Лика и Личани

Ovo je provokator!

Bilo bi bolje da prekopas po tavanu svoga djeda i potrazis nekakve slike. Kada nadjes uokvirenu sliku sa svecom, prepoznaces jer ima oreol oko glave, da znas da ti je to Krsna slava. To ti je slava tvojih predaka, eto tako ces najbolje i svoju proslost szanati.
I raspitaj se kod starih ljudi, svojih predaka po selima, zasto se okupljaju 07.01. svake godine ili neki drugi dan u godini - pogledaj onda u pravoslavni kalendar i vidjeces da je to crveno slovo. Pogledaj i kada su vaseri po gradovima koji su iskljucivo muslimanski - i oni padaju na crveno slovo.

Prouci svoju proslost pa onda nas nazivaj kako hoces - tako isto mozes i sebe nazvati :cool:

Jel to najbolje od tebe? Od koga su tvoji primili krscanstvo?
 
Od srba koji su takodje naseljeni a govore svi hrvatskim a ne srpskim, u bosni bosanskim jezikom.

Човјече танког ума, СПЦ није постојала прије 1920. године.
И попови нијесу били странци него људи са истијем поријеклом, истијем именима и презименима, истијем обичајима, као и народ чију су свештеници били. Толко сте јадни да је то за повратити. Ја знам моје поријекло уназад 500 година, знаш ли ти своје?
 
Poslednja izmena:
А најглупље од свега је то њихово СПЦ, па СПЦ ... која и није постојала прије 1920. кад је основана од тадашње југо власти (и од тад је РЕЖИМСКА а не НАРОДНА као што је била 600 година до тад).
 
А најглупље од свега је то њихово СПЦ, па СПЦ ... која и није постојала прије 1920. кад је основана од тадашње југо власти (и од тад је РЕЖИМСКА а не НАРОДНА као што је била 600 година до тад).

Pretpostavljam da mogu misliti na Pećku patrijaršiju, a kad je ova ukinuta na Karlovačku mitropoliju... inače, to insistiranje na Vlasima i različitosti od Srba je čista patologija... kompleksi čisti!
 
Ма могу мислити и на Далај Ламину партијаршију. То има таман толко везе са СПЦ ко и ово друго. До 1920. црква је била И СРПСКА И НАРОДНА, а од 1920. РЕЖИМСКА, односно ДРЖАВНА (при чему та такозвана држава и није била српска).
Дакле "СПЦ" (која није постојала) је "посрбила" Србе иако је то била права народна (српска) црква?
 
srbiziraju srbi, [/URL]

Ako te već nešto KONKRETNO pitam, red bi bio da mi konkretno i odgovoriš!
To sam ti tom logikom reda i razuma ljudskog radi,.... samo taj konkretan dio tvog odgovora ostavio na moje razmatranje.
Što nikako ne bi smio protumačiti kao moje uzmicanje, već poštivanje nekog reda u besjedi.
Naravno, svakako možeš potencirati na debati o bilo čemu, al' redom gospodski,
bez primitivnog odustajanja od odgovora, tako što ćeš pitanjima i -tvrdnjama- napasti!


Nadam se da ti se omakla ova nekontrolisanost i da ćeš debetu gospodski voditi.
Kažeš da su Vla'e Srbi srbizirali, a tvrdnju da Srba preko Drine nije bilo iznio si!
Svojim odgovorom da su i' srbizirali Srbi, sam si sebe dementova'!

Ti, očigledno je čitati umiješ, i vidiš,.......dobro tog umijeća,..... da u sve što pročitaš povjeruješ, donjelo ti je zlo!
Što bi mudri ljudi rekli, ....ne sporim da i' u precima nisi ima, -bolje bi ti bilo da se čitati nisi ni naučio, manje bi grešan bio-!!!
Vidiš, pismenost bi mnogo širi pojam treba', ....od zloupotrebljavanja svega naškrabanog biti!!!!


E sad da ti samo skrenem pažnju na tu izanđalu tezu balkanski nacija u zrenju, stasanju,.....
koje imaju potrebu da se od Srba distanciraju, kako su Srbi preko Drine, ustvari Vlaji koje su Srbi asimilovali!

