Hurin
Primećen član
- Poruka
- 745
Па шта то значи?Хоће ли бити Кордуна или не?
-
- Popularno:
- Даница Црногорчевић осудила пуштање...
- Rasna segregacija u Srbiji!
- А где су Београђани у подршци госпођи...
- Izdaja Vučića, Srbije, Srba i Beograda?
- MUP Srbije: Na skupu SNS ispred...
- Zohran Mamdani je novi gradonačelnik...
- Ko bi mogao da zameni Vučića?
- Porodice ubijenih u "Ribnikaru" pružile...
- Skandal u dnevniku RTS-a?
- Ivan Plavšić najstrašnije kune i preti...
Лика и Личани
- Začetnik teme dela973
- Datum pokretanja
Никола Ћук (Брувно, Лика, 1860 — Загреб, 26. октобар 1937) је био трговац, добротвор, оснивач и члан управе Српске банке у Загребу и потпредседник Српског привредног друштва Привредник.
Као кум и један од најближих сарадника Владимира Матијевића Ћук је значајно допринео привредном подизању и јачању српске привредне омладине у Хрватској[2] и Славонији. За време Првог светског рата, заједно са супругом Јеленом, помагао и збринуо је велики број ратне сирочади.
Обављао је дужност конзула Краљевине Грчке у Загребу.
http://sr.wikipedia.org/sr/Никола_Ћук
Poslednja izmena:
Стеван С. Калембер (Бјелопоље, Кореница, 10. новембар 1862 — Београд, 10. април 1946[1]) је био трговац, политичар и добротвор.
Биран је за посланика у Народној скупштини Краљевине Југославије 1923. и 1924. године.
Био је близак сарадник Владимира Матијевића у Српскоом привредном друштву „Привредник“, у чијем је раду непосредно учествовао преко четрдесет година. Био је члан Патроната Привредникових добротвора. Захваљујући њему из Кореничка општине послано је преко 300 сиромашних ђака у „Привредник“ како би се оспособили за занате и трговину.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Стеван_Калембер
Poslednja izmena:
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
РАДЕ КОНЧАР
Народни херој
http://sr.wikipedia.org/sr/Раде_Кончар
Родна кућа Раде Кончара данас, некада је била музеј. У селу Кончарев Крај од последњег рата више нема сталних становника.
Poslednja izmena:
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
ЕПИСКОП СИМЕОН ЗЛОКОВИЋ: "О ВЛАСИМА"
Nekoliko reci o Vlasima, “Vlasima” i vlasima
Srbi se doseljavaju u Gacku dolinu jos s kraja 16.v. Bilo je to podrucje tzv. Senjske kapetanije, koja postoji od druge polovine XVIII v. Duznost joj je bila da brani zapadnu Liku od Turaka. U Senju deluju cuveni uskoci, cije je sediste najpre bilo u gradu Klisu, sve do njegovog pada 1537. Prelaze u Senj,ao vojnici, ali ostavljeni od gospodara, bave se i gusarenjem. Mirom u Madridu 1617.g., Austrija se obavezala d ace ih preseliti u unutrasnjost zemlje. Ali njihovo preseljenje pocinje i ranije. Srbi uskoci pominju se u Zumberku jos godine 1526. Austrija ih je nasilno pounijatila sredinom XVI v. Svakako da je pravoslavnih uskoka u to vreme bilo u Gackoj dolini, pa je sasvim vjerovatno das u ti prvi Srbi doseljenici gradili u Glavacima danas zavetnu, posle rata obnovljenu crkvu Sv.Petke. Na crkvi I danas postoji zvono koje su crkvi, prema predanju, poklonili uskocki prvaci.
Podrucje Gacke doline Turci nikad nisu osvojili. Vise puta su upadali, ubijali I palili, odvodili u ropstvo, ali su se morali povlaciti. Postoji predanje da je crkva Sv.Petke u Glavacima gradjena nad zajednickom grobnicom izginulih Srba u jednom turskom upadu u zapadnu Liku. Krajem veka u Gacku dolinu prelaze Srbi iz turske Like. Bezali su zbog tiranije ribnickog bega. Senjski kapetan Sigmund Gusic najvise je nastojao oko naseljavanja Srba u zapadnu Liku.
On godine 1609. Dovodi u predjele oko Brloga (Brlog nije od reci kaljuga, nego od nemacke slozenice Ber-Lohe, sto znaci medvedja jazbina) 550 srpskih dusa. Od toga nastavlja se naseljavanje parohija Brloga prema Brinju, na zapadu I prema Otoccu, na istoku sve do Vrhovina I dalje, do Babinog potoka.
Nesto o nazivu vlah
U etnologiji I nacionalnoj istoriji naroda Evrope, ni jedna rec nije toliko upotrebljavana, a i zloupotrebljavana kao naziv Vlah. Sva nevoljna znanja ili neznanja o drugome, sve od Lamansa do Karpata, od Tesalije do Poljske, od Japana do Panonije, preko svih nasih zemalja, “dopunjavana” su pojmom Vlah. Za stare Germane, Vlasi su bili svi romanski narodi, zatim slovenski. Naziv “latinski” prevodi se recu “vlaski” na jezik istarskih Hrvata prilikom prevoda jedne latinske knjige pocetkom XVII v. Tako je nastala i Vlaska ulica u Zagrebu, kada je naziv “latinski” koji je postojao jos od srednjeg veka za jedan deo grada, preveden recju “vlaski”. Venecija je sve doseljenike, pa i stanovnike Balkana iz nasih podrucja, nazivala Vlasima. Nasi ostrvljani tako su nazivali neke predele dalmatinske obale i svu dalmatinsku Zagoru. Crnogorci oko Niksica nazivali su Vlasima Dubrovcane, Turci i katolici u Bosni Srbe. Jos u srednjem veku za stanovnike sa druge strane Jadrana, Velebit je Montagnia Morlaca (Montanja Morlaka). Rec Morlak je grckog porekla, kao naziv za Vlahe po severnoj Grckoj, koji su na odelu imali crni prsluk (Mavros Vlahos=Morlak). Sirom jugoslovenskih zemalja od srednjeg veka zive nomadi, romanskog porekla, u koje su se potom pretopili i ostaci starih Ilira, nomada po tlu Balkana. Vlahe pominje Decanski u jednoj povelji prizrenskom episkopu Pavlu godine 1326. Car Dusan zabranjuje brak sa Vlasima u svome Zakoniku. Frankopani ih naseljavaju iz podrucja Velebita na ostrvo Krk, a veca grupa ih odlazi u Istru, iza Ucke, gde su do danas u porodici sacuvali svoj jezik, dok je tek sredinom proslog veka taj jezik zaboravljen medju poslednjim ostacima, sada `u Hrvate pretopljenih Vlaha, na ostrvu Krku. U doba Nemanjica u Srbiji su Vlasi nomadi, stocari po planinama, gde su stalno i ziveli, za razliku od seljaka Srba zemljoradnika. Vlasi nomadi se dolaskom Turaka pomeraju prema zapadu, sve do Primorja i dalje, kasnije do Istre. Pominju se sve do XIV v., najvise u Dalmaciji. Sa njima uspostavljaju odnose ili ih koriste Subici, Frankopani, kralj Sigismund, kao i drugi velikasi u hrvatskim zemljama. Kao stocari pravili su probleme feudalnim gospodarima. Stocar je cesto i stetocina. Kao nomadi stalno su se pomerali, pa je postepeno svaki stocar nazivan vlahom. U onim nemirnim vremenima ma i najmanja grupa nomada, bez obzira odakle su i ko su bili, nazivani su vlasima, ali kao nazivom za njihovo zanimanje. Bili su oni uvek manjina medju slovenskim stanovnistvom. U Dalmaciji gdje je mesanje nasih naroda pocelo najranije, gde se na tlu zapadne jurisdikcije javljaju pravoslavni doseljenici, to stanovnistvo je bilo pretezno srpsko, sto potvrdjuje nastanak triju znamenitih srpskih manastira u Dalmaciji. Poznati hrvatski istoricar Vjekoslav Klaic zastupa takodje misljenje da su doseljenici pravoslavne vere u Dalmaciji bili pretezno Srbi iz Bosne. Isto se ponovilo i prilikom doseljavanja Srba u Gornju Krajinu, opustelu posle turskih najezda, pogotovo posle bitke na Krbavskom polju godine 1493, kada je Hrvatska dozivela svoje Kosovo.
