dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
ЦРКВА СВЕТОГ ЂУРЂА У БАБИНOM ПОТОКУ 1721-1830
Послије ослобођења Лике од турске силе 1689. год. народ се враћао и насељавао слободне крајеве. Овај народ се доселио из Гацке (Главаца и Шкара). Тамо су они избегли испод турске власти, неки раније неки касније, и борили се против Турака са оног места скоро сто година. Најомиљенији војсковођа им је био Петар Зрински, који је након њихове дуге и огорчене борбе и низа успешних битака као признање испословао дозволу, и са Крстом Франкопана дао прилог за градњу прве зидане православне цркве у селу Главаце. Та црква је саграђена 1665. године и била једина зидна православна црква у овом крају - црква Св. Петке.
Црква у Бабином Потоку је саграђена 1721. године и посвећена Св. Ђурађу, као пастирском свецу. Дозвола, која је дуго чекана, гласила је за дрвену, а не за зидану цркву. Тако је саграђена дужине 14 м ширине 8 м, са сводом 4 м висине и звоником од 14 м. Прошло је скоро 50 година док је набављено звоно из Венеције, а много више док
је набављен златни путир, израђен на Кордуну, од домаћег мајстора. После 1830. године пренешено је звоно и путир у Црну Власт - Горње Врховине у велику зидану цркву, којој је и ово село припадало.
Због могућих турских напада за прву препреку, док би се скупио народ, црква је била ограђена високом чврстом дрвеном оградом. Са источне и јужне стране тече по један поток и кад се они зајази не може се прићи ни до ограде. Са друге две стране је високо брдо и густа шума. Црква је била изван главне прометнице, у шуми, уз лијепа горска врела.
У пространом поткровљу су калуђери имали стан и књиге. Ту су и учили, и друге подучавали у писању и читању.
Цркву је градило и њој припадало више села: Плитвице, Плитвички Љесковац, Кончарев Крај, Увалица, Шијанов кланац, Бабин Поток, Врховска Рудопоље, Јаворник, Дуги До, Врховине, Горње Врховине, Турјански.
Но много више села се сакупи сваке године на збор, који се редов ¬ но одржава петог маја и то већ 250 година. Поред игара, песама и такмичења, овде су се упознавали људи нарочито момци и дје ¬ војке и одавде су потекле многе љубави запечаћене сретном браку ¬вима. Раније се на том збору могло купити кожних украсних пасова, гусле, фруле и друге народне рукотворине, а касније и 'иконе'. 6. маја су се редовно састајали господари кућних задруга и сви виђени људи и бирали своје војводе, кнезове и судије. Са тим данима су везани и Хајдучки састанци. Онда, као и вековима пре тога, владао је култ, да је најчасније и највише што се може учинити за погинулог борца и умрлог уопште, то да се сахрани у цркву. Зато је приликом градње ове цркве између њених темеља посвећена костурница. По калуђерским степеницама, које се могу видети на сачуваној макети, сахрањени су неки заслужни људи и послије тога. Над костурницом је био под од дебелих брвана. И онај који није био врло побожан улазио је у цркву као у највеће светилиште, јер унутра стоји над костима својих предака.
1930. године су људи отискивали трупце са брда на месту ове цркве. Једна клада је из земље избацила кости људске ноге. Ту се десио ондашњи студент Милан Делић, који је људе упозорио на цркву и костурницу. Те кости су сахрањене под један бор.
Село је сачувало нешто података о цркви. За њу, и за оно место где је стајала, и изворе 'Горска врела' су везани многи обичаји и легенде.
Предање каже да је ту 100 година раније, пре ове цркве, била саграђена дрвена црквица, на истом месту, нешто изнад извора. После 1467. године ово је била пуста ничја земља. Турци су хтели своју границу прошири па су обновили тврђаву у Бабину Потоку, као граничну кулу и населити ту нешто муслиманског и српског живља. Тада
је саграђена та мала црква, али како нису познавали терен и прилике постављена је изнад 'јадове', која у неколико година само 1 рикне, на неколико сати, са огромном количином воде испод великих шумских брда.
1642. године је син Вука Франкопана, млади Гашпар разорио овај град и протерао Турке. Уочи тога догађаја, након великих киша, у ноћи је рикнула 'Јадова' и са набујалим потоцима однела црквицу на ничју земљу, где њене делове нико није ни могао видети. Сутрадан је пукао глас да је потонула црква. Народ је одмах почео бјежати у шуму, а Турке је обузела језа. Уходе и неки представници народа су знали да стиже Франкопан али због тајности никад нису рекли шта ће бити него 'зло ће бити'. Тада је овај народ прешао у Гацку. Ово је жива легенда, те данас и млађи свет о томе прича и додаје да се понекад од потонуле цркве чују звона. Под том гором подземна вода кроз пећине даје понекад шум, па је можда то потонуло звоно.
То су звоно калуђери донели још из старе постојбине а сада је, после ове битке, и бујица, звоно пронађено и пренешено у Шкаре.
Кад је 1665. године саграђена црква у селу Главаце ово звоно је прво дигнуто на чврсти звоник и објавило сачувану веру и имена прадје ¬ дова.