Prvo, dragi moj čo'eče, u vreme Vlaški Statuta koje kopifejstuješ, percepcija nacija , naroda, kako god očeš, ....
nije u današnjim poimanjima bila, i taj fakat, političari prvenstveno, za potrebe vlasti svoje nad takvima kao ti, ....koji samo čitati znaju,
svjesno, namjerno diktiraju istoričarima da skrivaju, kako bi što uspješnije vama manipulisali!
U srednjem vjeku, dozvolićeš mi da lociram vreme Vlaški Statuta, nacije, narodi nisu bili odrednica po kojoj su se
pripadnosti lučile, definisale u skupine, ......one su bile isključivo religijske, ...ili pak carske, državne što bi danas rekli.
Ne proizilazi li odatle fakat da su Vla'e, kao ostatke Rimski naroda nekog primitivnijeg latinskog jezika
na području Balkana asimilovale religijske vjerske zajednice , a ne narodi!


Tako su postajali dio Katoličke, Islamske, a i Pravoslavne vjerske zajednice.
Koliki je to dio i đe pripa' ne bi, ali teza o -srbiziranim Vlajima-, koji su ustvari Srbi preko Drine, ...jel' da, ne stoji
!

Još kad se zna da Srbi preko Drine, naročito Une, govore najčistijim srpskim jezikom, ....
nadam se da lučiš osnovu jezika, ....njegov -standard-, od izgovorni oblika, narečja....


Đe to Srbi preko Drine u svojoj izvornoj lingvističkoj podlozi imaju Vlašku osnovu?????
Kako je moguća tako -jaka- asimilacija Vlaja u kratkom vremenskom periodu



Iznjeću priznata naučna gledišta, .....koja nikakvu vezu s' primitivnim nacionalizmima nemaju


1. Kad god dolazi do jezičke asimilacije nekog naroda, uvijek ostaje izvorna lingvistička podloga, tj. supstrat, iznad kojeg je superstrat, tj. nametnuti jezik.
Tako su tragovi keltskog jezika u Francuskoj ostali prisutni kako u fonologiji
( koliko se francuski jezik fonološki razlikuje od svih ostalih romanskih jezika vidno je), tako i u morfologiji, sintaksi, semantici i ponajviše u leksici.
Kod Srba u Bosni, kao i Srba u Rrvatskoj, uopšte nema tragova bilo kakvog latinskog supstrata Vlaškog jezika koji bi bio primijetan samo kod Srba,
a ne kod Hrvata i Bošnjaka. Jezička osnova je ista za sva tri naroda u BIH.
Da je bosanskim Srbima izvorni jezik bio vulgarni latinski, kako su vlaški jezik nazivali,
onda bi njihov jezički izražaj danas bio različit od hrvatskog i bošnjačkog, jer bi se osjećao uticaj latinskog supstrata.


2. Kakva je to logika da Turci dovedu nekakve latinojezične seljake u Bosnu i da od njih naprave Srbe, ....što je osnovna teza rvacki novonacista,
jer i' onda na nji' etnički, lingvistički jedine na Balkanu čiste, .....slaše.
To nema smisla, ....besmislica je! Niti bi se Turci opterećivali takvim smiješnim eksperimentima,
a niti bi se za tako kratak vremenski period izbrisali svi elementi latinske kulture, uključujući i sama imena i prezimena.

3. Vlasi su zaista na mnogim područjima Balkana asimilovani u lokalne nacije.
Ništa manje Vlaha nema među Srbima nego što ih ima među Grcima, Hrvatima, Albancima i Makedoncima.


Toliko i bez kopifejtovanja, ...s' poštovanjem!!!
 
Poslednja izmena:
Нигдje никoгa нa извoру Плитвичких jeзeрa


fwiuxhrju362hdqnz9zju4c0zq2.jpg


http://www.portalnovosti.com/nigdje-nikoga-na-izvoru-plitvickih-jezera
 
Poslednja izmena:
Човјече танког ума, СПЦ није постојала прије 1920. године.
И попови нијесу били странци него људи са истијем поријеклом, истијем именима и презименима, истијем обичајима, као и народ чију су свештеници били. Толко сте јадни да је то за повратити. Ја знам моје поријекло уназад 500 година, знаш ли ти своје?

Zaista.

Imamo memoare iz Mostara i drugih krajeva, razne zapise koji svjedoče koliko Srbi pate pod Grcima i pokušavaju da dobiju svoje eparhe i šta su sve radili zapravo pojedini fanarioti, a onda se ide do toga da je sebe Crkva posrbila kada je konačno autonomija bila dobijena 1905. godine.

Pitam se, je l' isto tako 1804. godine bila posrbljena Šumadija i Pomoravlje? Je li 1967. godine bila pomakedončena Crkva u Makedoniji (inače, Srpska)?
 
mandaric-268x300.jpg


MANDARIĆ Samuila STEVAN, admiral američke mornarice (US NAVY), rođen je 1911. godine u Arizoni, SAD. Po nacionalnosti je bio Srbin.

Zbog siromaštva i potragom za boljim životom, njegova porodica je napustila selo Vrebac kod Gospića 1900. godine i iselila se za SAD.

Nakon gimnazije završio je Mornaričku akademiju a poslije toga 1933. godine, završio je Višu mornaričku akademiju. Do Drugog svjetskog rata bio je na dužnostima na nekoliko ratnih brodova na Atlantiku. Šest mjeseci prije ulaska SAD u rat završio je pilotsku školu. Rat ga je zatekao na Pacifiku gdje su se intenzivnom obukom tokom cjele 1942. pripremali za borbena dejstva. Početkom 1943. godine prvi put učestvuje u borbi sa Japancima. Tada je postao komandir eskadrile na nosaču aviona. Kada je u Perl Harburu izgrađen novi nosač aviona USS „Lexington“ CV-16 ponovo je unapređen i na njemu je komandovao sa četri ekadrile aviona (ving). Na Pacifiku se borio sve do završetka rata. Poslije završetka rata bio je nastavnik-instruktor u vojnim akadmijama. Sa jednom ekspedicijom 1956. godine odlazi na Južni pol. Na Južni pol ponovo odlazi 1958. godine, gdje priprema bazu za boravak međunarodne ekspedicije u povodu geofizičke godine. Po povratku u SAD unapređen je u čin admirala i odlazi u penziju. U Jugoslaviju (Beograd) prvi put dolazi 1960. godine, a rodno selo svojih roditelja Vrebac, prvi put je posjetio 1979. godine.

Odlikovan je Kongresnom medaljom časti i sa Purpurnim srcem za ratne zasluge.
 
Остаци цркве брвнаре, јер је зидана црква запаљена за време, а докрајчена после 2. св. рата...

Pogledajte prilog 368129Pogledajte prilog 368130

Новински чланци из 1885. и 1888. године о изградњи православне цркве у Љесковцу:

Pogledajte prilog 368131Pogledajte prilog 368132

Pogledajte prilog 368233

За вријеме Крајине опет је саливен темељ и он се и види на фотографији ђе стоји жена. Држали су се и зборови, за Видовдан.
 
петар.jpeg


Петар Теслић (Островица, Госпић, 1883 - Сисак, 30. јануар 1936) је био сенатор, индустријалац и привредник.

Гимназијско образовање је стекао у Госпићу, кадетску школу завршио у Печују. Као официр похађао је виши генералштабни и оперативни курс Ратне школе у Бечу. И као аустријски официр радио је као свестан Србин, те је својим човечним и патриотским држањем учинио много добра. Нападом Аустроугарске на Србију одмах је упућен са својим 28. домобранским осечким пуком у Србију. Али ја сам био Србин, национална свест у мени била је јача од униформе. Кад је почео рат осетио сам да је то она велика борба која има да реши судбину народа и одмах сам био начисто са собом (Политика, 5.4.1928/7). Током рата, као аустријски официр на високом положају Теслић је српској војсци слао драгоцјене податке о стању и кретању аустријске војске и ослобађао српске заробљене војнике. Послије рата јављали су се преко штампе са захвалношћу неки од пуштених српских војника у жељи да се виде са њим.

Пред крај Првог свјетског рата радио је на ослобођењу и уједињењу југословенских покрајина под Аустроугарском са Србијом. Његовом иницијативом и акцијом оборена је мађарска власт у Ријеци, извршена је предаја аутроугарске моранарице нашој земљи. У Бјеловару је, као командант пука, одбранио јавни поредак од нереда. Године 1919. на властиту молбу, пензионисан је као генералштабни потпуковник и посветио се првенствено привреди.

Теслић је у Сиску 1923. подигао рафинерију шпирита, затим фабрике ликера, рума и коњака, угљене киселине и квасца, касније фабрику стакла, а пронашао је крај Сиска и изворе јодиране минералне воде и тамо подигао једно купатило.

2221-1615.jpg


Веома активан у политичком животу. Као члан Самосталне демократске странке, на њеној листи, изабран је за посланика самоуправне загребачке области. Послије 6. јануара 1929. приступио је активно новој политици, а 1930. именован је за банског вјећника за град Сисак. На изборима за сенат изабран је 3. 1. 1932. за сенатора у Савској бановини.

У вези са његовим држањем у току рата интересантан је још један детаљ: Кад се 1925. године краљ нашао у Сиску, преко једног официра пратње, тражио је да му доведу Теслића. Краљ се тада сјетио Теслићевог радиограма из октобра 1916. године, који је Теслић, као начелник једне команде у аустроугарској војсци, упутио српској Војној команди у Солуну, о војној, политичкој и економској ситуацији у аустријској војсци, Радиограм са Теслићевим потписом ухватила је енглеска морнарица код Малте и предала га врховној команди српске војске.

Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије (3. том, стр.794); Нови Сад: Прометеј (2009).
 
Српско срце Омер-паше Латаса

Иван МИЛАДИНОВИЋ | 07. фебруар 2016.

Животна прича једног од најмлађих маршала у историји турске армије. Да ли је Црну Гору 1853. спасао турски мушир (маршал) који није могао да заборави да је Србин

ПАРИЗ 1865. године. Французи организују велику изложбу ратних трофеја, освојених у разним ратовима, у разним периодима и од разних непријатеља. Три српска студента која су тих дана боравила у Граду светлости никако нису могла да пропусте овакав догађај.

Најдуже су се задржали у одељењу где су били трофеји заробљени у француско-турским ратовима. Успут су размењивали своје филозофске и правне погледе на свет. У том заносу прекинула су их два Турчина, у цивилним оделима, с фесовима на глави. Старији, седи господин, одмах је заподенуо разговор на српском. Готово им је упао у реч: "Србима није потребно да уче права и филозофије. Боље би било", рече даље, "да уче војне науке, јер ће Србија требати добрих официра и војника..." Био је то Омер-паша Латас.

ЗАПИС о овом сусрету и разговору пронађен је у заоставштини Јована Ђ. Авакумовића, правника и политичара, који ће најпре 1892. године постати председник Владе Србије у време краља Александра Обреновића, а потом ће то исто бити после Мајског преврата 1903. код новог суверена Петра Карађорђевића. Овај документ се чува у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици и даје сасвим нови оквир за тумачење биографије и историјске улоге овог знаменитог турског поданика.

У ИСТОРИЈСКИМ читанкама о Омер-паши пише да је он заправо Михаило Мића Латас, Србин из Лике, рођен 1806. у Јањи Гори, код Плашког и да је умро 1871. у Цариграду. Био је син официра аустријске војске. У Госпићу је завршио кадетску школу и постао кадет-наредник. Пребегао је у Босну је 1827. када је оптужен да украо новац из четне благајне. Убрзо доспева у Цариград и постаје учитељ цртања престолонаследника Абдулa Меџида. Уз његову помоћ приступа османлијској војсци и већ 1838. добија чин пуковника. Када је годину дана касније Медзид ступио на престо и он аванзује - постаје паша. Један је од најмлађих мушира односно маршала (то је био највиши чин), у историји турске армије. Прославио се гашењем побуна у Сирији, Албанији и Курдистану и окупацијом Дунавске кнежевине.

У БОСНИ је остао упамћен јер је затро устанак босанског беговата. Ликвидирао је преко 1.500 најугледнијих ага и бегова у Босни и Херцеговини, неке је затворио, а њих 400 послао оковане у Цариград. Кажу да је од те његове акције настала изрека "...и мирна Босна".