Medju doseljenicima svakako je bilo i Vlaha, stocara, vlaskog porekla. Medju srpskom i hrvatskom vecinom oni su se postepeno pretopili. Taj proces se dogadjao sirom nasih zemalja, ali krajnje tesko, jer su nasi Vlasi izuzetno otporni prema uticajima, pa su tamo gde su jos sacuvali svoje nacionalno obelezje, otporniji cak i prema hriscanskom ucenju, zadrzavsi u svojoj veri iskonski kult mrtvih. Austrija je rado prihvatila naziv Vlah za Srbina na svom podrucju, a ne treba naglasavati iz kojih razloga. Pa ipak, u jednom dokumentu o priznavanju prvog arhijereja Eparhije gornjokarlovacke, za mitropolita Atanasija se kaze da je Rasanin, kao sto su bili Srbi ili Rasani i prvi doseljenici u Zumberku. Istina, za bana, Atanasije je vec Vlah. Ovaj naziv za Srbe ce se postepeno odomaciti, sve dok u proslom veku ne postane i poznati pejorativ. Jos u 17.v. statuti i privilegije govore o Vlasima, pa ce hteli ne hteli, ovaj naziv imati mitropoliti u svojim titulama. Ali, ovaj naziv im je odgovarao iz odredjenih crkveno-nacionalnih razloga, s obzirom da je u sastavu Mitropolije karlovacke tada bilo i eparhija „vlaskih“, na tlu danasnje Rumunije.
Nekoliko napomena o nasim seobana
Odmah posle Kosovske bitke, pocele su seobe s juga srpske drzave prema Despotovini. Padom Despotovine nastaju seobe Srba, najpre u juznu Ugarsku, gde je Srba i ranije bilo. Pojedine grupe dolaze i u severnu Hrvatsku. Posle pada Bosne 1463.g., pocinje seoba Srba sve od Polimlja prema zapadu, a Hrvata prema njihovom zapadnom etnickom podrucju, ali i ka severu, do Juzne Ugarske i Donje Ugarske i Donje Austrije (Gradiste). I jedne i druge prihvataju feudalci, jer su im potrebni ili kao radna snaga ili kao vojnici za odbranu od turskog nadiranja. Prihvata ih i sluzbena Austrija iz slicnih motiva. I jedni i drugi dozivljavaju slicnu sudbinu. Ali ostaju uporni u cuvanju svojih osobenosti, sve do danas. I jedni i drugi pomeraju se noseci sve svoje nacionalne odlike, od jezika (dijalekta) do obicaja i predanja. Iz same danasnje Hrvatske, prema misljenju istoricara, pokrenuto je sa starih ognjista (Lika i zapadna Hrvatska) preko 100.000 ljudi, sto je za ona vremena bilo mnogo. Nije manje ljudi potrazilo spas u Carevini ni medju Srbima. Daljnjim nadiranjem Turaka prema Hrvatskoj i Beloj Krajini u Sloveniji, nastaju nova pomeranja Srba i Hrvata. I dalje se pomeraju Hrvati prema svojim krajnje zapadnim etnickim podrucjima, pa i na ostrva, a Srbi preko Une i Save, sto je bilo narocito intenzivno u drugoj polovini XVII v., kada je turska sila bila sve osionija i grublja, a posle prvih poraza turske sile u Srednjoj Evropi. I Srbi i Hrvati, dakle pomeraju se prema novim ognjistima. Kretali su se po vecem delu jugoslovenskog prostora, pa i sire, do juzne Ugarske i donje Austrije, a bilo je pomeranja i prema rumunskom Banatu, cak i prema Apeninskom poluostrvu. Svuda po planinama Srbije, Bosne i Hrvatske zivele su nomadske grupe Vlaha. Pred Turcima, ili odvodjeni sa drugima kao turska raja, pomerale su se grupe Vlaha. Vlasi su se veoma tesko odnarodjavali, o cemu smo govorili. Pa ipak, te manje grupe su se stopile sa Srbima, odnosno Hrvatima, ali oni nigde nisu bili vecina, da bi mogli nekog asimilirati, a jos manje skloni da u masama postanu neko drugi, da se masovno odnarode i utope u tudji jezik.
Pa ipak, u nasim zajednickim nesrecama, postoji i jedna srecna okolnost. Da su becki gospodari svuda, kao ponegde, u prazne prostore ubacivali narode drugog imena i jezika, mozda bi to bilo sudbonosno po dalje tokove istorije svakog naseg naroda, a i kobno po nasu politicku buducnost.
.......
Nekoliko reci o Vlasima, “Vlasima” i vlasima
Srbi se doseljavaju u Gacku dolinu jos s kraja 16.v. Bilo je to podrucje tzv. Senjske kapetanije, koja postoji od druge polovine XVIII v. Duznost joj je bila da brani zapadnu Liku od Turaka. U Senju deluju cuveni uskoci, cije je sediste najpre bilo u gradu Klisu, sve do njegovog pada 1537. Prelaze u Senj,ao vojnici, ali ostavljeni od gospodara, bave se i gusarenjem. Mirom u Madridu 1617.g., Austrija se obavezala d ace ih preseliti u unutrasnjost zemlje. Ali njihovo preseljenje pocinje i ranije. Srbi uskoci pominju se u Zumberku jos godine 1526. Austrija ih je nasilno pounijatila sredinom XVI v. Svakako da je pravoslavnih uskoka u to vreme bilo u Gackoj dolini, pa je sasvim vjerovatno das u ti prvi Srbi doseljenici gradili u Glavacima danas zavetnu, posle rata obnovljenu crkvu Sv.Petke. Na crkvi I danas postoji zvono koje su crkvi, prema predanju, poklonili uskocki prvaci.
Podrucje Gacke doline Turci nikad nisu osvojili. Vise puta su upadali, ubijali I palili, odvodili u ropstvo, ali su se morali povlaciti. Postoji predanje da je crkva Sv.Petke u Glavacima gradjena nad zajednickom grobnicom izginulih Srba u jednom turskom upadu u zapadnu Liku. Krajem veka u Gacku dolinu prelaze Srbi iz turske Like. Bezali su zbog tiranije ribnickog bega. Senjski kapetan Sigmund Gusic najvise je nastojao oko naseljavanja Srba u zapadnu Liku.
On godine 1609. Dovodi u predjele oko Brloga (Brlog nije od reci kaljuga, nego od nemacke slozenice Ber-Lohe, sto znaci medvedja jazbina) 550 srpskih dusa. Od toga nastavlja se naseljavanje parohija Brloga prema Brinju, na zapadu I prema Otoccu, na istoku sve do Vrhovina I dalje, do Babinog potoka.
Nesto o nazivu vlah
U etnologiji I nacionalnoj istoriji naroda Evrope, ni jedna rec nije toliko upotrebljavana, a i zloupotrebljavana kao naziv Vlah. Sva nevoljna znanja ili neznanja o drugome, sve od Lamansa do Karpata, od Tesalije do Poljske, od Japana do Panonije, preko svih nasih zemalja, “dopunjavana” su pojmom Vlah. Za stare Germane, Vlasi su bili svi romanski narodi, zatim slovenski. Naziv “latinski” prevodi se recu “vlaski” na jezik istarskih Hrvata prilikom prevoda jedne latinske knjige pocetkom XVII v. Tako je nastala i Vlaska ulica u Zagrebu, kada je naziv “latinski” koji je postojao jos od srednjeg veka za jedan deo grada, preveden recju “vlaski”. Venecija je sve doseljenike, pa i stanovnike Balkana iz nasih podrucja, nazivala Vlasima. Nasi ostrvljani tako su nazivali neke predele dalmatinske obale i svu dalmatinsku Zagoru. Crnogorci oko Niksica nazivali su Vlasima Dubrovcane, Turci i katolici u Bosni Srbe. Jos u srednjem veku za stanovnike sa druge strane Jadrana, Velebit je Montagnia Morlaca (Montanja Morlaka). Rec Morlak je grckog porekla, kao naziv za Vlahe po severnoj Grckoj, koji su na odelu imali crni prsluk (Mavros Vlahos=Morlak). Sirom jugoslovenskih zemalja od srednjeg veka zive nomadi, romanskog porekla, u koje su se potom pretopili i ostaci starih Ilira, nomada po tlu Balkana. Vlahe pominje Decanski u jednoj povelji prizrenskom episkopu Pavlu godine 1326. Car Dusan zabranjuje brak sa Vlasima u svome Zakoniku. Frankopani ih naseljavaju iz podrucja Velebita na ostrvo Krk, a veca grupa ih odlazi u Istru, iza Ucke, gde su do danas u porodici sacuvali svoj jezik, dok je tek sredinom proslog veka taj jezik zaboravljen medju poslednjim ostacima, sada `u Hrvate pretopljenih Vlaha, na ostrvu Krku. U doba Nemanjica u Srbiji su Vlasi nomadi, stocari po planinama, gde su stalno i ziveli, za razliku od seljaka Srba zemljoradnika. Vlasi nomadi se dolaskom Turaka pomeraju prema zapadu, sve do Primorja i dalje, kasnije do Istre. Pominju se sve do XIV v., najvise u Dalmaciji. Sa njima uspostavljaju odnose ili ih koriste Subici, Frankopani, kralj Sigismund, kao i drugi velikasi u hrvatskim zemljama. Kao stocari pravili su probleme feudalnim gospodarima. Stocar je cesto i stetocina. Kao nomadi stalno su se pomerali, pa je postepeno svaki stocar nazivan vlahom. U onim nemirnim vremenima ma i najmanja grupa nomada, bez obzira odakle su i ko su bili, nazivani su vlasima, ali kao nazivom za njihovo zanimanje. Bili su oni uvek manjina medju slovenskim stanovnistvom. U Dalmaciji gdje je mesanje nasih naroda pocelo najranije, gde se na tlu zapadne jurisdikcije javljaju pravoslavni doseljenici, to stanovnistvo je bilo pretezno srpsko, sto potvrdjuje nastanak triju znamenitih srpskih manastira u Dalmaciji. Poznati hrvatski istoricar Vjekoslav Klaic zastupa takodje misljenje da su doseljenici pravoslavne vere u Dalmaciji bili pretezno Srbi iz Bosne. Isto se ponovilo i prilikom doseljavanja Srba u Gornju Krajinu, opustelu posle turskih najezda, pogotovo posle bitke na Krbavskom polju godine 1493, kada je Hrvatska dozivela svoje Kosovo.
Medju doseljenicima svakako je bilo i Vlaha, stocara, vlaskog porekla. Medju srpskom i hrvatskom vecinom oni su se postepeno pretopili. Taj proces se dogadjao sirom nasih zemalja, ali krajnje tesko, jer su nasi Vlasi izuzetno otporni prema uticajima, pa su tamo gde su jos sacuvali svoje nacionalno obelezje, otporniji cak i prema hriscanskom ucenju, zadrzavsi u svojoj veri iskonski kult mrtvih. Austrija je rado prihvatila naziv Vlah za Srbina na svom podrucju, a ne treba naglasavati iz kojih razloga. Pa ipak, u jednom dokumentu o priznavanju prvog arhijereja Eparhije gornjokarlovacke, za mitropolita Atanasija se kaze da je Rasanin, kao sto su bili Srbi ili Rasani i prvi doseljenici u Zumberku. Istina, za bana, Atanasije je vec Vlah. Ovaj naziv za Srbe ce se postepeno odomaciti, sve dok u proslom veku ne postane i poznati pejorativ. Jos u 17.v. statuti i privilegije govore o Vlasima, pa ce hteli ne hteli, ovaj naziv imati mitropoliti u svojim titulama. Ali, ovaj naziv im je odgovarao iz odredjenih crkveno-nacionalnih razloga, s obzirom da je u sastavu Mitropolije karlovacke tada bilo i eparhija „vlaskih“, na tlu danasnje Rumunije.
