Цајо му је био надимак, а звао се Фундук Самојло, из села Калебовац, где се родио, оженио, изродио шестеро здраве и веселе дјеце, и гдје је доживио своју дубоку и тужну старост.
Усташе су у II св. рату једног хладног јутра 17.Марта 1945, у једној кући у Калебовцу крај Коренице, учинили стравичан злочин. Запалили су живе његове најрођеније: жену и свих шестеро малољетне дјеце, са још неколико жена и дјеце из комшилука. Само једна зена, као живи свједок, је непримјетно успјела да се искраде из куће у пламену. Презивјела је, скривајући се од усташа и ватре, укопана у стајско ђубриво пуно пила, све док злочинци у својој помами не одоше даље у уходано, систематично паљење и уништавање остатка села.
Цајо, гоњен немиром бола, грозне јаве, осјећањем кривице, гријеха и безнађа сновиђења, годинама се будио посље првог сна у кошмару и бунилу црних ноћних мора. Одмах би устајао, облачио, излазио напоље, улазио у шталу, да свој мир и утјеху нађе у тимарењу и разговору са ждребади и кобилом.
Једно јутро, у рану зору, на дан страдања његове породице, несрећни човијек нађе у штали једно мало, живахно, црно ждријебе и због дивне зоре даде му име Зоран. Посветио му се у потпуности, гајио га, причао му као дјетету и временом се везао за њега својим мислима и осјећањима, тако да је постао диоо његовог живота и интиме. Котила су се нова ждријебад и он је морао да отуђи свог љубимца, вјерујући да ће га често и дуго сретати, ако га прода неком из сусједног села.
Као младић и одрастао човијек, неколико пута сам видио осећајног и тихог Цају како је, при сусрету са људима, на било које питање неодлучно одговарао “Живим”. Склањао се некако и од људи, и од живота, безуспјешно бјежао од сажаљења, питајући се ко су и какви су ти злочинци, звијери, који унистише његове најдраже. Живио је несрећни човјек непримјетно у својим мукама и болу. Вјероватно се тако непримјетно, слушајући крике своје дјеце и угасио, а многи су се, знајући шта му је све одредило живот, дивили његовој величини.
ПС. 10 година касније.
У књизи Котар Коренице и Удбине у НОР-у, налази се и списак деце Фундук Самојла
( Цаје ) спаљених у кући. За све њих пише да су убијена и спаљена у кући 17.03,1945 .
ФУНДУК Самојла МИЛКА (Беба),
1940. Убиле је усташе у Калебовцу
и спалиле у кући 17. 3. 1945.
ФУНДУК Самојла МИРКО, 1936.
Убиле га усташе у Калебовцу и спалиле
у кући 17. 3. 1945.
ФУНДУК Самојла НИКОЛА, 1935.
Убиле га усташе у Калебовцу и спалиле
у кући 17. 3. 1945.
ФУНДУК Самојла МИЦО, 1933.
Убиле га усташе у Калебовцу и спалиле
у кући 17. 3. 1945.
ФУНДУК Самојла ДУШАНКА,1931.
Убиле је усташе у Калебовцу и спалиле
у кући 17. 3. 1945.
ФУНДУК Самојла СМИЉА, 1930.
Убиле је усташе у Калебовцу и спалиле
у кући 17. 3. 1945.
Аутори књиге су, избјегавајући рећи - живи спаљени-, жељели из неког разлога да ублаже злочин. По неписаном правилу, Срби антифашисти, борци из II Св. рата, посље рата се додворавају хрватској партијској и државној врхушки и тако несвјесно, историјски ублажавају усташке злочине.