Уништио би 1853. и Црну Гору да то нису спречиле Аустрија и Русија. Те исте године у Кримском рату био је заповедник турске војске на дунавској линији и добио титулу сердар екрем (велики војсковођа). Потом је, са енглеским и француским савезницима, суделовао у опсади тврђаве Севастопољ. Гушио је и устанке по Месопотамији.

У ЗАПИСУ Јована Авакумовића о сусрету са славним турским војсковођом откривају се неки детаљи које су историчари изоставили. Омер-паша је српским студентима тада рекао:

"Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша", наставио је. "Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир (маршал) Турске царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српска осећања. Србији предстоји, у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту, у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса Српства. Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију, као аустријски војни бегунац. Примљен тада врло добро у Србији, добио сам место за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и Српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем."

ЗА ВРЕМЕ његовог учитељовања у Гружи, Аустрија је затражила од кнеза Милоша да га испоручи назад. Војне власти из Беча су се уплашиле да би и многи други официри и подофицири, Срби, могли да крену Латасовим путем и да пребегну у Србију. По сведочењу самог Латаса, да би лакше остварили захтев о његовом изручењу, једноставно су измислили да је проневерио четну благајну и да они њега траже заправо као лопова.

Када је стигао аустријски захтев о његовом изручењу, пише даље у Авакумовићевом запису, кнез Милош је позвао бившег аустријског војара у двор, у Крагујевцу, и рекао му:

"Синко, ја не могу, због тебе, војевати са Аустријом; али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгајен у духу Српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе... Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство. Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш заборавити да си Србин; никада немој ништа радити против Српства, не смеш изневерити српско млеко којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња."

АВАКУМОВИЋ пише да Латас, док је препричавао овај савет кнеза Милоша, није могао да сакрије налет емоција и да се то видело по изгледу лица и говору. Готово дрхтавим гласом наставио је своју исповест:

"По савету кнеза Милоша, потпомогнут српским властима онога доба, прешао сам у Турску, где сам се не само примио државне службе, већ сам прешао у мухамеданску веру. У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства као ретко који. Ну, опет, никад нисам заборавио, нити ћу, убудуће, заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске од 55.000 људи и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена, те су се Русија и Европа заузеле за Црну Гору и спасиле је од сигурне тадашње пропасти...

"Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам."

Омер-паша је поручио српским студентима да бегови и спахије никад неће бити пријатељи Српства

У ДАЉЕМ разговору Латас је говорио о томе да жали што није успео да се сусретне с кнезом Михаилом Обреновићем, а млађаним студентима на крају рекао:

"Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца... Ну један савет за тај случај, чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима..."

ИВО АНДРИЋ И МИХАИЛО ЛАТАС

ОМЕР паша инспирисао је и нашег нобеловца Иву Андрића, великог познаваоца људских судбина босанског вилајета. У недовршеном роману "Омер-паша Латас", који се у књижевности карактерише као "албум личности", са њиховим прошлостима и карактерима, својствен Андрићевом књижевном раду, Латаса описује као "истинског војника и управљача, са модерним наоружањем и обученим трупама, са вештином школованог официра, као потурицу и каријеристу".

На састанку са сарајевским ајанима, беговима и агама, Латас, у роману, проговара:

"Ја ћу свршити све ово због чега сам послан овамо. И ви се варате ако мислите да ћете са мном проћи као са онима који су прије мене долазили у Босну ради истог посла. Ово је другачија наредба, а други је човјек који треба да је изведе. Ја знам, ви мислите да ћете и овог пута, по вашем старом начину, моћи да наоко пристанете на све, а затим да ми из бусије чините толике и такве сметње и тешкоће да ћу се и ја заморити и на крају вратити несвршена посла. А ви да се смијете иза мојих леђа! Али знајте да ја знам да ви вазда говорите једно а мислите друго. Понављате: Пеки, пеки ефендум! А поглед вам говори: Босна је ово будало, земља која се повија али не мијења! А ја вам опет кажем да не полажем ништа на ваше ријечи, да јасно читам ваше мисли, и да ћу ту вашу Босну, ако буде требало, сву просијати на ситна сита, тако да се неће знати ни ко је бег ни ко је ага, и да ни у сну нећете помишљати на вашу самовољу и непослушност."
 

Back
Top