Nekoliko napomena o nasim seobana
Odmah posle Kosovske bitke, pocele su seobe s juga srpske drzave prema Despotovini. Padom Despotovine nastaju seobe Srba, najpre u juznu Ugarsku, gde je Srba i ranije bilo. Pojedine grupe dolaze i u severnu Hrvatsku. Posle pada Bosne 1463.g., pocinje seoba Srba sve od Polimlja prema zapadu, a Hrvata prema njihovom zapadnom etnickom podrucju, ali i ka severu, do Juzne Ugarske i Donje Ugarske i Donje Austrije (Gradiste). I jedne i druge prihvataju feudalci, jer su im potrebni ili kao radna snaga ili kao vojnici za odbranu od turskog nadiranja. Prihvata ih i sluzbena Austrija iz slicnih motiva. I jedni i drugi dozivljavaju slicnu sudbinu. Ali ostaju uporni u cuvanju svojih osobenosti, sve do danas. I jedni i drugi pomeraju se noseci sve svoje nacionalne odlike, od jezika (dijalekta) do obicaja i predanja. Iz same danasnje Hrvatske, prema misljenju istoricara, pokrenuto je sa starih ognjista (Lika i zapadna Hrvatska) preko 100.000 ljudi, sto je za ona vremena bilo mnogo. Nije manje ljudi potrazilo spas u Carevini ni medju Srbima. Daljnjim nadiranjem Turaka prema Hrvatskoj i Beloj Krajini u Sloveniji, nastaju nova pomeranja Srba i Hrvata. I dalje se pomeraju Hrvati prema svojim krajnje zapadnim etnickim podrucjima, pa i na ostrva, a Srbi preko Une i Save, sto je bilo narocito intenzivno u drugoj polovini XVII v., kada je turska sila bila sve osionija i grublja, a posle prvih poraza turske sile u Srednjoj Evropi. I Srbi i Hrvati, dakle pomeraju se prema novim ognjistima. Kretali su se po vecem delu jugoslovenskog prostora, pa i sire, do juzne Ugarske i donje Austrije, a bilo je pomeranja i prema rumunskom Banatu, cak i prema Apeninskom poluostrvu. Svuda po planinama Srbije, Bosne i Hrvatske zivele su nomadske grupe Vlaha. Pred Turcima, ili odvodjeni sa drugima kao turska raja, pomerale su se grupe Vlaha. Vlasi su se veoma tesko odnarodjavali, o cemu smo govorili. Pa ipak, te manje grupe su se stopile sa Srbima, odnosno Hrvatima, ali oni nigde nisu bili vecina, da bi mogli nekog asimilirati, a jos manje skloni da u masama postanu neko drugi, da se masovno odnarode i utope u tudji jezik.
Pa ipak, u nasim zajednickim nesrecama, postoji i jedna srecna okolnost. Da su becki gospodari svuda, kao ponegde, u prazne prostore ubacivali narode drugog imena i jezika, mozda bi to bilo sudbonosno po dalje tokove istorije svakog naseg naroda, a i kobno po nasu politicku buducnost.
.......
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
......
I na kraju nekoliko pitanja
Posto se jos uvek u pojedinim publikacijama za Srbe i u pojedinim nasim drzavnim podrucjima upotrebljava naziv „Vlah“, sa velikim pocetnim slovom (dakle, narod, a ne zanimanje), postavljamo nekoliko pitanja onima kojima godi taj pejorativ ili ga upotrebljavaju da bi se dopali svojoj sredini.
1. Ko je i gde, i kolike mase Srba su mogle asimilirati tolike desetine hiljada Vlaha; kada je to bilo, pogotovo kada se zna da u Bosni nisu ziveli samo Srbi nego i nasi drugi narodi?
2. Ko je jos u srednjem veku tim asimiliranim Vlasima ubrizgao u svest tako snazno osecanje narodne, pa i drzavne proslosti, da su na novim ognjistima podizali srpske manastire, ne samo po Dalmaciji, pa su i tamo gde za to nije postojala istorijska osnova, svoje manastire vezivali za vreme Njemanica?
3. Da li je postojala mogucnost da asimilacija pocne u katunima, gde su Vlasi ziveli u grupama od 10 do 100 porodica, rodovski zasticeni, jezikom i predanjima odvojeni od drugih nasih naroda, pa i srpskog, uvek otvorni prema svemu tudjem, do najnovijih vremena pa i do danas?
4. Da li su centri asimilacije bili srpski manastiri, kad se zna njihova istorija, i njihova sudbina pod tudjinom, i njihova lokacija, skoro uvek podalje od naselja, kao i njihova cesta pustosenja sve do najnovijih vremena?
5. Kada ni planine, ni manastiri nisu mogli biti sredine asimilacije, da li su to mogli biti sredine asimilacije, da li su to mogli biti utvrdjeni gradovi, gde je zivela vlastela nasih naroda, ili neka druga naselja, zajednice za koje istorija ne zna?
6. Ko tom narodu jos od srednjeg veka dade srpska imena i prezimena, narodnu i crkvenu tradiciju, Krsnu slavu, kao i sve opste karakteristike narodnog i crkvenog zivota, kad je poznato da su nasi Vlasi bili otporni cak i prema hriscanskom ucenju, uvek odani svome snaznom kultu predaka, kultu mrtvih, sve do danas?
7. Da li su Vlasi mogli biti posrbljeni u novim njihovim stanistima, gde ih nije cekala ni organizovana Srpska crkva, gde su zatekli narod druge vere i drugog imena?
8. Ko nadahnu narodne prvake Gornje Krajine, da sa svojim mitropolitom peske podje u Krusedol, kada je godine 1707. Biran naslednik sumnjivo u Becu preminulom patrijarhu Arseniju: da junacki borbeno zahtevaju prikljucenje Mitropoliji karlovackoj, suprostavljajuci se providnim planovima Beca, kao i da jednu od prvih svojih zidanih crkava (oko 1750.u Brlogu), posvete Svetom Savi Srpskom?
9. Otkuda taj narod donese u nove krajeve cisti narodni jezik, bez traga vlaskog govora, jezik koji su vekovima govorili, pa da i njihova nova postojbina bude deo govornog podrucja, sa koga ce Vuk i nasi Ilirci oformiti knjizevni jezik srpskohrvatskog (hrvatskosrpskog) govornog podrucja.
Pitanjima ko je Vlah, „Vlah“ i vlah (kao zanimanje) bavili su se brojni nasi istoricari, Srbi i Hrvati. Ovo pitanje solidno je obradila i Enciklopedija Jugoslavije (Sv.. Pogotovo je ovo pitanje studiozno studirao poznati istoricar Gornje Krajine prof. Milan Radeka. Pa ipak, tendencija kao pejorativ jos postoji. Vlah (sa velikim slovom) za Srbe i danas se pise u nekim knjigama, predavanjima i prigodnim govorima. Nije manje casno biti Vlah negoli neki drugi narod. Nije bilo necasno biti vlah (kao naziv za zanimanje, stocar). Ali je nedopustivo insistiranje za ovaj naziv kada se pise istorija, ili se to radi iz dubioznih namera. U nauci i kulturi nista se ne sme zloupotrebljavati ili izvrtati. Bar ne u ovom nasem drustvu. Ne danas!
„Pravoslavlje“, Beograd 15.oktobar 1979 (objavljeno i u knjizi „Nikola Tesla i njegovo vrme“,Toronto 2005.)
I na kraju nekoliko pitanja
Posto se jos uvek u pojedinim publikacijama za Srbe i u pojedinim nasim drzavnim podrucjima upotrebljava naziv „Vlah“, sa velikim pocetnim slovom (dakle, narod, a ne zanimanje), postavljamo nekoliko pitanja onima kojima godi taj pejorativ ili ga upotrebljavaju da bi se dopali svojoj sredini.
1. Ko je i gde, i kolike mase Srba su mogle asimilirati tolike desetine hiljada Vlaha; kada je to bilo, pogotovo kada se zna da u Bosni nisu ziveli samo Srbi nego i nasi drugi narodi?
2. Ko je jos u srednjem veku tim asimiliranim Vlasima ubrizgao u svest tako snazno osecanje narodne, pa i drzavne proslosti, da su na novim ognjistima podizali srpske manastire, ne samo po Dalmaciji, pa su i tamo gde za to nije postojala istorijska osnova, svoje manastire vezivali za vreme Njemanica?
3. Da li je postojala mogucnost da asimilacija pocne u katunima, gde su Vlasi ziveli u grupama od 10 do 100 porodica, rodovski zasticeni, jezikom i predanjima odvojeni od drugih nasih naroda, pa i srpskog, uvek otvorni prema svemu tudjem, do najnovijih vremena pa i do danas?
4. Da li su centri asimilacije bili srpski manastiri, kad se zna njihova istorija, i njihova sudbina pod tudjinom, i njihova lokacija, skoro uvek podalje od naselja, kao i njihova cesta pustosenja sve do najnovijih vremena?
5. Kada ni planine, ni manastiri nisu mogli biti sredine asimilacije, da li su to mogli biti sredine asimilacije, da li su to mogli biti utvrdjeni gradovi, gde je zivela vlastela nasih naroda, ili neka druga naselja, zajednice za koje istorija ne zna?
6. Ko tom narodu jos od srednjeg veka dade srpska imena i prezimena, narodnu i crkvenu tradiciju, Krsnu slavu, kao i sve opste karakteristike narodnog i crkvenog zivota, kad je poznato da su nasi Vlasi bili otporni cak i prema hriscanskom ucenju, uvek odani svome snaznom kultu predaka, kultu mrtvih, sve do danas?
7. Da li su Vlasi mogli biti posrbljeni u novim njihovim stanistima, gde ih nije cekala ni organizovana Srpska crkva, gde su zatekli narod druge vere i drugog imena?
8. Ko nadahnu narodne prvake Gornje Krajine, da sa svojim mitropolitom peske podje u Krusedol, kada je godine 1707. Biran naslednik sumnjivo u Becu preminulom patrijarhu Arseniju: da junacki borbeno zahtevaju prikljucenje Mitropoliji karlovackoj, suprostavljajuci se providnim planovima Beca, kao i da jednu od prvih svojih zidanih crkava (oko 1750.u Brlogu), posvete Svetom Savi Srpskom?
9. Otkuda taj narod donese u nove krajeve cisti narodni jezik, bez traga vlaskog govora, jezik koji su vekovima govorili, pa da i njihova nova postojbina bude deo govornog podrucja, sa koga ce Vuk i nasi Ilirci oformiti knjizevni jezik srpskohrvatskog (hrvatskosrpskog) govornog podrucja.
Pitanjima ko je Vlah, „Vlah“ i vlah (kao zanimanje) bavili su se brojni nasi istoricari, Srbi i Hrvati. Ovo pitanje solidno je obradila i Enciklopedija Jugoslavije (Sv.. Pogotovo je ovo pitanje studiozno studirao poznati istoricar Gornje Krajine prof. Milan Radeka. Pa ipak, tendencija kao pejorativ jos postoji. Vlah (sa velikim slovom) za Srbe i danas se pise u nekim knjigama, predavanjima i prigodnim govorima. Nije manje casno biti Vlah negoli neki drugi narod. Nije bilo necasno biti vlah (kao naziv za zanimanje, stocar). Ali je nedopustivo insistiranje za ovaj naziv kada se pise istorija, ili se to radi iz dubioznih namera. U nauci i kulturi nista se ne sme zloupotrebljavati ili izvrtati. Bar ne u ovom nasem drustvu. Ne danas!
„Pravoslavlje“, Beograd 15.oktobar 1979 (objavljeno i u knjizi „Nikola Tesla i njegovo vrme“,Toronto 2005.)
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
ГЕНЕРАЛ ПЕТАР БИГА
(Бабин Поток код Коренице, 1811 - Нови Сад, 1879/01/01)
Племић у части витеза, генерал аустријске војске. Учесник у Буни 1848 - 1849, бранилац Србобрана.
Потиче из официрске породице. Име Петра Биге највише се везује за Сентомашку битку (битка за Србобран), где је 18. августа 1848, после тешке борбе успео да одбије напад надмоћније мађарске војске. Непријатељској војсци од 25000 људи, капетан Бига је супротставио 5000 војника - сремских граничара, бачких Шајкаша, сентомачких гардиста и србијанских добровољаца, са свега 14 топова. Уз Ђорђа Стратимировића и Стевана Шупљикца био је један од најпопуларнијих официра у српској покрету 1848-1849. Уз знак признања за војничке заслуге изабран је за почасног грађанина Сремских Карловаца и Панцева. Сахрањен на Успењском гробљу у Новом Саду.
Петар Бига је рођен 1811. године, овде је очигледна грешка.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
СРПСКО ПРИВРЕДНО ДРУШТВО "ПРИВРЕДНИК", ЗАГРЕБ
Компјутерска база података о "Привредниковим" предузетницима, повереницима и питомцима, организације која је ишколовала огроман број деце из Лике али и из свих других крајева. Свако може да пронађе по презимену или месту неког свог ко је био њихов ђак од 1897 до 1946. године.
http://baza.privrednik.net/privrednik.php
Lika koje vise nema
"Рукопис Миле Станковића је прозно штиво којему су у темељу ауторова сјећања на дјетињство у Лици, саопштена из перспективе непосредно прије и по пропасти Српске Крајине. Фабуларна нит обједињена је посјетом родном селу у Лици, о Петровдану 1995. године. Током те посјете, с доласком на одређене локалитете и при сусретима с људима одмотавају се сјећања на личности и прилике из приповједачеве младости, дјетињства и зрелих дана, прекидана разговорима и размишљањима о актуелним зебњама."
http://www.jadovno.com/knjige-feljtoni/articles/lika-koјe-vise-nema.html
"Рукопис Миле Станковића је прозно штиво којему су у темељу ауторова сјећања на дјетињство у Лици, саопштена из перспективе непосредно прије и по пропасти Српске Крајине. Фабуларна нит обједињена је посјетом родном селу у Лици, о Петровдану 1995. године. Током те посјете, с доласком на одређене локалитете и при сусретима с људима одмотавају се сјећања на личности и прилике из приповједачеве младости, дјетињства и зрелих дана, прекидана разговорима и размишљањима о актуелним зебњама."
http://www.jadovno.com/knjige-feljtoni/articles/lika-koјe-vise-nema.html
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Јован Брчин (John David Brcin), вајар
Јован Брчин (1899-1983) био је познати амерички вајар. Рођен је у Грачацу (Лика), одакле је са 14 година отишао у Америку (Индијану). 1917. уписао је студије скулптуре на Институту за уметност у Чикагу, где је још као студент почео да добија награде. 1921. се вратио у Европу где је боравио у Србији, Италији и Француској, да би се 1922. вратио на студије у Америку.
Иза себе је оставио бројна дела по којима је постао препознатљив аутор у Америци. По лепоти се нарочито истиче његова статуа ратника индијанског племена Сијукс на коњу.
Никад није заборавио своје српско порекло и личке корене. 1970. је боравио у родном крају о чему су тада писале Вечерње новости. Умро је у Колораду 1983. године.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
МАЈОР МИХАИЛO плем. ЗУБОВИЋ (Увалица 1832-Загреб 1913)
Aустријски племић са титулом Витеза. Народни заступник, добротвор, члан "Привредниковог" патроната. Професор на Војној академији у Пешти, оснивач и покретач Српске читаонице у Загребу. Један од оснивача и члан Управног одбора Савеза српских земљорадничких задруга. Поклонио је "Привреднику" 1912. године двоспратницу у Медулићевој улици број 30 у Загребу.
Kako "svojataju", kad su ti krajevi deo zemlje Hrvatske (ne države, koja se sastoji od Hrvatska-Dalmacija(+Istra)-Slavonija(+Baranja+ZapSrem) već Hrvatske u užem smislu), a Srbi tim krajevima većinski obituju tek od kad su ih masovno naselili od 15. veka nadalje?
Ovo je tačno. Kod nas se, nažalost, pokazuje sklonost da se Srbija i srpstvo poistovete sa Šumadijom i centralnom Srbijom, u tom smislu da se ono što je karakteristično za te krajeve ne prikazuje kao (takođe) lokalno srpsko i ravnopravno sa ostalim lokalnim regijama i krajevima, već srpsko kao takvo. A sve što je srpsko iz drugih krajeva, to je: vojvođansko, bosansko, crnogorsko, hercegovačko, ličko itd. Npr. za šajkaču ako kažeš da je "srbijanska kapa", dići će se kuka i motika kako to nije srbijansko, nego srpsko. Ali zato može "lička kapa", kao da je u pitanju regionalnost drugog reda, te ako se kaže samo "srpska" opet će izazvati reakcije kako je to zapravo ličko, a da je šajkača srpska.
A kod Hrvata, drugačije. Hrvatske su gange, hrvatska je tamburica, hrvatske su primorske popevke. Hrvatske su čak i gusle, jer guslaju 0,01% Hrvata, kojima su najstarije guslarske pesme ispevane pre 50 godina. A kad se kaže "veče tradicionalne srpske narodne muzike", teško da će se tu čuti ili ganga, ili krajiški dvoglasi, ili gusle, ili pesme iz Vojvodine, eventualno samo nešto tipa "lele, mori".
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Све ово је тако. Да се разумемо, имају и Хрвати та локална препуцавања, не воле се баш херцеговачки и рецимо загорски Хрвати. Али за разлику од нас, они та регионална натезања стављају далеко испод општег, да тако кажем, хрватства. И као што сам на почетку рекао, они својатају свакога и све што је оданде потекло. И све се то ради смишљено, са највишег нивоа, разноразни сајтови који све то промовишу су само мали делић вишедеценијске, а богами и вишестолетне великохрватске анти- српске акције.
SrbinYEAH
Zainteresovan član
- Poruka
- 498
РАДЕ КОНЧАР
Народни херој
http://sr.wikipedia.org/sr/Раде_Кончар
Родна кућа Раде Кончара данас, некада је била музеј. У селу Кончарев Крај од последњег рата више нема сталних становника.
Zeznuo si se , prema ovom poslednjem popisu Končarev Kraj ima jednog stanovnika
SrbinYEAH
Zainteresovan član
- Poruka
- 498
Evo i ja malo da se oglasim Na ovoj slici sa ćopavim Tiletom možete videti mog praujaka(ili pradedu,ne znam šta mi tačno dodje 
) Milana Žeželja.Lik je bio komandant Titove Garde i prilično uticajan u bivšoj SFRJ.Rodjen je inače u Podurljaju kraj Srba.
A ova gospodja ovde vam je svima već verovatno poznata , to je Milka Forcan , devojačko Žeželj.Inače njen otac je iz sela Urljaj pored Srba , a malopre navedini Milan Žeželj je bio njen deda (nerodjeni,tj. ne po direktnoj liniji).Inače Milka meni dodje neka dalja tetka.Šteta što to (najverovatnije) ne zna pa ne može da dodeli svom rodjaku malu novca
Na ovoj slici sa ćopavim Tiletom možete videti mog praujaka(ili pradedu,ne znam šta mi tačno dodje ) Milana Žeželja.Lik je bio komandant Titove Garde i prilično uticajan u bivšoj SFRJ.Rodjen je inače u Podurljaju kraj Srba.
A ova gospodja ovde vam je svima već verovatno poznata , to je Milka Forcan , devojačko Žeželj.Inače njen otac je iz sela Urljaj pored Srba , a malopre navedini Milan Žeželj je bio njen deda (nerodjeni,tj. ne po direktnoj liniji).Inače Milka meni dodje neka dalja tetka.Šteta što to (najverovatnije) ne zna pa ne može da dodeli svom rodjaku malu novca
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Milki Forcan je devojacko prezime Mileusnic, ali necemo Milku na ovaj forum. O Milanu Zezelju svakako treba posebno pisati.Evo i ja malo da se oglasim
A ova gospodja ovde vam je svima već verovatno poznata , to je Milka Forcan , devojačko Žeželj.Inače njen otac je iz sela Urljaj pored Srba , a malopre navedini Milan Žeželj je bio njen deda (nerodjeni,tj. ne po direktnoj liniji).Inače Milka meni dodje neka dalja tetka.Šteta što to (najverovatnije) ne zna pa ne može da dodeli svom rodjaku malu novca
SrbinYEAH
Zainteresovan član
- Poruka
- 498
Jeste , upravu si.Sad sam pitao oca.
SrbinYEAH
Zainteresovan član
- Poruka
- 498
dela973 , možeš li mi naći nešto o četničkom vojvodi u Lici kog su zvali Djed Belan?Jedino što znam o njemu je da je vodio četnike po Lici i da je umro u Londonu tokom osamdesetih.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Feldmarschalleutnant Emanuel von Cvjetićanin
Барон, организатор жандармерије у Босни, ађутант Фрање Јосифа.
https://en.wikipedia.org/wiki/Emanuel_Cvjetićanin
http://sr.wikipedia.org/sr/Емануел_Цвјетићанин
Генерал Цвјетичанин у Сарајеву, као Командант Аустријске Жандармерије у Босни.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Нисам чуо, али ћу потражити. Вероватно је био неки локални вођа, тешко да је био баш војвода. Имаш овде линк за књигу коју је баш писао четнички емигрант, па прелистај мало. Прочитај и ову, исто је писао лички четнички емигрант, који је 1943. пребегао из партизана у четнике:
НИКОЛА ПЛЕЋАШ НИТОЊА: "ПОЖАР У КРАЈИНИ"
http://www.scribd.com/doc/71105794/Pozar-u-Krajini-Nikola-Plecas-Nitonja
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
ПЛЕМЕ БОГУНОВИЋИ
Порекло српског братства Богуновића је из Старе Рашке, односно из данашњег подручја северне Црне Горе. Родоначелник братства или племена је Богун Немањић, припадник средњевековне српске династије, по свој прилици потомак Вукана Немањића, Немањиног најстаријег сина. Богун је живео у области Левер Таре и Ђурђевића Таре (у данашњој општини Пљевља), где су се у оно време налазили бројни летњиковци српске владарске породице Немањића.
Кад је 13. новембра 1350. године цар Душан посетио Дубровник, у а у пратњи му је био („Чингријина генеалогија“) и његов рођак Лаврентије Немањић, син Богуна Немањића (како су забележили Дубровчани: угледног племића из 14. века). Лаврентије је остао да живи у Дубровнику (подаци Дубровачког архива), а у знак поштовања на свог угледног оца, узео је презиме Богуновић, па су га тако касније и запамтили у овом Граду, као Лаврентија-Лаврицу Богуновића.Од тог дана, Богуновићи су више од 232 године живели у Дубровнику, односно све до 1582. године (др Синдик и др Ћук), те су се потом братственици-породице (у више колона и праваца) отиснуле из Херцеговине и околине Дубровника, ка јужној, средњој и северној Далмацији. Већина братственика се коначно (1689), у току чувеног Морејског рата (итал. La guerra di Morea), тј. Седмог турско-млетачког рата (1683-1699), населила у Врелу (Лика), тј. на самом извору реке Зрмање, док су се делови породице насељавали (нешто касније) и у Босанској Крајини.
О томе, да су Богуновићи једина позната породица, која „по мушкој линији“ води директно порекло од Немањића, писали су историчари, специјализовани за историју Дубровника у средњем веку: др Илија Синдик (1888-1958), Србин католик из Дубровника, др Ружа Ћук (1949-), САНУ, те историчар Божидар Кљајевић (1953-), који се ускостручно бави породичном генеалогијом.
Мањи број породица из овог братства прихватило је католичку веру (углавно је у питању прекрштавање у 18.-19. веку) већином због напредовања у војној служби, тј. војно-политичке каријере, а тек пар породица је у Босни прихватило ислам као своју религију, с друге стране преко 95% племена и даље је православног верског опредељења. Српско племенско братство Богуновића чине разне породице, које данас носе 35 различитих презимена (са варијантама чак 45 презимена), а готово свима је Крсна слава св. Јован (Свети Јован Крститељ), јер је свега пар породица мењало своју оригиналну славу.
Познато је да Срби нерадо мењају Крсну славу, а ако су то икад и учинили то је искључиво био резултат неких тешких недаћа које су погодиле конкретну породицу, а за које по народном веровању ово представља неку врсту задњег покушаја измене судбине у позитивном смеру.
Више аутора је писало о братству Богуновића, а нас овде занимају лички Богуновићи. У Лици се Богуновићи народише те се прозваше другим презименима и раселише по Лици и Босанској Крајини
У делу текста Поуње у Босанској Крајини почев од стране 348, један од аутора, Милан Карановић (1882-1955) каже:"Када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике, пресели један огранак у Лику у Зрмању. Ту их се брзо народи толико да су се морали расељавати. Исели их 7 браће пре 150. г. у Врановину у Бјелајском пољу. И ту нису могли да се скрасе и преселе се у Дољане. Због тога сто су се разграњавали у Далмацији, Лици и Босанској Крајини то се племе Богуновића може разврстати у три групе родова.
У трећој су личкој групи Миљуши - Обрадовићи и Крајиновићи. Има их у овој области: Миљуша 26 к. у 13 насеља; Обрадовића 18 к. у 7 н.; Цвјетичани 27 к. у 11 н.; Познана 7 к. у 4 н.; Борића 6 к. у 3 н.; Крајиновића 10 к. у 6 н.; Шкундрића 6 к. у 4 н.; Врањеша 5 к. у 2 н. и Ракића 1 к.
Свега је братства Богуновића у овој области 396 кућа са 22 презимена и сви славе св. Јована.
У Лици је самих Богуновића 79 к. у 8 насеља. Забележено је да су Богуновићи живели у следећим насељима на овом подручју (у загради су наведене породице које припадају овом племену):
Доњи Лапац (Богуновић, Ковачевић, Обрадовић и Цветичанин),
Госпић (Адамовић, Ковачевић, Крајновић, Обрадовић, Стојановић и Шкундрић),
Грачац (Богуновић, Ковачевић, Марчетић, Миљуш, Обрадовић, Цвјетичанин и Цветичанин),
Кореница (Борић, Ковачевић, Познан, Стојановић, Бига и Цвјетичанин),
Оточац (Борић, Ковачевић, Стојановић и Цвијановић),
Плашки (Стојановић и Цветичанин),
Плитвичка језера - Мукиње и Плитвице (Борић, Ковачевић, Кончар и Марчетић),
Срб (Богуновић, Марчетић, Миљуш и Обрадовић),
Теслинград (Богуновић, Обрадовић, Стојановић, Цвјетичанин и Шкундрић),
Удбина (Ковачевић и Цвјетичанин),
Велика Попина - Зрмања (Шкундрић),
Врховине (Борић, Крајновић, Миљуш, Делић, Стојановић, Вукмировић и Цветичанин),
Дабар (Цветичанин, Цвијетичанин и Цвјетичанин),
Дољани - Доњи Лапац (Богуновић, Миљуш, и Обрадовић),
Косињ (Цвијановић),
Медак (Борић),
Личко Петрово Село (Адамовић, Цветичанин, Цвијетичанин и Цвјетићанин).
Извори: Синдик, Илија: „Дубровник и околина“ (Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38, у издању Српске краљевске академије, Београд, 1926) Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Лума Принт, Београд, 2012) Цвијић, Јован : „Насеља и порекло становништва“ (књига 20, стр. 348, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, Београд, 1925) Дивјак - Лички, Милан: "Лички календар за сваку годину“ (Нови Сад, 1997) „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“, Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio, стр. 98-99).
http://sr.wikipedia.org/wiki/Богуновићи_(племе)
Порекло српског братства Богуновића је из Старе Рашке, односно из данашњег подручја северне Црне Горе. Родоначелник братства или племена је Богун Немањић, припадник средњевековне српске династије, по свој прилици потомак Вукана Немањића, Немањиног најстаријег сина. Богун је живео у области Левер Таре и Ђурђевића Таре (у данашњој општини Пљевља), где су се у оно време налазили бројни летњиковци српске владарске породице Немањића.
Кад је 13. новембра 1350. године цар Душан посетио Дубровник, у а у пратњи му је био („Чингријина генеалогија“) и његов рођак Лаврентије Немањић, син Богуна Немањића (како су забележили Дубровчани: угледног племића из 14. века). Лаврентије је остао да живи у Дубровнику (подаци Дубровачког архива), а у знак поштовања на свог угледног оца, узео је презиме Богуновић, па су га тако касније и запамтили у овом Граду, као Лаврентија-Лаврицу Богуновића.Од тог дана, Богуновићи су више од 232 године живели у Дубровнику, односно све до 1582. године (др Синдик и др Ћук), те су се потом братственици-породице (у више колона и праваца) отиснуле из Херцеговине и околине Дубровника, ка јужној, средњој и северној Далмацији. Већина братственика се коначно (1689), у току чувеног Морејског рата (итал. La guerra di Morea), тј. Седмог турско-млетачког рата (1683-1699), населила у Врелу (Лика), тј. на самом извору реке Зрмање, док су се делови породице насељавали (нешто касније) и у Босанској Крајини.
О томе, да су Богуновићи једина позната породица, која „по мушкој линији“ води директно порекло од Немањића, писали су историчари, специјализовани за историју Дубровника у средњем веку: др Илија Синдик (1888-1958), Србин католик из Дубровника, др Ружа Ћук (1949-), САНУ, те историчар Божидар Кљајевић (1953-), који се ускостручно бави породичном генеалогијом.
Мањи број породица из овог братства прихватило је католичку веру (углавно је у питању прекрштавање у 18.-19. веку) већином због напредовања у војној служби, тј. војно-политичке каријере, а тек пар породица је у Босни прихватило ислам као своју религију, с друге стране преко 95% племена и даље је православног верског опредељења. Српско племенско братство Богуновића чине разне породице, које данас носе 35 различитих презимена (са варијантама чак 45 презимена), а готово свима је Крсна слава св. Јован (Свети Јован Крститељ), јер је свега пар породица мењало своју оригиналну славу.
Познато је да Срби нерадо мењају Крсну славу, а ако су то икад и учинили то је искључиво био резултат неких тешких недаћа које су погодиле конкретну породицу, а за које по народном веровању ово представља неку врсту задњег покушаја измене судбине у позитивном смеру.
Више аутора је писало о братству Богуновића, а нас овде занимају лички Богуновићи. У Лици се Богуновићи народише те се прозваше другим презименима и раселише по Лици и Босанској Крајини
У делу текста Поуње у Босанској Крајини почев од стране 348, један од аутора, Милан Карановић (1882-1955) каже:"Када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике, пресели један огранак у Лику у Зрмању. Ту их се брзо народи толико да су се морали расељавати. Исели их 7 браће пре 150. г. у Врановину у Бјелајском пољу. И ту нису могли да се скрасе и преселе се у Дољане. Због тога сто су се разграњавали у Далмацији, Лици и Босанској Крајини то се племе Богуновића може разврстати у три групе родова.
У трећој су личкој групи Миљуши - Обрадовићи и Крајиновићи. Има их у овој области: Миљуша 26 к. у 13 насеља; Обрадовића 18 к. у 7 н.; Цвјетичани 27 к. у 11 н.; Познана 7 к. у 4 н.; Борића 6 к. у 3 н.; Крајиновића 10 к. у 6 н.; Шкундрића 6 к. у 4 н.; Врањеша 5 к. у 2 н. и Ракића 1 к.
Свега је братства Богуновића у овој области 396 кућа са 22 презимена и сви славе св. Јована.
У Лици је самих Богуновића 79 к. у 8 насеља. Забележено је да су Богуновићи живели у следећим насељима на овом подручју (у загради су наведене породице које припадају овом племену):
Доњи Лапац (Богуновић, Ковачевић, Обрадовић и Цветичанин),
Госпић (Адамовић, Ковачевић, Крајновић, Обрадовић, Стојановић и Шкундрић),
Грачац (Богуновић, Ковачевић, Марчетић, Миљуш, Обрадовић, Цвјетичанин и Цветичанин),
Кореница (Борић, Ковачевић, Познан, Стојановић, Бига и Цвјетичанин),
Оточац (Борић, Ковачевић, Стојановић и Цвијановић),
Плашки (Стојановић и Цветичанин),
Плитвичка језера - Мукиње и Плитвице (Борић, Ковачевић, Кончар и Марчетић),
Срб (Богуновић, Марчетић, Миљуш и Обрадовић),
Теслинград (Богуновић, Обрадовић, Стојановић, Цвјетичанин и Шкундрић),
Удбина (Ковачевић и Цвјетичанин),
Велика Попина - Зрмања (Шкундрић),
Врховине (Борић, Крајновић, Миљуш, Делић, Стојановић, Вукмировић и Цветичанин),
Дабар (Цветичанин, Цвијетичанин и Цвјетичанин),
Дољани - Доњи Лапац (Богуновић, Миљуш, и Обрадовић),
Косињ (Цвијановић),
Медак (Борић),
Личко Петрово Село (Адамовић, Цветичанин, Цвијетичанин и Цвјетићанин).
Извори: Синдик, Илија: „Дубровник и околина“ (Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38, у издању Српске краљевске академије, Београд, 1926) Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Лума Принт, Београд, 2012) Цвијић, Јован : „Насеља и порекло становништва“ (књига 20, стр. 348, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, Београд, 1925) Дивјак - Лички, Милан: "Лички календар за сваку годину“ (Нови Сад, 1997) „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“, Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio, стр. 98-99).
http://sr.wikipedia.org/wiki/Богуновићи_(племе)
Poslednja izmena:
SrbinYEAH
Zainteresovan član
- Poruka
- 498
Odlično , hvala ti , prelistaću čim budem imao vremena.Pojurići malo mog strica iz Londona da mi pošalje slike ličkih četnika tokom povljačenja kroz Italiju , imao sam ih u kompu ali sam ih izbrisao.
SrbinYEAH
Zainteresovan član
- Poruka
- 498
A sada bih da dodam nešto o verovatno najpoznatijem Ličaninu sportisti.
Peter Zezel(Petar Žeželj) 1965-2009
http://en.wikipedia.org/wiki/Peter_Zezel
Za njega i mog oca je vezana inače smešna priča.Naime moji otac je uvek ima potrebu da se hvali kako su mu Milan i Petar Žeželj rod te je to radio i kada je boravio u Londonu kod svojih rodjaka (takodje Ličani,nekadašnji pripadnici četničkog pokreta ali su sada živa njihova deca,oni su umrli).Krajem osamdesetih je bio sa mojom majkom u nekom tržnom centru i video je prodavca , nekog Engleza sa džemperom kanadske hokejaške reprezentacije.Moji otac je hteo da se pohvali svojim srodstvom sa Petrom ali nije znao engleski jezik.Prišao je prodavcu i rekao mu "Moji Bruder Petar play hokej in Kanada".Mogu misliti šta li je Englez pomislio kada ga je čuo , ali ga je na kraju razumeo
Petar je nažalost umro od teške bolesti pre četiri godine.Otac mu je bio sa Urljaja i Petar je u mladosti često dolazi u rodnu Liku i uvek je isticao svoje srpsko poreklo.Bio je pravi patriota!
http://en.wikipedia.org/wiki/Peter_Zezel
Za njega i mog oca je vezana inače smešna priča.Naime moji otac je uvek ima potrebu da se hvali kako su mu Milan i Petar Žeželj rod te je to radio i kada je boravio u Londonu kod svojih rodjaka (takodje Ličani,nekadašnji pripadnici četničkog pokreta ali su sada živa njihova deca,oni su umrli).Krajem osamdesetih je bio sa mojom majkom u nekom tržnom centru i video je prodavca , nekog Engleza sa džemperom kanadske hokejaške reprezentacije.Moji otac je hteo da se pohvali svojim srodstvom sa Petrom ali nije znao engleski jezik.Prišao je prodavcu i rekao mu "Moji Bruder Petar play hokej in Kanada".Mogu misliti šta li je Englez pomislio kada ga je čuo , ali ga je na kraju razumeo
Petar je nažalost umro od teške bolesti pre četiri godine.Otac mu je bio sa Urljaja i Petar je u mladosti često dolazi u rodnu Liku i uvek je isticao svoje srpsko poreklo.Bio je pravi patriota!
Poslednja izmena:
