане Будисављевић су били, осим службеника Црвеног крста,
државних службеника НДХ и бројних истакнутих појединаца ове монструм државе,
а посебно се, у склопу припрема за његову канонизацију у Риму, у последње време наглашава улога Алојзија Степинца.
Према тврдњама Степинчевих биографа, он је у целу акцију био укључен од самог почетка,
док Диана Будисављевић, у свом дневнику, наглашава да се Степинац активније укључио тек од 1943. године
– дакле, нема места сумњи у Степинчеву активну улогу у целом подухвату,
а поновићемо пређашњу тврдњу: Дианин супруг, Јулије, Србин који је живео у усташком Загребу,
нудио је комунистичким властима сведочење у надбискупову корист.
Цео подухват и не би могао бити спроведен без благослова НДХ државе и римске цркве
– јасно је, и из сведочења Зорке Делић, а и из званично прокламоване политике НДХ
о „трећини покрштених“ да је било потребно спроводити активну политику
по питању прозелитизма и покрштавања православних-
у селима, непоклани народ био је превођен огњем и мачем,
а ова, сасвим мала, деца, била су предвиђена да постану најоштрије трње римске отровне руже.
Покрштавање Срба
Зато су и удомљавана искључиво у верујуће, католичке породице,
које су могле и имале задатак да им пруже најдубљу могућу верску индоктринацију.
А до таквих породица је, организовано, уз сугестију да треба да приме децу народа који су највише мрзели,
било могуће доћи само преко црквене организације, исте оне која је, на самом почетку, организационо помогла формирање органа власти усташке државе.
Ми се, због свега напред изнесеног, не можемо отети утиску да је најновија еуфорија код нас,
са „откривањем заборављене хероине“ само део кампање за проглашење Степинца римским светитељем-
историја нас учи да нам се свака еуфорија обијала о главу.
Исто тако, не можемо се отети утиску да је Диана и њен подухват био само један од државних пројеката НДХ, чији је она била експонент.
Није немогуће да је имала добру намеру, иако је резултат
– духовна смрт покрштене деце, вероватно гори од оног што су направиле усташе у логорима.
Уосталом, добре намере су често степенице на путу до пакла.
http://www.danas.net/-razotkrili-dia...-pokatoliciti/
Da, koliko li je njih 90 kao okoreli rvacki nacisti jurišalo na Krajišnike???