Текст прештампан из књиге "Узвође Плитвица" аутора Бранка (Стево) Бига.
Послије ослобођења Лике од турске силе 1689. год. народ се враћао и насељавао слободне крајеве. Овај народ се доселио из Гацке (Главаца и Шкара). Тамо су они избегли испод турске власти, неки раније неки касније, и борили се против Турака са оног места скоро сто година. Најомиљенији војсковођа им је био Петар Зрински, који је након њихове дуге и огорчене борбе и низа успешних битака као признање испословао дозволу, и са Крстом Франкопана дао прилог за градњу прве зидане православне цркве у селу Главаце. Та црква је саграђена 1665. године и била једина зидна православна црква у овом крају - црква Св. Петке.
Црква у Бабином Потоку је саграђена 1721. године и посвећена Св. Ђурађу, као пастирском свецу. Дозвола, која је дуго чекана, гласила је за дрвену, а не за зидану цркву. Тако је саграђена дужине 14 м ширине 8 м, са сводом 4 м висине и звоником од 14 м. Прошло је скоро 50 година док је набављено звоно из Венеције, а много више док
је набављен златни путир, израђен на Кордуну, од домаћег мајстора. После 1830. године пренешено је звоно и путир у Црну Власт - Горње Врховине у велику зидану цркву, којој је и ово село припадало.
Због могућих турских напада за прву препреку, док би се скупио народ, црква је била ограђена високом чврстом дрвеном оградом. Са источне и јужне стране тече по један поток и кад се они зајази не може се прићи ни до ограде. Са друге две стране је високо брдо и густа шума. Црква је била изван главне прометнице, у шуми, уз лијепа горска врела.
У пространом поткровљу су калуђери имали стан и књиге. Ту су и учили, и друге подучавали у писању и читању.
Цркву је градило и њој припадало више села: Плитвице, Плитвички Љесковац, Кончарев Крај, Увалица, Шијанов кланац, Бабин Поток, Врховска Рудопоље, Јаворник, Дуги До, Врховине, Горње Врховине, Турјански.
Но много више села се сакупи сваке године на збор, који се редов ¬ но одржава петог маја и то већ 250 година. Поред игара, песама и такмичења, овде су се упознавали људи нарочито момци и дје ¬ војке и одавде су потекле многе љубави запечаћене сретном браку ¬вима. Раније се на том збору могло купити кожних украсних пасова, гусле, фруле и друге народне рукотворине, а касније и 'иконе'. 6. маја су се редовно састајали господари кућних задруга и сви виђени људи и бирали своје војводе, кнезове и судије. Са тим данима су везани и Хајдучки састанци. Онда, као и вековима пре тога, владао је култ, да је најчасније и највише што се може учинити за погинулог борца и умрлог уопште, то да се сахрани у цркву. Зато је приликом градње ове цркве између њених темеља посвећена костурница. По калуђерским степеницама, које се могу видети на сачуваној макети, сахрањени су неки заслужни људи и послије тога. Над костурницом је био под од дебелих брвана. И онај који није био врло побожан улазио је у цркву као у највеће светилиште, јер унутра стоји над костима својих предака.
1930. године су људи отискивали трупце са брда на месту ове цркве. Једна клада је из земље избацила кости људске ноге. Ту се десио ондашњи студент Милан Делић, који је људе упозорио на цркву и костурницу. Те кости су сахрањене под један бор.
Село је сачувало нешто података о цркви. За њу, и за оно место где је стајала, и изворе 'Горска врела' су везани многи обичаји и легенде.
Предање каже да је ту 100 година раније, пре ове цркве, била саграђена дрвена црквица, на истом месту, нешто изнад извора. После 1467. године ово је била пуста ничја земља. Турци су хтели своју границу прошири па су обновили тврђаву у Бабину Потоку, као граничну кулу и населити ту нешто муслиманског и српског живља. Тада
је саграђена та мала црква, али како нису познавали терен и прилике постављена је изнад 'јадове', која у неколико година само 1 рикне, на неколико сати, са огромном количином воде испод великих шумских брда.
1642. године је син Вука Франкопана, млади Гашпар разорио овај град и протерао Турке. Уочи тога догађаја, након великих киша, у ноћи је рикнула 'Јадова' и са набујалим потоцима однела црквицу на ничју земљу, где њене делове нико није ни могао видети. Сутрадан је пукао глас да је потонула црква. Народ је одмах почео бјежати у шуму, а Турке је обузела језа. Уходе и неки представници народа су знали да стиже Франкопан али због тајности никад нису рекли шта ће бити него 'зло ће бити'. Тада је овај народ прешао у Гацку. Ово је жива легенда, те данас и млађи свет о томе прича и додаје да се понекад од потонуле цркве чују звона. Под том гором подземна вода кроз пећине даје понекад шум, па је можда то потонуло звоно.
То су звоно калуђери донели још из старе постојбине а сада је, после ове битке, и бујица, звоно пронађено и пренешено у Шкаре.
Кад је 1665. године саграђена црква у селу Главаце ово звоно је прво дигнуто на чврсти звоник и објавило сачувану веру и имена прадје ¬ дова.
Текст прештампан из књиге "Узвође Плитвица" аутора Бранка (Стево) Бига.
Poslednja izmena:
